Canon EOS 5D Mark III Test

7. DINAMIČKI RASPON

Upućeni dobro znaju da je dinamički raspon jedna od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a za one manje upućene reći ćemo da dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (a nekada filma) da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati, opremljeni velikim senzorom, pružaju fotografu priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je i problem suženog dinamičkog raspona (u daljem tekstu – DR), koji je na digitalnim senzorima i dalje primetno slabiji u poređenju sa filmom, a najčešće se javlja kada fotografišemo izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa pude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Jedan takav primer ćemo obraditi i ovde.

Test dinamičkog raspona, kao kategorije čiju je važnost vrlo teško opisati bez konkretnih primera, ovaj put sprovodimo uvodeći nešto drugačiji sistem testiranja, koji podrazumeva i kontrolisane uslove – ono što do sada nismo radili. Radi pojednostavljenja postupka, iskoristili smo našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na baznom ISO rasponu – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 vrednost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponiran sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: LINK

Pošto sami podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u toku postprocesa. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa prosvetljavanjem ili potamnjivanjem podeksponiranih, odnosno preeksponiranih snimaka, a sastoji se u prostom nadoknađivanju eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku, prosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Konkretno, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Za 4EV podeksponiran snimak nakon dosvetljavanja u obradi

Bez obzira što snimak ovako male rezolucije najčešće nije dovoljan da bi demonstrirao neke suptilne razlike među snimcima, ovde se neke stvari lako mogu registrovati, a jedna od njih je i pojačan bending na scenskoj pozadini. Interesantan fenomen je da je on vertikalan, što nije sasvim uobičajeno, jer se pojasevi šuma uglavnom ispoljavaju horizontalno, u skladu sa načinom očitavanja informacija sa senzora. Dinamički raspon senzora u 5D Mark III omogućava relativno bezbolno „izvlačenje“ snimaka podeksponiranih za 4EV, ali se posledice (kao i na priloženom) mogu registrovati. Zapušenih (sasvim crnih) partija nema, ali je šum neophodno ukloniti da bi se dostigao kvalitet osnovnog snimka. Ono što je malo teže nadoknaditi je delimičan gubitak kolornih informacija. Iako je scena u celini zabeležena dobro, na celokupnom snimku je moguće registrovati prisustvo blažeg „color-cast-a“, kolorne primese koja dominira opštim koloritom, a koji u većini slučajeva nije baš zgodan za naknadno uklanjanje, bez obzira što se radi o RAW formatu. 3EV je već potpuno drugačija priča i njegov oporavak je moguće izvesti bez ikakvih bojazni od deformacija ili gubitka informacija.

Za digitalne senzore važi nepisano pravilo da se bolje snalaze sa podeksponiranim, nego preeksponiranim snimcima, zbog toga što je osetljivost u opsegu svetlijih tonova značajno manja, tj. upravo suprotna od onoga što smo nekada imali na filmu. Pogledajmo kako se senzor u 5D Mark II snašao sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“:

Za 4EV preeksponiran snimak nakon korekcije u obradi

Iako scenska pozadina više nije iskrzana bendingom, preeksponirani snimak je ipak drastično gora varijanta nego podeksponirani. Dok je na 4EV podeksponiranom snimku jedino prisustvo šuma problematično, na preeksponiranom snimku postoji primetan gubitak informacija sa svih iole svetlijih površina. Zbog toga snimak „puca već na +3EV, kada se pojavljuju „pregorele“ partije koje ne nose praktično nikakve informacije. U konkretnom slučaju, novi 5D se čini sasvim pristojnim na ovom polju, iako je prednost podeksponiranih snimaka više nego očigledna.

Još jedan modalitet „ceđenja“ dinamičkog raspona predstavlja „push“, žargonski nazvana tehnika izvlačenja nedostajuće ISO vrednosti u postprocesu, tako što se maksimalna bazna ISO vrednost najpre podeksponira za određenu vrednost, a onda u obradi nadonkadi prosvetljavanjem. Proverićemo kako se Canon 5D Mark III drži u tom domenu, a pošto aparat raspolaže maksimalnom ISO vrednošću od celih 25600, podeksponiranjem za samo jednu blendu bismo dobili, u aparatu već dostupnu, softverski dobijenu ISO51200, dve bi donele takođe već postojećih 102400, pa nam ostaje da pogledamo šta se dobija podeksponiranjem za tri blende, tj. simuliranjem već enormno velikih ISO 204800:

Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 22MP, 12MP, 6MP, 2MP

Uprkos činjenici da ovakve egzibicije najčešće donesu neku korist u sagledavanju mogućnosti senzora, moramo reći da i pored vidljivo bolje dinamike EOS-a 5D Mark III u odnosu na prethodnika, on ipak ne uspeva da iznese ovako jako „natezanje“ u obradi. Simulirana vrednost od ISO204800 začudo ne ispoljava previše agresivan bending, ali je zato nametljiva kolorna primesa (magenta) dovoljno napadna da ceo snimak učini dovoljno neupotrebljivim, da čak ni posebne tehnike selektivne desaturacije ne donose naročit dobitak. 204800 je vrednost koja šumom guši ne samo kolorit i detalje, već i fotografiju u celini. Dovoljna demonstracija toga je ovaj umanjeni snimak, koji i pored jako niske rezolucije pokazuje očigledne probleme u svim segmentima fotografije, nezavisno da li se radi o tamnim ili svetlim partijama. Iz tog razloga izostavljamo test izvlačenja za četiri blende, jer je 1/2000 na blendi f/8 u uslovima ovakvog osvetljenja jednostavno besmislena i nerealna situacija. Ukoliko je pod takvim svetlom zaista neophodno snimati, slobodno možemo reći da će i 1/250 na iso25600 biti dovoljno za sve manje od aeromitinga u potpunoj tmini.