Fuji X-T2, Test

 

fotoTEST

Prva generacija ovog modela, Fuji X-T1, proslavio se odličnim performansama, solidnim baferom, gabaritima i ergonomijom koja ga je lako isticala u moru drugih MILC-eva i približila onima koji su, prvenstveno zbog ergonomije, zazirali od prelaska sa DSLR-a upravo iz pomenutih razloga.

Upravo zbog toga, ovaj aparat je pobrao simpatije već nakon predstavljanja specifikacija, pa je ostalo samo još da se u praksi potvrdi da novi model nudi više od starog. Po starom dobrom običaju ove kompanije, praktično svi tehnički nedostaci prethodnika su ispravljeni, pa je jedino senzor ostao nepoznanica, u smislu koliko je njegov napredak opipljiv.

U testu X-Pro2 smo videli kako se isti ovaj senzor nosi sa DSLR konkurencijom oličenom u Nikonovom D7200, a ovaj put ćemo koplja ukrstiti u odnosu na prethodnu generaciju, Fuji X-T1, kako bismo videli šta donosi X-Trans III.

Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem RAW i JPEG formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo referentan prajm objektiv iz reda „normalaca“ – Fuji XF 56mm f/1.2R. Na taj način je uticaj optike na konačne rezultate i praktično irelevantan za međusobno poređenje. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!

 

DETALJI, RAW

Prvi na redu je test detalja. Počinjemo sa RAW formatom, kao neprikosnovenim i primarnim na DSLR i MILC aparatima. Ovaj format je nezamenjiv u situacijama koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija. Kao sirov oblik zapisa, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade koju aparat sprovodi. Fuji aparati su po ovom pitanju praćeni određenim kontroverzama, a s obzirom da ne pretendujemo da dokazujemo pozadinu koja se ne može faktografski prezentovati, zadržaćemo se na onome što možemo, a to su konkretni primeri dobijeni neposrednim poređenjem.

Studijska scena koju smo eksploatisali u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (zbog uticaja na detalje), i primenjen istovetni stepen oštrenja. Temperatura svetla postavljena na 2850K, izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Fuji X-T2 ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa modela prethodne generacije, Fuji X-T1, a ukoliko vam je bitno da ocenite razlike u odnosu na konkurentske aparate, preporučujemo konsultovanje testa Fujija X-Pro2, budući da dotični i model X-T2 dele identičan X-Trans III od 24 MP.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a fajlove u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod naredne fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: X-T2, X-T1

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:

 

Rast rezolucije retko kad prati linearni napredak po pitanju detalja. Obično je napredak manji nego što rezolucija sugeriše, ali nam se čini da je u slučaju X-Trans III senzora, poboljšanje malo uočljivije. Mikrokontrast nije naročito napredovao, oštrina po pikselu takođe, ali prosto povećanje količine piksela je urodilo plodom i donelo veoma opipljiv rezultat. Teksture su fino renderovane, prelazi takođe, te novi senzor nema apsolutno nikakve poteškoće da opravda rast rezolucije. Moiré se, i pored odsustva AA/LP (Anti-aliasing/Low-Pass) filtera ne primećuje ni u tragovima, što je i očekivano, budući da Fuji kao jednu od najvećih prednosti svoje X-Trans tehnologije, upravo navodi ovo kao ključnu prednost. I, moramo priznati, rezultat je prilično ubedljiv. Na klasičnoj Bayer matrici, koja je prisutna u gotovo svim drugim konkurentskim aparatima (izuzev Sigme, koja koristi Foveon tehnologiju, u čijem je posedu), gotovo je nemoguće u potpunosti eliminisati moiré efekat, čak i kada je senzor opremljen AA filterom, a kamoli bez njega. X-Trans ovde drži sve konce u rukama i visoku oštrinu omogućava i bez ovog filtera.

Realan dobitak u odnosu na senzor prošle generacije ili konkurenta, nekad je teško sagledati bez poređenja normalizovanih snimaka. Ako sumnje u napredak postoje, najlakše je opovrgnuti ih (ili potvrditi) svođenjem snimaka na istu rezoluciju.

24 u odnosu na 16MP je skok od celih 50%. Međutim, realan dobitak obično biva nešto manji. Pogledaćemo kako se XT-1 nosi sa novim modelom, kada se njegov snimak poveća na 24MP. 100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:

 

Ako su sumnje u dobitak postojale, sada ih definitivno ne bi trebalo biti. Sa priloženih isečaka se jasno može videti zamućenje koje je nastupilo usled algoritma povećanja rezolucije, primenjenog na X-T1, a koje ni specijalizovani filter nije uspeo da anulira. Isečci sa X-T2 deluju kontrastnije, oštrije i definitivno daleko detaljnije. Nema nikakvih sumnji da je napredak jasan i nedvosmislen. Pitanje je jedino da li pojedinac može profitirati od toga?

U slučaju da ne postoji potreba za snimkom od punih 24MP, senzor više rezolucije bi trebao (barem u teoriji) da obezbedi jasnu prednost čak i kada se njegova rezolucija svede na neku manju. Probali smo da snimak sa X-T2 interpoliramo sa 24 na 16MP i tako dobijene isečke uporedimo sa originalnim isečcima X-T1. Evo šta smo dobili…

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:

 

Bez obzira što je u ovom slučaju novijem aparatu potpuno oduzet jedan od glavnih kvalitativnih aduta, on je, usled interpolacije koja vrši svojevrsnu „kompresiju“ detalja, bez obzira na gubitak informacija, uspeo da porazi stariji senzor na njegovoj rezoluciji. Ova pojava nije novost i svakako nam nije prvi put da konstatujemo slično stanje nakon interpolacije. Štaviše, ne sećamo se da je ikada epilog bio drugačiji. Veći senzor interpoliran na nižu rezoluciju, definitivno nudi više korisnog materijala od senzora iste nativne rezolucije.

Prelazimo na uslove koji nisu kontrolisani i poredimo RAW u odnosu na JPEG. Napominjemo da Fuji u tom smislu gaji malo drugačiji pristup i JPEG neguje do nivoa da RAW često biva nepotreban, ukoliko je snimak korektno eksponiran i ne postoji potreba za nekom ozbiljnijom obradom od proste konverzije. Test scenu znamo od ranije:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW (konvertovan) i JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG iz aparata, u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

 

Sa X-T2 se ponavlja situacija koju smo imali i sa X-Pro2. JPEG nije bolji od RAW-a, ali je dovoljno dobar da, ako ne pročitate koji je koji, veoma se lako možete prevariti i pogrešno pretpostaviti. RAW i dalje nudi finije prelaze i dinamiku, manje izražen kontrast bez „zapušenih“ partija, ali i finije teksture. S druge strane, zbog veoma dobrog algoritma oštrenja, JPEG na Fuji aparatima deluje čak i za nijansu oštrije nego RAW. Kakav je JPEG, detaljnije u narednom poglavlju testa.