Nikon D500, Test

 

ISO TEST, JPEG

Za JPEG u ISO testu važi isto što smo naveli i u testu detalja – nekada za pažljivu obradu u RAW-u nema vremena, a nekada ni volje. U takvim trenucima je dobro znati koji su limiti aparata koji posedujemo, kako bismo parametre prilagodili situaciji, ali ne dovodeći se u poziciju da konačni rezultat bude neprihvatljiv.

ISO test u JPEG formatu uvek daje drugačije rezultate. Čak i kada je međusobni odnos nekih modela sličan RAW komparaciji, JPEG u jednačinu unosi i element kompresije, koja se na svojevrstan način manifestuje kao oblik redukcije šuma. Tako se može desiti da se aparati potpuno drugačije pokažu u JPEG, što može biti veoma bitno za sve one koji svakodnevno i rado koriste ovaj format. Ovaj put ipak sumnjamo da će se Nikon D500, barem kada je poslednjih 5 ISO vrednosti u pitanju, pokazati drugačije u odnosu na RAW test.

Ipak, pogledajmo…

 

100% kropovi sa sva tri tela, JPEG iz aparata, „standard“ kolorni profil, bez dodatne obrade i redukcije šuma (s leva na desno – D500, 7D Mark II i X-T2):

 

Nismo iznenađeni što se rezultati i opšti međusobni odnos razlikuju. To je uobičajeno kada je JPEG u pitanju – veoma se često jedan te isti senzor može pokazati drastično drugačije kada je angažovano interno procesiranje. Ono što je u konkretnom slučaju upečatljivo je pozicija Fuji senzora – bez obzira na očigledan i jasan zaostatak u eksponiranosti, kada se radi o RAW formatu, ceo problem izostaje u slučaju JPEG-a. Veća sloboda internog procesiranja omogućava i bolji konačni rezultat, barem kada su ISO performanse u pitanju. S toga i ne treba da čudi što je Fuji X-T2 u ovom slučaju u jasnoj prednosti nad ostalim rivalima. Ako izostavimo ISO 50, koji poseduje samo Nikon, sva tri aparata se drže sličnih rezultata samo do ISO 800. Preko toga se već pomaljaju razlike. Najpre suptilne, a onda i sve uočljivije. Nikon i Canon su veoma slični, kako po pitanju šuma, tako i po količini zabeleženih detalja. Konturna oštrina je, usled izostanka AA filtera, i dalje na strani D500, dok je Fuji iznad oba suparnika, kako po pitanju šuma, tako i po pitanju detalja i oštrine. Ovakav trend počinje sa ISO 3200 i završava se tek na ISO 25600. Iznad te vrednosti je Fuji-ju preostalo samo još ISO 51200, kada X-Trans senzor počinje već ozbiljno zaostaje po pitanju osetljivosti, te se opet vraćamo na problem pomenut u ISO testu RAW formata.

Naravno, nema iznenađenja činjenicom da H1 do H5 ISO vrednosti nemaju gotovo nikakvu, osim marketinške uloge, pa je i u ovom slučaju Nikon ozbiljno podbacio. Ne toliko zbog samih „performansi“ (jer su one u principu najbolje što APS-C format danas može da ponudi), koliko zbog uopšte dolaska na ideju da izvedu ovako nepotreban i nespretan potez. Ako je ovaj deo raspona u RAW-u bio loš, stvarno loš… verujte nam da je ovaj u JPEG formatu još gori!

Kao što smo ranije već naveli, algoritam JPEG kompresije zbog svoje prirode ima efekat čiji je krajnji rezultat ponekad jako sličan algoritmima redukcije šuma. Zbog toga se fotografije koje su pretrpele jaču JPEG kompresiju, nekad mogu učiniti očišćenim od šuma. Kada zaista postoji potreba za internim čišćenjem, Nikon D500 nudi veoma dobar algoritam redukcije šuma. Ponuđen je u tri nivoa, a učinke svakog od njih ćemo videti u nastavku. Scena je nepromenjena:

100% kropovi sa D500, s leva na desno – NR isključen, low, normal i high:

 

Prvi nivo redukcije je veoma diskretan do ISO 3200 i gotovo da ne utiče na količinu detalja. Od 6400, pa naviše, uticaj čišćenja se već vidi, tako da uz kolorni šum, nestaje i dobar deo finih detalja. Ipak, trend pojačanja destruktivnosti se otprilike tu i zaustavlja, pa se tek na vrednostima iznad ISO 102400 mogu primetiti ozbiljnije posledice agresivne redukcije. Međutim, kada se to uporedi sa drugim i trećim stepenom redukcije, tek onda dolazi do spoznaje koliko je prvi nivo zapravo blag po pitanju devastacije snimaka. Drugi i treći stepen redukcije su toliko agresivni, da se postavlja pitanje koliko uopšte ima smisla koristiti ih čak i na vrednostima do ISO3200. S druge strane, agresivna redukcija se i koristi samo na najvišim ISO vrednostima, pa je i paradoks očigledan – da bi efekat redukcije bio diskretniji, treba je koristiti samo na nižim ISO vrednostima… ali, ko bio uopšte i želeo da koristi redukciju na snimcima koji ne obiluju šumom?

Bez obzira na sve to, primetili smo jedan interesantan fenomen. Iako u RAW formatu izgledaju gotovo beznadežno, ISO 102400 i 204800 ovde deluju skoro pa upotrebljivo (posebno 102400), a čak se i na 409800 mogu razaznati neke konture, premda ne bismo išli baš tako daleko, da toj vrednosti dodelimo prelaznu ocenu. Poslednje dve vrednosti su besmislene šta god im radili. Jednostavno, kada je neka stavka prisutna samo da bi zadovoljila nečiji spisak želja, onda to najčešće izgleda upravo ovako.

Ako od Nikona D500 budete očekivali tačno ono što se od njega racionalno i može očekivati, mala je verovatnoća da ćete biti razočarani ISO performansama. Ukoliko ste se ipak upecali na marketinški trik, hladan tuš je neminovan jer je ovo, bez ikakvih dvojbi, prevelik zalogaj čak i za najbolje moguće FF senzore.