Nikon D500, Test

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova u jednoj ekspoziciji. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od većine malih, „kompakt“ aparata, DSLR i MILC aparati su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, zabeleži što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon i Sony aparati u tome danas prednjače, zahvaljujući odličnim Sony senzorima.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na osnovnoj ISO vrednosti, u ovom slučaju ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi bez dodatnih korekcija – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale. Da bismo imali ideju o poziciji novog senzora na tržištu, kao i napretku u odnosu na prethodnika, niže se, uz link ka test snimcima sa Nikona D500, mogu naći i linkovi arhiva sa snimcima Canona EOS 7D Mark II i Fuji X-T2, kao tipičnih predstavnika klase akciono orjentisanih fotoaparata.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: D500 (ZIP; 107 MB), 7D Mark II (ZIP; 145 MB), X-T2 (ZIP; 79 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi osvetljenosti za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Analizu, kao i uvek, počinjemo podeksponiranjem za 1EV. Već u prvom koraku se primećuju obrisi onoga što se dalo zaključiti još u ranijim fazama testa. Fuji X-T2 sa istim parametrima eksponira snimak vidiljivo slabije, što direktno utiče kako na opšti tonalitet snimka, tako i na ispoljavanje šuma. Canon EOS 7D Mark II odmah prelazi u defanzivu i pokazuje nešto veću količinu kolornog šuma u odnosu na druga dva rivala. Još uvek to nije ništa drastično, ali je vidljivo. Na -2EV se situacija po Canon pogoršava, u međusobnom poređenju sa Nikonom se javlja dodatni jaz, pa je zaostatak sada skoro 1EV. Ovo nije iznenađenje, ako znamo da je senzor u Canonovom aparatu proizveden starijom tehnologijom, koja je podrazumevala izdvojeni ADC (Analog/Digital Converter), a zbog čega je ovaj proizvođač već nekoliko godina u ozbiljnom zaostatku kada je dinamički raspon u pitanju.

Daljim skraćivanjem vremena ekspozicije dolazimo do -3EV, vidljivog slabljenja Fuji-jevog senzora u komparaciji sa Nikonom D500 i dodatnim zaostatkom Canona. Još uvek razlika gravitira u rangu 1EV, ali deluje da trend neće još dugo biti takav, što se veoma brzo pokazuje istinitim:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Na -4 EV, Canon zaostaje preko 1EV iza Fujija i (posebno) Nikona, pri čemu se u tamnim partijama snimka lako uočava i bending. Oporavak na nominalnu vrednost je i dalje moguć, ali uz jasno izražen kolorni šum, dok Nikon još uvek dozvoljava veoma lagodne korekcije, lišene bilo kakvih devijacija u koloritu ili opštoj eksponiranosti snimka. Na -5EV, Nikon D500 ostvaruje čak 2EV prednosti u odnosu na 7D Mark II, što je sasvim prikladna ilustracija tehnoloških razlika među senzorima. Fuji se nalazi negde u sredini, ali je dosta bliži Nikonu, sa veoma malo kolornog šuma, ali uz izražen pad količine očuvanih detalja.

Tačno 2EV prednosti u odnosu na EOS 7D Mark II, Nikon D500 održava i na -6EV, s tim da Canon počinje da gubi na osvetljenosti scene, čime se donekle približio Fuji-jevom pulenu, koji je dodatno izgubio na eksponiranosti. Količina šuma je sada i na Nikonu dovoljno velika, ali ju je uz pažljivu obradu moguće dovesti na prihvatljiv nivo, što se nikako ne može reći za snimke sa Canon i Fuji rivala.

Koliko je novi senzor u Nikonu iznad konkurencije, najbolje se može videti na -7 EV. Dok je D500 koliko toliko očuvao kolorni balans i nivo eksponiranosti blizu referentnog, ostala dva senzora su se udaljila od idealnih parametara, pa Canon osim potpunog gušenja u šumu i pada osvetljenja, sada ima i problem agresivnog narušavanja kolorita, Fuji je gotovo nestao u tami, te deluje kao da oporavak u obradi nismo ni radili. Na -7EV ga je potrebno „pojačati“ za još najmanje 1.5EV, da bismo došli do nivoa eksponiranosti kojim se odlikuju snimci nastali na Nikonu D500. -8 EV je izlišno i pominjati. Ni jedan aparat na tom nivou ne pruža upotrebljiv rezultat, ali je njemu bez dileme upravo D500 najbliži, ako to ikom znači.

„Pull“ proces je uvek znatno teži zahvat za prosečan digitalni senzor. Po svojoj prirodi, procesori signala više vole pojačanje slabog signala, nego smanjenje prejakog. Tako je i kod senzora, pa je preeksponiranje bitno nezgodnija tehnika, nego što je podeksponiranje. Maksimum kojem izlažemo digitalne senzore je +4EV. Naprosto, iznad toga nema potrebe ići, jer se do sada još nije pojavio senzor koji se može izboriti ni sa celih +3EV, a kamoli 4. Ipak, pogledajmo kako to izgleda, kada se +4EV eksponirani snimak u obradi povrati na nominalnu vrednost (preračunato na ISO skalu, to bi bilo ISO12):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

U prošlosti smo često govorili kako „pull“ proces u testu dinamičkog raspona važi za veoma monoton. U poslednje vreme se sve češće dešava da nas autsajderi u prethodnom delu testa iznenade i pruže rezultat vredan respekta, ako ne i divljenja. Ovde su karte malo čudno izmešane, jer je senzor, koji smo u prethodnom delu testa kritikovali zbog odstupanja u odnosu na referentnu ISO skalu (Fuji) ovaj put u određenoj prednosti, s tim da je jasno da ta prednost nije stečena baš najpoštenije, jer slabija eksponiranost na istim parametrima, defakto znači i manju osetljivost na pregorevanje u gornjem delu opsega. S toga ne čudi što je X-T2 u određenoj prednosti kada se njime simulira ISO50, 25, pa i 12. Međutim, kada se ti snimci koriguju za vrednost odstupanja u odnosu na referentnu skalu, prednost se u potpunosti gubi.

Nikon D500 prve znake dominacije demonstrira već na +1EV. Istina ne tako uverljivo, jer ipak sva tri senzora zadovoljavaju kriterijume potpuno oporavljenog snimka, ali se ta prednost povećava već na +2EV, i premda su oštećenja najsvetlijih partija jasna, dominaciju utvrđuje i na +3 i +4EV. Fuji se i pored navedenih manjkavosti sasvim dobro drži, dok Canon ni u ovom delu testa nije uspeo da odbrani boje svog tima.

Ostalo nam je još samo da stavimo tačku i na neke priče koje su kolale internet zajednicom, a tiču se navodnog slabijeg DR-a koji najnovija dva fotoaparata (D500 i D5) nude u odnosu na prethodnu generaciju. Kao i uvek, zaključak ne može biti crno-beli, ali je istina vrlo daleko od tih glasina. Najpre, zaista je istina da (recimo) Nikon D7200 izlazi kao pobednik u komparaciji preeksponiranih snimaka (od +1 do +4EV). Bolje čuva najsvetlije partije, te one malo kasnije pregorevaju. Međutim, prednost ipak nije toliko drastična i dobacuje do maksimalno 0.5 EV. S druge strane, epilog komparacije u delu skale od -8 do -1EV je nedvosmislen – Nikon D500 je toliko ispred, da je izlišno i komentarisati. Količina šuma je manja na senzoru novog aparata, ali nije to ono što je njegov najveći adut, već gotovo savršen (da, zaista to mislimo) tonalni balans, koji ne pati od kolornih primesa, bendinga ili udaljavanja od referentne eksponiranosti za date parametre. Istovremeno, sve ovo su nedostaci koji evidentno prate senzor Nikona D7200. Uostalom, arhiva sa snimcima je i dalje na raspolaganju, ukoliko osećate potrebu za sopstvenom analizom: Nikon D7200 DR test (ZIP; 123 MB).

Za kraj testa dinamičkog raspona obično ostavljamo „push“ tehniku, izvedenu na najvišoj baznoj ISO vrednosti, radi simulacije veće osetljivosti i nadoknade nedostajućih ISO vrednosti. Međutim, priznaćete da bi takav zahvat sa D500, koji već u aparatu nudi suludo širok ISO raspon, bio čisto traćenje vremena i resursa.