Canon EOS 5D Mark III Test

TELO

Bez obzira što je naslednik modela 5D Mark II, telo novog aparata vizuelno podseća na simbiozu prethodnika, kao i najnaprednijeg APS-C Canona, EOS-a 7D, od koga je preuzeo raspored i način rada većine komandi, pa i oblik rukohvata. Na ortogonalnim projekcijama možete videti izgled iz skoro svih uglova:

Dimenzije su slične kao i na prethodnoj generaciji, a precizno iznose 152 x 116 x 76mm, dok je masa porasla za čitavih 100 grama, pa sada dostiže skoro kilogram. Tačnije – 950 grama. Očigledno je da dodavanje novih funkcija i sistema ima svoj uticaj na ukupnu masu. Ono u šta smo sigurni je da stepen zaptivenosti i način upotrebe lake legure (Magnezijum) u većoj meri utiče na masu, ali i robusnost tela: 

Magnezijumsko-aluminijumsko telo Canona EOS 5D Mark III, sa primesama plastike*

Očigledan cilj je da se 5D Mark III pozicionira bliže top modelu iz iste kuhinje, EOS-u 1D x. Zbog toga je izrada beskompromisna i osim strukturne čvrstoće donosi i bitno unapređenje po pitanju zaptivenosti, koja je podignuta na znatno veći nivo i garantuje mogućnost duže izloženosti nepovoljnim vremenskim uslovima. Bitno je znati da između otpornosti na vremenske uslove i potapanja aparata u tečnost (čitaj: vodu)postoje fundamentalne razlike, pa je za podvodno fotografisanje i dalje neophodno nabaviti namensku opremu. Na sledećoj ilustraciji možemo videti šematski prikaz zaptivnih tačaka i spojeva na novom telu:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na 5D Mark III*
(crvenom su obeležene zaptivene tačke, a zelenom dodatno ojačani spojevi smanjenog zazora)

Zavesica je deklarisana na 150.000 okidanja, što se uklapa u neki prosek klase, ali i održava i sasvim upadljiv jaz u odnosu na EOS-1D x, sa svojih 400.000 okidanja.

Kao i svi Canon DSLR-ovi sa senzorom 35mm formata (tzv. full-frame; u nastavku članka – FF), Canon EOS 5D Mark III podržava sve EF objektive koji su do danas proizvedeni, sa svim funkcijama koje isti poseduju. EF-S objektivi, namenjeni APS-C telima, nisu podržani i njihovo korišćenje nije fizički moguće. Metalni navoj promera 1/4“, namenjen stativu, nalazi se na uobičajenom mestu, pozicioniran duž ose objektiva i težišta aparata.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Novi senzor (zlobnici kažu „reciklirani“) samo utvrđuje rezoluciju sa tesnih 1 MP više od prethodnika. Do sada nije upotrebljen ni u jednom drugom aparatu, a Canon tvrdi da je potpuno nov i najnapredniji do sada, ako izuzmemo EOS-1D x. Budući da je 5D Mark II bio najpopularniji aparat u stock fotografiji, možemo da konstatujemo da je „novi/stari senzor“ s pravom dočekan na nož, jer iako ne važi za loš, stiče se utisak da su sve karte bačene na ISO performanse, što do skoro nije bila primarna oblast interesovanja tradicionalnih kupaca modela 5D, nezavisno od generacije. Otud i razumevanje za generalnu rezigniranost potencijalnih kupaca, s naše strane. Barem onih najglasnijih.

Već smo u par navrata konstatovali, a sada ćemo i ponoviti bojazan da je Canon već duže vreme u kolotečini, u kakvoj je upravo glavni konkurent, a sadašnji tehnološki lider – Nikon, godinama ranije bio. Isti senzor se skoro ni malo ne unapređuje u klasi APS-C tela, i tek stidljivo u 35mm kategoriji. Da li je to mudra poslovna odluka, nismo pozvani da sudimo, ali je dobro pitanje da li razlog za ovo postoji u tehnološkim poteškoćama ili u prostom odustvu informacija „sa terena“. U biti je lako shvatiti da, ukoliko prodaja ide dobro, Canon zaista nema razloga da se upušta u izuzetno skup razvoj potpuno nove tehnologije, linije koju ona zahteva, kao i povećanje kapaciteta kako bi takva linija ostala konkurentna. No, vratimo se na temu...

Radi se o senzoru iz Canon kuhinje, izrađenom u CMOS tehnologiji, rezolucije 22.1 megapiksela (precizno 5760 x 3840 piksela) i odnosa stranica standardnih 3:2. Pošto je senzor iz porodice 35mm formata (dimenzije 36 x 24mm), krop faktor ne postoji (tačnije – on iznosi 1x), pa su ekvivalentne vrednosti žižnih daljina objektiva upravo one koje su i naznačene na njima. To znači da je i širina vidnog polja, tj FOV (Field-Of-View) upravo ona koja je i predviđena tokom konstruisanja objektiva.

Potpuno novi 22.1 MP Canon CMOS senzor*

ISO raspon kojim 5D Mark III raspolaže nismo često viđali.. To novom aparatu pruža dozu ekskluzivnosti, a ukazuje i na vanserijske performanse u low-light domenu. Bazni ISO raspon se proteže od ISO 100 do čak 25600, dok softverski proširene vrednosti omogućavaju ISO 50 (L) kao nižu i dve vrednosti iznad baznog – ISO 51200 (H1) i 102400 (H2). Kako je ISO raspon drastično proširen u odnosu na ranije uobičajene vrednosti, biće zanimljivo videti koji su limiti novog senzora.

Elektronski segment aparata je preuzet iz modela više klase, EOS 5D Mark III i nosi oznaku Digic 5+. Njegove performanse moraju ispratiti veće apetite novog aparata, što ne sumnjamo da će uspeti. Podržava sve aktuelne funkcie, među kojima su i video zapis sa dve načina kompresije, live-view, ali i HDR, osnovna obrada i RAW konverzija u aparatu, algoritmi unutrašnjih geometrijskih i korekcija hromatskih aberacija itd.

Canon Digic 5+ procesor*

Čišćenje prašine sa senzora je standardna oprema i oličeno je u poverenoj tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom, zaštićenoj posebnim anti-statičkim premazom i uzemljenom na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

Dokazano efikasan – EOS Cleaning System*

Canon 5D Mark III se može pohvaliti dobro poznatim, dvojslojnim 63-zonskim iFCL sistemom merenja koji, prema Canonu, osim upadne svetlosti meri i kolorni spektar, istovremeno analizirajući informacije dobijene sa svake od 61 AF tačke i dajući težište objektu u fokusu, nezavisno od trenutno izabranog AF moda, na šta akronim iFCL i upućuje (intelligent Focus, Colour and Luminance). 63 zone omogućavaju preciznije merenje, budući da prosek osvetljenosti prikupljaju sa bitno manjih pojedinačnih površina, a pošto je poznato da su digitalni senzori posebno osetljivi na crvene tonove, dodatna ravnoteža je postignuta dvoslojnim merenjem, od kojih je svaki sloj osetljiv na različite talasne dužine svetlosti. Jedan sloj je posebno okrenut crveno-zelenom spektru, dok je drugi namenjen plavo-zelenom. Na taj način se maksimalno izbegava pogrešno merenje kada u kadru preovladavaju crveni tonovi, što je inače poznata slaba tačka digitalnih senzora. Modova merenja ima četiri: Evaluative, koje je vezano za sve AF tačke i usrednjava svetlo dobijeno uzorkovanjem cele scene; partial, koje meri 6.2% centralne zone kadra; Center-weighted average, koje meri prosek sa naglaskom na centralnu zonu; i spot, koje meri svega 1.5% površine u centru. Merenje je po specifikacijama funkcionalno u rasponu osvetljenja od 0 do 20EV.

iFCL 63-zonski senzor merenja svetla* i šematski prikaz zona merenja

Ravno nivelisan aparat je mnogima bitna stavka i pored mogućnosti da se „nagnuta“ fotografija ispravi u obradi, a za tu svrhu će sjajno poslužiti Dual-Axis Electronic Level, Canonova verzija ove korisne funkcije, kojom će aparat asistirati fotografu. Canon EOS 5D Mark III je njenu izvedbu u potpunosti preuzeo sa modela 7D. Dual-axis u nazivu označava da da poseduje dvostruki akselerometar, pa je libela aktivna i za horizontalnu osu i za azimut, tj vertikalni ugao objektiva u odnosu na horizont. Funkcija elektronske „libele“ je aktivna i za vertikalni položaj aparata, a prikaz je dostupan na svim mogućim mestima – u tražilu (kao zasebne skale koje se projektuju u samom kadru, na donjem i desnom obodu prikaza), na glavnom, kao i na statusnom displeju. Preciznost merenja nivelacije aparata je u koracima od po 1° za obe ose, a odziv je izuzetno precizan. Kako elektronsko poravnanje izgleda u praksi, slikovitije možete videti na sledećoj ilustraciji:

Electronic Level sistem na delu – unutar tražila (levo) i na glavnom displeju (desno)

AUTO-FOKUS

Nismo baš često u prilici da o autofokusnom sistemu na Canonu potrošimo previše prostora. Poslednji put smo takvu situaciju imali sa modelom 7D, a sada mu se pridružio i EOS 5D Mark III. Još jedna zanimljivost je i činjenica da je novi 5D prvi Canon aparat koji je van top-kategorije ponudio najnapredniji AF, ne samo u okviru iste kuće, već i na tržištu generalno.

Novi AF je baziran na faznom TTL senzoru sa ukupno 61 AF tačkom, od kojih je čak 41 krstasta (cross-type). To u praksi znači bitno veću preciznost, pa se za broj krstastih tačaka najčešće vezuje i sveukupna pouzdanost autofokusa. AF senzor je operativan u rasponu od -2 do +18EV, što možda nije rekordno širok raspon rada, ali jeste izuzetan i u praksi znači funkcionalnost čak i kada svetla ima veoma malo. Isto tako, operativnost sa centralnom tačkom radi do minimalnog otvora blende od f/8, što je ispravljeno naknadnim firmware-om verzije 1.2.1., kao odgovorom na zamerke postojećih i potencijalnih kupaca.

AF senzor sa 61 tačkom od kojih je 41 krstasta (cross-type)* 

Raspored tačaka u tražilu je takav da obuhvata najveći deo kadra, a njihova operativnost u mnogome zavisi od korišćenog objektiva i maksimalnog otvora blende. Pored toga, selekciju tačaka je moguće ograničiti pomoću Selectable AF Point opcije, a na raspolaganju je izbor između svih 61, zatim 41 (samo krstaste), 15 ili 9 AF tačaka. Na sledećoj ilustraciji možemo videti kako su AF tačke raspoređene, njihovu distribuciju u slučaju da je selekcija ograničena, kao i na kojim blendama funkcionišu:

Canon 5D Mark III raspolaže sa (za Canon) standardna tri autofokusna moda. One-Shot je mod kojim se fokusiranje izvodi jednokratno, bez dodatnih korekcija; AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se unapred izabrana meta permanentno prati, dok god je pokrivena zadatom AF tačkom; AI-Focus je kombinacija prethodna dva moda, a radi tako što inicijalno vrši potvrdu fokusa identi;no One-Shot modu, da bi automatski prešao u kontinualni mod, ukoliko senzor registrucije promenu distance izabranog cilja.

Izbor AF tačaka je realizovan u vidu šest različitih režima, prilagođenih najrazličitijim uslovima rada – od statičnih, do veoma dinamičnih, a ima čak i onih namenjenih apsolutnim početnicima, bez obzira što jedno ovakvo telo sasvim očigledno nije njima namenjeno. Svaki od režima (izuzev Single-point AF) je po potrebi moguće deaktivirati, tako da ne ometa u radu:

Mogućnost deaktiviranja pojedinih AF režima

61-point Automatic selection – potpuno automatski izbor jedne ili više tačaka iz grupe od 61, spada upravo u maločas pomenute „početničke“ režime rada, koji od korisnika ne zahtevaju interakciju, već izbor vrše samostalno, na osnovu prioriteta koje određuje sprega AF senzora, senzora merenja svetla i centralnog procesora. Tada se tačka bira bez uticaja korisnika, na osnovu više parametara, od kojih se kao najbitniji uzima distanca najbližeg objekta u kadru:

U ovom režimu je daljina sve, pa će prioritet fokusa u 99% slučajeva zaista biti najbliža meta u kadru, čak i ako fotografu deluje da je neki drugi izbor logičniji za dati kadar. Kako (osim ukoliko ste mazohista) ne postoji ni jedan valjani razlog zbog kojeg biste bili prinuđeni (ili svesno želeli) da korisite ovakav način selekcije tačaka i time dopustite aparatu da razmišlja, preporučujemo da rešenje potražite u nekom od klasičnih načina za izbor AF tačaka, koje ćemo opisati u nastavku. Singe-point AF će najverovatnije biti najkorišćeniji režim, a spada u klasične oblike koji podrazumevaju ručni izbor bilo koje od 61 AF tačke, dok god je zadovoljen uslov da ih i objektiv podržava:

Izbor tačaka se vrši ručno, a izabrana AF tačka ostaje aktivna dok god korisnik ne odluči da je promeni. Ovaj režim važi za najkorišćeniji na gotovo svim DSLR aparatima, a u praksi je jednostavan za koriščenje i više nego pouzdan. Jednu sličnu varijantu ovog načina fokusiranja predstavlja Single-Point Spot AF, režim kojim je predviđeno „loviti“ vrlo sitne objekte na sceni – sve one objekte koji su dovoljno mali da ih je nemoguće precizno „nanišaniti“ klasičnom, velikom AF tačkom. Single-point Spot AF je u tražilu označen manjom tačkom unutar velike i ujedno predstavlja odličnu vizuelnu ilustraciju preciznosti koja je potrebna prilikom nišanjenja, ne bi li u fokusu bilo baš ono što želite:

U nekim situacijama će se javiti potreba za fokusiranjem jednoličnih površina slabog kontrasta, a za takve prilike se preporučuje napredniji režim poput AF point expansion. Njegov način rada i dalje preferira jednu primarnu tačku, ali sa četiri susedne koje asistiraju izabranoj, tako što prikupljaju informacije o distanci onda kada primarna nije u mogućnosti da to uradi, bilo zbog smanjenog kontrasta, bilo zbog neke druge smetnje:

Za još teže situacije će poslužiti AF Point Explansion with surrounding points, režim koji takođe ima jednu primarnu, ali ovaj put sa 8 pomoćnih tačaka koje joj asistiraju u težim uslovima:

Poslednji, ali ne i najmanje vredan je Zone AF, režim koji fokusno polje deli na devet zona sa po 12 AF tačaka. Za razliku od prethodnih režima (osim Auto selekcije), zonski režim fokusiranja ne potencira jednu primarnu tačku, već ih sve tretira ravnopravno, zbog čega je zgodan za praćenje nepredvidivih objekata, ali uz uslov da se ispred njih ne nalaze bilo kakve prepreke, budući da se prioritet automatski dodeljuje najbližim objektima zahvaćenim zonom. Osim toga, ni trenutno aktivna tačka se ne bira direktno, već će AF sistem dinamički pratiti cilj, menjajući aktivnu AF tačku dok god je meta u okviru izabrane zone.

Pored ovako široke ponude načina selekcije AF tačaka, sofisticiranost autofokusa se može naslutiti i kroz širok spektar dostupnih pratećih opcija, koje upotpunjuju kontrolu i pokrivaju manje/više svaki mogući scenario. Jedna od njih je AF Configuration Tool, opcija namenjena preciznijem definisanju ponašanja AI Servo fokusnog moda. Opcija pokriva 6 različitih predefinisanih situacija, koji će parametre reakcije AF sistema jednim potezom prilagoditi potrebama. Canon je svaki od scenarija slikovito opisao, kako bi i početnici, ali i napredniji korisnici lakše mogli da izaberu onaj koji im najviše odgovara u nekom trenutku. Svaki scenario je definisan sa tri parametra (klizača), kojima se podešava Tracking sensitivity (osetljivost), Accelleration/Deceleration Tracking (reakcija na nagle promene brzine objekta) i AF point auto switching (brzina automatske promene aktivne AF tačke. Poređani su po zahtevnosti, od najjednostavnijih do najkomplikovanijih uslova rada: Scenario 1 je univerzalnog tipa, predviđen za najširi spektar akcionih scena koje podrazumevaju pokretne objekte. Scenario 2 je prati relativno spore objekte i ignoriše eventualne iznenadne prepreke u kadru, kako bi fokus ostao na željenom mestu. Po Canonu, takav slučaj su teniseri, plivači itd. Scenario 3 je potpuno suprotan od prethodnog i setovan je tako da maksimalnom brzinom reaguje na bilo koji objekat koji „uleti“ u definisano fokusno polje. Canon je taj scenario namenio biciklističkim trkama, skijašima itd. Scenario 4 predviđa dinamičnije sportove, poput košarke, fudbala ili moto-trka, gde subjekti jesu relativno laki za kadriranje, ali učestalo menjaju brzinu kretanja. Scenario 5 je namenjen za sve situacije koje podrazumevaju praćenje subjekta čiji se pravac i brzina kretanja često menjaju, Poslednji, šesti scenario je namenjen onim najtežim situacijama, kada čak ni najuskusniji fotografi ne mogu predvideti kretanje mete, koja naglo ubrzava, usporava, menja pravac ili čini sve to u istom trenutku. Šest predefinisanih scenarija je osmišljeno tako da može da pokrije većinu potreba fotografa ali se, u slučaju potrebe, svaki od scenarija može prilagoditi sopstvenim potrebama, pomaranjem klizača sva tri gorepomenuta parametra.

Pregled predefinisanih scenarija za precizniju kontrolu kontinualnog fokusa

Kao i ostali moderniji Canon DSLR-ovi više klase, i 5D Mark III poseduje i mogućnost nezavisne selekcije različitih AF tačaka u zavisnosti od orjentacije aparata. To znači da aparat može da pamti jednu izabranu tačku u horizontalnoj orjentaciji, a neku sasvim drugu u vertikalnoj, pri čemu je moguće uključiti i opciju da se sa krajnje leve tačke može jednim potezom preći na krajnju desnu (ili sa gornje na donju), kao da selekcija „kruži“. AF-assist lampa ne postoji, a pošto Canon 5D Mark III ne poseduje ni interni blic, jedini modalitet dosvetljavanja scene, radi postizanja tačnijeg fokusa, ostaje upotreba eksternog blica i njegove IC lampe.

AF-Microadjustment, opcija kojom se vrši fina kalibracija fokusa, već se odomaćila na ovakvim aparatima, a 5D Mark III je poseduje u nešto drugačijem obliku od onog na koji smo navikli kod 5D Mark II. Broj objektiva za koji je moguće kreirati korekciju je udvostručen pa sada iznosi 40, a setovanje je moguće izvršiti u ±20 koraka. Razlika u odnosu na prethodna rešenja je to što se kalibracija može nezavisno vršiti za minimalnu i maksimalnu žižnu daljinu, u slučaju da se radi o zum objektivu. Korekcije u srednjem delu raspona se tako postižu aproksimacijom u odnosu na predefinisane vrednosti na krajevima raspona, a to preciznost zahvata dovodi na sasvim novi nivo i omogućava još veći procenat uspešno kalibrisanih objektiva u vanservisnim uslovima! Fenomenalno!

Detaljno sagledavanje opcija, mogućnosti i načina rada jednog ovako sofisticiranog AF sistema, od ključnog je značaja za pravilnu upotrebu i funkcionisanje u skladu sa potrebama. Dosadašnja praksa je pokazala da najčešći uzrok problema sa autofokusom nije oprema, već fotograf kojeg je mrzelo da pročita korisničko uputstvo.

TRAŽILO

Svetlo i veliko optičko tražilo, izvedeno u obliku pentaprizme koja obuhvata 100% prikaza, uz uvećanje 0.71x, vizuelno je vrlo slično onome što smo imali prilike videti na EOS-u 5D Mark II, ali uz funkcionalnost onoga koje poseduje bitno skuplji model – EOS-1D x. Fokusno staklo više nije izmenjivo, već je opremljeno transparentnim LCD prikazom, koji dinamički projektuje AF tačke na viziru, kao i pomoćnu mrežu, pa i markere elektronske libele. Izbor AF tačaka je intuitivan i jasno prikazan u tražilu, pa je promenu režima i aktivne AF tačke moguće vršiti bez potrebe da se pogled skida sa tražila – za aparat koji je namenjen akciji, ovo je zlata vredno.

Same fokusne tačke su predstavljene u vidu krupnih i jasno vidljivih kvadrata, a prilikom potvrde fokusa bljeskaju jarko crvenom bojom, pa ni fokusiranje po vrlo jakom svetlu ne predstavlja poseban problem. U tražilu je permanentno prikazana i centralna zona merenja svetla, a dinamički će biti prikazivana i upozorenja. Najveća distanca od okulara sa koje se može sagledati ceo frejm iznosi 21mm, što je posebno zgodno za osobe sa naočarima. Na raspolaganju je i točkić za korekciju dioptrije, raspona od -3.0 do +1.0. Kako izgleda pogled kroz tražilo novog aparata, uključujući AF tačke i parametre, možete videti na sledećoj ilustraciji:

Pogled kroz optičko tražilo EOS-a 5D Mark III

Ispod projekcije kadra, nalazi se niz simbola, brojeva i indikatora, koji obezbeđuju gotovo sve bitne informacije, tako da je fotograf retko kad prinuđen da skloni pogled sa tražila. Na ilustraciji iznad, s leva na desno se možete videti: stanje baterije; indikator zaključanog merenja ekspozicije (AE-Lock); signal aktiviranosti blica; indikator zaključane snage bljeska u E-TTL modu (FE-Lock); indikator „highspeed“ moda blica; indikator kompenzacije blica; trenutna dužina ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera raspona ±3EV, čiji marker istovremeno služi još i indikovanju spremnosti redukcije crvenila u očima, kao i aktivacije optičke stabilizacije; desno od skale svetlomera je indikator Highlight-Tone-Priority opcije; tekuća ISO vrednost i brojač mogućih snimaka u nizu. Krajnje desno je indikator potvrde fokusa. Informacije će se sa promenom režima ili u toku nekih podešavanja simultano smenjivati, tako da je obim informacija i širi nego što se iz priloženog vidi.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Već smo konstatovali da novo telo predstavlja neki oblik sinergije rasporeda komandi i sveukupnog dizajna 5D Mark II i 7D i, osim nekih manjih specifičnosti, praktično sva rešenja su preuzeta sa ova dva aparata.

Gledano s preda, upadljivo dominantnu poziciju zauzima EF bajonet, označen crvenim markerom, koji ukazuje na poziciju poravnanja sa EF (full-frame) objektivima. APS-C objektivi (označeni EF-S prefiksom) nisu podržani zbog fizičkih limita koje vuku sa sobom. Do bajoneta je veliki taster za odbravljivanje objektiva, a iznad je smešteno kućište prizme. Neposredno iznad oznake aparata je interni mono mikrofon. DOF-Preview taster je, kao i na svim novijim Canon DSLR-ovima više klase, sada smešten sa leve strane (gledano s preda) bajoneta, a njegova funkcija može biti i promenjena, u zavisnosti od potreba. Osim IC senzora na rukohvatu, namenjenom daljinskom okidanju pomoću kompatibilnih daljinskih okidača, u prostoru između rukohvata i bajoneta nalazi se lampa za uklanjanje efekta crvenih očiju i signaliziranje odloženog okidanja.

Pogled odozgo ponovo otkriva klasičan dizajn. Selektor modova je smešten sa leve strane prizme i centralno postavljene papučice blica. U njegovoj je osnovi mehanička poluga za uključivanje aparata, a u središtu taster bez čijeg pritiska nije moguće okrenuti selektor, kako bi se predupredila nehotična promenu moda. Sam selektor poseduje devet pozicija, od kojih tri otpadaju na Custom Settings programabilne modove koje korisnik može prilagođavati sopstvenim potrebama, dok preostalih šest spadaju u uobičajene - Full Auto je tu da zadovolji potrebe laika, iako je sasvim očigledno da im ovakav aparat nije namenjen, a tu je i standardna četiri kreativna moda: Manual (M); Aperture Priority (Av); Shutter Priority (Tv) i Programmed Auto. Bulb (B), mod za izvođenje ekspozicija dužih od 30 sekundi, ima posebnu poziciju na selektoru, što može biti značajno za vlasnike daljinskih okidača.

Prostor desno od papučice blica i prizme, natrpan je komandama smeštenim oko velikog statusnog displeja. Isturen na vrh rukohvata, nalazi se dvostepeni okidač. Njegovo ponašanje uvek podrazumeva okidanje na drugom kolenu, dok se prvo koleno može proizvoljno setovati da vrši samo merenje, samo fokusiranje ili kombinaciju tih dveju funkcija, kao što je i podrazumevano. Nešto iza njega je prednji kontrolni točkić, kojim se vrši kontrola osnovnih parametara fotografisanja, a funkcija mu se menja u zavisnosti od izabranog moda ili trenutno aktivne funkcije na aparatu. Između kontrolnog točkića i okidača sada imamo M.Fn taster, komandu preuzetu sa 7D i EOS-1 serije aparata, čija se funkcija može setovati po želji, a inicijalno je namenjen promeni fokusnog režima i aktivaciji funkcije elektronske libele.

Ispred statusnog displeja nalazi se niz od tri udvojene komande čiji je efekat različit u zavisnosti od kontrolnog točkića koji se koristi. Pa se tako prvim s leva kontroliše mod merenja i balans bele, drugim AF mod i režim okidanja, a trećim ISO vrednost i kompenzacija snage bljeska blica. Sasvim desno je izdvojen nešto sitniji taster za uključivanje pozadinskog osvetljenja statusnog displeja.

Pomenimo i to da režim okidanja sada ima proširenu listu stavki, pa se osim klasičnog pojedinačnog okidanja, rafala i odloženog okidanja od dve i deset sekundi, može izabrati pojedinačno tiho okidanje (Silent Single Shooting), koje spada u red najtiših koje smo čuli, kao i Silent Continuous Shooting, što predstavlja utišanu verzija rafalnog okidanja uz brzinu sniženu na 3fps. ISO komanda osim setovanja osetljivosti senzora, pruža i direktan pristup AutoISO funkciji, kojom se tekuća ISO vrednost određuje automatski, u zavisnosti od uslova rada i podešavanja. U praksi, ukoliko je bitno održati samo brzinu okidanja da bi se izbeglo „stresanje“ fotografija, AutoISO će odlično raditi posao i pratiti nepisano pratilo koje predviđa dužinu ekspozicije od 1/žižna-daljina. Na žalost, podešavanje koje bi trebalo da radi u situacijama kada se mora definisati minimalna brzina ispod koje ne treba ići, nije dobro osmišljena, pa 5D Mark III nudi maksimum od svega 1/250, što je realno nedovoljno za bilo kakvu ozbiljniju akciju. Da sve bude još gore, gornji i donji limit raspoloživih ISO vrednosti u AutoISO modu nije moguće postaviti van opsega ISO100 – 25600. Canon bi na ovome definitivno mogao poraditi.

Statusni displej sadrži izuzetno veliki obim informacija i retko kada korisnika stavlja u poziciju da mora posegnuti za sistemom menija. Osim primarnog seta parametara, kao što su dužina ekspozicije, otvor blende i ISO vrednost, na raspolaganju su još i: balans bele: skala svetlomera raspona ±3EV; indikator WB bracketing-a; GPS status; Auto Lighting Optimizer; Highlight Tone Priority indikator; Mirror Lockup indikator; indikator monohromatskog stila; Multi-exposure i HDR indikatori; AF mod; kvalitet snimanja; režim okidanja; bracketing funkcija; mod merenja svetla; status baterije; aktivna kartica; ali i još neki parametri koji se dinamički smenjuju tokom korišćenja.

Zadnja strana je skoro identična kao na 7D, osim što su nekim komandama zamenjena mesta. Dominantnu poziciju, kao i obično, zauzima displej dijagonale 3.2 inča i tražilo upadljivo veće gumene obloge u odnosu na prethodnika. Sa leve strane tražila je dva tastera – Menu, kojim se otvara sistem menija i Info, kojim se poziva pregled parametara, prikaz elektronske libele na displeju ili Quick Control Screen (kontrola parametara putem glavnog displeja). Koristi se i za gašenje displeja, u slučaju potrebe. Sa leve strane displeja se nalazi pet komandi, od kojih je samo prva odozgo udvojena. U režimu fotografisanja poziva meni kojim se menja kolorni stil, uključuje HDR ili višestruka ekspozicija, a u režimu pregleda može poslužiti za međusobnu komparaciju dveju fotografija ili za direktnu štampu snimaka na kompatibilne printere. Rate komanda je pomalo neuobičajena, a služi dodeljivanju rejtinga pojedinačnim snimcima. Iako bi se MOŽDA mogla naći namena ove funkcije ukoliko bismo snimke pregledali na velikom displeju u realnom vremenu, smatramo da je njena upotrebljivost krajnje diskutabilna, imajući u vidu da čak ni najbolji displej (u red kakvih ovaj displej i spada) ne može prikazati sve mane ili prednosti jednog snimka nad nekim drugim. Srećom, komanda može biti mapirana na nešto korisnije (Lock - zaštitu fotografija od nehotičnog brisanja), a s druge strane, mogli su se potruditi da izbor zamenskih funkcija malo prošire, jer smo sigurni da bi mnogima to više značilo od Lock komande.

Treći taster – Magnify, preuzeo je ulogu deljenih komandi u gornjem desnom uglu aparata, kojima se u režimu pregleda i „živom“ prikazu nekada zumirao snimak ili projekcija, pa se sada isti efekat postiže cikličnim pritiskanjem nove komande. Ista može biti podešena tako da u režimu pregleda snimljenih fotografija automatski uvećava do određenog stepena, uključujući i 100% prikaz. Zgodno! Četvrti taster služi za prelazak u režim pregleda fotografija, a poslednji, peti, za brisanje snimaka uz potvrdu.

Na desnoj strani su komande malo razuđenije. Tik uz tražilo je točkić za korekciju dioptrije tražila, a nedaleko odatle i rotacioni prekidač za prelazak iz foto u video mod rada, u čijem je središtu Start/Stop komanda. U foto modu služi za aktivaciju/deaktivaciju režima živog prikaza, dok se u video modu njima započinje i zaustavlja proces snimanja. Sasvim desno je niz od tri tastera: AF-ON inicijalno služi za fokusiranje, pri čemu se može mapirati da vrši i neke druge funkcije, a do njega je AE-Lock/FE-Lock komanda za zaključavanje dužine ekspozicije ili snage bljeska blica. Sasvim desno, u samom uglu je komanda za izbor AF režima.

Nedaleko od displeja se nalazi dobro poznaiti 8-smerni džojstik, kojim se vrši opšta navigacija kroz sistem menija, snimljene fotografije i slično, odnosno direktan izbor aktivne AF tačke u režimu fotografisanja. Malo niže je Q komanda, za aktiviranje Quick Control Sceen-a, funkcije kojom se na glavnom displeju dobija zamena za statusni, dok se u menijima njome mogu brzo listati grupe opcija u sistemu menija. Zadnji kontrolni točkić takođe ima višestruku funkciju, a primarno služi za kontrolu osnovnih parametara. Set, komanda u središtu zadnjeg kontrolnog točkića, pretežno služi za potvrdu izbora, nezavisno od tekućeg režima rada, a niže se nalazi i Lock preklopnik, kojim se funkcije prednjeg i zadnjeg kontrolnog točkića, ali i džojstika zaključavaju i time sprečava nehotična promena ključnih parametara. Desno od Lock preklopnika je LE dioda koja signalizira zauzeće memorijske kartice. Zadnji kontrolni točkić je po prvi put dobio i jednu sasvim novu funkcionalnost. U video modu je, tokom snimanja (ukoliko je uključena funkcija Touch-pad), moguće menjati osnovne parametre (ISO, blendu i ekspoziciju) jednostavnim dodirom rubova točkića! Pritiskom gore/dole se vrši selekcija tekućeg parametra, a levo desno njihova promena. Ovo rezultuje potpuno bešumnom kontrolom osnovnih parametara, kako na snimku ne bi bili zabeleženi nepoželjni zvuci. Naravno, ako uopšte imate ideju zbog čega biste dotične parametre menjali u toku snimanja.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice nalazi se na desnom boku aparata, pokriven plastičnim poklopcem, ojačanim oprugom i obloženim teksturiranom gumom, identičnom onoj na ostatku tela. Zavidno je čvrst i vrlo precizno ukrojen, tako da između njega i kućišta aparata ne postoji ni najmanji zazor. Odeljak je obložen zaptivnim materijalom, što obezbeđuje sigurnost u slučaju vremenskih nepogoda. Ispod poklopca se ovaj put kriju slotovi za dve memorijske kartice. Primarni je Compact Flash (CF) i kompatibilan je sa Type I verzijama kartica, kao i svim aktuelnim brzinskim indeksima i standardnima prenosa, uključujući i UDMA. Sekundarni slot podržava jeftinije i gabaritno manje Secure Digital (SD) kartice, od osnovnog standarda, pa preko svih revizija poput SDHC, SDXC i UHS-I, a podrška nije uskraćena ni za najnoviju Eye-Fi tehnologiju bežičnog transfera snimaka, ukoliko se koriste odgovarajući kompatibilni uređaji. Kako su slotovi ravnopravni po statusu, bilo koji od njih može biti korišćen pojedinačno, ili u kombinaciji sa onim trugim, bilo da je u pitanju sekvencijalna popuna, bilo da je u pitanju backup sistem dvostrukog upisa. Isto tako, moguće je razdvojiti upis po formatima, pa na prvu snimati samo RAW, dok na drugu biva upisan JPEG ili video zapisi.

Odeljak Secure Digital i Compact Flash memorijskih slotova

Brzinska zahtevnost novog aparata je malo veća, budući da memorijski kontroler treba da isprati 6 frejmova u sekundi, što predstavlja nekih 120 MP. Za udoban rad je neophodno obezbediti karticu brzine barem 133x kada je CF u pitanju, odnosno klase 10 u SD varijanti. U slučaju video zapisa, za snimanje u IPB kompresiji je potrebno obezbediti CF karticu minimalnog brzinskog indeksa 66x, a SD klase 6, odnosno najmanje CF brzine 133x ili SD klase 10 ukoliko se snimanje vrši u boljoj ALL-I kompresiji. Poželjno je da to ipak bude neka od UDMA (CF) ili UHS-I (SD) kartica koje imaju i dovoljnu rezervu brzine, ukoliko protok postane kritičan. Prosečna memorijska zahtevnost je slična onoj koju smo ranije videli na Canon senzorima ranga 20-22 MP, pa će Canon 5D Mark III na memorijsku karticu od 8 GB uspeti da spakuje u oko 330 RAW, 1900 JPEG ili skoro 300 snimaka kombinovano RAW+JPEG, naravno – najvišeg kvaliteta. Uz porast šuma, raste i prostorna zahtevnost snimaka, pa u lošijim svetlosnim uslovima možete očekivati i do 30% veće fajlove. Video je, naravno, bitno zahtevniji, pa će vam kartica od 8 GB biti dovoljna za prosečno 20-27 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu - 1080p @30fps (fullHD, 1920x1080), uključujući i zvuk.

BATERIJA

Predstavljena još 2008. godine, zajedno sa Canon EOS 5D Mark II, LP-E6 „smart“ baterija još uvek je aktuelna. Pohvalno! Interni čip, kojim je opremljena baterija, zadužen je za „smart“ sposobnosti, kojima je omogućena komunikacija baterije sa telom. Time je dostupno detaljnije praćenje, kako trenutnog stanja baterije, tako i njenog „životnog ciklusa“. Na osnovu ovih informacija je moguće precizno predviđanje perioda pražnjenja i potrebe za zamenom, kada bateriji značajno oslabi kapacitet. Informacije o baterijama se prate u internoj bazi aparata, nakon što se svaki pojedinačni primerak registruje sopstvenim unikatnim kodom.

LP-E6E punjač sa LP-E6 Li-Ion „pametna“ baterija

Kapacitet baterije je 1800 mAh, a nakon punjenja, koje traje oko 2 i pô sata, baterija će isporučiti energiju dovoljnu za skoro 950 snimaka, ako je verovati specifikacijama dobijenim iz CIPA (Camera & Imaging Products Association) testova. U praksi, kada se live-view retko koristi, a ne forsira se pregled fotografija, možete očekivati i do 1100 snimaka sa jednim punjenjem, a taj broj se značajno smanjuje ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis. Intezivno korišćenje LV režima drastično smanjuje autonomiju, pa je po specifikacijama realno očekivati između 180 i 200 snimaka do potpuno prazne baterije. Video zapis je drastično zahtevniji, ne samo zato što forsira upotrebu displeja (jer se video zapis snima iz režima „živog prikaza“), već i zbog toga što sam proces snimanja nije kontinuiran, već podrazumeva permanentno aktivan live-view, čak i kada se ne snima. Zbog toga Canon predviđa realni vek baterije od oko dva sata, a mi smo izmerili neki prosek od oko 90 do skoro 100 minuta efektivnog snimanja, što je sasvim prihvatljivo, posebno uzimajući u obzir veličinu senzora i displeja koje je potrebno napajati.

KONEKTORI

Na levoj strani tela, ispod dvodelnog gumenog poklopca, nalaze se konektori. Ima ih šest. Levo su 3.5mm mikrofonski stereo ulaz, pc-sync konektor za studijsku rasvetu i N3 konektor za daljinske okidače, dok su desno postavljeni 3.5mm stereo izlaz za slušalice, mini-USB i mini-HDMI. Mini-USB ima višestruku namenu. Koristi se za prebacivanje snimaka na računar bez posredstva čitača kartica, kao interfejs za kontrolu aparata sa računara pomoću priložene EOS Utility aplikacije ili kao A/V interfejs za slanje projekcije sa aparata na eksterni displej, bilo da je u pitanju monitor, televizor ili nešto treće. Pomenuti uređaji mogu biti korišćeni za pregled snimaka u aparatu ili kao veći displej za režim živog prikaza (LV), sa svim vrlinama i manama originala, osim što je prikaz mnogo krupniji i u većoj rezoluciji. Nema potrebe naglašavati koliko se ovakav način kontrole može pokazati korisnim za kontrolisani studijski rad. I mini-HDMI konektor ima istu svrhu, osim što je njegova projekcija u digitalnom obliku, što garantuje viši kvalitet, ali i neke specifičnosti poput HDMI-CEC kompatibilnosti, koja omogućava kontrolu aparata u režimu pregleda, pomoću daljinskog upravljača pojedinih modela televizora.

Konektori: 3.5mm stereo mikrofonski ulaz, pc-sync i N3 za daljinski okidač (levo) i
3.5mm stereo izlaz, kombinovani USB-A/V i miniHDMI (desno)

DISPLEJ

Displeji su već tradicionalno jak argument u korist Canon DSLR-ova, počevši od kvaliteta prikaza, preko rezolucije i ugla pri kojem ga je moguće posmatrati, pa do odnosa stranica koji prati format senzora. Canon 5D Mark III poseduje displej dijagonale 3.2“ (8.1 cm), rezolucije 1.040.000 piksela i odnosa stranica 3:2, zbog kojeg je iskorišćenost prikaza 100%, bilo da se radi o „živom prikazu“, bilo da se radi o pregledu fotografija. Kontrast i osvetljenje su dovoljno jaki tako da je prikaz upotrebljiv i pri najjačem suncu, a kolorit je veran koliko god je to moguće. U praksi, može se reći da se displeju najnovije generacije 5D jednostavno može verovati. I po pitanju eksponiranosti i po pitanju kolorita. Ma koliko visoka rezolucija bila, mali displej ne može da nadomesti udobnost posmatranja fotografija na desktop monitoru, ali svakako može pomoći u utvrđivanju pozicije fokusa, korektnog balansa bele ili eksponiranosti. U tome vam displej EOS-a 5D Mark III itekako može pomoći. 

Disple Canona 5D Mark III poseduje i senzor ambijentalnog osvetljenja, pa će u situacijama koje podrazumevaju čestu promenu okruženja, usluga ovog senzora obezbediti adekvatnu osvetljenost bez potrebe da korisnik interveniše u podešavanjima. Ukoliko se pak javi potreba za ručnim određivanjem osvetljenja, ono je omogućeno u 7 koraka.

Bez obzira na prisustvo statusnog displeja, uz funkciju Quick Control Screen i glavni displej je moguće koristiti kao svojevrsnu verziju statusnog, opskrbljenog znatno širim spektrom informacija. Quick Control Screen se aktivira pritiskom na taster označen slovom "Q", lociran tik iznad zadnjeg kontrolnog točkića. Osim prostog posmatranja, parametri se mogu i menjati, interaktivno, ponovnim pritiskom na isti taster, nakon čega se kursorima i SET tasterom vrši navigacija i odabir, kao i menjanje pojedinačnih parametara.

Prikaz osnovnih parametara na Quick Control Screen-u

Raspon parametara kojima se može pristupiti na ovaj način varira u zavisnosti od trenutno aktivnog moda, a najširi izbor se dobija korišćenjem manuelnog (M). Pored najosnovnijih – dužine ekspozicije, otvora blende i ISO vrednosti, na raspolaganju je skala svetlomera raspona ±3 EV; kompenzacija snage blica; AE-Lock/FE-Lock indikator; Highlight tone priority indikator; Auto Lighting Optimizer opcija; režim okidanja; kolorni stil; izbor fokusnog moda; mod merenja svetla; kvalitet snimanja; izbor aktivne memorijske kartice i formata snimanja; WB Shift/Bracketing i prečica do stranice za remapiranje komandi na aparatu. 

Pošto korišćenje glavnog displeja umesto statusnog troši primetno više energije, preporučljivo je koristiti ga za ovu namenu samo kada za tim postoji opravdana potreba. U suprotnom, baterija će trajati bitno manje nego u uobičajenim uslovima.

LIVE VIEW

Otkad je video zapis postao sastavni deo manje/više svakog modernog DSLR-a, postojanje režima živog prikaza (live-view; u daljem tekstu LV) je sasvim uobičajena stvar, kojoj retko ko pridaje previše pažnje. Ne zato što je neupotrebljiva (kao što je nekad bila), već prosto – zato što se podrazumeva. Za neupućene, radi se o modu rada koji eliminiše optičko tražilo iz upotrebe, i u glavni interfejs komunikacije između fotografa i fotoaparata pretvara glavni displej. Projekcija koja se na taj način dobija, identična je rezultujućem snimku. Drugim rečima, živi prikaz na DSLR-ovima je samo jedna od iteracija sistema funkcionisanja poznatog sa kompakt aparata, uz sve prednosti i mane koje DSLR vuče za sobom.

Simulacija prikaza, kao glavna prednost, danas je unapređena do nivoa kada zamerkama prosto nema mesta. Simulirano je sve, od osvetljenosti scene, balansa bele, otvora blende, a permanentno je prikazan i uticaj ISO vrednosti, kolornih stilova i, uopšte, svih parametara koji utiču na kranji rezultat. Prednosti koje ovakav sistem rada donosi su posebno cenjene u studijskim uslovima, pošto se za daljinsko okidanje može koristiti i laptop, kada njegov displej služi kao gigantska verzija LV displeja.

Režim okidanja, osim već standardnih načina, pruža i dva modaliteta tihog („silent“) okidanja. Kako je u LV režimu ogledalo već u gornjem položaju, okidanje je pošteđeno zvuka zaklapanja ogledala, a jedino zavesica vrši mehanički rad, s tim što je zvuk zaista maksimalno utišan i najbliži je radu u „mirror lockup“ modu. Zgodno za situacije gde je potreban minimalan nivo vibracija ili prosto ne želite da smetate ili privlačite pažnju.

Glavni nedostatak ovog režima rada i dalje je autofokus, mada samo kada su Canon i Nikon u pitanju. Svedoci smo da neki proizvođači, a pre svih Olympus, već neko vreme sasvim uspešno rade na unapređenju kontrastnog fokusa, kako po pitanju brzine, tako i preciznosti. Kako se LV u osnovi ne oslanja na sistemski, fazni autofokusni sistem, tehnika izoštravanja se svodi na metod kontrastne detekcije (Contrast Detection Auto Focus; u daljem tekstu CDAF), koji svoju funkciju vrši pomerajući fokusnu ravan do postizanja najoštrijih prelaza među susrednim kontrastnim površinama, bez merenja daljine izabranog objekta. Ovaj sistem fokusa uglavnom važi za vrlo tačan, a glavna mana je sporost, usled potrebe algoritma da „prošeta“ fokusnu ravan duž celog fokusnog opsega, kako bi završio uoštravanje. Brzina CDAF sistema fokusiranja zbog toga ni izdaleka ne predstavlja nešto čime se DSLR aparati mogu dičiti. Problem se sastoji u plitkoj polju dubinske oštrine, zbog čega je algoritmu daleko teže da dovede fokusnu ravan na željenu distancu. Iz tog razloga je i kontinualni fokus gotovo nepoznanica u CDAF-u DSLR sveta, a prvi pionirski pokušaj pripada Nikonu, koji se odvažio da u svoje aparate D3100 i D7000 implementira kontinualni kontrastni fokus. Osim uobičajenog režima, kojim se ravan fokusa postavlja u odnosu na unapred određeno fokusno polje, na raspolaganju je i „face detection“, algoritam kojim aparat može da prepozna do 35 lica u kadru i automatski ih fokusira. I da ponovimo i ovaj put: čuđenje takvoj opciji na DSLR aparatima (pogotovo ove klase) teško da će ikad prestati, ali to se valjda može podvesti pod „praćenje tržišnih trendova“.

Srećom, fazni autofokus je i dalje na raspolaganju, pa se svi nedostaci kontrastnog fokusa mogu eliminisati prostim aktiviranjem klasičnog AF-a, bilo odgovarajućom opcijom u meniju, bilo simultano, u toku rada. Kada se fazni fokus koristi u kombinaciji sa LV režimom, procedura fokusiranja funkcioniše slično kao i kod klasičnog fotografisanja, s tim da će, prilikom pritiska okidača na prvo koleno, ogledalo za trenutak biti spušteno, fokus doveden u željenu tačku, a nakon toga ogledalo vraćeno u prethodni položaj, čime se vraća i „živi prikaz“ na displej. Iako relativno bučan, ovaj sistem pruža znatno veću brzinu fokusiranja, ali i izvestan procenat grešaka, pošto je neophodno precizno održati izabranu tačku na željenom cilju, za sve vreme izvođenja operacije fokusiranja.

Kada performanse nisu od bitnijeg značaja, najveća preciznost (u apsolutnim okvirima) se može postići manuelnim fokusom, koji u režimu „živog prikaza“ dobija sasvim novu dimenziju – prikaz je moguće zumirati 5 i 10x, a fokusnu ravan pomerati u desetinama milimetra. Ako je prizor statičan, ništa bolje ne možete poželeti:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti ili im direktno pristupiti pomoću Q komande:

Prikaz parametara u LV režimu

Na raspolaganju su i druga pomagala, poput pomoćne mreže za lakše kadriranje. Ona postoji u varijanti standardnih 3x3, 6x4, ali i novog 3x3 polja sa dijagonalnim pomoćnim linijama. Tu je i elektronsko poravnanje, koje se takođe može dobiti u LV prikazu:

Pomoćna mreža i prikaz elektronskog poravnanja u LV režimu

Na žalost, i pored prisustva senzora orjentacije aparata, prikaz parametara na displeju i dalje ne prati rotaciju aparata u vertikalni položaj što, iako nije neoprostiv nedostatak, ipak baca senku na celokupnu izvedbu. odabir formata fotografija je već postao standard u Canonovoj verziji LV-a, a sistemom kropovanja iz selektovane rezolucije u 3:2 formatu, moguće je dobiti formate 16:9, 4:3 i 1:1. Opcija je namenjena pre svega za JPEG format, ali je informacija o izabranoj razmeri upisana i u RAW, pa će odgovarajući format biti zadržan i u post-procesu, ukoliko postoji takva potreba i ukoliko se koristi priloženi softver (Canon Digital Photo Professional).

VIDEO

Canon 5D Mark III donosi neke novine na polju video zapisa, iako ih baš ne bismo nazvali revolucionarnim. Osnovne karakteristike (na papiru) su manje/više iste kao i ranije - proporcije video zapisa su 16:9 ponuđene su u dve popularne HD rezolucije, kao i klasičnoj VGA. FullHD od 1920x1080 (tzv. 1080p) se može snimati framerate-om od 24/25 fps za PAL, odnosno 30fps za NTSC standard, a nižu HD rezolucija od 1280x720 (720p) u 50fps za PAL, odnosno 60fps za NTSC standard. 4:3 VGA (640x480) rezolucija se može snimati isključivo u 25 ili 30fps. 

Zapis se enkoduje realtime u MPEG-2 (H.264) formatu i zajedno sa nekomprimovanim PCM zvukom u 16-bita i 44KHz, pakuje u MOV kontejner. Razlika u odnosu na prethodnike iz Canon ponude je u načinu komprimovanja video zapisa. EOS 5D Mark III prvi koji donosi mogućnost izbora načina kompresije između IPB i ALL-I metode. IPB je prostorno manje zahtevna, jer vrši jaču kompresiju više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta. Ukoliko se snimanje vrši ALL-I metodom kompresije, samo komprimovanje se vrši frejm po frejm, zbog čega je rezultujući fajl veći, ali je veći i kvalitet, pa samim tim i zahvalniji za naknadnu obradu. Za razliku od dve HD rezolucije, VGA je ponuđena samo u IPB načinu kompresije.

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32 fajl sistem, korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ukoliko se u toku snimanja dosegne taj limit fajla, aparat će nastaviti snimanje, automatski kreirajući novi fajl u nizu. Logički postavljen limit je i dalje isti, a to znači maksimalnih 30 minuta snimanja bez prestanka. Rekli bismo – i više nego dovoljno za snimanje u cugu. Informacije radi, razlozi za ovo se mogu naći u propisima Evropske Unije, čije regulatorno telo uređaje koji mogu da snimaju više od 30 minuta smatra za video opremu, na koju se onda primenjuju bitno drugačije carinske tarife. Otud i taj limit kojeg se proizvođači drže.

Kontrola snimanja je maksimalno fleksibilna i omogućena u potpuno automatskom ili manuelnom režimu, brzinama zatvarača koje se kreću od 1/30 do maksimalnih 1/8000. Za manje upućene – brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač (bliži izabranom framerate-u) daje zamućenije frejmove, što rezultuje „mekšom“ projekcijom, bližoj filmskoj tehnici snimanja. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a nije je preporučljivo menjati u toku snimanja, zbog skokovitog prelaza, koji je karakterističan za dijafragmu fotografskih objektiva. ISO vrednost je u video modu ograničena na bazni raspon (što je i logično, jer bi prosvetljavanje svakog frejma za određenu vrednost, bilo praktično nemoguće za izvesti bez maksimalnog opterećenja procesora, a time i baterije aparata. AutoISO mod je takođe na raspolaganju, ali uz ograničenje koje nameće ISO 12800kao maksimalnu vrednost. 

Klasičan, fazni način fokusiranja je, zbog prirode rada, moguć samo tokom snimanja fotografija, dok ste za snimanje videa „osuđeni“ na korišćenje CDAF-a. Prilično traljave performanse ovog načina izoštravanja (premda se popravljaju prilikom korišćenja novijih STM objektiva, poput EF 40mm f/2.8 STM), lako će vas ubediti da je poželjno poslušati proizvođača i postupak fokusa izvesti pre započetog snimanja. Osim ukoliko ne odlučite da stvar ne prepustite slučaju, a uoštravanje vršite manuelno, što je na video ove klase i tako uobičajena praksa.

Zvuk se snima 16-bitno, 44HKz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Bez dodatne opreme, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mono-mikrofonu, čiji je ulazni signal moguće ručno kontrolisati ili poveriti ga automatici. Postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar, a namenjena je isključivo internom mikrofonu. On je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela. Kako nepoželjne zvukove iz tela nije moguće eliminisati, za sva ozbiljnija snimanja preporučljiva je nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni, koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. Novina je 3.5 milimetarski stereo izlaz namenjen slušalicama za monitoring snimljenog audio zapisa u realnom vremenu.

Ostatak mogućih podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreiranje kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma zbog procesorske zahtevnosti nije podržano u toku video snimanja, pa je za tu namenu moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera.

Najnoviji firmware verzije 1.2.1 donosi još jedno bitno poboljšanje, a to je nekomprimovani, čist izlaz putem HDMI konekcije, pošteđen bilo kakvih overlay informacija koje bi mogle ometati zapis materijala na eksterni medij. Poboljšanje jeste iznuđeno pod pritiskom javnosti, ali je i takvo svakako dobrodošlo.

BLIC

EOS 5D Mark III, očekivano ne poseduje interni (pop-up) blic. Iz tih razloga, budući vlasnici ovog aparata će biti prinuđeni da, ukoliko požele dodatno svetlo, pazare sebi i odgovarajući blic. Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć izuzetna u situacijama sa jako malo svetla. 

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska je još uvek ograničena na relativno skromnih 1/200. U modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/200 ili automatski određenu. Okidanje je moguće na prvu (na početku ekspozicije) ili drugu zavesicu (na kraju ekspozicije, ali samo za brzine od 1/25 i sporije), a podržano je i tzv. high-speed sync, kada se blic može koristiti sinhronizovano sa bilo kojom brzinom, ali uz smanjenu snagu blica.

Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intezitetom, određenom učestalošću. Kompenzacija snage bljeska se može setovati u opsegu ±3 EV, u koracima od 1/3 ili 1/2 blende, a ukoliko se podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu.

Canon 5D Mark III donosi i sistemsku podršku za novu generaciju Canon bliceva i okidača, pa će bez ograničenja sarađivati sa nedavno predstavljenim Speedlite 600EX-RT blicem i ST-E3 RT Speedlite Transmiterom, pomoću kojih se može nadoknaditi izostanak bežične kontrole bliceva. Kad smo već kod toga, u prvim danima nakon premijere nije bilo jasno da li novi aparat poseduje ili ne poseduje ugrađenu bežičnu kontrolu eksternih bliceva, da bi se ispostavlo da to ipak nije slučaj. Premda bežična kontrola radio tipa ne zahteva posedovanje internog blica, Canon nije obezbedio ovu mogućnost, iako bi to skoro zacementiralo poziciju novog aparata kao lidera srednjebudžetne reporterske i akcione fotografije.

Svi podržani E-TTLII blicevi i njihove funkcije se mogu kontrolisati direktno sa aparata, bez potrebe da se praktično bilo šta podešava na samom blicu.

I pored gomile nezavisnih radio okidača blic rasvete, koji su u opticaciju na tržištu, 5D Mark III ipak poseduje PC-Sync konektor, namenjen upravo za tu svrhu.