Canon EOS 5D Mark IV, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova u jednoj ekspoziciji. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od većine malih, „kompakt“ aparata, DSLR i MILC aparati su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, zabeleži što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon i Sony aparati u tome danas prednjače, zahvaljujući odličnim Sony senzorima.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi bez dodatnih korekcija – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale. Da bismo imali ideju o poziciji novog senzora na tržištu, kao i napretku u odnosu na prethodnika, niže se, uz link ka test snimcima sa 5D Mark IV, mogu naći i linkovi arhiva sa snimcima Canona 5D Mark III i Nikona D750, kao tipičnog predstavnika najboljih senzora po pitanju dinamičkog raspona.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: Canon EOS 5D Mark IV (ZIP; 157 MB), Canon EOS 5D Mark III (ZIP; 120 MB), Nikon D750 (ZIP; 98 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi osvetljenosti za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Iz priloženog niza od 13 snimaka možemo izneti neka konkretnija zapažanja - podeksponiranjem za 1 i 2EV, Canon 5D Mark IV se odmah ističe u odnosu na prethodnika i ravnopravno staje uz Nikon D750. Količina kolornog šuma koji ostaje u tamnim partijama nakon korekcije, jedva da se može i registrovati, što je veoma ohrabrujući rezultat! Na -3EV, Nikon D750 ima prednost koja je sasvim blizu margine od cele jedne blende, odolevajući pojavi bilo kakvih artefakta ili tragova šuma u tamnijim partijama, dok 5D Mark IV već ispoljava kolorni šum u blažem obliku. 5D Mark III je ovde već kapitulirao, nudeći snimak koji već pokazuje tragove bendinga i kolornog šuma, naročito u tamnim partijama.

Prelazimo na -4 EV, koje često koristimo kao nekakvu referentnu tačku prilikom poređenja dinamičkog raspona:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

5D Mark III je u već ozbiljnom problemu, jer se pored bendinga javljaju i kolorne devijacije u tamnijem delu spektra, zbog čega crna ima primese magentnih nijansi, uprkos relativno dobroj kontroli kolornog šuma. 5D Mark IV je vidno bolji, a prisustvo kolornog šuma na -4EV je ekvivalentno onome što 5D Mark III demonstrira sa svega dve blende podeksponiranja! U prevodu, već na -4EV, novi Canon je gotovo čitave dve blende bolji od svog prethodnika, što je i prvi dokaz da rad na novoj arhitekturi, koji datira iz doba rada na senzoru EOS-a 80D i izmeštanja ADC-a na sam senzor, nije bez rezultata. Nešto manje uverljiv 5D Mark IV postaje u poređenju sa konkurentskim D750, koji i dalje ima jasnu prednost od oko 1EV. To je ipak drastično manja razlika nego ranije, čime je Canon konačno uhvatio priključak u pogledu dinamičkog raspona digitalnih senzora.

Na -5EV, situacija se jasnije kristališe – D750 i dalje ima dobrih 1EV prednosti i na -5EV postiže ono što 5D Mark IV pokazuje na -4EV. Linearni pad dinamike više nije na snazi, već se odnos menja. 5D Mark III sada zaostaje nešto manje od 2EV, iako je priroda njegove degradacije ipak malo ozbiljnija od onoga što ispoljava 5D Mark IV. Dolazimo do -6EV i prvu „diskvalifikaciju“ – 5D Mark III je ovde došao do svog kraja i oporavak njegovih snimaka jednostavno više nema smisla. Guši se u kolornom šumu, gubi detalje i celi snimci obiluju dominantnim magentnim tonom, a bending više nije toliko uočljiv, jer se utopio u agresivan šum. 5D Mark IV i Nikon D750 i dalje imaju šta da kažu, premda je šum umnogome narušio i kvalitet njihovih snimaka. Uz pažljivo čišćenje šuma, snimak sa Nikona je sasvim upotrebljiv, što i nije čudno, s obzirom na ranija iskustva sa dinamičkim rasponom ovog aparata. 5D Mark IV nije baš toliko sjajan, ali je daleko ispred svega što smo iz Canon kuhinje videli do sada!

Prelaskom na -7EV, situacija se ne menja bitno, kada je međusobni odnos u pitanju. 5D Mark III smo odavno otpisali, a D750 i dalje drži 5D Mark IV na odstojanju od 1EV. Bending je očigledan na oba aparata, s tim da je snimak sa Canona već ozbiljno teško balansirati u obradi, budući da se dobar deo tamnih partija izgubio. Poredeći -7EV snimak sa D750 i -6EV snimak sa 5D Mark IV, gotovo da bismo s lakoćom mogli da ih pomešamo. Čak se i karakter bendinga savršeno poklapa, uz minorne razlike u pogledu kolorita. Poslednji stepenik, -8EV, izaziva nagli pad Canonovog pulena i još jednom demonstrira ko još uvek drži tron u pogledu dinamičkog raspona. Razlika je manja nego ikad i teško da se u uslovima realne eksploatacije može doći do tačke kada će prednost Nikona biti neophodna, ali je ipak tu.

„Pull“ proces je uvek znatno teži zahvat za prosečan digitalni senzor. Po svojoj prirodi, procesori signala više vole pojačanje slabog signala, nego smanjenje prejakog. Tako je i kod senzora, pa je preeksponiranje bitno nezgodnija tehnika, nego što je podeksponiranje. Maksimum kojem izlažemo digitalne senzore je +4EV. Naprosto, iznad toga nema potrebe ići, jer se do sada još nije pojavio senzor koji se može izboriti ni sa celih +3EV, a kamoli 4. Ipak, pogledajmo kako to izgleda, kada se +4EV eksponirani snimak u obradi povrati na nominalnu vrednost (preračunato na ISO skalu, to bi bilo ISO12):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Ovaj deo testa dinamičkog raspona spada u one trenutke kada međusobne razlike uglavnom ustupaju mesto monotoniji. Retko koji aparat uspe da se izdigne iz gotovo dosadnog epiloga kojem nas svaki novi senzor iznova izlaže i ukazuje na to koliko je previše pojačani signal težak za savladati. Više puta dokazana teorija da je širina dinamičkog raspona asimetrična, te da se značajan dobitak na jednoj strani tonskog balansa nekako mora kompenzovati na drugoj, još jednom se pokazuje tačnom. 5D Mark III, koji je prezentovao značajnu inferiornost u pogledu dinamičkog raspona u prethodnom delu teksta, na volšeban način uspeva da druga dva favorita skoro posrami. Bez obzira što su te razlike manje od 1EV (ali ne i preterano daleko od toga!), ipak se mogu registrovati i ipak čine značajan faktor u konačnoj evaluaciji dinamičkog raspona. Naročito što su upravo te, najsvetlije nijanse, mnogo češće problematične u praksi, čak i na korektno eksponiranim snimcima, nego što je to slučaj sa izrazito tamnim partijama. Istom logikom je 5D Mark IV u prednosti nad D750, pa je ovaj put novi Canon opet zauzeo drugu poziciju.

Na +3EV, pozicija Canona 5D Mark III slabi, te se spušta na oko 0.75EV margine u odnosu na Nikonov D750, dok 5D Mark IV prelazi u vođstvo sa skromnih, ali ipak merljivih 0.3EV prednosti ispred 5D Mark III. Na +2EV odnos ostaje gotovo identičan snimcima nastalim na +3EV, sa veoma malim procentom pregorelih površina koje nisu mogle biti spasene u obradi, dok na +1EV svaki aparat rutinski prolazi test. To je i bilo za očekivati, s obzirom da svaki od testiranih modela poseduje softverskih ISO 50.

Veoma interesantan epilog testa dinamičkog raspona pomoću push/pull tehnike, moramo priznati. Napredak novog senzora je drastičan, iako još uvek nije na nivou onoga što nudi Sony. S druge strane, u praksi su ovakve razlike gotovo irelevantne, pa im ne treba pridavati preterani značaj.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti „push“ tehnikom, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a ISO raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Canona 5D Mark IV, to je ISO 32000) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa 5D Mark IV potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 51200 ili 102400, pošto su obe već na raspolaganju u samom aparatu. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 32000, podeksponiranog za 2 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 125000:

Softverski dobijenih ISO 125000, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem i obradi
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 30MP, 12MP, 6MP, 2MP

Bilo je logično za pretpostaviti da „push“ tehnika na maksimalnoj nativnoj ISO vrednosti neće dati naročito dobar rezultat, jer ni celokupan ISO raspon to ne sugeriše. Najzad, i 5D Mark III poseduje identičan raspon, osim što mu je nativni maksimum ISO 25600, umesto ISO 32000. To je nedovoljna razlika da bismo očekivali da će i „push“ tehnika dati nešto značajno upotrebljivije snimke. Ipak, kada se ovako podeksponirana fotografija dovede u nominalne okvire, dobija se tonski deformisan, ali ipak donekle upotrebljiv snimak. Nismo sigurni u kojim bi se okvirima ona mogla i praktično iskoristiti, ali konture su tu, nijanse takođe, a jedino što predstavlja problem su kolorne devijacije, uslovljene agresivnim kolornim šumom, pretežno magentnih nijansi.

Već pretpostavivši kako bi naredni korak mogao da izgleda, ipak smo odlučili da nastavimo i probamo push na ekvivalentnih ISO 250000, podeksponiranjem za 3EV:

Softverski dobijenih ISO 250000, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem u obradi
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 30MP, 12MP, 6MP, 2MP

Iako situacija ni sa prošlim pokušajem nije bila idealna (čak daleko od toga), ovaj put nam se rezultujući snimak ni malo ne dopada. Tonalni opseg je jednostavno suviše skroman, a većina kolornih informacija je ustupila mesto jednoličnim nijansama pastelno-magnentne boje. Dodatno, samo su grube konture ostale vidljive, dok se svi fini prelazi i detalji iščezli. Istina, ovakva situacija je daleko od realne u kojoj će se prosečni fotograf naći, ali kako se ovde ipak radi o demonstraciji mogućnosti novog senzora, onda je itekako opravdano.

Ako je test dinamičkog raspona ono što ste nestrpljenjem čekali čitajući članak, konačno možete da odahnete, jer 5D Mark IV zaista donosi ono što mnogi čekaju već godinama!