Nikon D500, Test

 

DETALJI, JPEG

Primarni format je obično diktiran fotografskim žanrom, ali se generalno RAW smatra osnovom u DSLR svetu. Kad god ima dovoljno vremena za obradu, bolje je osloniti se na RAW. Međutim, šta raditi kad vremena nema? To su generalno sve one situacije koje zahtevaju brz rad, obradu gotovo u potpunosti isključuju i ne štede memorijski bafer. Tada je JPEG jedini izbor!

Baš zbog takvih scenarija, sprovešćemo i mali test detalja u JPEG formatu, poredeći iste modele aparata. U prethodnom bloku smo videli da JPEG iz D500 nije loš, mada je RAW i dalje ubedljiviji, čak i bez posebne obrade. Ipak, ako je JPEG jedino rešenje, dobro je znati koji su dometi aparata kojim se radi.

Iskoristićemo istu scenu, a snimci su nastali u istom paketu kada i RAW:

Snimci u punoj rezoluciji: D500, 7D Mark II i X-T2

JPEG iz aparata, 100% kropovi bez dodatne obrade:

  

Ovde je situacija nešto drugačija, a nije prvi put da se odnos kvaliteta u JPEG formatu razlikuje u odnosu na ono što smo par trenutaka ranije konstatovali za RAW. Fuji sada jasno dominira, delom zbog veće rezolucije, ali mnogo više zbog inače veoma kvalitetnog JPEG algoritma i unutrašnje obrade. Količina zabeleženih detalja je veća, teksture su dosta finije u odnosu na Nikon D500, a posebno u odnosu na 7D Mark II. Nikon i dalje nudi malo topliji kolorit, na šta smo navikli od ranije, a čini nam se da je njegov tonalni balans za nijansu bolji nego kod druga dva modela, tako da je i odnos senki i svetlijih površina nešto skladniji.

Kompresija kod sva tri modela pokazuje svoje negativne osobine, mada smo skloni mišljenju da je Nikon ovde najbolje uradio posao. Tragovi „peglanja“ usled jače kompresije su vidljiviji na Canon i Fuji aparatima, nego na Nikonu D500.

Iskoristićemo priliku i još jednom uporediti RAW i JPEG… ovaj put u studijskim uslovima:

 

Kontrolisani uslovi potenciraju malo očiglednije kvalitativne razlike među formatima, sa nedvosmislenom prednošću RAW-a u pogledu detalja, oštrine, mikrokontrasta i kolornog balansa. To se bez dvojbe vidi na sva tri isečka, bez i najmanje prednosti JPEG-a, osim po pitanju zauzeća memorijskog prostora.

Kako se na JPEG-u najpre primeti nešto slabija oštrina, mogućnost ručnog podešavanja stepena oštrenja dobro dođe. Na Nikonu D500 je, kao i na svim ostalim Nikon aparatima, oštrenje moguće podesiti izborom na skali od 0 do 9, pri čemu je najniža vrednosti isključeno oštrenje, dok je podrazumevan nivo 3. Kako to izgleda u praksi, može se videti na sledećem nizu isečaka:

Nemogućnost definisanja radijusa oštrenja je direktno odgovorna za loš ishod viših nivoa ovog algoritma. Praktično je sve iznad stepena 4 previše naglašeno, što za sobom povlači i neke negativne implikacije. Jedna od njih, najočiglednija, je pojava korone (svetlih senki na obodima različito obojenih površina; najizraženija je na poslednjem stepenu oštrenja), dok je druga čak i potencijalno nezgodnija, jer pojačava izraženost šuma. Zato, ukoliko imate potrebu da fotografije oštrite već u aparatu, dobro je prilagoditi ga konkretnom objektivu i konkretnoj situaciji, kako bi sve negativne strane bile svedene na minimum. Ukoliko se koristi RAW+JPEG zapis, oštrenje koje se primenjuje na JPEG nema nikakvih uticaja na RAW, pa se setovanjima u aparatu može pristupiti sa više slobode, bez bojazni da će snimci biti trajno upropašteni.