Canon EOS 77D, Test

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi bez dodatnih korekcija – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: 77D (ZIP; 143 MB), 760D (ZIP; 186 MB), 80D (ZIP; 148 MB), D5500 (ZIP; 112 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“. Osim za 77D, analizu smo izvršili uvidom u snimke sa EOS-a 760D, Canona 80D i Nikonovog D5500, kao tipičnog predstavnika klase.

Iz priloženog niza od 13 snimaka možemo izneti neka konkretnija zapažanja - podeksponiranjem za 1 i 2EV, novi senzor se odmah ističe u odnosu na onaj iz 760D. Tamne partije su čiste, uniformno obojene i bez kolornih primesa. 760D već na -2EV ispoljava vidljiv kolorni šum, mada još uvek nenametljiv, dok se 80D odlikuje i određenim plavičastim kolornim tonovima u tamnijim partijama. Nikon D5500 je očekivano najbolji, budući da njegov Sony senzor i dalje važi za etalon industrije u pogledu dinamičkog raspona.

Već na -3EV, senzor u EOS-u 77D pokazuje svoj potencijal i ostvaruje skoro celu blendu prednosti u odnosu na svog prethodnika! Rekli bismo – neočekivano rano! Komparacija sa 80D nije toliko ubedljiva u korist EOS-a 77D, ali je istinsko iznenađenje da uopšte i postoji prednost novog aparata, s obzirom da je senzor istog porekla. Očigledno je da su naknadna podešavanja donela još bolji rezultat, pa nije naročito iznenađenje, što i Nikonov pulen više ne ostvaruje tako ubedljivu prednost, te ona sada iznosi negde u rangu 2/3 EV.

4EV podeksponirani snimak obično predstavlja nekakvu imaginarnu granicu do koje senzori uspevaju da koliko-toliko pristojno istrpe torturu testa dinamičkog raspona. Preko te vrednosti, za većinu senzora najčešće počinju ozbiljni problemi u održavanju izlaznog kvaliteta. Pa, pogledajmo kako izgleda snimak nastao podeksponiranjem za 4 EV, nakon što smo ga vratili u normalu, bez dodatnih korekcija:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Krenemo li dalje, na -5 i -6 EV, primetićemo da 77D sada nije u prednosti u odnosu na 80D. Čak, stariji aparat se bolje bori sa bendingom. 760D je u velikom zaostatku, dok se Nikon D5500 naglo odvojio i obezbedio prednost od 1.5 EV, iako i sam ispoljava tragove bendinga na tamnijim partijama snimka.

-7 EV izaziva totalnu devastaciju snimka sa 760D, dok se 77D i 80D koliko-toliko drže, ali uz pojačano prisustvo kolornog šuma. On je za nijansu agresivniji na 80D, mada je u konačnom zbiru neupotrebljivo i jedno i drugo. Nikon D5500 se najbolje bori sa šumom, mada se lako primećuju i „vrući“ pikseli, koji odudaraju od ostatka snimka. Kolorne devijacije su primetne na sva tri Canon aparata, dok se Nikon D5500 još uvek opire i nastoji da zadrži referentni tonalni opseg! -8 EV je izlišno analizirati, budući da su svi snimci već ozbiljno narušeni agresivnim šumom, gubitkom dinamike i značajnim gubitkom korisnih informacija u tamnim partijama.

Prelazak na drugu stranu skale dinamičkog raspona je za svaki digitalni senzor bitno ozbiljniji zahvat. Digitalni senzori daleko bolje podnose podeksponiranje, nego preeksponiranje, pa ćemo videti imali li pomaka na tom polju. Nekada se i inferiorni senzori u jednom delu skale, pokažu boljima ili čak budu superiorni u drugom delu iste.

Snimci preeksponirani za +1 EV, ne pokazuju nikakve tragove gubitka informacija. Sva četiri aparata su savladala test sasvim solidno, što bi značilo da je simuliranih ISO 50 u nekim situacijama moguće i praktično upotrebiti. Sa +2 EV već nije taj slučaj. Svi aparati ispoljavaju pregorele svetlije partije snimka, s tim da su Nikon D5500 i (pomalo neočekivano) 760D u određenoj prednosti u odnosu na 77D i 80D, koji su praktično istovetni. +3 EV nastavlja na isti način, pa 77D i 80D ostaju podređeni, D5500 je nešto bolji, dok je za neki mali procenat, vođstvo preuzeo autsajder – Canon 760D! Kao što smo maločas nagovestili, ovo nije neuobičajena situacija, jer se i ranije dešavalo da test preeksponiranosti bolje prođu oni koji su bili lošiji u tamnijem delu skale.

I, pogledajmo konačno, kako će se 77D snaći sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“ (tzv. „pull“ proces):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Tonska kriva se nije održala na istom nivou, pa je lidersku štafetu opet preuzeo Nikon D5500, deleći prvu poziciju sa EOS-om 80D. Margina je opet skoro zanemarljiva, ali može se registrovati. I sve to ako stavimo po strani da je snimak svejedno neupotrebljiv, bez obzira na aparat.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Canona 77D, to je ISO 25600) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa 77D potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 51200, pošto je već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 25600, podeksponiranog za 2 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Ono što smo na ovaj način dobili, definitivno nije na očekivanom nivou. Nije da i inače postoji mnogo APS-C senzora koji bez muke mogu izvući simuliranih ISO 102400, ali se ovde vidi da je to prosto preveliki napor za novi Canon senzor, bez obzira što je ADC ovaj put integrisan u senzor i što bi (barem u teoriji) to trebalo da donese odgovarajući napredak i po pitanju push tehnike. Šuma ima dosta, njegov uticaj na kolorit je dosta naglašen, pa ne liči da se i uz pažljivu obradu može izvući nešto naročito korisno. Detalja u tamnijim partijama nema baš previše, pa je za jake kontraste (poput našeg primera), ova tehnika veoma ograničena. Čini nam se da je maksimalnih ISO 51200, dostupnih u samom aparatu, otprilike i maksimum koji ovaj senzor može da isporuči.

Sve u svemu, dinamički raspon novog senzora jeste napredovao u odnosu na prethodnu generaciju, ali ipak ne dovoljno da bi se mogao sukobiti sa najboljim senzorima iz konkurentskih modela. Da li će to napraviti nekakvu „biti il’ ne biti“ situaciju – nismo sasvim sigurni. Rekli bismo da to ponajviše zavisi od subjektivnih potreba i uslova u kojima se radi.