Nikon D500, Test

 

ISO TEST, RAW

ISO test već godinama važi za važan deo testiranja svakog novog aparata i senzora u njemu. Mogućnost da se i u lošijim svetlosnim uslovima dobije rezultat pristojnog kvaliteta, predmet je želja fotografa još od nastanka fotografije. Prelaskom sa analognog filma na digitalni senzor, fotoaparati su doneli revoluciju na ovom polju. Ne samo po pitanju manjeg šuma, već i po pitanju lakoće korišćenja, jer digitalni aparat nije uslovljen rolnom filma, već se osetljivost može menjati od snimka do snimka. Na taj način je ISO test preko noći postao jedan od najvažnijih parametara.

Nikon D500, zvezda našeg testa, na ovom polju je doneo barem jednu novinu koja pomera granice, a to je ISO raspon. Najpre, po prvi put je na jednom APS-C senzoru dostupno softverskih ISO 50, a pored toga je i maksimalni domet, opet dobijen softverski (ali ovaj put „push“ tehnikom) dostigao čak ISO 1.638.400. Da, ako vam se čini kao da ima suviše cifara, verujte da nije greška – ISO milion i pô, pa još i kusur preko toga! Koliko senzor obećava, nema nikakvih sumnji. Čak 5 EV softverski dobijenog raspona iznad baznog maksimuma od 51200 deluje totalno nestvarno. A da li je Nikon D500 zaista toliko ispred svog vremena, ostaje da proverimo na davno utvrđeni način.

Igrači su isti, a ista je i scena:

ISO raspon u isečcima dobijenim konverzijom iz RAW formata, sa isključenim uklanjanjem šuma (s leva na desno – D500, 7D Mark II i X-T2):

Ova komparacija spada u jedne od najčudnijih koje smo vršili u dosadašnjim testovima, a razloga ima više. Prvi je to što Fuji istrajava u kalibraciji senzora, tako da oni očigledno prikupljaju manje svetla u jedinici vremena, te tako jasno odstupaju od utvrđenog ISO standarda. Samo odstupanje ne bi bilo toliki problem, da ne utiče i na ISO performanse. Naime, kako šum raste u zavisnosti od angažovane ISO vrednosti, dolazimo do zaključka da niža osetljivost Fuji senzora donosi i odgovarajuću prednost po pitanju šuma. To opet znači da poređenje Fuji senzora sa ostalima nije u potpunosti relevantno (a ni dovoljno fer, da budemo potpuno jasni), jer se za isti stepen eksponiranosti proizvoljne scene, Fuji senzor mora podići za jedan korak više… umesto npr. ISO 3200, neophodno je izabrati ISO 6400. Ovo je ujedno i uzrok zaključka da Fuji dominira po pitanju ISO performansi. To je tačno i to se vidi i iz našeg testa, ali objektivno gledano, ispravna fotografija je samo ona fotografija koja verno oslikava realne uslove, pa samim tim i ambijentalno svetlo. Da sve bude još besmislenije, Fuji X-T2 pravi dodatni zaostatak kada se ISO podigne iznad 12800 i takav trend se nastavlja sve do maksimalnih ISO 51200.

Ako to zanemarimo, primetićemo nekoliko činjenica. Do ISO 3200, sva tri senzora zadržavaju otprilike isti odnos – Nikon i Canon su veoma slični, sa gotovo neprimetnim razlikama, dok se Fuji ističe nižim nivoom šuma, ali i slabijom eksponiranošću. Uporedimo li isečke sa Fujija, nastalih na (za korak) višoj ISO vrednosti, primetićemo da je količina šuma manje-više jednaka sa druga dva aparata, ali uz ipak malu prednost X-T2. Načelno sa ISO 6400, Nikon ostvaruje prednost u odnosu na Canon, dok Fuji drži jasnu distancu u odnosu na oba suparnika. Na ISO 12800 Nikon prelazi u vođstvo i ostvaruje za oko 1EV prednosti u odnosu na direktnog rivala iz Canon kuhinje, dok se Fuji još uvek dobro drži i odoleva, čak i kada se porede snimci napravljeni za 1EV više, radi postizanja iste eksponiranosti.

Na ISO 25600 trend se nastavlja, prednost Nikona u odnosu na Canon se produbljuje, dok Fuji i dodatno pada po pitanju nivoa eksponiranosti. ISO 51200, maksimum koji Nikonovi rivali mogu da ostvare, otkriva rezultat koji je bilo moguće naslutiti još na ISO 6400 – Fuji je, usled problema osetljivosti, potpuno izgubio svoju inicijalnu prednost i sada je čak i iza Canona 7D Mark II. Nikon D500 se odvojio i ostvario za oko 1 EV prednosti, te na taj način dostigao i neki realni limit upotrebljivosti. Ako se pitate šta se desilo sa softverskim H1 do H5 vrednostima, upozoravamo vas da isečci nisu za svačiji stomak i da nisu preporučljivi za maloletna lica – brljotine koje bi čak i verzirane znalce mogle prevariti i koje neodoljivo podsećaju na kakav horor film, su zapravo isečci snimka dobro poznate studijske scene, ali šumom ugušeni do neprepoznatljivosti, pošto inženjerski tim iz Nikona prosto nije mogao da odoli iskušenju da tržištu pošto-poto ponudi nešto nesvakidašnje. I da, „nesvakidašnje“ su svakako ponudili, u doslovnom smislu. I dok bismo na ISO102400 mogli da klimnemo s uzdržanim odobravanjem, te na ISO204800 zadržali jedno oko zatvorenim, za poslednje tri ISO vrednosti jednostavno nemamo razumevanja. Ni uz najveću maštu živ i mentalno razvijen čovek ne može povezati ove isečke sa nečim što podseća na našu studijsku scenu. Poenta? Nema je. Nije čak ni marketinški efektna. Pre bismo mogli podsetiti da je neki bivši zaposleni rešio da minira bivšu kompaniju, pa joj podmetnuo firmware koji kreira… ovo. Šta god to bilo. Efekat je postignut, o proizvodu se priča, a izgleda da je Nikon krenuo u potragu svetog grala preko reality ideja, jer kako drugačije nazvati ovakvo privlačenje pažnje?

Srećom, ISO raspon Nikona D500 je u praksi zaista dovoljno dobar, pa nam ostaje još manje razumevanja za ovaj potez. Konkretno, ISO 64508 možda nije čist kao ISO 200, ISO 3200 ili 6400, ali je dovoljno čist da može poslužiti kao sjajan alat u situaciji kada svetla za većinu drugih senzora ima jednostavno premalo. Ako se držite preporučenih parametara, sa ISO 12800 ćete moći čak i na detalje da računate… i to pregršt njih. Sledeća dva snimka ilustruju svakodnevicu koju Nikon D500 nudi:

Tokina AT-X 116 PRO DX II 11-16mm F2.8 @15mm f/63, ISO 64508, (ACR NR): 20MP, 12MP, 6MP, 2MP

Sigma 50mm F1.4 EX DG HSM | Art @50mm f/9, ISO 12800, (ACR NR): 20MP, 12MP, 6MP, 2MP