Canon EOS 5D Mark III Test

fotoTEST

Budući da je 5D Mark III odgovorio na najveći broj prigovora upućenih predhodniku, najveća dilema jeste upravo pitanje svrshishodnosti prelaska na novu generaciju. Za neke je će prelazak biti lako opravdan, dok drugi možda neće naročito profitirati. Ipak, Nikon je, u najnepovoljnijem trenutku po Canon, svetu predstavio svoje viđenje idealne studijske sprave, koja je znatno umanjila pompu koja bi inače (verovatno) pratila EOS 5D Mark III. Iz tog razloga ćemo novi 5D uporediti i sa prethodnikom, ali i sa suparničkim top-modelom u rezolucijskom smislu, Nikonom D800.

Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem oba formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo (kao i uvek) referentne prajmove iz reda „normalaca“ – Canon EF 50mm f/1.4 USM i Nikon AF-S 50mm f/1.4G, dok je za galeriju korišćeno više popularnih i manje popularnih objektiva. Test dinamičkog raspona je pretrpeo određene promene kako bi bio konzistentniji od testa do testa. Pa... da počnimo!

1. DETALJI, RAW

Praktični deo testa, kao i uvek, počinjemo pričom o detaljima. Pošto je RAW neprikosnoveni i primarni format na DSLR aparatima, što se posebno odnosi na situacije koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija, na njemu će i u praktičnom testu biti težište. Dok JPEG ponajviše zavisi od kvaliteta internog procesiranja, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade.

Studijska scena koju smo eksploatisali i u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor narušavanja detalja), i primenjen istovetni stepen oštrenja, a temperatura svetla postavljena na 2850K. Izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Canon EOS 5D Mark III ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa prethodnika, EOS-a 5D Mark II, kao i sa Nikona D800, koji možda nije direktni rival, ali će mnogima verovatno javiti kao glavna dilema prilikom izbora.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: 5D Mark III, 5D Mark II, D800

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, standardno oštrenje 50%:

Poređenje sa prethodnikom očekivano ne otkriva praktično nikakve značajne razlike u pogledu detalja. Može se primetiti da određeni kolorni tonovi više prijaju novijem senzoru, pa se uprkos izostanku razlika na prvom i poslednjem isečku, na drugom mogu registrovati detalji kojih jednostavno nema na snimku starijeg aparata. Ono što je zanimljivo je da, iako potiču sa istog snimka, isečci deluju nekonzistentno, što definitivno ukazuje da novi senzor ipak nije samo našminkan.

Kada novi 5D stavimo na vagu sa trenutno najvećom pretnjom po dominaciju Canona, Nikonom D800, stvari postaju bitno zamršenije. Odmah u oko upada neka sasvim nova tekstura koju D800 uspeva da zabeleži na prvom isečku, čime se dotični aparat jasno diferencira u skladu sa svojom rezolucijom. Istina, količina detalja možda nije na nivou koji toliko veća rezolucija sugeriše (~64% ukupno, odnosno skoro 28% linearno), ali nipošto ne treba smetnuti s uma da optika ovde polako postaje limitirajući faktor. Interesantna stvar je da i Nikon D800 na drugom isečku biva podređen EOS-u 5D Mark III! Očigledno je da je kod novog Canon senzora posebna pažnja obraćena na što uniformniji render celog kolornog spektra, što se može videti i u praksi. Poslednji isečak, iako donekle mekši na D800, ipak daje odgovarajuću prednost Nikonovom pulenu, što se uklapa i u naša očekivanja.

Pošto pitanje međusobnog poređenja nekako uvek biva prožeto sumnjama u pogledu verodostojnosti, a zbog rezolucijskih razlika koje uvek nekako idu „na štetu“ jednog od modela, i ovaj put ćemo proveriti kako se oba aparata drže kada se njihove rezolucije dovedu na nivo konkurentskih. Jasno je da ovde nema mesta za 5D Mark II, budući da mu je rezolucija za svega 1MP niža od 5D Mark III, pa je izlišno sprovoditi ovakav test.

Za početak, pogledajmo kako se interpolirani (umanjeni) snimak sa D800 nosi sa nativnom rezolucijom novog Canona:

Uprkos „sakaćenju“ koje interpolacija sa 36 na 22MP podrazumeva, D800 se i u ovoj situaciji lako nosi sa konkurentskim modelom. Količina detalja na prvom isečku i dalje je nesumnjivo veća, ali potpuno isčezava na poslednjem isečku, što smo i očekivali. Srednji isečak opet pokazuje svoje osobenosti, pa D800 sada praktično uspeva da sustigne suparnika, iako nedostaje prednost kakva se vidi na prvom isečku.

Pogledajmo kako stvari stoje u obratnoj situaciji, kada uradimo ekstrapolaciju (uvećanje) snimka sa Canona, na 36 MP, kolika je nativna rezolucija Nikona D800:

Ovo je svakako najnepovoljnija situacija za Canon, budući da se snimak prosto razvlači, bez novih informacija, koje bi tu rezoluciju trebalo da popune. Međutim, rezultat nije jednostavno interpretirati, pa ćemo opet uporediti svaki od isečaka posebno. Prvi pokazuje očiglednu prednost konkurentskog modela, koji fine detalje još više ističe naspram mekanog isečka sa 5D Mark III. Srednji isečak ponovo demonstrira svoje specifičnosti i na opšte iznenađenje, daje malu, ali vidljivu prednost Canonovom predstavniku, posebno na crvenim partijama. S druge strane, D800 lako razoružava 5D Mark III na poslednjem isečku, sa vidljivo više detalja i boljim mikrokontrastom.

Kako su studijski snimci urađeni u strogo kontrolisanim uslovima isključuju čitav dijapazon sporednih faktora, koji nepovoljno mogu uticati na razlučivost senzora i/ili objektiva. Canon EOS 5D Mark III ovde nije izuzetak, pa ćemo pogledati kako se ovaj model snalazi u jednoj svakodnevnoj situaciji, koja nije kontrolisana i koja podrazumeva niz potencijalnih problema – od nepovoljnog svetla do slabe atmosferske prozračnosti. Zatim ćemo uporediti istovetne isečke razvijenog RAW-a nasuprot JPEG-a iz aparata, što će ujedno biti i uvertira za sledeće poglavlje testa: 

Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG 

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG u standard kolornom stilu, „default“ setovanja): 

Pored toga što generički JPEG koristi jedinstveni algoritam i podešavanja za svaki snimak i time nepovoljno utiče na render detalja, prednost RAW-a je i u tome što se svaki od snimaka konvertuje individualno, prilagođavanjem parametara od slučaja do slučaja. Iz tog razloga je nemoguće ignorisati ogromne razlike u pogledu detalja, tekstura koje faktički ne postoje na JPEG isečcima, pa i senkama koje neretko deluju „zapušeno“ na JPEG snimcima. Ipak, JPEG EOS-a 5D Mark III nije neupotrebljiv, a za mnoge je taj format i bitniji nego RAW. O njemu nastavljamo u narednom poglavlju testa.