Fuji X-T2, Test

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, aparati opremljeni velikim senzorom poseduju širi dinamički raspon, što u post-procesu omogućava složenije korekcije, poput boljeg balansiranja snimaka nastalih u lošim uslovima ili čak korigovanja sopstvenih grešaka prilikom eksponiranja snimka. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, ovaj put snimljenih na ISO 200, budući da je to bazna vrednost nativnog ISO raspona koji ovaj aparat poseduje. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 200, f/8 i trajanjem od jedne sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog uobičajene tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 200, f/8, 1“:

ISO 200, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: LINK (ZIP; 79 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Nismo iznenađeni ovim rezultatom, jer je i većina drugih aparata ovakav test završavala bez preteranih teškoća. 4 blende manjka nisu zanemarljive, ali je dinamički raspon digitalnih senzora odavno takav, da se aparati relativno lako snalaze u sličnim situacijama. Ipak, zbog nešto slabije osetljivosti senzora, dotični je malo više opterećen, ali je i pored toga uspeo da očuva informacije i obezbedi laku korekciju u obradi.

S druge strane, upravo taj zaostatak u osetljivosti donosi određenu prednost prilikom preeksponiranja, pa je i konačan rezultat nakon korekcije, više nego izuzetan:

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

…što znači da je Fuji mirne duše mogao da u aparatu ponudi čak i ISO 50, kao softversku vrednost, što bi potencijalni korisnici, sigurni smo, umeli da cene.

Analiza celog seta snimaka koje koristimo za empirijsku procenu dinamičkog raspona u proseku ne odudara previše od onoga na šta smo navikli sa digitalnih senzora. Do 2EV razlike, bez obzira da li se radi o podeksponiranim ili preeksponiranim snimcima, ne pravi preterani problem prilikom oporavka. To je i očekivano, s obzirom da X-T2 već nudi dve softverske ISO vrednosti u gornjem opsegu (25600 i 51200) i jednu u donjem (ISO 100). Ako tome dodamo i nepostojećih ISO 50, jasno je da se opažanja savršeno slažu.

Na -3 EV X-T2 je i dalje veoma konkurentan, ali su uniformne partije svojim karakterom na neki način drugačije od onoga što u istoj situaciji ispoljava X-T1. Na starom modelu je prisustvo kolornog šuma očiglednije, dok ga na X-T2 praktično uopšte nema. Kolorne devijacije tamnijih partija na X-T1 vuku na plavičaste tonove, dok novi senzor ispoljava tek minorno prisustvo blago-zelenih tonova. Količina monohromatskog šuma, koji je nastao naknadnim dosvetljavanjem, na oba aparata je veoma slična, ako ne i ista.

-4 EV manjka nastavlja u istom duhu, sa jasnim prisustvom monohromatskog šuma i svojevrsnom „nazubljenošću“ kontura, ali i dalje bez napadnog kolornog šuma. Istovremeno, tonalitet scene se sve očiglednije razlikuje, sa X-T1 u već izrazito plavom, nasuprot X-T2 u veoma blagom zelenom tonu, koji vizuelno deluje ipak neutralnije. Primećujemo da je i pojava vrućih piksela postala učestalija na oba aparata, što definitivno potvrđuje sumnje iz testa X-Pro2, da Fuji X-Trans dosta ranije počinje da ispoljava ovu anomaliju, nego konkurentski senzori.

Snimci dobijeni na -5EV nastavljaju istim trendom, te se po svom karakteru ne razlikuju bitnije od onih koje smo maločas analizirali. Monohromatskog šuma ima više, plavog prizvuka na X-T1 takođe, ali i dalje ne uočavamo bilo kakvu prednost novog senzora po pitanju beleženja detalja u tamnijim partijama. Drugim rečima, dinamički raspon je i dalje jednak.

-6, -7 i -8EV podeksponirane snimke nikad i nismo posmatrali kao nešto preterano bitno, već samo kao proveru kapaciteta senzora i mogućnosti korekcije nedostataka pomoću ponuđenog dinamičkog raspona. Zbog toga ne gajimo iluzije da će potencijalne kupce zanimati da li jedan aparat zaostaje za drugim, ali je ipak korisno videti čiji su limiti ranije dostignuti. Fuji senzorima na ovim vrednostima konstantno opada osetljivost, pa je sasvim očigledno da proces oporavka ne rezultuje postizanjem nominalnog tonskog balansa, iako su primenjeni parametri u skladu sa pravilima ove tehnike. Istine radi, to smo viđali i ranije, pretežno na Nikon aparatima. Primećujemo, ipak, da Fuji X-T2 ovde počinje blago da se odvaja i obezbeđuje simboličnih, ali ipak merljivih 1/3EV bolji DR u tamnijim partijama. Od kolike je to važnosti, s obzirom da je najveći deo fotografije nepovratno uništen, teško je reći, ali – ako je postojalo pitanje donosi li novi senzor i bolji dinamički raspon, crno-beli odgovor je teško dati. U relativnim okvirima, napredak postoji. A da li je u apsolutnim okvirima on upotrebljiv u praksi, e to je već dobro pitanje. Mišljenja smo da ako vlasnik starog modela ima nameru da prelazi na novi aparat isključivo zbog DR-a u tamnijem delu tonske krive, to definitivno nije najbolja ideja.

Okrenemo li se svetlijem delu skale, možemo konstatovati da je Fuji odradio dobar posao. Iako napredak u gornjem opsegu tonova faktički ne postoji u odnosu na X-Trans II (rezultati su bukvalno identični), sama činjenica da Fuji senzor veoma dobro drži pod kontrolom ovaj deo tonalne krive, dovoljno je pohvalan.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju X-T2, to je ISO 12800) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa X-T2 potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 25600 ili 51200, pošto su dotične već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 12800, podeksponiranog za 3 i 4 EV, pri čemu rezultujući snimci mogu proći kao softverskih ISO 102400, odnosno 204800. Najpre -3 EV i ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Maksimalna vrednost baznog raspona, često navodi na pomisao da senzor može više nego što je to slučaj u praksi. Ovaj put nismo imali nerealnih očekivanja, pa smo bez naročitog ushićenja obradili snimak i sačekali konačni rezultat. APS-C senzori su već duže veoma blizu svojih tehničkih limita (bez obzira što se proizvođači generalno upinju da pokažu kako to nije istina), te nije neko iznenađenje da i Fuji X-T2 pokazuje da je na -3 EV već daleko od svog kapaciteta. Tamne partije su u potpunosti zapušene, što nije neobično, ali je u ovom slučaju čak i srednji deo tonske krive pretrpeo izvesna oštećenja i ostao lišen bilo kakvih detalja, osim prostih kontura i tek poneke kolorne nijanse. Interesantno je jedino da bendinga nema ni u tragovima.

Na žalost, ovaj kuriozitet stvar ne čini naročito boljom - push na 204800 smo svojevremeno isprobali na Canonovom EOS-u 7D Mark II i nismo bili naročito oduševljeni. Probali smo i na X-Pro2 i takođe nismo bili oduševljeni. Imajući to u vidu, bili smo skeptični:

Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 4 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

…što očigledno nije bilo bez osnova. Ponovilo se isto kao i u slučaju Fuji-ja X-Pro2 – snimak je gotovo u potpunosti devastiran, a određeni stepen uslovne „upotrebljivosti“ bi mogao biti postignut isključivo ako se izvrši konverzija u crno-belo. Da li bi takav krajnji rezultat bio vredan truda… to je već potpuno individualna stvar, ali ako nas pitate – ovo nije teren za APS-C format. Barem ne danas.