Canon EOS 5D Mark III Test

4. ISO TEST, JPEG

Kada, pored dobre volje, ima vremena i prostora za rvanje sa RAW snimcima, nepotrebno je ponovo napominjati prednosti prilikom post-procesa, što se posebno odnosi na uklanjanje šuma. Međutim, šta se dešava kada fotograf nema vremena, niti tehničkih predispozicija da fotografije isporuči iz RAW formata ili, u krajnjem slučaju, ni dovoljno prostora i brzine, kojom bi aparat izašao na kraj sa tolikom količinom materijala? U nekim situacijma, čak i kada vremena i prostora na kartici ima dovoljno, brzina može biti kritični momenat, gde će zagušenje bafera staviti fotoreportera ili svadbara u krajnje nezgodan položaj, gde kadrovi prolaze li prolaze dok fotograf nestrpljivo čeka da bafer počne da „diše“. Ovakve situacije jednostavno primoravaju na upotrebu JPEG-a, a kako je 5D Mark III rođeni sportista, sa njim prilično verovatna situacija u kojoj neće biti prostora za naknadnu obradu.

Kao što smo i na primeru detalja konstatovali, JPEG već u startu predstavlja kompromis. U zavisnosti od namene snimka, nekada je kompromis prihvatljiv, ali često i nije. Čak ni najviši kvalitet JPEG-a u aparatu ne podrazumeva minimalni nivo kompresije, već se algoritam profiliše mahom ka nekom optimizovanom stepenu, kao ravnoteži između održanja kvaliteta i veličine izlaznog fajla. I dok detalji za neke primene ne trpe baš previše (ako izuzmemo višak „detalja“ u vidu pojačanog prisustva artefakta nešto slabiju oštrinu), ISO performanse itekako „osećaju“ uticaj obrade u aparatu. Kako i u kojoj meri, „izmerićemo“ na narednim primerima, poredeći 5D Mark III sa istim oponentima – starim 5D Mark II i Nikonom D800. Najpre, studijska scena:

100% kropovi sa oba tela, JPEG iz aparata, „standard“ kolorni profil, bez obrade i redukcije šuma – uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 800, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo 5D Mark III, u sredini 5D Mark II, sasvim desno Nikon D800):

Ovde na delu vidimo rezultate tri potpuno različita pristupa unutrašnjoj obradi i redukciji šuma. Od ranije nam je poznata inferiornost JPEG-a sa EOS-a 5D Mark II, koji osim vidljivo manje detalja na celom ISO rasponu, u odnosu na 5D Mark III, ima i vidljivo manju oštrinu, koja posebno dolazi do izražaja na vrednostima većim od 3200. Međusobno poređenje isečaka otkriva i superiorniji kvalitet izlaza novog aparata, čiji je potencijal za obradu i očuvanje detalja drastično bolji na višim ISO vrednostima, a očigledan je i napredak po pitanju algoritma unutrašnje obrade. Epilog svega toga je značajna prednost JPEG-a novog aparata, što u krajnjoj liniji donosi veću upotrebljivost u praksi, gde god je JPEG primaran format. Šuma na novom aparatu ima jasno manje. Međutim, nije samo njegova količina ono što ga izdvaja od prethodnika, već i njegov karakter. Canon EOS 5D Mark II ispoljava tzv „niskofrekventni“ šum, koji agresivnije utiče na opštu definiciju fotografije i lakše devastira krupne detalje. One fine ne treba ni pominjati. Nasuprot tome, šum sa 5D Mark III je dosta finiji, uniformniji i sa bitno manje „hot piksela“ (piksela neujednačene osetljivosti koji često „svetle“ izrazito drugačijom bojom od ostatka), što fajl čini prijemčivijim za oko i zahvalnijim za eventualnu naknadnu obradu.

Poređenje sa Nikonom je, opet, potpuno drugačije. Nikonov algoritam unutrašnje obrade je više okrenut očuvanju detalja (barem teoretski), nego peglanju šuma (treba podsetiti da je na sva tri aparata unutrašnja redukcija šuma isključena!). Samim tim, očekivalo bi se da Nikon ovde rutinski odnese pobedu, budući da poseduje senzor najviše rezolucije i izuzetnog dinamičkog raspona. Ipak, na opšte iznenađenje, pobeda pripada Canonovom pulenu, zbog načina borbe sa šumom i daleko najboljeg očuvanja detalja. Naravno, nije ni bilo za očekivati da Canon ne ponovi trijumf u ISO domenu, ali je u smislu očuvanja detalja Nikonova krivica čisto softverske prirode. D800 je takav aparat da je sva energija bila usmerena ka ceđenju maksimuma u RAW formatu. S toga ne treba da čudi da projektni tim nije imao prostora da se previše posveti JPEG-u, budući da nominalna rezolucija senzora u D800 sugeriše i korišćenje koje dozvoljava više obrade, a manje instant rezultata. U svakom slučaju, ukoliko pucate JPEG na vrednostima iznad 3200, od 5D Mark III ćete imati više benefita, nego od D800. Kada su u pitanju niže vrednosti, zaključak je očekivan – D800 je u očiglednoj prednosti i pored naizgled nešto mekših JPEG fajlova.

Iako je iz priloženog sasvim jasno da oba Canona vrše uklanjanje šuma u JPEG-u čak i onda kada je opcija redukcije šuma faktički isključena, možemo konstatovati da je recept primenjen sa novim 5D izuzetan, jer potencira uklanjanje mahom kolornog šuma, dok se monohromatski šum manje-više ostavlja netaknutim i, kao što se može i videti, njegov uticaj nije toliko iritantan, kao u slučaju kolornog. U nastavku ćemo pogledati kako će se 5D Mark III pokazati sa uključenom redukcijom šuma. Na raspolaganju je tri stepena čišćenja:

100% kropovi sa 6D, s leva na desno – NR isključen, low, standard i strong:

Redukcija šuma u aparatu, baš kao i oštrenje, ima svoje pozitivne i negativne strane. Nešto pruži, a nešto i oduzme. Pozitivne strane će prevagnuti samo ako su izbalansirane tako da ne ugroze kvalitet, a kako je gradacija redukcije šuma relativno uniformnog tipa, to nije baš lak zadatak. Redukcija šuma svojom obradom nepovratno utiče i na očuvanje detalja na fotografiji. Zbog toga treba biti uzdržan prilikom korišćenja ove opcije i svesti je samo na situacije u kojima je to neophodno, čak i kada se radi minimalnom stepenu redukcije. Iskreno govoreći, kod EOS-a 5D Mark III se, kao ni kod najnovijeg 6D precizno ni ne zna šta predstavlja „isključenu“ redukciju šuma, jer je i na poziciji Off redukcija itekako prisutna, što možete videti i na gornjim isečcima. Da, čini se da algoritam uklanja samo kolorni šum, ali je to i dalje nekakvo uklanjanje. Ostali stepeni oštrenja vrše malo grublji zahvat i „peglaju“ šum u celini. Realno gledano, pošto je kolorni (chroma) šum i inače vizuelno agresivniji i daleko iritantniji (premda lakši za uklanjanje dok god se radi o pojedinačnim pikselima), teško da će njegovo prisustvo nekome nedostajati, ma koliko se neko osećao prevarenim Canonovim poimanjem „isključenog“.

Kada govorimo o agresivnosti uklanjanja šuma, slobodno možemo reći da negde do vrednosti ISO1000-1250, teško da je uopšte moguće uočiti razliku između isključene i maksimalne redukcije, što potvrđuje navode da se redukcija na nižim vrednostima vrši samo selektivno, na tamnijim partijama i to samo ako za tim ima potrebe. Kako odmičemo do viših ISO vrednosti, tako se i stepeni redukcije međusobno sve više i više razlikuju. Maksimalni stepen redukcije je suviše agresivan već na vrednostima iznad 6400, dok se srednji nivo može bez ustezanja koristiti do nekih 10000, uz uslov da količina detalja nije presudna. Najslabija redukcija šuma je naravno najmanje agresivna, ali je važno reći da je razlika između nje i prve sledeće (srednje) mnogo veća nego između srednje i najjače. Nekako se čini kao da između najslabije i srednje fali barem još jedan nivo. Uglavom, najslabiju redukciju je bezbedno koristiti bez obzira na ISO vrednost, a količina detalja će biti takva da se u krajnjoj liniji vrlo malo razlikuje od potpuno isključne redukcije. U svakom slučaju, od redukcije nema potrebe bežati ukoliko je bitno da fotografije budu na raspolaganju u što kraćem roku, ali je isto tako bitno naglasiti da ručno uklanjanje u obradi ipak daje bolje rezultate. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je moguće odraditi selektivno čišćenje šuma i taj način očuvati maksimalnu količinu detalja.