Canon EOS 5D Mark IV, Test

TELO

Novi aparat je po spoljašnjosti veoma sličan prethodniku (EOS-u 5D Mark III), ali ipak različit. Pažljivim posmatračima neće promaći detalj vezan za samu oznaku i generaciju, koja je iz donjeg desnog ugla pomerena na samu pločicu modela. Ova promena je zapravo uslovljena gumenim poklopcem koji sada zauzima donji desni ugao.

Oblik aparata je veoma sličan obliku prethodnika, sa tek minimalnim redizajnom u predelu rukohvata. Telo mase 890 grama (sa baterijom), olakšano je u odnosu na prethodnika (950 grama), iako uklopljeno u gotovo identične dimenzije od 151 x 116 x 76mm. Ipak, ne treba gajiti iluzije da ovo olakšanje može značiti bilo kakvu fundamentalnu razliku koja bi korisniku nešto bitno značila. I dalje je ovo prilično gabaritan sistem, koji definitivno nije za u džep. S druge strane, sama ta činjenica ukazuje da je namenjen višečasovnom, neprekidnom radu u kombinaciji sa bilo kojom kategorijom objektiva.

Gumena obloga prekriva veći deo oplate, a najviše je ima na rukohvatu, i spreda i pozadi, na mestu gde dolazi palac desne ruke. Na taj način je postignuto sigurno ležanje u rukama, bez obzira na opterećenje. Premda vizuelno deluju jako slično, 5D Mark IV je konstrukciono prilično različit od svog prethodnika. Gledano čisto tehnički, 5D Mark IV je najveća promena ovog tipa, još od prvog digitalnog EOS-a ove kategorije. Šasija sada nije od nerđajućeg čelika, već je upotrebljena kombinacija aluminijuma i posebnih kompozita, dok se oplata i dalje svojim većim delom oslanja na laku leguru magnezijuma. Plastika je na spoljašnjim delovima kućišta upotrebljena isključivo tamo gde je neophodno. Ono što je interesantno, primećujemo na kućištu prizme. Ona sada nije izlivena iz jednog komada, već se sastoji iz nekoliko segmenata, a razlog je implementacija GPS i Wi-Fi modula, kojima konvencionalni dizajn ometa funkcionalnost (da su dotični moduli smešteni ispod magnezijumske oplate, teško bi funkcionisali zbog efekta Faradejevog kaveza). Istovremeno, kako bi robusnost ostala na istom nivou, neki delovi tela, koji su ranije bili plastični, zamenjeni su metalnim verzijama. Kako to izgleda u praksi, možemo videti na sledećim snimcima:

Magnezijumsko telo Canona EOS 5D Mark IV *

Ne tako davno predstavljeni EOS 7D Mark II, pohvalio se značajno unapređenom zaptivenošću u odnosu na svog prethodnika (kako je rečeno u promotivnom materijalu – „4 puta bolje od prethodne generacije“). Isti recept je primenjen i na najnovijem Canon 35mm DSLR-u, iako ni sada nemamo zvanični papir koji bi ukazao na stepen zaptivenosti po IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), na osnovu kojeg bismo tačno i precizno mogli znati do kojeg nivoa je zaptivenost stvarno pouzdana. Osim kritičnih spojeva između plastike i magnezijuma, posebna pažnja je poklonjena tasterima, koji su obloženi posebnim silikonskim zaptivkama, na način da bez ozbiljnog oštećenja ili pritiska višeg od atmosferskog, nečistoćama prolaz nije omogućen. Čvrsti spojevi između dva precizno obrađena metalna elementa, koji ranije nisu bili tretirani posebnim zaptivnim materijalima, sada su dodatno obezbeđeni, čime je postignuta gotovo uniformna površina i izuzetno zaptivanje. Dodatno, i bajonet je sada opremljen posebnim silikonskim prstenom, koji poboljšava zaptivenost, naravno uz uslov da je i sam objektiv iz reda zaptivenih. Mora se priznati – impresivno! Pogledajmo kako to sada izgleda:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na Canonu EOS 5D Mark IV *

Očekivali smo da mehanizam zavesice bude unapređen po pitanju deklarisanog radnog veka, ali je on ipak ostao na solidnih, mada ni po čemu izuzetnih 150.000 okidanja. Naravno, treba imati u vidu da deklarisan vek ne znači garanciju, pa su iznenađenja, kao i na ostalim DSLR aparatima, moguća u oba smera – kako u negativnom, tako i u pozitivnom. Novi aparat je od EOS-a 5Ds preuzeo i motorizovano ogledalo, koje u oba smera koristi usluge elektro-motora u cilju amortizovanja trzaja, što veoma povoljno utiče na izbegavanja strešenih fotografija, kao što smo i u praksi potvrdili, testirajući EOS 5Ds.

Bajonet je standardan za jedno Canon 35mm telo, što znači da prihvata sve objektive EF kategorije, ali ne i EF-S i EF-M, koji su rezervisani za APS-C DSLR, odnosno MILC tela ovog proizvođača.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

5Ds i 5Ds R su aparati koji su doneli vrtoglavi rast rezolucije, ali je javnost ipak ostala uskraćena za značajno poboljšanje u pogledu širine dinamičkog raspona. Uprkos činjenici da je napredak ipak postojao, on je bio limitiran arhitekturom koja podrazumeva analogno-digitalni konvertor (ADC; Analog-Digital Convertor) zasebno u odnosu na sam senzor. EOS 80D je sa svojim novim 24MP senzorom konačno stavio tačku i na tu epohu Canon razvoja, pa je ADC sada i na njihovim senzorima integrisan u sam senzor, čime se skraćuje put kojim signal ide, a samim tim i gubici, interferencija i sve druge negativne pojave koje utiču na krajnji rezultat.

U pitanju je senzor izrađen u CMOS tehnologiji, full-frame (35mm) formata i dimenzija 36 x 24mm, čija je ukupna rezolucija 30.1 MP efektivno (precizno 6720 x 4480 piksela). Full-frame (FF) format ukazuje na FOV (Field-Of-View) 1.0, što će reći – bez korektivnog faktora. To u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon i širinu projekcije baš onakvu kakva je za dati objektiv predviđena.

Potpuno novi Canon 35mm Dual-pixel CMOS od 30 MP*

Gornji limit baznog ISO raspona je u odnosu na prethodnu generaciju povećan za trećinu blende, pa se sada kreće od 100 do 32000. Malo neuobičajena vrednost, ali ne i začuđujuća, s obzirom da smo nešto slično već imali prilike da vidimo u slučaju EOS-a 7D Mark II i njegovih ISO 16000. Širi bazni ISO raspon ukazuje na potencijalno bolje ISO performanse, ali ipak bez garancija da je zaista tako. Najzad, 7D Mark II je ukazivao na bitno poboljšanje kad smo gledali specifikacije, ali je u praksi napredak jednostavno bio manji. Proširene ISO vrednosti (dobijene softverski) su i dalje tu, a dostupne su kroz ISO 50 (L), ISO 51200 (H1) i ISO 102400 (ISO H2). Ako nešto treba da ukaže na to da ISO performanse možda i nisu drastično unapređene, onda je to upravo ovo, jer je ukupan raspon praktično identičan onome koji nudi 5D Mark III.

Novi 5D Mark IV nije dobio čast da bude prvi FF (full-frame; senzor 35mm formata) senzor koji donosi DualPixel tehnologiju (jer je to pre njega doneo EOS-1Dx Mark II), ali je definitivno prvi koji upotrebljivost ove tehnologije podiže na sasvim drugi nivo… barem u teoriji. U međuvremenu, dok ne dođemo do toga šta 5D Mark IV nudi u tom pogledu, podsetićemo se osnovne ideje oko DualPixel tehnologije… Radi se o rešenju koje kombinuje dva sistema fokusiranja, kako bi postigao i brzinu i tačnost u režimu živog prikaza. Prvobitne izvedbe Canon hibridnog fokusa su podrazumevale nekoliko, na glavni CMOS senzor nasumično postavljenih, faznih fokusnih ćelija, kojima bi brzina bila dovedena na prihvatljiv nivo. One su se ponašale kao autonomni fazni senzori, koji bi posao fokusiranja vršiti bez potrebe za kontrastnom detekcijom, čija tačnost nikada nije bila upitna, ali sposobnost rada u lošim uslovima i brzina svakako jesu. Da bi to unapredio, Canon je u svojoj poslednjoj iteraciji hibridnog fokusa potpuno izostavio namenske fokusne ćelije i zamenio ih DualPixel tehnologijom. Za razliku od sporadično postavljenih, namenskih faznih piksela, DualPixel dizajn se bazira na udvojenim foto-ćelijama celog senzora. Svaka fotoćelija se sastoji od dve fotodiode, a njihova fazna razlika u projektovanoj svetlosti istovremeno se koristi i za određivanje potrebnog otklona fokusnog mehanizma, ali i za prikupljanje svetlosnih informacija nakon okidanja! Uprkos stavovima skeptika, ovaj tehnologija se vremenom ispostavila veoma efikasnom, pa nije čudo što joj je Canon ostao veran i čak je proširio na više klasa DSLR-ova, sa tendencijom da u nekom momentu ona postane apsolutno dominantna.

Kako se svetlosna moć foto-ćelija ne bi prepolovila i na taj način ugrozila ostale bitne parametre, poput ISO performansi, razlučivosti ili tonalnog opsega, svaka ćelija, iako prepolovljena na dve fotodiode, formira i dalje samo jedan piksel, udruženo! Polovine su tu samo da bi ispunile zadatak poređenja faznih razlika, u svrhu preciznog i brzog fokusiranja, dok foto deo ostaje praktično netaknut! Kada fotograf započne proces fokusiranja, fotodiode pojedinačnih ćelija porede fazne razlike, te šalju informaciju procesoru na obradu, a ovaj instrukcije za pogonjenje fokusnog mehanizma do određene pozicije , da bi u poslednjem koraku kontrastni algoritam potvrdio tačnost. Nakon okidanja, obe diode jedne ćelije prikupljaju svetlost i na kraju ih A/D konvertor interpretira kao informaciju sa jedne foto-ćelije. To znači da senzor zapravo poseduje 60 miliona foto-dioda, skrivenih iza 30 miliona mikrosočiva, kao što se može videti i na šematskom prikazu:

Tehnologija iza DualPixel arhitekture Canon senzora *

Dvostruki centralni procesor je ovaj put izostao, a ulogu mozga celog sistema je preuzela nova generacija naziva Canon Digic 6+. Udvojeni procesori su obično bili deo veoma brzih aparata, ali je Digic 6+ dovoljno snažan da uspeva sam da opsluži čak i senzor od 30MP, uz solidno brz rafal. Naravno, to nije i njegov jedini zadatak, pa će Digic 6+ biti zadužen i za koordinaciju ključnih podsistema, enkoding zahtevnog video materijala i tome slično.

Centralni procesor najnovije generacije – Canon Digic 6+ *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, na taj način otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom. Komora je zaštićena posebnim anti-statičkim premazom i uzemljena je na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

Jedna od stvari koju je novi aparat preuzeo od 5Ds (R), odnosno 7D Mark II je i sistem merenja svetla. RGB+IR senzor je uobičajenog TTL tipa (što znači da merenje izvodi „gledajući“ kroz objektiv), a sastoji se od oko 150.000 piksela koji scenu analiziraju kroz zasebne RGB kanale, ali u obzir uzimaju i infra-crveni deo spektra, radi postizanja što preciznijih rezultata. U odnosu na dvoslojnu zonu sa 63 polja, koja krasi prethodnika, novi sistem merenja svetla je ništa manje od izuzetnog. 150 hiljada piksela (precizno 153.600) je sposobno da scenu sagleda sa daleko većom preciznošću, a kako bi ceo proces bio ubrzan, površina na kojoj se merenje vrši je podeljena na ukupno 252 zone, koje se analiziraju paralelno, po segmentima. Sistem merenja sada nastoji da „vidi“ scenu i prilagodi svoj rad njenom sadržaju. Iz ove sposobnosti je proistekla i tehnologija koja se krije iza akronima iSA (Intelligent Subject Analysis). „Inteligentna analiza subjekta“ je naziv za algoritam koji se oslanja na novi RGB+IR senzor merenja svetla, a u osnovi služi da na osnovu kolorita i oblika u kadru prepozna prisustvo specifičnih tonova koji su karakteristični za ljudsku kožu. Na ovaj način, Canon je i u ovoj klasi konačno ponudio opciju prepoznavanja lica u radu pomoću optičkog tražila, umesto isključivo putem režima živog prikaza. iSA funkcija svoju glavnu ulogu vrši u korelaciji sa zahtevnim autofokusnim sistemom praćenja mete, o čemu će nešto više reči biti kasnije. Sistem merenja je operativan u rasponu od 0 do 20 EV, što se uklapa u prosek koji nudi većina današnjih aparata, a isti senzor se koristi i za određivanje potrebnog intenziteta blica u E-TTL II režimu rada. Na žalost, mogućnost da funkcija prepoznavanja lica utiče i na automatsku selekciju adekvatnih AF tačaka i dalje nije na raspolaganju, premda se koristi za situacije u kojima se vrši automatsko praćenje mete kontinualnim fokusom.

Modova merenja svetla ima kao i uvek – četiri, a ukratko ćemo objasniti namenu svakog od njih. Evaluative, mod merenja koji će većini korisnika biti pretežno primaran u svakodnevnom radu, vrši merenje cele scene, vezan je za sve AF tačke i usrednjava svetlo tako da konačna fotografija bude što je bolje balansirana, bez potenciranja bilo kojeg njenog dela. Partial mod meri 6.1% središnje zone kadra, dok Center-weighted average uzima prosek sa naglaskom na centralni deo kadra. Spot merenje je koncentrisano na veoma mali deo od svega 1.3% u centru kadra, što je ujedno i jedina (mada dovoljno ozbiljna) zamerka novom sistemu merenja. Naime, za razliku od glavnog rivala (Nikona), koji spot merenje vezuje za aktivnu AF tačku i to u svim kategorijama DSLR-ova, Canon ovu mogućnost nudi isključivo na svom top modelu, EOS-1Dx (kao i 1Dx Mark II). Baš kao ni u slučaju EOS-a 7D Mark II i 5Ds (5Ds R), ni ovaj put nemamo razumevanja za ovakav propust, jer bi jedan „pro“ model aparata jednostavno morao da poseduje upotrebljivije Spot merenje! Pogotovo za cenu koju Canon traži za 5D Mark IV. A cela poenta spot merenja i jeste u tome da se merenju da akcenat u jednoj tački, onoj kojom fokusiramo! Na način kako to sada radi, dobili smo pomalo šizofrenu situaciju da u kadru imamo pregršt AF tačaka, koje su većinom krstaste i sasvim solidno pokrivaju kadar, ali je za spot merenje ipak neophodno vršiti prekadriranje i zaključavanje izmerene ekspozicije! Zbog čega Canon smatra da je za ovu opciju neophodno izbrojati gotovo petocifrenu sumu evropske monete, nije nam poznato, ali smatramo to u najmanju ruku nerazumnim insistiranjem! Ako se vratite unazad kroz testove, uočićete da je ceo ovaj pasus gotovo preslikan. Iste pohvale, ali i zamerke su tu, bez perspektive da se pitanje shvatanja termina spot merenja ikad promeni kod Canonovog projektnog tima.

TTL 150.000-pikselni RGB+IR senzor merenja svetla sa 252 zone*

Ravno nivelisan aparat je mnogima bitna stavka i pored mogućnosti da se „nagnuta“ fotografija ispravi u obradi, a za tu svrhu će sjajno poslužiti Dual-Axis Electronic Level, Canonova verzija ove korisne funkcije, kojom će aparat asistirati fotografu. Canon EOS 5D Mark IV poseduje ovu funkciju u gotovo identičnoj izvedbi kao i 5D Mark III, s tim da je njegov odziv sada bitno agilniji, čak do nivoa iritirajućeg. Dual-axis u nazivu označava da poseduje dvostruki akselerometar, pa je libela aktivna i za horizontalnu osu i za azimut, tj. ugao uzdužne ose objektiva u odnosu na horizont. Funkcija elektronske „libele“ je aktivna i za vertikalni položaj aparata, a prikaz je dostupan na glavnom displeju (mora se posebno aktivirati), kao i u tražilu, s tim da je upotrebljivost ovaj put nešto veća, jer se obe ose nalaze na istom mestu – u gornjem delu kadra. Prikaz „lebdi“ iznad glavne projekcije u vidu dve ukrštene skale, a preciznost merenja nivelacije aparata je u koracima od po 1° za obe ose, pri čemu je za horizontalnu dostupan prikaz otklona do 7.5°, dok je za vertikalnu prikaz limitiran na 4°. Kako elektronsko poravnanje izgleda u praksi, slikovitije možete videti na sledećoj ilustraciji:

Electronic Level, funkcija poravnanja aparata na delu
prikaz u tražilu (levo) i na ekranu (desno)

AUTO-FOKUS

5D Mark IV poseduje AF sistem nasleđen iz 5D Mark III, ali uz suptilna unapređenja koja ga ipak izdvajaju po upotrebljivosti. Radi se o modernom i veoma dobrom AF sistemu, koji čini skup od 61 AF tačke, od kojih je čak 41 krstastog tipa, što znači da su jednako osetljive po obe ose, dok je 5 centralnih čak dvostruko krstasto, pa je osim horizontalno i vertikalno osetljivih receptora, na njima prisutno i par dijagonalnih, po čemu je ovo i dalje unikatni pristup rešavanju problema pouzdanosti. Centralna tačka je sposobna za rad kao dvostruko krstasta čak i na malom otvoru blende kakav je f/8, a AF senzor je sada operativan i u uslovima veoma slabog osvetljenja od -3 do +18 EV. Nije rekordni raspon osetljivosti, ali je svakako izuzetno dobar.

Unapređeni AF senzor sa 61-om tačkom od kojih je 41 krstasta (cross-type) *

Softver aparata omogućava da se broj aktivnih tačaka ograniči na 15 ili na samo 9, u slučaju da za tim ima potrebe. Raspored tačaka i njihovo prostiranje u kadru u sva tri slučaja, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Raspored AF tačaka u tražilu sa aktivnih 61, 15 i 9 AF tačaka

Poslednjih nekoliko generacija DSLR-ova, na sceni su AF sistemi koji se u velikoj meri oslanjaju na podsistem zadužen za merenje svetla. Razlozi za to stoje u potrebi da se napravi jasnija distinkcija među objektima u kadru, te da se nekima od njih može lakše dati prioritet. Za ovaj aspekt funkcionisanja autofokusa na 5D Mark IV, zadužena je iTR AF (Intelligent Tracking and Recognition Auto-focus) tehnologija, prethodno viđena na 7D Mark II, 5Ds (5Ds R) i EOS 1Dx, koja je u mogućnosti da u kadru jasno izdvoji ljudsku kožu (a posebno lice), te im da prioritet ukoliko korisnik to želi, bez obzira da li je u pitanju prosto jednokratno fokusiranje ili kontinualno praćenje mete u kadru. Ukoliko je u pitanju relativno statična scena, prilikom automatske selekcije tačaka, aparat će samostalno prepoznati potencijalnu metu u kadru, dok će u modu kontinualnog fokusa s lakoćom menjati aktivne tačke, kako bi fokusnu ravan zadržao na prethodno selektovanoj meti. Ukoliko je u opcijama podešavanja ITR-a izabrana Face Priority funkcija, težište prilikom automatskog fokusiranja će biti dato licima u kadru, na šta su vlasnici kompakt i MILC aparata već odavno navikli.

EOS iTR je dostupan u kombinaciji sa fokusnim metodima kod kojih aparat zadržava pravo automatskog izbora konkretne AF tačke. Na Canonu 5D Mark IV, u takve spada potpuno automatski, kao i oba zonska metoda.

Canon, kao i obično, raspolaže sa tri standardna fokusna moda. One-Shot je mod kojim se fokusiranje izvodi jednokratno, bez dodatnih korekcija; AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se unapred izabrana meta permanentno prati, dok god je pokrivena zadatom AF tačkom; AI-Focus je kombinacija prethodna dva moda, a radi tako što inicijalno vrši potvrdu fokusa identično One-Shot modu, da bi automatski prešao u kontinualni mod, ukoliko senzor registruje promenu distance izabranog cilja.

Izbor AF tačaka je sada realizovan u vidu sedam različitih metoda, prilagođenih najrazličitijim uslovima rada – od statičnih, do veoma dinamičnih, a ima čak i onih namenjenih apsolutnim početnicima, bez obzira što jedno ovakvo telo sasvim očigledno nije njima namenjeno. Svaki od metoda izbora tačaka (izuzev Single-point AF) je po potrebi moguće deaktivirati, pa se on neće pojavljivati prilikom izbora, ukoliko za njim ne postoji potreba.

61-point Automatic selection – potpuno automatski izbor jedne ili više tačaka iz grupe od 61, spada upravo u maločas pomenute „početničke“ metode izbora tačaka, koji od korisnika ne zahtevaju interakciju, već izbor vrše samostalno, na osnovu prioriteta koje određuje sprega AF senzora, senzora merenja svetla i centralnog procesora. Istina, kompleksnost koja se krije iza ovog metoda je danas bitno veća nego do pre par godina, kada se dovitljivost AF sistema svodila na prostu procenu najbliže mete u kadru. Iako se i sada, barem u modu pojedinačnog fokusa, tačka bira bez uticaja korisnika, tehnika kojom se to izvodi nipošto ne zavisi samo od distance, već i od drugih parametara, a na osnovu „dojave“ sa svetlomera. Tako će aparat najpre pokušati da prepozna lice u kadru, zatim ljudsku kožu, dok će distancu uzeti tek kada su sve druge opcije iscrpljene. Situacija se u potpunosti menja ukoliko je trenutno aktivan AI-Servo mod, tj. AI-Focus (u trenutku kada pređe u kontinualni režim rada), jer se onda automatska selekcija pretvara u neku vrstu ekvivalenta Nikonovom 3D-Trackingu, gde sistem nastoji da automatski prati izabranu metu u kadru, na osnovu kolornih karakteristika koje dobija od sistema merenja svetla, dok god je meta pokrivena fokusnim poljem:

Ako je iTR sistem deaktiviran, daljina postaje sve, pa će prioritet fokusa u 99% slučajeva zaista biti najbliža meta u kadru, čak i ako fotografu deluje da je neki drugi izbor logičniji za dati kadar. Ako je iTR aktivan, situacija se iz korena menja, pa će aparat prioritet najpre dati ljudima, pa tek onda distanci od objektiva, uz aktivno praćenje inicijalne mete.

Ukoliko fotograf ipak preferira potpunu kontrolu nad situacijom, klasičan Single-point AF će biti više nego logičan izbor. On omogućava slobodan izbor aktivne tačke, bilo koje od raspoloživih 61. Ukoliko se koristi neki svetlosno slabiji objektiv u uslovima lošijeg osvetljenja, pristup se može ograničiti samo na krstaste tačke. Ovako izgleda rad sa Single-point AF-om:

Kontrola je potpuna, ali zahteva i određenu verziranost u manipulacijama aktivnom AF tačkom, a posebno volju za rekadriranjem, jer nekada promena jednostavno nije opcija (najčešće zbog gubljenja vremena). Izbor tačaka se vrši ručno, a izabrana AF tačka ostaje aktivna dok god korisnik ne odluči da je promeni. Ovaj metod važi za najkorišćeniji na gotovo svim DSLR aparatima, a u praksi je i jednostavan za korišćenje i veoma pouzdan. Jednu sličnu varijantu ovog načina fokusiranja predstavlja Single-Point Spot AF, metod kojim je predviđeno „loviti“ vrlo sitne objekte na sceni – sve one objekte koji su dovoljno mali da ih je nemoguće precizno „nanišaniti“ klasičnom, velikom AF tačkom. Single-point Spot AF je u tražilu označen manjom tačkom unutar velike i ujedno predstavlja odličnu vizuelnu ilustraciju preciznosti koja je potrebna prilikom nišanjenja, ne bi li u fokusu bilo baš ono što želite:

U nekim situacijama će se javiti potreba za fokusiranjem jednoličnih površina slabog kontrasta, a za takve prilike se preporučuje napredniji metod selekcije tačaka, poput AF point expansion. Njegov način rada i dalje preferira jednu primarnu tačku, ali sa četiri susedne koje asistiraju izabranoj, tako što prikupljaju informacije o distanci onda kada primarna nije u mogućnosti da to uradi, bilo zbog smanjenog kontrasta, nedostatka detalja na objektu koji se fokusira ili neke druge smetnje:

Za još teže situacije će poslužiti AF Point Explansion with surrounding points, metod koji takođe ima jednu primarnu, ali ovaj put sa 8 pomoćnih tačaka koje joj asistiraju u težim uslovima:

Ako čak i takva, proširena varijanta ne zadovoljava potrebe, na raspolaganju je i zonska selekcija - Zone AF. Obuhvata ukupno 9 zona raspoređenih po celom kadru, koje imaju između 9 i 12 aktivnih AF tačaka. Zone se u praksi ponašaju kao ograničena verzija automatske selekcije, s tim što je automatici ovaj put dozvoljen veoma ograničen stepen autonomije prilikom selekcije mete. Ukoliko je iTR AF opcija uključena, njen efekat će se moći videti upravo korišćenjem ovog metoda. Kako ovih 9 zona izgleda u praksi, možemo videti u nastavku:

Za mete koje su kompleksnije za praćenje, ali opet dovoljno velike da se s lakoćom mogu smestiti u kadar, Large-Zone AF je još bolje rešenje. Fokusno polje je podeljeno na svega tri zone. Središnja broji 21 AF tačku, dok dve bočne broje po 20. Na korisniku je da samo izabere aktivnu zonu, dok će se AF senzor pobrinuti koje će od tačaka unutar zone preuzeti ulogu fokusiranja, na osnovu informacija koje svetlomer dostavlja AF algoritmu. U praksi to izgleda ovako:

Pored ovako široke ponude načina selekcije AF tačaka, kompleksnost autofokusa se može naslutiti i kroz širok spektar dostupnih pratećih opcija, koje upotpunjuju kontrolu i pokrivaju manje/više svaki mogući scenario. Jedna od njih je AF Configuration Tool, opcija namenjena preciznijem definisanju ponašanja AI Servo fokusnog moda. Opcija pokriva 6 različitih predefinisanih scenarija, koji će parametre reakcije AF sistema jednim potezom prilagoditi potrebama. Canon je svaki od scenarija slikovito opisao, kako bi i početnici, ali i napredniji korisnici, lakše mogli da izaberu onaj koji im najviše odgovara u nekom trenutku. Svaki scenario je definisan sa tri parametra (klizača), kojima se podešava Tracking sensitivity (osetljivost), Accelleration/Deceleration Tracking (reakcija na nagle promene brzine objekta) i AF point auto switching (brzina automatske promene aktivne AF tačke. Poređani su po zahtevnosti, od najjednostavnijih do najkomplikovanijih uslova rada: Scenario 1 je univerzalnog tipa, predviđen za najširi spektar akcionih scena koje podrazumevaju pokretne objekte. Scenario 2 je prati relativno spore objekte i ignoriše eventualne iznenadne prepreke u kadru, kako bi fokus ostao na željenom mestu. Po Canonu, takav slučaj su teniseri, plivači itd. Scenario 3 je potpuno suprotan od prethodnog i setovan je tako da maksimalnom brzinom reaguje na bilo koji objekat koji „uleti“ u definisano fokusno polje. Canon je taj scenario namenio biciklističkim trkama, skijašima itd. Scenario 4 predviđa dinamičnije sportove, poput košarke, fudbala ili moto-trka, gde subjekti jesu relativno laki za kadriranje, ali učestalo menjaju brzinu kretanja. Scenario 5 je namenjen za sve situacije koje podrazumevaju praćenje subjekta čiji se pravac i brzina kretanja često menjaju. Poslednji, šesti scenario je namenjen onim najtežim situacijama, kada čak ni najiskusniji fotografi ne mogu predvideti kretanje mete, koja naglo ubrzava, usporava, menja pravac ili čini sve to u istom trenutku. Šest predefinisanih scenarija je osmišljeno tako da može da pokrije većinu potreba fotografa ali se, u slučaju potrebe, svaki od scenarija može prilagoditi sopstvenim potrebama, pomeranjem klizača sva tri gorepomenuta parametra.

Pregled predefinisanih scenarija za precizniju kontrolu kontinualnog fokusa

Kao i ostali moderniji Canon DSLR-ovi više klase, i 5D Mark IV poseduje mogućnost nezavisne selekcije različitih AF tačaka u zavisnosti od orjentacije aparata. To znači da aparat može da pamti jednu izabranu tačku u horizontalnoj orjentaciji, a neku sasvim drugu u vertikalnoj, pri čemu je moguće uključiti i opciju da se sa krajnje leve tačke može jednim potezom preći na krajnju desnu (ili sa gornje na donju), kao da selekcija „kruži“. AF-assist lampa ne postoji, pa se u najtežim uslovima rada možete osloniti jedino na namensku IC lampu eksternog blica.

AF-Microadjustment, opcija kojom se vrši fina kalibracija fokusa, već se odomaćila na ovakvim aparatima, a 5D Mark IV je poseduje u njenom najboljem obliku, pa je broj objektiva za koji je moguće kreirati korekciju 40, a setovanje je moguće izvršiti u ±20 koraka. Kalibracija se može nezavisno vršiti za minimalnu i maksimalnu žižnu daljinu, a u slučaju da se radi o zum objektivu. Korekcije u srednjem delu raspona se u tom slučaju postižu aproksimacijom u odnosu na definisane vrednosti na krajevima raspona, a to preciznost zahvata dovodi na nivo koji osigurava veoma visok procenat uspešno kalibrisanih objektiva u vanservisnim uslovima! Inicijalno su uneseni profili za 25 najpopularnijih objektiva iz Canon ponude.

Kao i uvek kada su ovako komplikovani fokusni sistemi u pitanju, detaljno sagledavanje opcija, mogućnosti i načina rada jednog ovako sofisticiranog AF sistema, od ključnog je značaja za pravilnu upotrebu i funkcionisanje u skladu sa potrebama. Dosadašnja praksa je pokazala da najčešći uzrok problema sa autofokusom nije oprema, već fotograf kojeg je mrzelo da pročita korisničko uputstvo.

TRAŽILO

Tražilo novog Canona u tehnološkom smislu ne predstavlja novost, premda i dalje važi za jedno od najnaprednijih u sferi optičkih tražila. Nasleđeno je od EOS-a 5Ds, odnosno 5Ds R, što ga čini nešto naprednijim od onog na prethodniku.

Kao i u slučaju svih drugih Canon DSLR-ova visoke klase, radi se o optičkom tražilu, baziranom na pentaprizmi, što garantuje veoma svetlu projekciju, čak i u lošim ambijentalnim uslovima. Projekcija obuhvata 100% prikaza u odnosu na konačan kadar, a stepen uvećanja je 0.71x, što je blisko najvećim tražilima na tržištu. Eyepoint, to jest najveća udaljenost oka od tražila, sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz, iznosi 21mm, što garantuje nesmetano korišćenje sa naočarima. Obloga tražila je preuzeta iz EOS-1 klase, što znači da je velikih dimenzija i veoma prijatna na dodir. Dioptriju je moguće podesiti u rasponu od -3 do +1m-1, točkićem na desnom boku tražila.

Prikaz unutar tražila realizovan je slično većini Canon DSLR-ova najviše klase, što uključuje veoma širok opseg informacija, tzv. „dinamičkim“ prikazom parametara i funkcija. U okviru projekcije kadra se, osim fokusnih tačaka, zone spot merenja, pomoćne mreže za kadriranje i upozorenja, na viziru projektuju praktično svi primarni i sekundarni parametri, koji svoje kontrole imaju na telu. Tako se može videti balans bele, režim okidanja, fokusni mod, mod merenja svetla, izabrani kvalitet snimanja i pomenuta upozorenja, među kojima je i upozorenje na potencijalni problem sa treperenjem svetla. Ne treba zaboraviti ni indikator elektronske libele, sada postavljen na uočljiviju poziciju, tik iznad fokusnog polja. Na listu indikatora je uvršten i aktivni mod na selektoru, što smo imali prilike da vidimo na 7D Mark II, čije je tražilo prvi put donelo ovakav set pomagala. Na listu je dodat još samo Dual-Pixel RAW (DPR) indikator.

Kako prikaz izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

„Inteligentno“ tražilo Canona EOS 5D Mark IV

Na žalost, kao ni u slučaju EOS-a 5Ds/5Ds R, ni sa 5D Mark IV nije bilo previše sluha u pogledu fokusnih stakala, pa ni on nije dobio izmenjivo fokusno staklo (kao 7D Mark II), već je i dalje u upotrebi fiksno. Ako je ovo i bilo opravdano u slučaju 5Ds serije, smatramo da bi ovakva mogućnost mogla biti veoma korisna na najuniverzalnijem aparatu iz Canon ponude. Pogotovo u trenutku kada su objektivi sa manuelnim fokusom na vrhuncu popularnosti. Istina, nemogućnost da se za snimanje video materijala koristi optičko tražilo, verovatno je kumovala ovakvoj odluci (jer se MF objektivi najčešće za to koriste), mada isto važi i za 7D Mark II, pa je izmenjivost fokusnog stakla ipak na raspolaganju.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Vizuelne razlike u odnosu na prethodnu generaciju nisu prevelike, ali ih ima. Osnovna forma je veoma slična, što je i uobičajeno za ovog proizvođača. Centralno mesto u pogledu s preda zauzima EF bajonet, kompatibilan isključivo sa EF objektivima i u vezi njega odmah primećujemo jednu novinu. Sa spoljne strane prstena je postavljena silikonska zaptivka, čija je svrha da obezbedi bolju otpornost na atmosferske prilike. Podrazumeva se (naravno) da je i objektiv kao takav iz reda zaptivenih. Na levoj strani je duboki i gumom precizno obloženi rukohvat, veoma udoban za šaku i dovoljno dubok da prsti imaju dovoljno prostora. Na samom rukohvatu se nalazi i IC prijemnik, kojim je predviđeno daljinsko okidanje pomoću kompatibilnog infracrvenog daljinskog okidača. U prostoru između rukohvata i bajoneta, sasvim gore, nalazi se LE dioda koja signalizira odloženo okidanje, dok je dole programabilni taster, čija je inicijalna svrha procena polja dubinske oštrine (DOF) privremenim zatvaranjem blende na zadatu vrednost.

Sa desne strane se nalazi oznaka modela, a tik iznad nje i mono mikrofon, čija je namena snimanje audio komponente video zapisa. Još malo niže, uz sam bajonet, nalazi se taster za oslobađanje objektiva radi uklanjanja, dok se sasvim dole nalazi gumeni poklopac, ispod kojeg se krije N3 konektor namenjen daljinskim okidačima. Ovo mesto za N3 konektor smatramo mnogo boljim nego ono ranije, na boku aparata.

Pogled odozgo je manje-više standardan za Canon aparate ove klase. Središnje mesto na gornjoj strani zauzima kućište pentaprizme sa ISO-518 kompatibilnom papučicom eksternog blica, dok je levo od njih nalazi selektor modova sa integrisanim tasterom za otključavanje, u cilju sprečavanja nehotične promene moda. Na selektoru je ukupno 9 pozicija. Scene Intelligent Auto je potpuno automatski mod, koji odavno smatramo nepotrebnim na jednom fotoaparatu ove kategorije, jer potencijalne korisnike navodi na pogrešan zaključak da se isti može koristiti kao tipičan „point & shoot“ aparat, što je veoma daleko od istine, imajući u vidu njegovu kompleksnost. Ostali modovi spadaju u tzv. „kreativne“, pa imamo Program AE (P), Shutter Priority AE (Tv), Aperture Priority AE (Av), Manual (M) i Bulb (B), kao namenski mod za ekspozicije duže od 30 sekundi. Pored ovih kreativnih modova, selektor nudi i tri programabilne, Custom Shooting Mode pozicije (označene od C1 do C3), koje se mogu podesiti tako da omogućavaju instant promenu najvažnijih funkcija, parametara i opcija. Integrisana u osnovu selektora modova je poluga za uključivanje aparata, što je rešenje koje je već duže vreme prisutno na Canon aparatima.

Situacija sa desne strane pentaprizme je doslovno identična onoj na 5D Mark III. Najveći deo prostora zauzima statusni displej, ispred kojeg je niz od četiri komande. Tri komande su dvojake i koriste se u kombinaciji sa prednjim, odnosno zadnjim kontrolnim točkićem. U zavisnosti od toga koji točkić se koristi, razlikuje se i krajnji efekat. S leva na desno, prva komanda je WB/Metering, a služi podešavanju balansa bele i izboru moda merenja svetla. Do nje je Drive/AF komanda, kojom se vrši izbor režima okidanja i autofokusnog moda, dok se poslednjom, FE comp/ISO, vrši setovanje kompenzacije snage bljeska blica i ISO vrednosti. Režima okidanja ima čak sedam: pojedinačno (Single), rafalno brzo (High-speed Continuous), rafalno usporeno (Continuous Low-speed), utišano pojedinačno (Silent Single), utišano rafalno (Silent Continuous), odloženo 2 sekunde (Self-timer 2s) i odloženo 10 sekundi (Self-timer 10s). Poslednja dva režima se koriste i za okidanje specijalizovanim okidačima. ISO vrednost se može birati u koracima od 1/3 ili cele blende, a dostupna je i Auto-ISO opcija kojom se aparatu dozvoljava da ISO vrednost izabere sam, zavisno od ostalih parametara i uslova rada. Canon je u poslednjih par generacija poradio na rešavanju zamerki vezanih za funkcionalnost Auto-ISO komande, a najsvežiju (i očekivano najkompletniju) verziju tih pokušaja je preuzeo i 5D Mark IV. Osim minimalne i maksimalne vrednosti ISO raspona koje su aparatu na raspolaganju za Auto-ISO namenu, može se definisati i minimalna dužina ekspozicije iz liste predefinisanih ili prepustiti aparatu da istu veže za trenutnu žižnu daljinu objektiva (po pravilu 1/ekvivalentna-žižna-daljina), pri čemu je moguće ubrzati ili usporiti tako dobijene vrednosti, setovanjem na ponuđenoj skali. Takođe, za žižnu daljinu od recimo 100mm, aparat će na podrazumevanim vrednostima korigovati ISO kako bi zadržao brzinu od najmanje 1/100, ali se u slučaju potrebe brzina može podesiti na veću, pa će i ekspozicija biti srazmerno kraća… konkretno za 100mm – 1/125, 1/160 itd. Za one mirne ruke, moguće je ići i u suprotnom smeru, pa aparatu dozvoliti da na uštrb brzine, pokuša da ISO vrednost održi na prihvatljivom minimumu. Jako zgodno za brz rad, bez mnogo gubljenja vremena na detalje.

Kad smo već kod režima okidanja, Canon EOS 5D Mark IV je u ovom domenu preuzeo još jednu veoma bitnu osobinu, prvi put viđenu na EOS-u 5Ds/5Ds R, a tiče se samog mehanizma okidanja. Naime, konvencionalni mehanizam zatvarača, tj. ogledala i zavesice, podrazumeva motorizovano pokretanje u samo jednom smeru, da bi se povratak na početnu poziciju realizovao oprugom. Kod 5Ds i 5Ds R je na ovom polju učinjen korak napred te je, po uzoru na slično rešenje iz 7D Mark II, Canon je umesto konvencionalnog rešenja, koje podrazumeva oslanjanje isključivo na oprugu, primenio savremeniji sistem motorizovane apsorpcije vibracija, pa će se ogledalo u osnovni položaj vratiti potpomognuto motorom, progresivno usporavajući svoj hod do potpunog zaustavljanja. Na ovaj način su sprečene kako nekontrolisane vibracije tokom rafalnog okidanja, tako i trzaji prilikom rada sa stativa i pojedinačnog okidanja. Kako smo iz ranijih iskustava već utvrdili da ova novina ima veoma pozitivne implikacije na procenat uspešnih fotografija sa 5Ds, u potpunosti smo sigurni da će i 5D Mark IV biti više nego sjajan na ovom polju, imajući u vidu ipak dosta nižu rezoluciju senzora.

Da nastavimo dalje… Krajnje desno, tastera nešto manjeg nego kod ostalih, stoji komanda za uključivanje narandžastog pozadinskog osvetljenja statusnog displeja. Statusni displej je inače napravljen od segmentnog LCD-a, a cilj je istovremeno praćenje što većeg obima parametara uz minimalnu potrošnju energije. Parametri koje obuhvata, pokrivaju gotovo sve što je bitno za fotografisanje, a ilustraciju svega toga možemo videti u nastavku:

Statusni displej

Sasvim napred, na vrhu rukohvata, nalazi se dvostepeni okidač. Podrazumevano stanje je da prvo koleno služi za merenje svetla i fokusiranje, a da se daljim pritiskom aktivira mehanizam okidanja. Ponašanje prvog kolena je delimično programabilno, pa se u posebnoj sekciji sistema menija može podesiti njegova funkcija. Malo nazad je prednji kontrolni točkić, čija je funkcija višestruka i zavisi od trenutnog statusa aparata. U režimu fotografisanja služi za izbor primarnih parametara, kao što su otvor blende i trajanje ekspozicije, a u kombinaciji sa drugim komandama kontroliše i većinu ostalih važnih parametara i funkcija. Između okidača i prednjeg kontrolnog točkića je još jedna programabilna komanda sa oznakom M.Fn. Može se mapirati tako da vrši zaključavanje trajanja ekspozicije (trajno ili tako da je neophodno držati taster pritisnutim) ili jednokratno prebacivanje kvaliteta snimanja na unapred zadatu vrednost. Najzanimljivija od ponuđenih funkcija je mogućnost cikličnog menjanja aktivnih parametara. Naime, kada je M.Fn setovan na Cycle funkciju, svakim pritiskom na ovaj taster, aparat će ponuditi po par funkcija, na istovetan način kao da ih pojedinačno biramo na namenskim tasterima ispred statusnog displeja! U kombinaciji sa permanentnim prisustvom svih osnovnih i proširenih parametara u optičkom tražilu, ovo omogućava da se aparatom upravlja ekstremno brzo i to bez skidanja s očiju, jer svaki pritisak proizvodi odgovarajući efekat u tražilu, tako što prikazuje samo par aktivnih funkcija i omogućava da ih kontrolnim točkićima momentalno promenite! Ovakav način rada čini aparat izuzetno efikasnim za rad, te prazan hod smanjuje na minimum.

I zadnja strana aparata je takođe većim delom slična onoj na 5D Mark III. Dominantnu poziciju, kao i obično, zauzima displej dijagonale 3.2 inča i tražilo sa upadljivo velikom gumenom oblogom. Sa leve strane tražila je dva tastera – Menu, kojim se otvara sistem menija i Info, kojim se poziva pregled parametara, prikaz elektronske libele na displeju ili, u slučaju potrebe, isključivanje displeja. Sa leve strane displeja se nalazi pet komandi, od kojih je samo prva odozgo udvojena. U režimu fotografisanja poziva meni kojim se menja kolorni stil, uključuje HDR ili višestruka ekspozicija, a u režimu pregleda može poslužiti za međusobnu komparaciju dveju fotografija ili za direktnu štampu snimaka na kompatibilne printere. Rate komanda je pomalo neuobičajena, a služi za dodeljivanje rejtinga pojedinačnim snimcima. Iako bi se MOŽDA mogla naći namena ove funkcije ukoliko bismo snimke pregledali na velikom displeju u realnom vremenu, smatramo da je njena upotrebljivost krajnje diskutabilna, imajući u vidu da čak ni najbolji displej (u red kakvih i ovaj spada) ne može prikazati sve mane ili prednosti jednog snimka nad nekim drugim. Srećom, komanda može biti mapirana na nešto korisnije, kao što je Lock (zaštita fotografija od nehotičnog brisanja), a s druge strane, mogli su se potruditi da izbor zamenskih funkcija malo prošire, jer smo sigurni da bi mnogi radije videli neke druge komande.

Treći taster – Magnify, ima ulogu zumiranja prikaza, kako tokom pregleda, tako i u režimu „živog“ prikaza. Opet napominjemo da nam se nekadašnje rešenje, u vidu dva namenska tastera, smeštena u gornjem desnom uglu aparata, više sviđalo, jer je omogućavalo bržu kontrolu zumiranja. Sa današnjim rešenjem se zumiranje u LV režimu postiže cikličnim pritiskanjem ove komande, čak i kada želite da uvećanje vratite na podrazumevano. U režimu pregleda je podešena tako da snimke inicijalno prikazuje automatski uvećane do određenog stepena (podesivo u opcijama, pri čemu je dostupna i 100% opcija – veoma zgodno!), a naknadno korigovanje uvećanja je moguće postići prednjim kontrolnim točkićem. Fleksibilno, ali ipak suviše sporo u nekim trenucima. Četvrti taster služi za prelazak u režim pregleda fotografija, a poslednji za brisanje snimaka uz potvrdu. On se i fizički razlikuje, tako da ga je moguće napipati i bez gledanja.

Na desnoj strani su komande malo razuđenije. Tik uz tražilo je točkić za korekciju dioptrije tražila, a nedaleko odatle i rotacioni prekidač za prelazak iz foto u video mod rada, u čijem je središtu Start/Stop komanda. U foto modu služi za aktivaciju/deaktivaciju režima živog prikaza, dok se u video modu njime započinje i zaustavlja proces snimanja. Sasvim desno je niz od tri tastera: AF-ON inicijalno služi za fokusiranje, pri čemu se može mapirati da vrši i neke druge funkcije, a do njega je AE-Lock/FE-Lock komanda za zaključavanje dužine ekspozicije ili snage bljeska blica. Sasvim desno, u samom uglu je komanda za izbor AF metoda selekcije tačaka.

Nedaleko od displeja se nalazi dobro poznaiti 8-smerni džojstik, kojim se vrši opšta navigacija kroz sistem menija ili snimljene fotografije i slično, a u modu fotografisanja i direktan izbor aktivne AF tačke, ukoliko je tako podešeno. Sada je malo redizajniran i pruža bolji osećaj pod palcem. Veoma blizu se nalazi jedna potpuno nova komanda, kakvu do sada nismo viđali, a služi za brzu promenu metoda selekcije tačaka. Primenjeno je mehaničko rešenje slično klackalici, pa je ovo još jedna u nizu komandi na Canon aparatima, koja se veoma lako na dodir razlikuje od svih ostalih, te na taj način lišava korisnika zabune. Deluje trivijalno, ali sjajna realizacija ovu komandu čini veoma korisnim dodatkom u cilju povećanja brzine rada.

Malo niže je Q komanda, za aktiviranje Quick Control Sceen-a, funkcije kojom se glavnom displeju dodeljuje uloga surogata statusnog, dok se u sistemu menija istom komandom mogu brzo listati veće sekcije stranica sa opcijama. Zadnji kontrolni točkić takođe ima višestruku funkciju, a primarno služi za kontrolu osnovnih parametara. Set, komanda u središtu zadnjeg kontrolnog točkića, pretežno služi za potvrdu izbora, nezavisno od tekućeg režima rada, a niže se nalazi i Lock prekidač, kojim se funkcije prednjeg i zadnjeg kontrolnog točkića, ali i džojstika zaključavaju i time sprečava nehotična promena ključnih parametara. Moguće je definisanje na koje će se od ove tri komande zaključavanje odnositi. Desno od Lock prekidača je LE dioda koja signalizira zauzeće memorijske kartice. Zadnji kontrolni točkić je izgubio funkciju osetljivosti na dodir, koju je imao na EOS-ima 5D Mark III i 5Ds/5Ds R, što je i logično, s obzirom da novi aparat donosi ekran osetljiv na dodir, koji je za takvu vrstu kontrole daleko efikasniji.

MEMORIJA

5D Mark IV poseduje dva memorijska slota. Jedan je Compact Flash (CF) tipa, dok je drugi po Secure Digital (SD) standardu. Slotovi se nalaze ispod poklopca obloženog gumom i ojačanog oprugom, na desnom boku aparata.

Podrška CF slota obuhvata sve brzinske indekse, dok god memorijska kartica spada u Type I. Type II kartice (koje su i fizički deblje) nisu podržane. SD slot je nešto fleksibilniji, pa osim najstarijih SD, nešto novijih SDHC i SDXC, 5D Mark IV podržava i UHS-I, ali ne i najnovije UHS-II kartice. Osim za navedene, podrška je obezbeđena i za sve Eye-Fi kartice, kojima se snimljeni materijal može bežično preneti na kompatibilne Wi-Fi uređaje. Memorijski slotovi su istovetni i potpuno ravnopravni. Mogu se koristiti sekvencijalno, tako što se nakon popunjavanja prve kartice automatski prelazi na drugi, zatim kao backup, kada se snimci automatski preslikavaju i na drugu karticu čime se postiže redundantnost, a mogu se odvojiti i po tipovima zapisa, pa tako na prvu može biti snimljen samo RAW, a na drugu JPEG format, ili da na drugu bude upisivan samo video zapis. Mogućnosti su široke, a modalitet upotrebe je ograničen samo potrebama korisnika. Do kapaciteta od 128 GB, memorijske kartice (i CF i SD) će biti formatirane u FAT32 sistemu, a ako je kartica većeg kapaciteta, biće formatirana u exFAT sistemu, čime se zaobilazi i okraničenje od 4GB po jednom fajlu (uključujući i video).

Odeljak CF i SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost najnovijeg Canona je svakako veća nego u slučaju EOS-a 5D Mark III. Kada to uporedimo sa EOS 5Ds/5Ds R, očekivalo bi se da je model više rezolucije i zahtevniji međutim, ovde to ne mora uvek biti slučaj – Dual-Pixel RAW koji 5D Mark IV poseduje, kada se koristi, dvostruko povećava RAW snimke, pa samim tim i memorijsku zahtevnost, koja u nekim slučajevima i prevazilazi onu sa 5Ds.

Na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti: oko 180 RAW, 90-100 Dual-pixel RAW, 800 JPEG ili svega 140 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit RAW + JPEG Large/Fine). Ukoliko se u kombinovanom upisu koriste DPRAW i JPEG, kapacitet slabi, pa se na istu karticu ponekad može upisati i samo 70-80 snimaka. RAW nižih rezolucija je nešto štedljiviji, pa će na istu karticu aparat spakovati nešto preko 280 mRAW ili 420 sRAW snimaka. Manje RAW rezolucije nisu dostupne i Dual-pixel tehnici. Iako će o tome kasnije biti više reči, važno je već sada napomenuti da Dual-Pixel RAW ne znači dvostruko veću rezoluciju fotografije, već samo dvostruko više informacija za određene potrebe.

Kada govorimo o video zapisu, mnogo toga zavisi od uslova snimanja i sadržaja generalno, a stvar dodatno komplikuje i čitav niz parametara koji utiču kako na kvalitet, tako i na memorijsku zahtevnost. U odnosu na sve prethodne Canon DSLR-ove, situacija je promenjena i zbog proširene liste rezolucija i stepena kompresije. Kartica od 8 GB će biti dovoljna za tek 2 minuta snimanja u maksimalnom kvalitetu (MOV, 4K progressive u 25/30fps, MotionJPEG. Maksimalna brzina od 50/60fps u fullHD rezoluciji (1080p) će doneti oko 5 minuta materijala na istu karticu, a slično (6 minuta) donosi i High frame rate od 100/120fps. Što su rezolucija i brzina slabiji, to je i memorijska zahtevnost manja, pa se u All-I kompresiji može postići maksimalno do 11 minuta, fullHD rezolucijom u 25/30fps, a ukoliko se upotrebi MP4 format i IPB kompresija, može se računati i na više od pola sata materijala na istoj 8GB kartici. Ono što je u slučaju videa mnogo bitnije od kapaciteta je deklarisana brzina upisa, pa je za 4K video neophodno imati karticu sposobnu da izgura barem 100 MB/s, što će reći da su poželjne Compact Flash klase UDMA7 ili Secure Digital UHS-I klase 3 i brže. Za niži kvalitet zapisa mogu poslužiti i sporije kartice (od 10-60 MB/s, zavisno od izabranog kvaliteta i formata).

BATERIJA

Baterija nam je poznata od ranije, a nosi oznaku LP-E6N. Kao i uvek, nalazi u rukohvatu, a ležištu se prilazi sa donje strane. U pitanju je Li-Ion baterija radnog napona 7.2V i mase 80 grama. Kapacitet iznosi solidno visokih 1865mAh, a baterija spada u red „pametnih“, što znači da je opremljena memorijom i kontrolerskim čipom koji omogućava da ista bude prepoznata od strane aparata, kao i da se vodi evidencija o njenom stanju, broju upotrebljenih ciklusa itd. Istovremeno, to znači i da je teško zameniti je nekim primerkom koji ne potiče od proizvođača aparata, jer je isti ne prepoznaje. Barem u prvo vreme nakon inicijalnog predstavljanja novog aparata.

LC-E6E punjač sa LP-E6N Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje solidnih 900 snimaka, što je u rangu onoga što je mogao EOS 5D Mark III. Ostvareni rezultat je u praksi veoma lako postići, pa čak i prestići, ukoliko se štedi na upotrebi glavnog displeja. Kako god bilo, autonomija ipak zaostaje za konkurentskim Nikon modelima fotoaparata, koji u najnovijoj generaciji s lakoćom prebacuju 1200 i više snimaka.

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod tri vertikalno postavljena gumena poklopca, nalaze se konektori. Ima ih ukupno pet. S leve strane, izdvojen sasvim gore, nalazi se PC-Sync konektor po ISO-519 standardu, namenjen okidanju spoljne rasvete. Ispod njega je odvojeni poklopac, koji krije par 3.5mm stereo konektora. Prvi je namenjen eksternom mikrofonu, a drugi slušalicama za monitoring audio komponente video zapisa.

Desno je još dva konektora. Gore je mini-HDMI C tipa, kojim se aparat može povezati sa televizorom ili nekim drugim kompatibilnim eksternim displejem. Ukoliko je televizor HDMI-CEC kompatibilan, daljinskim upravljačem je moguće kontrolisati pregled fotografija. Ispod njega je brzi, tzv. SuperSpeed USB, u osnovi standardni USB 3.0 konektor, kojim se aparat može povezati sa računarom, radi prebacivanja snimaka ili kontrole aparata putem priloženog softvera pod nazivom EOS Utility. Ispod i iznad ova dva konektora se nalaze i ležišta za zaštitni nosač kabla, koji se dobija u paketu sa 5D Mark IV, a služi za osiguranje konektora od eventualnog čupanja ili loma, kada je na aparat povezan neki od eksternih uređaja.

Još jedan konektor je izdvojen na prednju stranu aparata, ispod tastera za otključavanje objektiva radi uklanjanja. Nosi oznaku N3, a služi za priključivanje namenskih daljinskih okidača.

Konektori: sasvim levo/spreda – N3 remote;
na boku: levo - PC-Sync (ISO-519), mikrofonski stereo ulaz i stereo izlaz za slušalice;
desno – mini HDMI i mikro USB 3.0

DISPLEJ

Glavni displej je konačno unapređen. Kad kažemo „konačno“, ne impliciramo da je dosadašnji bio loš, već da je definitivno bilo vreme za korak napred. I dalje je u pitanju fiksni displej dijagonale 3.2“ (8.2cm), odnosa stranica 3:2 i ukupne rezolucije 1.620.000 piksela, što prevedeno na klasične dimenzije iznosi 900 x 600 piksela. U odnosu na ranijih 720 x 480, napredak nije revolucionaran, ali kakav god da je, dobrodošao je. Ugao vidljivosti je i dalje visokih 170°, a opcija podešavanja osvetljenja je dostupna kako ručno, tako i automatski, pomoću pridruženog senzora ambijentalnog osvetljenja. Opcija upravljanja dodirom je ovaj put raspolaganju, a kako je u pitanju moderni kapacitivni displej, osetljivost je izuzetno dobra.

Kada je Nikon nedavno u svoje aparate uveo TFT ekrane sa RGBW umesto klasične RGB matrice, očekivali smo da i Canon krene tim putem. Ne toliko zbog kvaliteta prikaza, jer je on već odličan u svakom smislu, koliko zbog uštede energije, jer se upravo na primerima Nikona D810 i D750 upotreba takvog ekrana pokazala izrazito mudrom, pa su oba pomenuta aparata, uz naravno još neke optimizacije, trenutno vodeći po pitanju autonomije sa jednom standardnom baterijom. Ovakvo unapređenje je još jednom izostalo, na žalost.

I pored toga što 5D Mark IV poseduje izvanredan statusni displej, širokog dijapazona ponuđenih informacija, standardno pomagalo pod imenom Quick Control Screen je i dalje u ponudi. Radi se o opciji kontrole i upravljanja parametrima posredstvom glavnog displeja, u cilju veće udobnosti rada ili onda kada se aparat nalazi na stativu u nivou očiju, pa je statusni displej fizički van domašaja. Pogledajmo na ilustraciji kako Quick Control Screen izgleda i šta nudi:

Prikaz osnovnih parametara u Quick Control Screen-u

Ova funkcija je oduvek imala svrhu, a njena upotrebljivost se drastično menja na bolje, kada je na raspolaganju i ekran osetljiv na dodir! Pritiskom na Q komandu, ekran nudi niz od nekoliko virtuelnih tastera, kojima se interaktivno menjaju parametri i podešavanja. Sve to značajno unapređuje način rada i brzinu, zbog čega je funkcija zadnjeg kontrolnog točka, osetljivog na dodir, penzionisana. Ukoliko se koristi u LV modu, interakcija je potpuna. Kako to izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Funkcija interaktivne kontrole putem ekrana je na raspolaganju nezavisno od toga da li je režim živog prikaza aktivan ili ne. Kad smo već kod toga, recimo nešto i o njemu…

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) na DSLR-ovima nije naročito popularan za fotografisanje, ali je neizostavan za video snimanja, jer je u biti to i jedini mogući način. Za neupućene, radi se o modu rada koji nam je svima veoma poznat sa mobilnih telefona i kompakt aparata, a odlikuje se tzv. „živim prikazom“ – prikazom u realnom vremenu koji na ekranu pokazuje upravo ono što senzor „vidi“, te se na taj način i kadrira.

Osim načina rada koji isključuje korišćenje optičkog tražila, LV je karakterističan i po tome što se sa njim ne mogu koristiti usluge klasičnog, faznog AF sistema, koji se inače koristi posredstvom OVF-a. Da pojasnimo još jednom problematiku iza fokusa u LV režimu… Da bi prikaz sa senzora bio moguć na DSLR-u (što je neophodno u LV režimu), mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora sa 61 krstastom AF tačkom. Iz tih razloga, LV režim poseduje sopstveni, nezavisni sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i uglavnom, krase ga neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, oduvek bila preciznost, a loša je sporost fokusiranja. Hibridni fokus, koji je na specifičan način kombinovao najbolje iz oba sveta (faznog i kontrastnog), započeo je svoj život pre nekoliko godina, u pojedinim Fuji kompakt aparatima, a nastavio je svoj razvoj i kod drugih brendova.

Posle nekoliko manje ili više upotrebljivih inkarnacija hibridnog fokusa na svojim aparatima, očekivali smo da će Canon neku od verzija ove tehnologije implementirati u celu gamu modela ali se to, međutim, ipak nije desilo. Što zbog koncepta koji je pretežno okrenut sporom i metodičnom fotografisanju, neki aparati su u potpunosti lišeni bilo kakvog vida hibridnog fokusa. Takav slučaj smo imali sa 5Ds i 5Ds R, ali je izgleda Canon ovaj put odlučio da iskorači i ponudi svoj najbolji pokušaj, kada je u pitanju 5D Mark IV!

Podela autofokusnih modova i metoda je drugačija nego u klasičnom režimu rada, jer u ovom režimu konvencionalni senzor sa 61 tačaka nije od koristi. Umesto njega, koristi se hibridni fokus, čiju osnovu predstavlja glavni senzor izrađen u Dual-pixel tehnologiji. Podrazumevani metod je Face+Tracking koji radi dvojako. U slučaju da je u kadru prisutno lice, AF će njemu dati prednost i automatski ga izoštriti, gde god se nalazilo u kadru. Ukoliko ih ima više, ponudiće opciju „skakanja“ sa jednog na drugo, korišćenjem džojstika. Ukoliko je aktivno kontinualno fokusiranje, lice će biti ispraćeno i fokusom. Kada u kadru nema lica, ovaj metod će funkcionisati kao i klasičan automatski fokusni metod – fokusira ono što je u kadru najbliže objektivu. FlexiZone – Single je drugi fokusni metod. Odlikuje se omeđenim fokusnim poljem oblika pravougaonika, koje se po potrebi može pomerati po kadru. Fokusiranje se izvodi jednokratno ili kontinualno u odnosu na metu koju fokusno polje zahvata, ako je kontinualno fokusiranje aktivirano. Canon EOS 5D Mark IV donosi i jedan novi metod pod nazivom FlexiZone – Multi, a njegov princip rada je veoma sličan zonskom fokusnom metodu u slučaju korišćenja optičkog tražila. Prikaz je podeljen na ukupno 63 polja, koja će aparat birati po sopstvenom izboru ili se, u slučaju pritiska na džojstik, na raspolaganju biti ukupno 9 zona, od kojih će svako pojedinačno funkcionisati slično automatskom fokusu.

Kada su uslovi rada u pitanju, CDAF je deklarisan na čak -4 do 18EV, što samo po sebi govori koliko je Dual-pixel tehnologija naprednija od klasičnog kontrastnog fokusa, koji je nudio prethodnik.

Manuelno fokusiranje, poslastica kojom LV pruža savršenu kontrolu dubinske oštrine, pozicije fokusa i sličnog, potpomognuto je opcijom uvećanja prikaza u dva nivoa – 5 i 10 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

A tu je i prikaz pomoćne mreže, koja olakšava kadriranje:

Pomoćna mreža u tri varijante

Pošto se u LV režimu aparat ne može osloniti ni na zaseban podsistem namenjen merenju svetla, mora se koristiti merenje glavnim senzorom. Pored uobičajenog, Evaluative, koji vrši uzorkovanje proseka cele scene, prvobitnom analizom 315 zona na koje je ceo kadar podeljen, tu je i Partial merenje. Ono funkcioniše slično kao i istoimeno merenje konvencionalnim svetlomerom, što znači da je merenje ograničeno na samo jedan deo kadra, i obuhvata zonu od 6.3%. Center-weighted Average mod merenja je takođe prisutan. Kao što je poznato, i on meri prosek cele scene, ali sa 75% akcenta na središnji deo kadra. Tu je i Spot merenje koje meri veoma malu površinu od svega 2.7%, zanemarujući ostatak kadra. Merenje je operativno u rasponu od 0-20EV, što znači da većih iznenađenja može biti samo u ekstremnim situacijama.

Ostale osobenosti LV režima na Canon aparatima, prisutne su i na EOS-u 5D Mark IV. Prikaz je precizan, verodostojan i izuzetno fluidan, zbog čega se osećaj preskakanja frejmova ne javlja ni u kom slučaju, nezavisno od uvećanja ili izabranih parametara. Exposure Simulation funkcioniše besprekorno i operativan je u svim režimima rada, a po potrebi se može i isključiti ili namestiti tako da se privremeno (de)aktivira držanjem DOF-preview komande. Zgodno! U slučaju korišćenja E-TTL kompatibilnih bliceva, aparat će sam isključiti ovu funkciju, kako bi omogućio vidljivost i onda kada parametri nisu odgovarajući, budući da merenje ne uzima blic u obzir. Promena parametara je neograničena i sa te strane ništa nije menjano, pa pruža sve što korisniku može zatrebati – od promene osnovnih parametara, kao što su ISO vrednost, otvor blende i trajanje ekspozicije, pa do onih specifičnih kao što je promena kolornih stilova, balansa bele i tome slično.

Okidanje u LV režimu može biti klasično ili tzv. tiho (Silent). Tihih režima ima dva i razlikuju se po karakterističnom zvuku koji proizvode, ali i načinu rada – prvi funkcioniše manje/više standardno, osim što je hod zavesice usporen, kako bi “zvučni efekti” bili maksimalno suzbijeni, s tim da ovaj put to u značajnoj meri utiče i na smanjeni efekat stresanja, što sa sve višim rezolucijama itekako ima smisla. Ovaj režim je operativan i u kontinualnom režimu okidanja (tzv. “rafal”), s tim da je onda brzina nešto niža. Drugi režim tihog okidanja se razlikuje po načinu rada. Nakon pritiska okidača do kraja, aparat će zabeležiti samo jedan snimak, nezavisno od izabranog režima okidanja, a zavesica će se vratiti u početni položaj tek kada okidač bude otpušten. Pošto je nekompatibilan zbog svoje brzine, tihi režim okidanja će biti automatski isključen prilikom korišćenja Canon bliceva, dok će u slučaju korišćenja bliceva koji ne ostvaruju TTL komunikaciju sa aparatom, biti neophodno isključiti ovu funkciju ručno, jer u suprotnom okidanje blica neće biti sinhronizovano sa zavesicom. Takođe, korišćenje ovog režima nije preporučljivo ni u kombinaciji sa TS-E (Tilt-Shift) objektivima ili makro tubama (Extension Tube), jer može dovesti do neadekvatne eksponiranosti snimaka.

S obzirom da poseduje ekran osetljiv na dodir, 5D Mark IV poseduje i treći vid tihog okidanja, pri čemu se kao „okidač“ koristi sam dodir ekrana, na mestu na kojem želimo da bude fokus. Ovaj vid okidanja je već duže vreme prisutan na MILC aparatima i za rad sa stativa je prilično koristan. S druge strane, nalazimo da je veoma nezgodno „nabadati“ ekran ukoliko aparat držimo u rukama.

VIDEO

U nekim ranijim testovima smo konstatovali nepredvidiv razvoj video segmenta na Canon fotoaparatima, te da se nikad ne zna šta će koji model doneti ili čak oduzeti sa spiska karakteristika. Canon EOS 5Ds/5Ds je zbog takve poslovne politike lišen mogućnosti snimanja 4K video zapisa, iako je ta rezolucija postala gotovo standard, čak i u nižoj klasi.

Sa EOS-om 5D Mark IV, Canon nastoji da ovakvo stanje unekoliko promeni, s tim da i dalje postoji čitav niz problematičnih odluka koje stoje iza cele stvari, a koje očigledno teže da efekat ekskluzivnosti unutar brenda, sačuvaju za top modele iz video sfere. Kao ni ranije, ni danas nemamo razumevanja za ovakvu logiku, jer je činjenica da potencijalni kupac EOS-a 5D Mark IV svakako neće gledati u pravcu nekakvog EOS-a C100 Mark II ili obratno, jer to jednostavno nisu sprave iste namene.

Nego, da pređemo na stvar…

4K video zapis je ovaj put ipak obezbeđen, ali na način koji iz sveg glasa vrišti „prevara!“. 5D Mark IV zaista može da snima u 4K rezoluciji i to u „punoj“, DCI (Digital Cinema Initiatives) kompatibilnoj varijanti (4096 x 2160 piksela, progresivno), koja važi za profesionalni format u produkciji. Ovo samo po sebi ukazuje na promenu pristupa, ali veoma brzo nakon inicijalnog oduševljenja, sledi hladan tuš – 5D Mark IV to čini u 1.74x krop modu… što će reći – niti full-frame, niti APS-C format, već nešto još manje! Ali, da to ne bude kraj, Canon se pobrinuo obezbedivši isključivo Motion-JPEG kompresiju u 4K formatu, koja osim što nije baš najprikladnija po pitanju univerzalnosti, ima i problem velike prostorne zahtevnosti. Motion JPEG snimak se kompresuje intraframe tehnikom, što podrazumeva manji stepen kompresije, manju zahtevnost u pogledu izračunavanja, ali i veću prostornu zahtevnost. Uprkos krajnjem kvalitetu koji Motion-JPEG podrazumeva (pogotovo sa bitrate-om od 500MBps!), za većinu će biti teško opravdati tek nešto manje od 4GB po minutu snimka! Da je zapis omogućen u full-frame ili barem APS-C formatu, kompromis oko njegove zahtevnosti bi bilo znatno lakše progutati. 4K video se može snimati u 23.976, 24, 25 i 29.97fps, progresivno, a pakuje se u MOV kontejner. Zanimljiva mogućnost je opcija grebovanja pojedinačnih frejmova iz 4K videa, već u samom aparatu, pri čemu je svaka JPEG fotografija rezolucije 8.8MP (4096 x 2160 piksela).

Niže rezolucije su odavno evoluirale na nivo izuzetno upotrebljivih, ali se tu uvek može izvući još koji piksel napretka. 1080p (1920 x 1080, progresivno; fullHD) je dostupan u više brzina i tipova kompresije. U MOV formatu je dostupan u All-I i IPB kompresiji, u svim brzinama (23.976, 24, 25, 29.97, 50 i 59.94fps), dok je u MP4 formatu moguće snimanje samo IPB kompresijom. U oba navedena formata je moguće i HDR snimanje u realnom vremenu, kada je kompresija ograničena na IPB, a brzina na 25 ili 30 (tačnije 29.97) fps. Niža HD rezolucija (1280 x 720, progresivno) je ovaj put dostupna samo u MOV formatu i samo kao „high frame rate“, tj 100 ili 120fps, pri čemu će rezultujući snimak biti zapisan kao 25/30 fps materijal, te će biti i emitovan kao „slow-motion“. Ova varijanta nije bez nedostataka, pa je audio kanal nedostupan, kao i funkcija autofokusa, zbog čega je i upotrebna vrednost veoma specifična. Takođe, ovakav snimak je limitiran na maksimalno 7 minuta i 30 sekundi kontinualnog snimanja.

Osim za 4K, zapis se u svim ostalim rezolucijama enkoduje u AVCHD/MPEG-4 (H.264) format, varijabilnim bitrate-om i zajedno sa zvukom pakuje u MOV ili MP4 kontejner. Kompresija može biti izabrana između IPB i ALL-I tipa enkodinga.

Interframe (IPB) kompresija radi tako što vrši predikciju za nedostajućih frejmova, kako na osnovu prethodnog, tako i na osnovu sledećeg frejma u nizu. Na taj način se dobija precizna komparacija razlika u odnosu na ostale frejmove, što rezultira zapisom koji sadrži samo neophodne promene, ne i celokupan frejm. Zbog toga je IPB prostorno manje zahtevan, a kompresija se vrši za više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta.

Intraframe (ALL-I) kompresija radi na nešto drugačiji način. Zapis se vrši za svaki frejm, kao i kompresija, što rezultuje višim kvalitetom, ali i znatno većom zahtevnošću po pitanju zauzeća prostora na memorijskoj kartici. Ukoliko se snimanje vrši ALL-I metodom kompresije, samo komprimovanje se vrši frejm po frejm, zbog čega je rezultujući fajl veći (grubo, oko 3 puta u odnosu na IPB kompresiju), ali je veći i kvalitet, pa samim tim i zahvalniji za naknadnu obradu. Kombinatorika koja odlučuje koji format može sa kojom rezolucijom i stepenom kompresije, definitivno prevazilazi okvire testa i za detalje vas moramo uputiti na zvanično uputstvo koje stiže uz aparat.

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, fajlovima ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32, standard fajl sistema koji se koristi na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ali, kao što smo u sekciji vezanoj za memoriju već napomenuli, ukoliko je kartica kapaciteta većeg od 128 GB, biće formatirana kao exFAT, čime se prevazilazi limit od 4 GB po jednom fajlu. Limit vezan za trajanje jednog video snimka je, pak, nepromenjen. I dalje je maksimum koji aparat u jednom snimku može da zabeleži – 30 minuta, zbog propisa koji u određenim delovima sveta uređaje sposobne da snime više od pola sata video materijala tretiraju kao kamkordere, a time ih svrstavaju i u drugu carinsku kategoriju. Koliko god suludo zvučalo, tako je.

Kontrola snimanja se, kao što je i očekivano, u potpunosti oslanja na ograničenja i slobode kojima raspolaže LV režim. Kao takva, fleksibilna je i omogućena u praktično svim kreativnim modovima rada. Brzina zatvarača se može podešavati u celom rasponu od od 1/25 do 1/4000, zavisno od izabranog formata. Za manje upućene – brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač (bliži izabranom framerate-u) daje zamućenije frejmove, što rezultuje „mekšom“ projekcijom, bližoj filmskoj tehnici snimanja. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a ograničenja nema ni za ISO raspon, osim ukoliko se koristi Highlight tome priority opcija, kada je ISO limitiran na raspon od 200 do 25600. AutoISO opcija je takođe na raspolaganju, a raspon njenog samostalnog odlučivanja o promeni osetljivosti senzora, moguće posebno podesiti za video mod.

Zvuk se snima 16-bitno, 44KHz, u mono tehnici ukoliko se koristi interni mikrofon, ili stereo tehnici, ako je na raspolaganju eksterni. Zapisuje se nekompresovano, u Linear PCM formatu za MOV kontejner ili AAC kompresovano, ukoliko se koristi MP4. Deluje gotovo neshvatljivo da je Canon odlučio da ni u 5D Mark IV ne ugradi stereo mikrofon, bez obzira što se za bilo kakav ozbiljan audio zapis obično koriste namenski eksterni uređaji. Čak i Canon EOS 760D koji je cenovno u nekoj sasvim trećoj ligi u odnosu na 5Ds i 5D Mark IV, poseduje interni stereo mikrofon! Ne zvuči baš dalekovido od strane proizvođača. No, vratimo se zvuku… ulazni signal je moguće ručno kontrolisati ili poveriti ga automatici. Postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar, a namenjena je isključivo internom mikrofonu. Isto važi i za Attenuator opciju, kojom će aparat nastojati da izbegne distorzije u audio zapisu, usled prejakog signala na ulazu. Interni mikrofon je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela. Kako nepoželjne zvukove iz tela nije moguće eliminisati, za sva ozbiljnija snimanja preporučljiva je nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni, koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. Za razliku od EOS-a 5Ds/5Ds R, novi aparat ima i 3.5mm stereo izlaz, namenjen monitoringu audio zapisa u realnom vremenu.

Ostatak podešavanja vezanih za video obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma zbog procesorske zahtevnosti nije podržano u toku video snimanja, pa je za tu namenu moguće osloniti se isključivo na kasniju obradu. Autofokus je, za razliku od situacije kod prethodnih generacija EOS-a 5D, kvantni skok unapred, pa se sada na njega u video modu istinski možete osloniti.

Takođe, ovaj put je na spisak mogućnosti vraćen i tzv. „čist“ izlaz putem HDMI konekcije, pa se 5D Mark IV može povezati sa eksternim snimačima, te na taj način iskoristiti maksimalni kvalitet, ali na žalost, samo do 1080p rezolucije. Ukoliko poželite da snimite 4K video, a ipak izlaz pošaljete na eksterni uređaj, rezolucija će biti reskalirana na 1080p.

BLIC

Dosledno davno ustanovljenom pravilu, Canon EOS 5D Mark IV ne poseduje interni blic. ISO-518 papučica predstavlja jedinu spregu sa blicem, a na žalost, ni ovaj se put Canon nije odvažio da u aparatu top klase ponudi integrisanu radio kontrolu, kompatibilnu sa najnovijom serijom radio modulom opremljenih bliceva (svih koji u nazivu imaju oznaku „RT“).

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć veoma efektna. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu.

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/200, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/200 ili automatski određenu. I dalje smatramo čudnim da se na aparatu ove klase ne ponudi sihnronizacija od barem 1/250. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intenzitetom, određenom učestalošću.

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

5D Mark IV, kao i svi ozbiljniji modeli DSLR-ova, poseduje ISO-519 kompatibilni konektor za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), pa je istu moguće okidati i na taj način, iako smo svesni da je takav način kontrole odavno prevaziđen i ustupio je mesto namenskim radio i IC okidačima. Ipak, u slučaju da želite da kombinujete blic na papučici sa rasvetom, korišćenjem PC-Sync konektora je moguće povezati i dodatni okidač, pod uslovom da i sam poseduje PC-Sync konektor.

WI-FI

U prethodnim iteracijama profesionalnih FF tela, izostanak Wi-Fi i GPS modula je pravdan metalnom konstrukcijom tela, koja ometa prijem/odašiljanje signala, usled efekta Faradejevog kaveza. Zbog sve glasnijeg negodovanja ciljne grupe kojoj je aparat ove klase namenjen, Canon je odlučio da izvrši određene promene, koje su na kraju omogućile prevazilaženje pomenutih problema, te je ovo prvi Canon DSLR iz najviše klase koji poseduje oba pomenuta modula. Bitno je napomenuti da Canon na tržište plasira dve verzije istog aparata. Uobičajena nosi sufiks WG (od Wireless/GPS) i poseduje oba modula, dok za pojedina tržišta, usled zakonskih ograničenja, postoji i verzija koja ih izostavlja. Ovo je veoma bitno znati ukoliko planirate nabavku van Evrope. Samo oznaka WG (na kutiji) garantuje da aparat poseduje Wi-Fi/GPS module, dok je na telu oznaka dostupna samo na deklaraciji sa donje strane tela.

Wi-Fi modul podržava sve važeće tipove bežičnih konekcija, bilo da je u pitanju infrastrukturna konfiguracija ili ad-hoc konekcija. Svako konfigurisanje je moguće zasebno sačuvati, pa podešavanja nisu ograničena na jedan spoljni uređaj, već se konekcija može prilagoditi sa više njih i kasnije po potrebi pozivati. Osim komunikacije putem Wi-Fi standarda, 5D Mark IV podržava i NFC, tako da je moguće povezati ga sa kompatibilnim Android uređajem prostim dodirom, preko tačke označene na desnom boku aparata (nedaleko od poklopca memorijskih slotova).

Kada je konekcija propisno konfigurisana, na raspolaganju je više modova rada:

Veza sa „smart“ telefonima – radi se o mogućnosti razmene i pregleda fotografija na smart telefonima, i još bitnije – mogućnosti bežične kontrole aparata pomoću telefona, i to na način koji bitno odskače od uobičajene funkcionalnosti koje pružaju komercijalni daljinski okidači. Naime, uz pomoć javno dostupne i besplatne Canon Camera Connect aplikacije za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=jp.co.canon.ic.cameraconnect) ili Apple iPhone (https://itunes.apple.com/us/app/canon-camera-connect/id944097177?mt=8), telefon ne samo da može služiti kao višefunkcionalni daljinski okidač, već i kao bežični LV modul. To znači da se projekcija sa senzora prikazuje na displeju telefona, a aparat je moguće kontrolisati gotovo kao da se radi o internoj kameri u telefonu! U praksi, to znači da se može kontrolisati otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, da se može birati aktivna AF tačka, fokusirati i okidati, ali i pregledati fotografije. Jednom rečju, većina onoga što se i inače može izvesti direktnom kontrolom aparata. Čini nam se da je ranija verzija aplikacije (EOS Remote) nudila fluidniji prikaz i jednostavniji koncept kontrole, ali je to možda subjektivna stvar, jer nismo bili u prilici da proverimo, s obzirom da ona ne nudi podršku za novije fotoaparate.

Transfer snimaka na Canon Connect Station – Ovu opciju ne smatramo naročito bitnom, a ni korisnom, ali pretpostavljamo da nekome može poslužiti. Radi se o bežičnom transferu na Canonov namenski uređaj pod imenom Canon Connect Station, koji služi za preuzimanje foto i video snimaka i njihovo prikazivanje na kompatibilnom displeju, kao što su televizori ili pametni telefoni i deljenje na lokalnoj mreži.

Štampanje na Wi-Fi kompatibilnom printeru – kako se može zaključiti i iz samog naziva, ova opcija omogućava direktno štampanje na svim Wi-Fi printerima, kompatibilnim sa PictBrigde standardom, razvijenim upravo u svrhu komunikacije na relaciji fotoaparat-printer. Podržane su sve varijante konekcije, bilo da se aparat direktno konektuje na printer ili preko mrežne infrastrukture. Aparat već poseduje sijaset raznih opcija kojima se konačni izgled štampe može prilagoditi pre štampe, a kao i za sve ostale vrste konekcija, aparat može pamtiti više profila, za svaki od uređaja ponaosob. Jednom namešten profil se kasnije može neograničeno koristiti, dok god parametri konekcije nisu promenjeni.

Upravljanje aparatom sa računara korišćenjem EOS Utility aplikacije – kako Canon oduvek nudi besplatnu EOS Utility aplikaciju, kojom je moguće kontrolisati sve kompatibilne EOS aparate, ne čudi činjenica da su mogućnosti dotične proširene i na bežičnu komunikaciju. Vrednost je neupitna za sve vrste kontrolisanog rada sa stativa, a pošto je funkcionalnost i ranije bila na zavidnom nivou i omogućavala praktično sve operacije osim zumiranja koje se vrši fizički na objektivu, Wi-Fi sve to samo podiže na još viši nivo, ali uz danak pojačane latencije prikaza, što ne izgleda baš uvek sjajno.

Slanje fotografija na FTP server – funkcija čije ime sve govori - bežično povezivanje fotoaparata sa lokalnom bežičnom mrežom, radi transfera foto i video snimaka na neki od mrežnih diskova.

Slanje fotografija na Web – ovo je opcija koja svoju primarnu funkcionalnost vezuje za Canon Image Gateway. Radi se o web-servisu koji je pre više godina kreiran od strane samog Canona, a u pitanju je javni server za kreiranje sopstvenih foto-albuma, gde je svim vlasnicima Canon aparata omogućeno da kreiraju sopstveni profil, na koji mogu uploadovati do 10 GB fotografija i organizovati ih po svom ukusu. Fotografije se na taj način kasnije mogu deliti, organizovati tematski ili hronološki. Svaku fotografiju ili video je moguće deliti javno ili zaštititi lozinkom, a postoji i podrška za komentare ostalih članova, baš kao i na većini drugih sličnih web-servisa. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka. Opcija u Wi-Fi sekciji EOS-a 5D Mark IV će sve to podići na još viši nivo, omogućavajući vlasniku aparata da posao slanja odradi skoro automatizovano.

Integrisani GPS, Wi-Fi i NFC moduli *

GPS

GPS funkcija nije novost na fotoaparatima, ali je u ovakvom integrisanom obliku prvi put vidimo na jednom Canon FF DSLR-u visoke klase. Osim osnovnih informacija o trenutnoj lokaciji, visini i jačini signala satelita, koje su dostupne dok god je GPS aktivan, ponuđene su i dve mnogo bitnije funkcije. Prva je opcija klasičnog geotagovanja, tj. zapisivanja preciznih koordinata u EXIF svake snimljenje fotografije, a drugu predstavlja GPS-logger, opcija automatskog logovanja kompletne rute kretanja dok god je GPS aktivan. Log fajl nije pridružen samim fotografijama, već se zapisivanje vrši u internu memoriju aparata, nezavisno. Kasnije se taj log može prebaciti na memorijsku karticu, a ruta pregledati na detaljnoj mapi (Map Utility), čija je instalacija priložena na pratećem disku.

Ukoliko postoji potreba za logger opcijom, treba znati da je ona veoma zahtevna po pitanju baterije, jer konstantno beleži kretanje i sve bitne parametre, što nemilosrdno troši energiju. Što su intervali beleženja kraći (a oni mogu biti na 1, 5, 10 ili 15 sekundi), to je i potrošnja veća. Srećom, u Canonu je bilo sluha za prethodne zamerke, pa GPS sada nudi dva moda rada. Prvi mod podrazumeva da log funkcija radi čak i kada je aparat ugašen, dok druga forsira logovanje rute isključivo dok je aparat uključen.

GRIP

Novi dizajn tela i pojedinih komandi podrazumeva i redizajniran grip,. Canon BG-E20, oznaka je najnovijeg gripa namenjenog EOS-u 5D Mark IV.

Oblikom relativno dobro prilagođen aparatu, BG-E20 grip spada u red baterijskih, što znači da osim vršenja funkcije vertikalnog gripa, za fotografisanje u portretnom položaju, služi i za unapređenje autonomije aparata. BG-E20 se isporučuje sa dva uloška za baterije. Jedan namenjen uzdužnom polaganju dve LP-E6 ili LP-E6N baterije, dok je drugi namenjen korišćenju kompleta od 6 AA baterija, kao rezervne opcije u slučaju nužde.

Canon BG-E20 baterijski grip *

Kao i na većini ostalih gripova istog proizvođača, pored osnovnih komandi, okidača i prednjeg kontrolnog točka, na gripu postoje AF-ON, AE-Lock/FE-Lock tasteri, kao i džojstik za selekciju svih tačaka. Tu je i nova „klackalica“ za izbor aktivnog AF metoda izbora tačaka. Prekidač za eventualnu potrebu isključivanja komandi na gripu, nalazi se veoma blizu okidača na gripu. Pošto je za montažu gripa neophodno skinuti poklopac ležišta baterije sa tela, Canon je predvideo mesto za čuvanje poklopca na samom gripu, što je vrlo zgodno rešenje.