Nikon D500, Test

 

TELO

Kada je u pitanju dizajn tela, naravno da smo očekivali da će novi aparat doneti i noviji dizajn. Međutim, D500 po svojoj formi ne odskače previše od onoga što je D300(s) svojevremeno bio. Iako je od tada prošla praktično cela decenija, dizajn je veoma sličan, mada nedvosmisleno unapređen.

Čak su i dimenzije takve da ih je dosta teško razlikovati. 147mm širine, 115mm visine i dubina od 81mm, veoma se malo razlikuju od prethodnika, pa će jedino masa od 860 grama ukazati na vremensku distancu. Rukohvat je sada dublji, položaj palca bolji i komande ipak logičnije, tako da se sve sličnosti veoma brzo brišu. Gumena obloga je i dalje ona ista, zbog koje neki preziru, dok neki obožavaju Nikon. Kako god bilo, guma prekriva najkritičnije delove tela i obezbeđuje dovoljno čvrsto držanje, bez obzira na masu i dimenzije objektiva.

Izrada je sada za nijansu skromnija (barem u teoriji), što je više uticalo na masu, nego što je snizilo kvalitet i osećaj u rukama. Zapravo, ako ne biste bili u prilici da vidite ilustraciju niže, teško da biste ikada mogli da pogodite koji elementi tela nisu od legure magnezijuma. Iskorišćeno je rešenje koje smo videli na D7x00, D6x0 i D750, koje podrazumeva celu zadnju oplatu načinjenu od magnezijuma i prednji deo koji se pretežno oslanja na plastiku, sa tek pojedinim metalnim elementima.

Konstrukcija tela Nikona D500 *

Nikon D500 je, naravno, zaptiveni aparat. Kao ni mnogo puta do sada, proizvođač ne navodi stepen zaptivenosti po IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), pa je izlišno diskutovati o tome kako se D500 kotira u odnosu na prethodni model ili konkurentske fotoaparate. Umesto toga, možemo uočiti pozicije zaptivenih spojeva:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na Nikonu D500 *

Povećana robusnost je ispraćena i većom dugotrajnošću zavesice, pa je ona sada deklarisana na čak 200.000 okidanja. Premda, treba imati u vidu da deklarisan vek ne znači i garantovani, pa su iznenađenja, kao i na ostalim DSLR aparatima, moguća u oba smera – kako u negativnom, tako i u pozitivnom.

Bajonet je standardan za jedno Nikon F telo, što znači da prihvata sve AF-S, ali i nove AF-P objektive, te sa njima sarađuje u potpunosti. Objektivi starijih generacija imaju svoja ograničenja u funkcionalnosti, a detalji u vezi toga su dovoljno obimni, da je jedino rešenje konsultovati zvanično uputstvo. S obzirom da je u pitanju fotoaparat sa APS-C senzorom, u potpunosti je kompatibilan sa svim Nikon objektivima koji nose DX prefiks.

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Kada je Nikon u pitanju, poslednjih godina se najveće nade (bez dileme) polažu u senzor. Senzor je Nikonov glavni adut, iako potiče iz proizvodnih pogona Sony korporacije. Oduvek je bilo poznato da dobar deo svojih najboljih senzora Nikon sam dizajnira, dok se proizvodnja obavlja u tuđim (ovaj put Sony) pogonima. Nekada je senzor u potpunosti plod Sony razvoja, a čak i onda uglavnom vlada mišljenje da je Nikonova izvedba istog senzora efikasnija (da ne kažemo „bolja“). Do zaključenja ovog testa, nismo uspeli da dođemo ni do jedne zvanične potvrde porekla novog senzora u D500, ali njegove karakteristike direktno ukazuju na cilj novog aparata, a to su definitivno ISO performanse i akciona fotografija generalno.

Radi se o CMOS senzoru APS-C formata, odnosa stranica 3:2 i dimenzija 23.5 x 15.7mm. Rezolucija je (za današnje pojmove gotovo skromnih) 20.7 MP (tačnije 5568 x 3712 piksela), pri čemu je „krop faktor“, tj. FOV (Field-Of-View) 1.5x, standardno za Nikon sistem. To u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. Primenimo li datu formulu na prateći AF-S DX Nikkor 16-80mm f/2.8-4E ED VR kit objektiv, dobićemo da je njegov efektivni raspon 24-120mm, a istom se formulom dobijaju efektivni rasponi i svih ostalih objektiva.

I dok rezolucija u odnosu na prethodnu generaciju ove Nikon klase nije čak ni duplirana, ISO raspon je nešto što je u startu imalo veoma ozbiljnog marketinškog efekta. Da li je u osnovi svega revolucija na ovom polju ili samo veštija manipulacija postignutim, ostaje da proverimo u praktičnom delu testa. Ovde ćemo samo izneti podatak da bazni ISO raspon počinje od 100, a završava se na neverovatnih ISO 51200. „Ništa naročito“, neko će reći, ali je istina da je ovo daleko najveća vrednost baznog ISO raspona na jednom APS-C telu. Ipak, ako vam je to delovalo impozantno, šta tek reći za softverski prošireni ISO raspon, koji počinje od ISO 50 (u donjem delu skale), a završava se na čak +5EV, odnosno ISO 1.638.400 (!), sa međukoracima od 102400, 204800, 409600 i 819200! Ako je makar prve dve vrednosti vredno koristi, bićemo više nego zadovoljni!

Novi ISO šampion? – Sony CMOS od 20 MP*

U senzor integrisani analogno-digitalni konverter signala (ADC), spada u 14-bitne, što je i očekivano, a zadatak mu je da obezbedi što bolji opseg informacija, tokom konverzije svetlosti u digitalni oblik. Kako je D300(s) bio gotovo patetičan po pitanju performansi u 14-bitnom režimu, skok na novi aparat će za sve koji su strpljivo čekali naslednika, biti kao kvantni skok.

Sistem vibracione redukcije prašine, koji je već godinama prisutan u Nikon DSLR-ovima, oličen je u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i „low-pass“ filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX-D aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Novi aparat donosi i centralni procesor najnovije generacije, pod nazivom Expeed 5. Poreklom je iz Nikonovih laboratorija, a zadatak mu je koordinacija svih podsistema u aparatu i obrada informacija, kako u procesu nastajanja, tako i u procesu konverzije u konačni format.

Sistem merenja svetla (ili narodski rečeno „svetlomer“), davno je prerastao 1005-pikselni TTL RGB senzor kakav pamtimo iz D300s. Umesto njega, D500 nudi TTL RGB senzor od čak 180.000 piksela, koji je sposoban da vrši merenje u rasponu od čak -3 do 20 EV, što podrazumeva ekstremno malo svetla! Zadužen je kako za određivanje ekspozicije, tako i za jačinu bljeska blica u i-TTL režimu rada.

Režima merenja svetla ima četiri. Kao i uvek, poseban akcenat je stavljen na „3D Color Matrix metering III“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa G, D i E objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo ukoliko unesete relevantne informacije o nakačenom objektivu. Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø6, ø8, ø10 i ø13mm; ili uprosečena vrednost 75% središnjeg dela kadra), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 8mm. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački. Četvrti režim merenja nismo imali puno prilika da vidimo, iako nam je poznat upravo sa Nikon aparata. Radi se o Highlight-weighted modu koji akcenat stavlja na najjače osvetljene partije u kadru, tj. očuvanju istih. Drugim rečima, svetlomer će žrtvovati sve ostalo, kako bi neke delove snimka spasio od pregorevanja. Razmislimo li na kratko, ovo je i sasvim logično rešenje, budući da su pregorele partije generalno i najkomplikovanije za oporavak u obradi.

U slučaju da fotograf preferira određene korekcije u merenju svetla, u Custom funkcijama je na raspolaganju opcija Fine tune optimal exposure, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje pravilno odmerenog trajanja ekspozicije.

Top klasa - TTL 180.000-pikselni RGB senzor merenja svetla *

Uobičajena funkcija Nikon DSLR-ova gornjeg segmenta, „virtuelni horizont“, dostupna je i na ovom modelu. Radi se o funkciji namenjenoj lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u dve ose, nezavisno od orjentacije aparata, što znači da će asistirati u poravnjanju neželjenog naginjanja u levu, odnosno desnu stranu, kao i u azimutu, tj. vertikalnom poravnanju u odnosu na horizont.

Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu

AUTO-FOKUS

Ova klasa Nikon DSLR-ova je oduvek bila rodonačelnik velikih unapređenja, te nismo iznenađeni što isti kurs nastavlja i model D500.

Novi AF sistem nosi oznaku Multi-CAM 20K i predstavlja derivat istog sistema predstavljenog u paketu sa high-end modelom D5. Radi se o sistemu faznog fokusa, čiji senzor poseduje čak 153 fazne AF tačke, od kojih je čak 99 krstasto (osetljivo i po horizontali, jednako kao i po vertikali). Nažalost, nisu sve ponuđene tačke podesive, pa je za selekciju dostupno ukupno 55 tačaka, dok ostale imaju ulogu pomoćnih, a koriste se u svim situacijama, zavisno od komunikacije na relaciji AF sistem <> svetlomer. Novi AF senzor je operativan od minimalnog otvora blende f/8, a raspon delovanja je od -4 do +20EV, što ga smešta u red najsposobnijih za loše svetlosne uslove.

Nikon Multi-CAM 20K AF senzor sa 153 AF tačaka, od kojih je 99 krstastih (cross-type)

AF tačke su raspoređene tako da fokusnim poljem pokrivaju praktično 95% širine i oko 60% visine kadra, što je čak i impresivnije od onoga što smo svojevremeno s ushićenjem konstatovali u slučaju Canonovog EOS-a 7D Mark II! Kako to u praksi izgleda, zajedno sa rasporedom krstastih tačaka i u varijanti sa svih 153 ili ograničenim brojem od 15 AF tačaka, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz AF tačaka u tražilu sa aktivnih 153 AF tačaka, sa 55 ili 15 AF tačaka raspoloživih za selekciju
(crvenom bojom je označena dvostruko krstasta tačka, aktivna na f/2.8 i većim otvorima blende)

Nikon je poznat kao vredan pionir kada su inovacije na polju autofokusnih sistema u pitanju, pa nije ni čudo što i novi Multi-CAM 20K nastavlja tu tradiciju i uz prosto fokusiranje, nudi i veoma naprednu koordinaciju sistema autofokusa sa sistemom zaduženim za merenje svetla. Ova saradnja utiče kako na preciznost, tako i na agilnost, ali i na automatski izbor aktivnih AF tačaka, ukoliko za tim ima potrebe. Naime, D500 će s lakoćom prepoznavati lica u kadru (kao i ljudsku kožu generalno, ukoliko lica zauzimaju tek manji procenat površine kadra) i njima davati prioritet u svakom režimu koji aparatu prepušta prednost izbora AF tačaka.

Autofokusnih modova ima dva, što je uobičajeno za Nikon DSLR-ove ove klase. Pojedinačni fokusni mod (AF-S; Single-Servo AF) fokusiranje izvodi jednokratno, po komandi korisnika, a u trenutku kada se okidač pritisne na prvo koleno. Da bi korekcija fokusa bila izvedena, neophodno je ponoviti fokusiranje. Drugi fokusni mod (AF-C; Contiuous-Servo AF) izvodi izoštravanje kontinualno, dok god se okidač (ili namenski AF-ON taster) drži pritisnutim na prvom kolenu, te je na taj način pogodan za praćenje pokretnih objekata u kadru.

Izbor aktivnih AF tačaka je malo kompleksnija oblast. Svaki napredniji aparat raspolaže sa čitavim nizom metoda izbora AF tačaka, pa nije ni čudo što ih Nikon D500 nudi čak sedam. Automatski metod selekcije (Auto-Area AF) najviše podseća na način fokusiranja kakav nam je poznat sa skromnih kompakt aparata ili čak mobilnih telefona. Algoritam upošljava sve raspoložive AF tačke i na osnovu drugih podešavanja, određuje prioritete u kadru, te fokus podešava prema njima. Ukoliko se u kadru nalaze ljudska lica ili koža, algoritam će se neizostavno odlučiti za njih. Ukoliko ih pak nema, najbliži objekti u kadru će dobiti prioritet. Zavisno od kadriranja, svako okidanje može proizvesti drugačiji efekat, a kako to u praksi (kroz optičko tražilo) izgleda, može se videti sa ilustracije ispod:

Ukoliko fotograf ipak preferira potpunu kontrolu nad situacijom, klasičan Single-point AF će biti više nego logičan izbor. On omogućava slobodan izbor jedne od 55 aktivnih AF tačaka:

Kontrola je potpuna, ali zahteva i određenu verziranost u izboru odgovarajuće AF tačke, a posebno volju za rekadriranjem, jer nekada promena jednostavno nije opcija. Izbor tačaka se vrši ručno, a izabrana AF tačka ostaje aktivna dok god korisnik ne odluči da je promeni. Ovaj režim važi za najkorišćeniji na gotovo svim DSLR aparatima, a u praksi je jednostavan za korišćenje i više nego pouzdan.

Kada je scena dinamična, sa potrebom za veoma brzim reakcijama, polje dinamičke selekcije tačaka (Dynamic-Area AF) je dosta podesnije i lakše za upotrebu, jer se za praćenje koristi skup AF tačaka, koje funkcionišu kao ograničeno polje automatskog fokusa. Dynamic-Area se nudi u tri varijante, a njihove međusobne razlike se svode na broj angažovanih AF tačaka. Inicijalno korisnik bira samo jednu od njih, dok ostale, koje okružuju izabranu, angažuje sam aparat, obezbeđujući veću preciznost i lakše praćenje mete u kadru. Što je scena zahtevnija, to je preporučljivije angažovati i više AF tačaka. Minimum je 25, od kojih 9 raspoloživo za automatsku selekciju:

Ukoliko se objekat u kadru kreće brže, dinamičko polje je moguće proširiti na 72 AF tačke, od kojih je 25 dostupno za direktnu selekciju:

A ukoliko ni to nije dovoljno, moguće je osloniti se na svih 153 tačke, odnosno 55 podesivih:

Nikon D500 raspolaže i sa metodom grupne selekcije tačaka, kada se ručni izbor aktivnih tačaka vrši pomoću jedne tačke, da bi u fazi fokusiranja aparat angažovao i sve one koje okružuju inicijalnu, kako bi izbegao situacije da fokusno polje „pobegne“ ispred ili iza željenog objekta. U situacijama sa dosta jednoličnih površina u kadru ili kada prosto nije lako održati poziciju fokusa samo pomoću jedne tačke, grupna selekcija može biti od velike pomoći:

Poslednji metod selekcije tačaka je 3D-Tracking. Pogodan je za postizanje slobodnije i kreativnije kompozicije, za lakše praćenje nepredvidivih, a opet dovoljno krupnih objekata u kadru. Spada u sistemski najkompleksnije oblike autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja svetla. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izabranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C), jer definicija njegovog postojanja upravo to i podrazumeva:

Nikon D500 poseduje sijaset opcija namenjenih boljoj i preciznijoj kontroli autofokusnog sistema, a one između ostalog obuhvataju i mogućnost deaktivacije svakog pojedinačnog moda (izuzev Single-Point AF), način i trenutak okidanja u zavisnosti od trenutka potvrde fokusa, funkciju prepoznavanja lica u 3D-Tracking metodu selekcije, način prikaza AF tačaka itd.

Tokom poslednjih godina, navikli smo da napredni AF sistemi poseduju i mogućnost kalibracije od strane korisnika, pa nije ni čudo što se takva funkcija očekuje i od D500. Međutim, kuriozitet u vezi sa AF Fine-Tune funkcijom na novom Nikonu je u tome što je ona predviđena da funkcioniše automatski, bez potrebe da korisnik određuje da li je fokus dovoljno dobar ili nije i za koliko ga je koraka potrebno korigovati! Naime, koristeći se režimom živog prikaza, Nikon D500 je u stanju da iskoristi njegovu besprekornu tačnost, te da poredeći poziciju fokusnog polja (tj. fokusnog mehanizma na objektivu), detektuje i grešku, tj. otklon u odnosu na fazni AF sistem. Na taj način, aparat može potpuno samostalno da odredi stepen korekcije i upiše ga u odgovarajuću listu, koja može da zabeleži kalibraciju za maksimalno 20 objektiva!

U praksi, nije sve baš idealno, jer niti je kontrastni fokus (CDAF) baš toliko bezgrešan, niti je automatika sposobna da predvidi baš svaku devijaciju koju objektiv može uneti u jednačinu. S obzirom da Nikonov sistem autokalibracije za sada nije sposoban da zabeleži više različitih fokusnih distanci zasebno, kao ni žižnih daljina u slučaju zum objektiva (kao kod npr. Canon aparata), kvalitet ovakve kalibracije je diskutabilan, budući da različiti uslovi rada mogu dati i različite rezultate, pa se kalibracija ipak ne svodi na par sekundi, kako tvrde marketinški pamfleti. Dodatno, za kalibraciju se koristi isključivo centralna AF tačka, pošto algoritam podrazumeva međusobnu konzistentnost ostalih.

U svakom slučaju, ovo je veoma, veoma korisna mogućnost i nadamo se da će biti dodatno ispolirana u bližoj budućnosti… da barem neko vreme uživamo u preciznom faznom fokusu, dok ga kontrastni i hibridni ne penzionišu u nekom trenutku, pod naletom MILC sistema.

TRAŽILO

Kao i uvek kada je fotoaparat ove klase u pitanju, Nikon D500 poseduje optičko tražilo zasnovano na pentaprizmi visokog koeficijenta transmisije svetla, te je i njegov prikaz svetao i jasan. Pokrivenost je 100%, što znači da je prikaz u njemu identičan onome što će videti i senzor. Faktor uvećanja je veći nego ranije (1.0x umesto 0.94, koliko je nudio D300s), a jedino je eyepoint, tj. distanca sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz, stagnirala i iznosi svega 16mm. Ovo može smetati korisnicima koji nose naočare, pa to treba imati na umu ukoliko spadate u takve.

Optičko tražilo i dalje koristi usluge fiksnog optičkog stakla pod nazivom Type B BriteView Clear Matter Mark II, a prikaz je (kao i godinama unazad) dinamički, sa informacijama i elementima koji se selektivno mogu uključiti/isključiti i obezbeđuju visok stepen preglednosti i (samim tim) lakoću rada. Kako sve to izgleda, može se videti na ilustraciji niže:

Optičko tražilo Nikona D500

U okviru same projekcije, prikaz nudi sve AF tačke (podesive i pomoćne), pomoćnu mrežu, indikatore virtuelnog horizonta, treperenja veštačke svetlosti (flicker), monohromatskog kolornog profila, kao i 1.3x kropa, ukoliko je aktivan.

Ispod same projekcije, D500 nudi standardan set parametara, na koje smo se navikli u ovoj kategoriji aparata, pa su tu indikatori fokusa, bracketing funkcije, auto ISO, otvor blende, trajanje ekspozicije, indikator moda merenja svetla, skala svetlomera raspona ±3 EV, kompenzacije i drugog, pri čemu se mnogi od njih mogu videti tek kada za tim postoji potreba. Sve u svemu – klasično, pregledno i funkcionalno na način kako smo od Nikona i navikli.

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Osnovna forma Nikona D500 dosta podseća na sve ono čemu nas je Nikon odavno navikao. Međutim, neki elementi jasno ukazuju na drugačiji pristup u odnosu na ono što je D300s svojevremeno značio u gami. U trenutku kada je D300(s) bio aktuelan, Nikon nije nudio ni jedan 35mm DSLR van top klase (a i tada je to bio tek prvenac D3), pa je i međusobni odnos modela bio sasvim drugačiji. Danas se tržištu nudi mnogo više od jednog FF modela, pa je i najbolji APS-C iz ponude morao da ponudi neke podsisteme koji bi ga izdvojili od srednje i niže kategorije. Jedna od većih razlika u odnosu na sve dosadašnje Nikone (izuzev D4 i najnovijeg D5, kao perjanice ponude) je belo pozadinsko osvetljenje dela komandi. Kažemo „dela“, jer pozadinsko osvetljenje poseduju samo komande na levoj strani aparata… sa leve strane glavnog ekrana i levo od pentaprizme, što nam baš i nije jasan koncept. Bez obzira što su komande sa desne strane uglavnom nameštene „na prste“, tako da se mogu napipati i na slepo, bilo bi veoma zgodno imati pozadinsko osvetljenje za rad u tami i na njima, ali u Nikonu očito ne misle tako. Šteta, jer nam još od D4 nije jasno zbog čega je ova funkcija toliko retka, kada su je imali i mobilni telefoni desetostruko manje vrednost, pa i neki drugi jeftini tehnički uređaji.

Pogled spreda je uobičajen. Centralnu poziciju zauzima poznati Nikon F bajonet. Sasvim levo je veoma dubok rukohvat (daleko udobniji nego što je bio na D300(s), na čijem je vrhu postavljen prednji kontrolni točkić, čija se uloga menja od moda do moda, ali u principu uvek služi za kontrolu primarnih parametara, poput otvora blende ili trajanja ekspozicije. U kombinaciji sa drugim komandama, može kontrolisati i druge parametre.

U prostoru između rukohvata i bajoneta, nalazi se nekoliko elemenata. Sasvim gore je indikator odloženog okidanja, koji je izgubio AF-assist funkciju, pa više nije u mogućnosti da pomaže prilikom fokusiranja u lošim svetlosnim uslovima. Malo niže nalazi se otvor desnog kanala internog stereo mikrofona, a nadaleko su i dve programabilne komande (Pv i Fn1). Pv inicijalno služi za DOF preview, tj. vizuelnu proveru polja dubinske oštrine u optičkom tražilu ili u režimu živog prikaza, dok se može reprogramirati da vrši i neke druge funkcije, pri čemu se može kombinovati i sa kontrolnim točkićem. Za Fn1 važi isto kao i za Pv, s tim što joj inicijalno nije pridružena nijedna funkcija. Takođe, u video modu obe komande mogu imati drugačije uloge, što je veoma zgodno.

Sa desne strane bajoneta imamo još nekoliko elemenata. Sasvim gore je BKT komanda, kojom se poziva bracketing funkcija, namenjena višestrukom okidanju različitim parametrima (najčešće je to trajanje ekspozicije, ali mogu biti i drugi parametri, poput balansa bele), a nedaleko od nje je i levi kanal internog stereo mikrofona. Tu su i dva konektora, pokrivena gumenim poklopcima – PC-Sync interfejs za kontrolu spoljne rasvete i 10-pinski konektor namenjen daljinskim okidačima ili eksternom modulu za bežičnu radio kontrolu kompatibilnih bliceva, što je jedna od većih novina koje D500 donosi u odnosu na dosadašnje aparate ovog proizvođača.

Malo niže je taster za otključavanje bajoneta radi uklanjanja objektiva, a ispod njega je poznati dvopoložajni preklopnik za izbor između automatskog i manuelnog fokusa, u čijem je središtu i taster koji, u kombinaciji sa zadnjim kontrolnim točkićem, služi za odabir metoda selekcije AF tačaka. Mnogi su kritikovali i ovu promenu, koja je predstavljena na nekim ranijim modelima, a značila je uklanjanje mehaničkog preklopnika za selekciju metoda izbora tačaka, koja je bila na raspolaganju i na D300s. Za razliku od nekih drugih promena, koje nam nisu na listi simpatičnih, smatramo da je ova višestruko korisna. Najpre zbog brzine manipulacije, jer mehanički preklopnik, a pogotovo na mestu na kojem je ranije bio, jednostavno nije dovoljno dobar za brz način rada, a osim toga, mnogo je bilo lakše napraviti odgovarajući preklopnik za svega tri metoda selekcije, nego za šest ili sedam, koliko nude današnji napredni modeli, kakav je D500.

Pogled odozgo otkriva neke neočekivane razlike, pre svega u odnosu na ono na šta smo do sada navikli od sličnih Nikon aparata. Centralnu poziciju i dalje zauzima kućište pentaprizme, ali ono sada ne deli prostor sa internim blicem, jer je isti u potpunosti uklonjen! Da, verovali ili ne, Nikon D500 ne poseduje nikakav blic, pa je za svrhu nadoknađivanja svetla u lošijim svetlosnim uslovima neophodno imati eksterni, koji se montira na raspoloživu i-TTL kompatibilnu papučicu, izrađenu po ISO-518 standardu. Levo od kućišta pentaprizme se nalazi rotacioni selektor režima okidanja u čijem se središtu nalazi četiri nezavisne komande.

Selektor režima okidanja nudi sedam pozicija: pojedinačno okidanje (S), kontinualno sporo (CL), kontinualno brzo (CH), tiho pojedinačno (Q), tiho kontinualno (QC), odloženo i okidanje sa podignutim ogledalom (MUP), radi suzbijanja trzaja prilikom dužih ekspozicija. Da bi selektor mogao biti korišćen, neophodno je pritisnuti taster za njegovo otključavanje, koji se nalazi uz sam selektor.

Kao što smo ranije naglasili, u središtu selektora režima okidanja se nalazi još četiri komande. Pomoću Qual komande se vrši brza promena formata, kvaliteta i rezolucije snimanja, sa WB se menja balans bele, dok Metering taster služi za izbor moda merenja svetla. Mode komanda služi za izbor jednog od četiri raspoloživa moda rada, a skroman izbor sugeriše o kakvoj se kategoriji fotoaparata radi. Ponuđeni su: manual (M), aperture priority (A), shutter priority (S) i programmed auto (P), dok klasični automatski i scenski modovi nisu u ponudi. Proizvođač je smatrao da su oni jednostavno suvišni na modelu namenjenom pre svega naprednim korisnicima, a mi se sa tim u potpunosti slažemo.

Za razliku od D300(s), koji je na ovom mestu posedovao jednu komandu manje, te je jedna od tri raspoložive bila namenjena za promenu ISO vrednosti, D500 primenjuje recept koji možemo da okarakterišemo kao polovično dobar. Dobro je to što je ISO komanda sada (konačno!) dobila mnogo logičniju poziciju, nedaleko od statusnog ekrana sa desne strane pentaprizme, čime je konačno udovoljeno onima koji oštro kritikuju raspored najbitnijih komandi na high-end modelima, a loše to što je na ovu poziciju smeštena komanda za izbor moda merenja svetla, jer su korisnici ipak više voleli stari mehanički preklopnik, koji se nalazio sa zadnje strane, desno od tražila.

Šematski prikaz statusnog displeja i parametara koje nudi, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Statusni displej

Osim dovoljno informativnog statusnog displeja, koji obuhvata pregršt za korisnika vrednih informacija, desno od pentaprizme je još nekoliko komandi. Sasvim isturen, na vrhu rukohvata, nalazi se tropoložajni rotacioni prekidač, zaštitni znak Nikon DSLR-ova, koji služi za uključivanje/isključivanje aparata, koji u svom krajnjem desnom položaju aktivira pozadinsko osvetljenje statusnog displeja, a u svom središtu i najbitniju komandu – dvostepeni okidač, čije se prvo koleno može podesiti tako da vrši funkciju po želji korisnika. Između njega i statusnog displeja je još tri komande. ISO taster smo već pomenuli, levo od njega je crvenom tačkom označena Record komanda za započinjanje i zaustavljanje snimanja video zapisa, a desno je komanda kojom se, u kombinaciji sa prednjim kontrolnim točkićem, vrši podešavanje kompenzacije ekspozicije. Uz sam taster stoji i zeleni marker, koji označava da se u kombinaciji sa istovetno obeleženom Qual komandom, aparat može resetovati na fabrička podešavanja, istovremenim držanjem ovih tastera u trajanju od nekoliko sekundi.

Zadnja strana Nikona D500 nudi dosta drugačiji raspored u odnosu na ono što je svojevremeno nudio D300(s). Centralnu poziciju zauzima (ovaj put) vertikalno pokretljivi (tilt) ekran osetljiv na dodir, iznad kojeg je veliko optičko tražilo sa pripadajućom gumenom oblogom. Levo, uz samu oblogu, nalazi se mehanički preklopnik kojim se tražilo može fizički zatvoriti, te na taj način sprečiti „curenje“ svetla prilikom izvođenja dugih ekspozicija sa stativa. Na desnom boku tražila je točkić za korekciju dioptrije, za osobe kojima je ona neophodna. Uz levi bok tražila, nalaze se Play i Erase komande sa pozadinskim osvetljenjem, kojima se prelazi u režim pregleda snimaka, odnosno vrši se brisanje istih. Kao i uvek do sada, kritikujemo proceduru brisanja snimaka, koja podrazumeva jedan pritisak na ovaj taster i još jedan kao potvrdu, što može dovesti do nehotičnog brisanja snimaka. Smatramo da bi neki oblik potvrde drugim tasterom (OK, recimo) bio znatno prikladniji za ovako destruktivnu funkciju. Istom komandom se, u kombinaciji sa identično označenom ISO komandom na gornjoj strani aparata (format), vrši brzo formatiranje memorijskih kartica. Nakon što se oba tastera istovremeno pritisnu nekoliko sekundi, potrebno je pritisnuti ih još jednom i formatiranje odabrane kartice će biti dovršeno.

Uz levu ivicu ekrana se nalazi još ukupno čest komandi, koje poseduju pozadinsko osvetljenje, pa njihova uniformisanost (izuzev poslednje, koja je nešto manja) nije preveliki problem. Sasvim gore je Menu, kojom se ulazi u sistem menija, ispod nje je Lock komanda kojom se snimci mogu zaštititi od brisanja, pozvati interaktivna pomoć ili promeniti trenutni kolorni stil. Niže je par komandi za zumiranje/umanjenje prikaza u LV režimu i režimu pregleda snimaka, pri čemu se potonji koristi i za pozivanje opcija vezanih za rad sa blicem. Još niže je OK komanda, kojom se vrši potvrda izbora parametara i funkcija. Sasvim dole, u samom uglu aparata, nalazi se još jedna programabilna komanda (Fn2), čija je inicijalna funkcija dodeljivanje rejtinga snimljenih fotografija, a kao i druge može biti reprogramirana da vrši neku potrebniju funkciju, istina sa spiska koji nije baš previše izdašan kao za prethodne dve.

Na desnoj strani tela je situacija mnogo živopisnija, sa veoma malim brojem komandi koje je moguće pomešati sa ostalima. Komande su složene tako da se nalaze nadohvat palca desne ruke, te na taj način znatno olakšavaju upravljanje bitnim parametrima i funkcijama aparata. Uz samo tražilo je interni zvučnik, a do njega po prvi put van klase Nikon top modela, vidimo 8-smerni džojstik, namenjen direktnom odabiru aktivne AF tačke. Prvi put ju je Nikon implementirao na svoj model D4, i pravo je zadovoljstvo imati je na Nikonu D500! Sama komanda je izrađena tako da ne klizi pod prstima i veoma je precizna, a kontrola AF tačaka je daleko lakša nego ranije. Nedaleko od nje je AF-ON taster, čija je inicijalna svrha aktiviranje autofokusa, nezavisno od okidača, a može biti programirana da vrši neku drugu funkciju sa liste predefinisanih. Sasvim desno gore je zadnji kontrolni točkić, kojim se vrši direktna kontrola otvora blende ili trajanja ekspozicije (u zavisnosti od trenutno aktivnog moda) ili promena drugih parametara u kombinaciji sa ostalim komandama na telu.

Uz desnu ivicu ekrana se nalazi još nekoliko komandi. Dominantnu poziciju zauzima rotacioni Lock preklopnik, kojim se zaključava osmosmerna komanda u njegovom središtu, a koja je na Nikon telima oduvek služila za izbor aktivne AF tačke. U samom središtu osmosmerne komande je taster za selekciju centralne AF tačke, odnosno potvrdu izbora u sistemu menija. Nije sasvim jasno zbog čega je stara osmosmerna komanda zadržala svoju pređašnju funkciju, s obzirom da aparat sada poseduje i, maločas opisan, namenski džojstik za selekciju AF tačaka, ali ne sumnjamo da će pojedincima i on dobro doći, pogotovo u vertikalnoj orjentaciji aparata. Malo niže je LE dioda koja signalizira upis i čitanje sa memorijske kartice, a nedaleko je još dva tastera. Komanda sa „i“ oznakom služi za pozivanje brzog menija u svim modovima rada, kada se na ekranu pojavljuju najčešće korišćene funkcije, kojima je moguće interaktivno upravljati. Odmah do nje je i Info taster, kojim se aktivira Information Display (prikaz parametara na glavnom ekranu) ili vrši ciklična promena prikaza parametara u LV režimu. Sasvim dole je preklopnik za foto i video režim, a u njemu Lv taster kojim se prelazi u režim živog prikaza.

 

MEMORIJA

Odeljak memorijskih slotova je takođe unapređen, gotovo na nivo koji nudi top model ove kuće, Nikon D5.

Na raspolaganju su dva memorijska slota. Jedan je novi, ultrabrzi XQD, koji je do sada bio nuđen samo u klasi „jednocifrenih“ Nikona, dok je drugi uobičajeni Secure Digital (SD).

Pomalo čudi izbor XQD standarda u telu koje je ipak iz mainstream kategorije, jer je reč o standardu koji faktički nije zaživeo u nekom ozbiljnijem obimu. Prvobitno nastao kao plod saradnje Sandisk, Sony i Nikon kompanija, XQD je osmišljen kao naslednik starog Compact Flash standarda, radi poboljšanja performansi, jer je baziran na PCI express magistrali, a samim tim i sposoban za daleko veće brzine od starog CF-a. Compact Flash asocijacija je prihvatila standard i definisala ga kako bi mogao da postane realnost, ali se kasnije dogodilo da su samo Nikon i Sony ostali u igri oko eksploatacije istog, dok se Sandisk u potpunosti povukao. To je rezultiralo veoma oskudnom ponudom XQD kartica, koja se i danas, praktično 7 godina od definisanja standarda, svodi na svega dva proizvođača – Sony i Lexar. Zbog svega navedenog, izbor XQD-a umesto najšire rasprostranjenog SD ili barem CF slota je u najmanju ruku čudan.

SD slot je srećom prisutan, pa nabavka odgovarajućih memorijskih kartica ipak neće biti toliki problem. Osim najstarijih SD, nešto novijih SDHC i SDXC, D500 podržava UHS-I, kao i najnovije UHS-II kartice koje obezbeđuju maksimalne brzine transfera. Osim za njih, podrška je obezbeđena i za sve popularnije Eye-Fi kartice, kojima se snimljeni materijal može bežično preneti na kompatibilne Wi-Fi uređaje.

Memorijski slotovi su potpuno ravnopravni kada je prioritet u pitanju, pa se bilo koji od njih može koristiti kao primarni. Mogu se koristiti sekvencijalno, tako što se nakon popunjavanja prve kartice automatski prelazi na drugi, zatim kao backup, kada se snimci automatski preslikavaju i na drugu karticu čime se postiže redundantnost, a mogu se odvojiti i po tipovima zapisa, pa tako na prvu može biti snimljen samo RAW, a na drugu JPEG format, ili da na drugu bude upisivan samo video zapis. Mogućnosti su široke, a modalitet upotrebe je ograničen samo potrebama korisnika.

Odeljak XQD i SD memorijskih slotova

S obzirom na nešto nižu rezoluciju, memorijska zahtevnost najnovijeg Nikona ne bi trebala biti naročito velika. Deklarisane vrednosti su veoma bliske realnima, a izvesne varijacije su moguće u oba smera, zavisno od tipa fotografisane scene, svetlosnih uslova i primenjenih internih korekcija (pre svega redukcije šuma). Na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti: 185 RAW, 770 JPEG, 120 TIFF ili 150 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit uncompressed RAW + JPEG Large/Fine). RAW srednje rezolucije (mRAW) je sa svojih 11.6 MP dosta štedljiviji jer se može koristiti samo u 12-bitnom modu, pa će na istu karticu aparat spakovati nešto oko 550 M-RAW ili 750 RAW snimaka najniže rezolucije od 5.1 MP. Ukoliko se koristi kompresovani RAW, može se računati na otprilike 60% veličine nekompresovanog, pa se takvih snimaka na istu karticu može smestiti oko 320.

Kada govorimo o video zapisu, mnogo toga zavisi od uslova snimanja i sadržaja generalno, a stvar dodatno komplikuje i čitav niz parametara koji utiču kako na kvalitet, tako i na memorijsku zahtevnost. Grubo govoreći, kartica od 8 GB će biti dovoljna za oko 6 minuta snimanja u maksimalnom kvalitetu (4K u 24/25/30fps). Ukoliko se primeni niža rezolucija (fullHD; 1080p u 50/60fps), na istu karticu je moguće smestiti između 22 i 45 minuta (s tim da je snimak ograničen na maksimalno 29 minuta i 59 sekundi), dok se u 1080p rezoluciji niže brzine ili HD rezoluciji (720p) više brzine (50/60fps) može računati na kapacitet između 40 i 80 minuta.

Mnogo je bitnije obratiti pažnju na preporuke proizvođača u pogledu brzinskog indeksa memorijskih kartica. Za rad sa fotografijama, on realno nije bitan, osim kada govorimo o brzini pražnjenja bafera, ali u pogledu video zapisa, preporučuje se korišćenje kartica UHS-I generacije, minimalno brzinske klase 3, kako snimak ne bi bio prekinut ili loše snimljen.

BATERIJA

Nikon D500 koristi dobro poznatu bateriju oznake EN-EL15. Radi se o Li-Ion bateriji kapaciteta 1900mAh, koja radi na naponu od 7.0V i teži 88 grama. Puni se MH-25a punjačem, a da bi bila napunjena od minimalnog do maksimalnog kapaciteta, potrebno joj je nešto više od dva časa kontinualnog punjenja. Radi se o „pametnoj“ bateriji, koja na osnovu interne memorije i posebnog algoritma u aparatu, nudi detaljne informacije o kapacitetu i svom životnom veku.

MH-25a punjač sa EN-EL15 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje neverovatnih 1240 snimaka, što je značajno više od (inače odličnog po tom pitanju) Nikona D300s, koji je sa svojom baterijom mogao da obezbedi oko 950 snimaka iz jednog punjenja. Trend koji je Nikon započeo sa modelom D750, očigledno se nastavlja, pa slobodno možemo reći kako bismo voleli da i ostali proizvođači pokušaju da makar sustignu autonomiju Nikon modela.

U praksi, moguće je postići čak i neverovatnije rezultate, pa smo mi sa D500 uspeli da izvučemo i preko 1500 snimaka, naravno, ne forsirajući režim živog prikaza (a ni video mod, samim tim). Varijacije u uslovima rada (temperatura, ambijentalno svetlo i tome slično) mogu u značajnijoj meri uticati na autonomiju aparata, samim tim jer deluju na količinu šuma, a šum na angažovanje procesora i veličinu fajla koji treba upisati. Isto tako, ukoliko se pretežno koriste objektivi sa optičkom stabilizacijom i konstrukcije koja zahteva više napajanja za pomeranje fokusnog mehanizma, autonomija može biti slabija.

 

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod tri gumena poklopca, kao i spreda, iznad tastera za otključavanje objektiva, nalaze se konektori. Ima ih ukupno šest, od čega su četiri na levom boku.

Spreda su PC-Sync konektor za kontrolu spoljne rasvete i namenski 10-pinski konektor za daljinske okidače i poseban bežični radio transmiter za i-TTL kompatibilne bliceve, dok je sa strane više konektora. Sasvim gore je USB 3.0 konektor, kojim se vrši povezivanje fotoaparata na računar, radi daljinske kontrole ili transfera snimaka. Ispod njega je par 3.5mm stereo konektora, od kojih je levi namenjen monitoringu audio komponente video zapisa, a desni za povezivanje eksternog stereo mikrofona, u cilju dobijanja boljeg audio zapisa. Sasvim dole je HDMI konektor za povezivanje aparata na kompatibilne eksterne uređaje, poput namenskih snimača video zapisa ili televizora/monitora. Nikon D500 je HDMI-CEC kompatibilan, tako da se nekim osnovnim funkcijama može komandovati i pomoću daljinskog upravljača televizora.

Konektori: spreda – PC-Sync i 10-pin remote;
na boku (odozgo na dole) – mikro USB 3.0;
3.5mm stereo izlaz za slušalice i 3.5mm mikrofonski stereo ulaz;
mini HDMI

 

DISPLEJ

Displej je pretrpeo nekoliko bitnih promena, što i nije čudo, s obzirom na vremenski jaz koji D500 deli od prethodnika.

Umesto fiksnog ekrana skromne VGA rezolucije, sada imamo na dodir osetljivi, vertikalno pokretni TFT-LCD XGA rezolucije 2.359.000 piksela (precizno 1024x768). Dijagonala je sada nešto veća (3.2“), dok su proporcije ostale iste kao i ranije (4:3), zbog čega nismo baš preterano srećni, jer je za 3:2 format senzora logičnije implementirati i isti takav ekran. U Nikonu se očigledno ne slažu.

Panel ekrana koristi sada već poznatu RGBW matricu, koja osim uobičajenih kolornih kanala (RGB), poseduje i zasebni, bele boje (otud ono W), kojim štedi energiju i obezbeđuje nešto verniju reprodukciju boja. Ova ideja se u praksi pokazala odličnom, pogotovo u pogledu štednje energije, zbog čega Nikon i drži titulu energetski najštedljivijeg poslednjih godina. Na žalost, Nikon D500 ne poseduje senzor ambijentalnog osvetljenja, a samim tim ni mogućnost automatskog prilagođavanja pozadinskog osvetljenja uslovima ambijenta. Osetljivost na dodir je postignuta kapacitivnom tehnologijom, pa ekran nije potrebno preterano jako pritiskati da bi registrovao dodir. Samim tim, korišćenje je veoma blisko onome koje nam je poznato sa mobilnih telefona i sličnih uređaja.

Ekran se odlikuje odličnom vidljivošću iz svih uglova (170°), a u situacijama kada ni to nije dovoljno, od velike će pomoći biti vertikalno pokretljivi (tilt) mehanizam. Sposobnost rotiranja nije onakva kakvu bismo mi želeli, ali i ovo je bolje nego ništa. Sama pokretljivost je ograničena na vertikalnu osu, što znači da je ekran moguće rotirati u rasponu od 180° vertikalno, dok je po horizontali isključen bilo kakav oblik pomeranja. Ovo značajno ograničava pokretljivost kada se poredi sa nekim drugim rešenjima (posebno ako uporedimo sa Nikonima starijih generacija serije D5xxx). Zglob koji čini mehanički deo obrtnog sistema je nepotrebno zakomplikovan, isuviše krut i nekako odaje utisak slabe otpornosti na eventualne mehaničke izazove. Ako tome dodamo i po svemu sudeći nelogičan način „otvaranja“ i rotacije, nije teško primetiti da je to moglo biti realizovano i nešto bolje.

I pored toga što D500 poseduje odličan statusni displej širokog dijapazona ponuđenih informacija, standardno pomagalo pod imenom Information Screen je i dalje u ponudi. Radi se o opciji kontrole i upravljanja parametrima posredstvom glavnog displeja, u cilju veće udobnosti rada ili onda kada se aparat nalazi na stativu u nivou očiju, pa je statusni displej fizički van domašaja. S obzirom da D500 nudi mogućnost rotacije ekrana, koji je ujedno i osetljiv na dodir, ova mogućnost još više dobija na značaju, jer je parametre s lakoćom moguće sagledati i njima upravljati, čak i kada aparat stoji visoko iznad ili ispod nas. Kako to izgleda u praksi, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara u Information Display-u

 

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) na DSLR-ovima važi za alternativni, ali iz godine u godinu sve upotrebljiviji način rada, prvenstveno zaslugom unapređenja koja su nastala zbog sve učestalijeg korišćenja video zapisa na ovoj vrsti aparata. U fotografskom smislu, način rada se ipak nije bitno promenio. I pored svih unapređenja koja su se dogodila u poslednje vreme, fotografisanje u položaju aparata ispred sebe je i dalje problematično, kako zbog plitkog polja dubinske oštrine (DOF; Depth-Of-View) koje otežava kontrolu, tako i zbog stresanja koje se češće javlja, usled veće mase koju DSLR-ovi imaju u odnosu na male (kompakt) aparate. Zbog toga će LV, barem na konvencionalnim DSLR modelima, još neko vreme ostati alat mahom za rad sa stativa, najčešće u kontrolisanim uslovima.

Za razliku od svih ostalih proizvođača, Nikon je u pogledu unapređenja LV-a ostao dosta inertan i propustio da ovom režimu pokloni dovoljno pažnje. Zbog toga se sada nalazi u situaciji da autofokus u LV-u bitno zaostaje za rešenjima viđenim kod konkurencije. S tim u vezi, ni D500 ne donosi ništa vredno pomena. LV autofokus je i dalje u potpunosti baziran na kontrastnoj detekciji (CDAF; Contrast Detection AutoFocus), pa su takve i performanse. Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i krase ga neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, preciznost, a loša proističe upravo iz te preciznosti, a to je sporost ili, ako ćemo biti politički korektni – mala brzina fokusiranja. Radi se o načinu fokusiranja kod kojeg se za izoštravanje ne koriste usluge faznog AF senzora, već fokus određuje na osnovu merenja kontrasta između susednih, različito obojenih površina u kadru, „šetajući“ fokusnu ravan napred/nazad do postizanja najoštrijih prelaza u izabranom polju. Otud i naziv „kontrastni fokus“. Preciznost na D500 nije dovedena u pitanje, ali je brzina CDAF-a i dalje bolna tačka i ona skoro ni za promil nije unapređena u odnosu na ono što Nikon već godinama nudi u svim klasama.

Na raspolaganju je dva moda fokusiranja: Single-servo AF (AF-S), za statične mete, kada se fokusiranje, kao i na faznom fokusu, izvodi jednokratno i Full- time Servo AF (AF-F), koji korekcije fokusa izvodi permanentno, reagujući na bilo kakve promene u distanci objekta koji se nalazi ispod izabranog fokusnog polja. Da od ovog moda fokusiranja ne treba očekivati ništa posebno, naučili smo u svim prethodnim testovima Nikon DSLR-ova. Arhaično skakutanje fokusne ravni, kad god joj se učini da se nešto pomerilo (iako često nije), potpuno je neprihvatljiv način rada za bilo šta osim povremene zabave. Ipak, u nekim slučajevima, korisnici će moći da iskoriste neke od režima kontrastnog fokusa koje D500 nudi: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način koji je vizuelno vrlo sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema. „Konstantno“ je više opisna kategorija, nego što je zaista u pitanju nekakva konstantnost. Štaviše, često ćete se čuditi „gde je fokus pošao“, iako za korekcijom nema apsolutno nikakve potrebe.

Ukoliko zaboravite na pitanje brzine autofokusa, rad u LV-u može biti veoma relaksirajući. Ekran osetljiv na dodir znatno olakšava rad, pa osim kontrole parametara, omogućava i jednostavno fokusiranje dodirom. Posebna poslastica LV režima je izuzetno precizno manuelno fokusiranje, kada se prikaz može uvećati i do 11 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti. Baš kao i u slučaju klasičnog korišćenja posredstvom optičkog tražila, parametre je moguće menjati interaktivno, pomoću ekrana osetljivog na dodir:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža za kadriranje:

Pomoćna mreža u tri varijante

Jedno od važnih unapređenja koje D500 donosi u odnosu na većinu drugih Nikon DSLR-ova je upravljanje parametrima u LV režimu, koje je sad potpuno neograničeno. Svaki od parametara je moguće promeniti bez potrebe da se LV režim napušta i nanovo aktivira, što je uobičajeni način implementacije za većinu drugih modela ovog proizvođača. Rekli bismo „konačno“, da nije svih drugih nedostataka koji kvare utisak, a tu prvenstveno mislimo na zaista zastareo autofokus u LV modu. Šteta, ali je izgleda to jedna od onih stavki, koje će morati da sačekaju naslednika.

 

VIDEO

Stidljivo i sa određenim kašnjenjem, konačno su i dve preostale kompanije (Canon i Nikon) rešile da ponude 4K video u svojim proizvodima namenjenim širem auditorijumu. Nikon D500 je prvi Nikon koji nudi ovu rezoluciju nezavisno od klase, dok je kod Canona ona bila rezervisana samo za neke top modele, specifično vezane za video.

Samim uvođenjem ove rezolucije, Nikon stavlja do znanja da ipak nije zapostavio i ljubitelje video zapisa, a dokle ta podrška ide, potrudićemo se da razjasnimo u nastavku.

Snimanje je ponuđeno u tri rezolucije. Najveća je, naravno, 4K rezolucija (3840 x 2160), progresivno, a može se snimati brzinama od 24, 25 ili 30fps. Na žalost, kao što je slučaj i kod Canona, ni D500 ne nudi 4K rezoluciju u punom formatu senzora. Da stvar bude još gora, ne nudi je ni u 1.3x kropu koji je inače dostupan i za fotografisanje, već je u pitanju 2.25x FOV, što je manje čak i od Micro 4/3 standarda, poznatog sa Olympus i Panasonic MILC sistema! Prevedeno na uobičajenu terminologiju, to znači da će objektiv raspona 18-105mm, koji inače na APS-C senzorima nudi efektivni raspon od 27-158mm, u 4K režimu raditi ekvivalentno 35mm objektivu raspona 40-236mm, što je veoma ozbiljan problem. Sasvim smo sigurni da ovo neće naići na preterano oduševljenje, ali je očigledno da način očitavanja senzora igra veliku ulogu u njegovoj sposobnosti da isprati brzinu koja je potrebna za formiranje jednog frejma video zapisa.

FullHD (1920 x 1080) rezolucija je dostupna u celom rasponu brzina od 24 do 60fps i u punom formatu, dok je HD (1280 x 720) limitirana na 50/60fps, takođe u punom formatu senzora.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner, dok je zapis ograničen na 29 minuta i 59 sekundi po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a. 4K rezolucija je dostupna u samo jednom stepenu kompresije (high), pri čemu je ostvaren bitrate od 144Mbps. 1080p i 720p rezolucije se mogu snimati normalnim i visokim kvalitetom, pri čemu viša rezolucija ostvaruje 24, odnosno 48Mbps, dok 720p ostvaruje 12 odnosno 24Mbps. Svaki snimak će biti podeljen na maksimalno osam fajlova, od kojih svaki može biti maksimalno 4GB, usled ograničenja koje nameće FAT32 fajl sistem.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, u 44KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom stereo mikrofonu. Ulazni signal (osetljivost) mikrofona se može kontinualno kalibrisati (u zavisnosti od uslova snimanja) ili ručno podesiti u tri koraka. Nikon je obezbedio i konektor za eksterni monitoring zvuka, pa je uz odgovarajuće stereo slušalice moguće kontrolisati kako kvalitet, tako i nivo ulaznog signala u toku snimanja.

Autofokus u toku snimanja videa odavno nije novina na Nikon aparatima, ali na žalost – bez obzira što je D500 već ko zna koji model po redu, koji je dobio ovu funkciju, njena implementacija je jednako slaba kao i prvi put. Da podsetimo, režim kontinualnog fokusa nosi ime Full-time-servo (AF-F), a radi na sledeći način: nakon što odredite inicijalnu metu, aparat će pokušavati da fokusnu ravan permanentno održava na njoj. Kažemo „pokušavati“, jer će već nakon prvih par minuta svakome biti jasno da aparat jednostavno nije sposoban za ovakve egzibicije. Fokusna ravan će „nervozno“ biti korigovana svakih par sekundi, a otklon u pogrešnu stranu će nekada biti neprihvatljivo velik, a samim tim će i rezultujući snimak biti teško upotrebljiv. Tako dolazimo do ponovnog pitanja poente ovakvih bezuspešnih pokušaja, koji niti imaju upotrebnu vrednost, niti ih možemo izbaciti iz liste specifikacija? Zbog toga preporučujemo da se potencijalni vlasnici u video modu oslone na sopstvena čula i talenat, te praktikuju klasični manuelni fokus, jer Nikon očigledno nema nameru da u doglednoj budućnosti reši ovaj problem.

 

BLIC

Ako izuzmemo aparate najviše klase, Nikon D500 je prvi DSLR ovog proizvođača koji ne poseduje interni blic. Iznenađenje ili ne, ovaj potez je mnoge ostavio zatečenima, jer je u korenu promenio pristup u radu sa blicevima.

Najpre ćemo napomenuti da Nikon D500, u pogledu kontrole eksternog blica, poseduje sve ono na šta smo navikli kada je Nikon sistem u pitanju. Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preteranog truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva, svakako jeste poželjno.

Ponuđeno je pet modova rada eksternog blica: i-TTL, koji uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljeska. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relativno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 ukupne snage, a varijaciju ovog moda predstavlja Distance-priority Manual, koji u kombinaciji sa odgovarajućim objektivima (G, E i D), u obzir uzima i distancu subjekta, te prema tome podešava potrebnu snagu. Pošto u potpuno manuelnom modu blic okida unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. pre-flash-a, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica, pa je u ovom modu moguće okidati i eksternu rasvetu koju pobuđuje foto-ćelija (eksterni Nikon blicevi sa SU-4 modom, stariji blicevi sa foto-ćelijama ili studijska rasveta). Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva današnjih DSLR-ova, iako se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je Auto External Flash, koji jačinu bljeska određuje na osnovu odbljeska svetlosti od subjekta.

Svaki dosadašnji Nikon DSLR srednje i više klase je posedovao interni blic, a u paketu sa njim i mogućnost bežične kontrole dodatnih eksternih jedinica. Kako je interni blic sada izostao, izostala je (naravno) i mogućnost optičke kontrole kompatibilnih bliceva. Umesto nje, Nikon D500 reklamira kao aparat koji omogućava radio kontrolu eksternih bliceva, u koje u ovom trenutku spada samo najnoviji model SB-5000. Međutim, ovde se krije jedna zavrzlama – Nikon D500 NE poseduje poseban modul bežične radio komunikacije sa blicem, već samo odgovarajuću softversku podršku za kontrolu istog! Tako dolazimo do paradoksa da i sam aparat, kao i SB-5000 blic, poseduju mogućnost bežične komunikacije, ali međusobno nekompatibilne, pa da bi radio kontrola u CLS režimu bila moguća, neophodno je dokupiti posebni WR-R10 modul za bežičnu komunikaciju. U suprotnom, bežična kontrola je moguća samo nabavkom još jednog Nikon blica sa mogućnošću bežične kontrole bliceva ili namenskog i-TTL kontrolera kakav je SU-800.

Imajući u vidu renome i dosadašnji koncept bežične kontrole bliceva na Nikon aparatima, smatramo ovaj potez prilično neozbiljnim. Ako je interni blic već izostavljen, ne vidimo ni jedan pravi razlog zbog kojeg radio transmiter nije integrisan u samo telo, kako bi makar bežična kontrola novog SB-5000 blica bila na raspolaganju odmah nakon kupovine. Ovako, kupovina dodatne opreme, bilo u vidu WR-R10 radio transmitera, bilo SU-800 IC transmitera ili nekog od nezavisnih manuelnih ili TTL okidača, postaje obaveza.

Ukoliko su hardverske predispozicije zadovoljene, Nikon D500 će omogućiti kontrolu do 6 grupa bliceva ukupno (po 3 za optičku i radio komunikaciju), odnosno do 18 bliceva ukupno, pri čemu je svaki od njih moguće koristiti u svim režimima koji su i inače na raspolaganju sa eksterne bliceve.

 

BEŽIČNA KOMUNIKACIJA

Ovaj podsistem aparata je nedugo nakon premijernog predstavljanja, postao predmet kontroverzi. Naime, pojedini vlasnici Nikona D500 su optužili proizvođača za lažno reklamiranje, jer proizvođač naglašava prisustvo Wi-Fi konekcije, iako je do nje nemoguće doći neposrednim putem, i pored toga što odgovarajući modul zaista postoji u aparatu. Za razliku od svih dosadašnjih implementacija bežične komunikacije u Nikon DSLR-ovima, D500 zahteva od korisnika ispunjavanje nekoliko preduslova: da instalira posebnu SnapBridge aplikaciju na kompatibilan telefon (Android ili iPhone), te da posredstvom Bluetooth LE konekcije, najpre izvrši inicijalno podešavanje i povezivanje dvaju uređaja i tek kroz SnapBridge aplikaciju aktivira Wi-Fi konekciju. Iako po definiciji ti uređaji komuniciraju bežično, ovakav način uspostavljanja komunikacije ne prati uputstva Wi-Fi asocijacije, jer nije omogućena ad-hoc ili infrastrukturna konekcija bez učešća treće (u ovom slučaju Bluetooth). Do zaključenja ovog testa, Nikon nije ponudio rešenje u vidu novog firmware-a, koji rešava ovaj problem, pa ukoliko aparat planirate da kupite, imajući u vidu mogućnost bežične komunikacije, obratite pažnju da li on i zaista nudi ono što od njega očekujete.

Osim Wi-Fi i Bluetooth konekcije, Nikon D500 nudi i uparivanje putem NFC standarda, dodirom fotoaparata sa kompatibilnim NFC uređajem, preko oznake na desnom boku. Pod pretpostavkom da ste uparivanje izveli kako je proizvođač predvideo, većina mogućnosti podrazumeva spregu sa SnapBridge aplikacijom i servisom, budući da je Nikon kompletnu funkcionalnost bežičnog modula podredio njemu. Iskreno govoreći, nismo naročito oduševljeni ograničenjima koja iz ovoga proističu, jer ako i stavimo po strani neophodnost Bluetooth konekcije, postavlja se pitanje do kojeg će trenutka Snapbridge aplikacija raditi na nekom neodređenom modelu pametnog uređaja, dok podrška ne bude uskraćena? Ubacivanje još jednog (po nama nepotrebnog) uređaja u jednačinu je veoma diskutabilne opravdanosti, a indikativno je i to da sva ova ograničenja nestaju, odlučite li se za nabavku namenskog WT-7 Wi-Fi adaptera.

To znači da je bez WT-7 adaptera, a uz angažovanje isključivo integrisanog bežičnog modula, isključena svaka mogućnost uparivanja sa bežičnim printerima ili bilo kojim uređajima koji ne mogu da obezbede instalaciju Snapbridge aplikacije, bez obzira da li poseduju Bluetooth modul ili ne. Konekcija sa smart uređajem nudi automatsko podešavanje sata i kalendara (veoma „bitno“, moramo priznati), primanje informacija o ažuriranju firmware-a, kao i samo ažuriranje i preuzimanje geotag informacija i njihova implementacija u EXIF svake pojedinačne fotografije.

Sve ovo čini implementaciju skoro pa bezvrednom, jer se isti efekat, ali sa bitno manje uslovljavanja, može postići i korišćenjem kompatibilnih Eye-Fi kartica sa integrisanim modulom bežične komunikacije. Marketinški gledano, aparat nudi mogućnost bežičnog povezivanja, a u praksi – malo ko će se uopšte upuštati u ovu komplikaciju čiji je jedini cilj prebacivanje fotografija. Ako za tim stvarno postoji neodoljiva potreba, smatramo da je lakše izvesti transfer korišćenjem običnog SD čitača kartica i odgovarajućeg OTG adaptera za smart uređaj. Na stranu što je takav prenos i višestruko brži i energetski štedljiviji, kako za bateriju aparata, tako i za bateriju pametnog uređaja.

Sve ovo donekle može naći svoju svrhu, ali ipak ostaje gorak ukus posle saznanja da je i u zvaničnom uputstvu gotovo potpuno izopštena makar jedna kompletna stranica koja obrađuje mogućnosti integrisanog bežičnog modula. Nismo verovali da podrška za bežičnu komunikaciju može biti slabija od onoga što su nudili Nikon D7200 i D750, ali nas je proizvođač ubedio u suprotno i ponudio implementaciju koja je veoma slična ne baš dobro dočekanoj izvedbi na Nikonu D3400. Sve ovo ne bi bilo toliko čudno da se radi o aparatu niže kategorije, ali radi se upravo o suprotnome – kategoriji top-level APS-C DSLR tela.

Kao što smo nedavno rekli i u testu Nikona D3400… patetično za aparat koji bi trebalo da odoli naletu do zuba naoružanih MILC-eva.

 

GRIP

S obzirom na vremenski jaz između dva aparata ove klase, očekivano je da uz D500 bude predstavljen i potpuno novi baterijski grip. Njegova oznaka je MB-D17 i predviđen je za jednu EN-EL15 Li-Ion bateriju ili EN-EL18(a) bateriju, namenjenu modelu D5. Uz EN-EL18(a) bateriju, grip značajno pojačava i autonomiju aparata usled većeg kapaciteta i napona baterije (2500mAh i 10.2V), a ukoliko prilike zahtevaju, uz pomoć priloženog uloška se Li-Ion baterije mogu zameniti setom od osam alkalnih ili punjivih AA (LR6) baterija. Nikon je još jednom primenio svoj uobičajeni (i nelogični) sistem kojim se dve baterije mogu istovremeno koristiti samo tako što jedna ostaje u telu aparata, a druga ide u grip.

Sve ne bi bilo toliko čudno da Nikon nije obezbedio i mogućnost punjenja bez rastavljanja aparata. Međutim, sadašnje stanje to ne omogućava, pa je za punjenje baterije u aparatu neophodno demontirati grip, izvaditi bateriju, napuniti je, vratiti u aparat, te nanovo montirati grip. Ne baš elegantno rešenje i čisto sumnjamo da u prošlosti nije bilo pritužbi, ali Nikon očigledno nema želju da to u skorije vreme promeni, iako su u prošlosti nudili i gripove poput onih iz Canon kuhinje, gde se baterija u aparatu u potpunosti eliminiše, a na njeno mesto dolazi poseban uložak, integrisan sa vertikalnim gripom, pri čemu u grip staju dve Li-Ion baterije.

Nikon MB-D17 baterijski grip *

Sam grip je izrađen tako da sa telom čini komplementarnu celinu, što važi kako za dizajn i njegovu teksturu, tako i za izbor i raspored komandi. Grip se na aparat pričvršćuje posredstvom ¼“ navoja namenjenog montaži na stativ, a i sam sa donje strane poseduje isti takav navoj, tako da funkcionalnost na stativu nije narušena. Zatezanje se vrši zatezanjem pomoću zupčastog točkića, koji je dostupan i sa prednje i sa zadnje strane, tako da je montaža veoma jednostavna. Poseduje oba kontrolna točkića, AF-ON komandu, džojstik za izbor aktivne AF tačke, okidač i još jednu dodatnu komandu, koja inicijalno služi za promenu ISO vrednosti. Rotacioni preklopnik, koji okružuje okidač, istovetno komandi za uključivanje aparata, postoji i na gripu, s tim da mu je namena malo drugačija i služi za prosto isključivanje svih komandi na gripu, radi izbegavanja nehotičnog pritiskanja, u slučaju da nisu potrebne.