Fuji X-T2, Test

 

TELO

X-T1 je svojevremeno ustanovio novi tip dizajna naprednih Fuji tela, pa nije čudo što je isti zadržan i sa X-T2. Ovaj dizajn bismo po funkcionalnosti mogli da uporedimo sa DSLR-om, a po vizuelnom identitetu možda najpre sa Nikonovim Df-om, budući da je raspored komandi, njihova izvedba i ergonomija, delimično retro, ali tako da ne predstavlja prevelik teret u kombinaciji sa modernim podsistemima. Da je idealno, nije, ali je činjenica da je Fuji ovim modelom u vidu imao pre svega neodlučne vlasnike DSLR-ova i one koji su DSLR-ove birali baš iz razloga dobrog ležanja u ruci:

Gabariti od 133 x 92 x 49mm, ne smeštaju X-T2 u red minijaturnih aparata. U odnosu na prethodnika, on je za nijansu veći i to se čak i oseća u rukama, ali je istovremeno i manji od X-Pro2, izuzev po dubini, zahvaljujući udobnom i relativno dubokom rukohvatu.

Izrada je izuzetna. Radi se o kombinaciji legure magnezijuma sa veoma malo plastike i oblogama od gume na gotovo kompletnoj oplati aparata, kako bi ležanje u ruci bilo dovoljno udobno, čak i pri većim opterećenjima. Kvalitet gumenih obloga je visok, ali osećaj na dodir bi po našem mišljenju mogao biti i bolji. Njena tvrdoća je malo veća nego što je poželjno. Srećom, oblik rukohvata je takav da lakoća držanja ipak nije ugrožena, čak ni sa masivnijim objektivima. Za razliku od većine drugih MILC-eva, X-T2 jeste predviđen za ozbiljna ergonomska iskušenja, tako da to ne treba da čudi.

Fuji X-T2 je, baš kao i prethodnik, zaptiven i samim tim otporan na vremenske prilike. Kao ni većina drugih proizvođača foto/video opreme, Fuji ipak ne navodi stepen zaptivenosti po standardizovanoj IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), pa je i sam pojam zaptivenosti više informativnog karaktera i definitivno nije nešto što podrazumeva bilo kakve ekstremne situacije, poput potapanja u tečnost. Za takve prilike je ipak neophodno imati posebno, namensko kućište. Osim toga, treba naglasiti da je aparat zaptiven tačno onoliko koliko su i ostali delovi sistema, pa se podrazumeva da i objektiv mora biti iz reda onih koji nose „WR“ sufiks, što označava „Weather Resistant“. U korist visokog kvaliteta i robusnosti ide i podatak o procenjenih 150.000 snimaka, na koliko je deklarisana zavesica, mada u praksi aparat može postići i mnogo više snimaka, budući da poseduje i elektronsku verziju.

Bajonet je Fuji X, što podrazumeva kompatibilnost isključivo sa Fuji APS-C sistemom u nativnoj varijanti, što s obzirom na izbor optičkih rešenja, teško možemo uzeti kao nedostatak.

 

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Za razliku od DSLR sistema, kod kojih je senzor samo jedna u nizu komponenti koje moraju funkcionisati komplementarno sa ostalima, kod MILC aparata je senzor apsolutno najbitniji deo, koji se stara o čitavom nizu parametara, tokom celog procesa kadriranja, fokusiranja ili merenja svetla. Njegova uloga je ključna, pa se u priči o podsistemima aparata on najčešće nameće kao primarni element.

Tako je i kod Fuji-ja X-T2.

Senzor predstavlja ponos Fuji kompanije, koja je od samih početaka digitalne ere težila da tehnologiju upotrebi na sebi svojstven, unikatan način, čak i onda kada to jednim delom odudara od uobičajenih okvira. X-Trans III kolorni filter, čija je matrica zaštitni znak naprednih Fuji senzora, predstavlja uočljivi otklon u odnosu na klasičnu „Bayer“ RGB matricu, a Fuji tvrdi da upravo to rešenje garantuje najverniju reprodukciju boja. Prethodna generacija X-Trans senzora je bila proizvedena u Toshiba pogonima, dok sada sve ukazuje da je uslužna izrada izmeštena u Sony pogone, što i ne čudi, budući da je Sony otkupio Toshiba tehnologiju vezanu za senzore.

Kako god, radi se o senzoru APS-C formata, dimenzija 23.5 x 15.6mm sa X-Trans RGB primarnim kolornim filterom treće generacije i rezolucije, u današnje vreme gotovo standardnih 24 megapiksela (precizno – 6000 x 4000 piksela). U odnosu na X-T1, rezolucija je povećana za čitavih 50%, što je postao i trend u industriji.

APS-C format u slučaju Fuji-ja ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.5x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da kit objektiv, XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS ima efektivni raspon od 27-83mm, ekvivalentnih 35mm senzoru.

ISO raspon kod Fuji aparata počinje tek od 200, što je danas retkost. Tehnički razlozi za ovo nam nisu poznati, a X-Pro2 raspolaže baznim rasponom od ISO 200 do 12800, što je negde u okviru današnjih trendova, dok se softverski može proširiti na L (ISO 100), odnosno 25600 (H1) i 51200 (H2). Ono što je važno napomenuti u slučaju korišćenja ovih softverskih vrednosti je da ovaj put nisu ograničene isključivo na JPEG format, kao što je do sada bio slučaj. Veliki plus za Fuji.

Vratimo se na priču o X-Trans-u… Teorija koju inovator ove matrice (Fuji) plasira, je zasnovana na nekim nepobitnim činjenicama. Fuji tvrdi da X-Trans RGB matrica obezbeđuje bolju oštrinu i reprodukciju boja. I dok je pitanje reprodukcije boja veoma teško za utvrditi, bez veoma ozbiljne analize, pitanje oštrine itekako ima utemeljenje u realnosti. Najpre, povećana oštrina potiče od odsustva Anti-aliasing, odnosno Low-pass filtera, čiji je zadatak na konvencionalnim Bayer matricama, borba sa pojavom Moiré efekta, koji nastaje usled pravilne distribucije foto-ćelija po kolornim komponentama. Fuji svakako nije jedini koji je sa svojih senzora uklonio AA/LP filter, ali je definitivno jedan od retkih koji se na takav korak mogu odlučiti relativno bezbolno. X-Trans matrica je, naime, zbog svoje nekonvencionalne i nepravilne distribucije foto-ćelija različitih kolornih komponenti, znatno manje podložna pojavi Moiré efekta, pa je samim tim i uklanjanje AA/LP filtera moguće izvesti uz daleko manje negativnih posledica.

Kako Bayer i X-Trans III matrice izgledaju, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

X-Trans III RGB matrica senzora *

Učinak ove tehnologije ćemo videti u praktičnom delu testa, a zasad treba samo pomenuti da je, zbog zalaženja van mainstream kategorije senzora, Fuji jedno vreme kuburio sa dobrom podrškom najpopularnijih RAW procesora, te da su uobičajeno razvijene fotografije umele da izgledaju relativno čudno. Danas je, srećom, taj problem rešen u potpunosti, pa i vlasnici Fuji aparata sa X-Trans senzorima mogu da koriste svoje omiljene alatke, bez bojazni da bi JPEG mogao izgledati drastično bolje u kolornom smislu.

Fuji X-T2 je, kao i X-Pro2, sistemski pogonjen veoma brzim Fuji X Processor Pro čipom. S obzirom da X-T2, za razliku od drugog modela iz pro segmenta, ima ambiciju zauzimanja segmenta tržišta rezervisanog za vrhunske DSLR-ove, novi procesor bi u tome trebao imati veliki značaj. Zvuči smelo, ali uzimajući u obzir ono što smo nedavno videli u slučaju X-Pro2, to više ne deluje toliko nerealno.

Fuji X Processor Pro *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je integralnom sistemu samočišćenja razvijenom u Fuji kompaniji, a u osnovi se radi o klasičnom modulu koji upošljava nekoliko različitih frekvencija vibriranja, kako bi uklonio čestice prašine sa površine senzora. Naravno, pod uslovom da iste nisu zalepljene na površinu. Ono što zameramo Fuji-ju i MILC aparatima generalno je to što je senzor gotovo non-stop izložen prašini, čak i kada je aparat isključen, a objektiv skinut sa tela. Mislimo da bi neka vrsta zaštite senzora u momentima zamene objektiva bila poželjna, ali to očigledno ne misle i proizvođači.

Kako je X-Pro2 aparat MILC kategorije, odsustvo ogledala kakvo znamo iz DSLR-a, uslovljava i odsustvo čitavog niza autonomnih sistema koji se staraju o različitim fazama nastanka fotografije. Jedna od tih faza je i merenje svetla. X-T2, kao ni ostali MILC-evi, ne poseduje namenski senzor merenja svetla, već je taj proces u potpunosti prepušten glavnom senzoru. Uslovi za ovo su dobijeni zahvaljujući MILC konceptu koji režim živog prikaza (tzv. „Live-view“) koristi kao osnovni i jedini način rada. U takvom okruženju, kada je glavni senzor non-stop aktivan, isti se može koristiti kao zamena za čitav niz podsistema, koji su na DSLR-ovima morali da postoje kao zasebni elementi. U takve podsisteme, osim merenja svetla, spada i sistem autofokusa, kao i način rada elektronskog tražila (EVF).

Merenje se, baš kao i na X-T1, vrši u 256 zona, koje pomoću uzoraka sa glavnog senzora, vrše procenu potrebne eksponiranosti. To što se za merenje svetla koristi isključivo glavni senzor, nije prepreka prisustvu klasičnih modova merenja, kakve poznajemo sa DSLR aparata, pa se X-T2 takođe može pohvaliti merenjima kakvo je Multi (slično Matrix modu sa Nikona, recimo), Average, Center-weighted i Spot. Multi mod merenja će većini korisnika biti dominantan u svakodnevnom radu, jer vrši merenje cele scene, a u obzir uzima kolorit i očuvanje što šireg tonalnog opsega. Center-weighted mod takođe meri celu scenu, ali stavlja akcenat na središnji deo kadra, dok Average mod računa prost prosek. Iako zvuči banalno, ovaj mod merenja će za dosta situacija biti verovatno i podesniji nego Multi mod. Spot je poslednji mod merenja, a bitno je drugačiji u odnosu na prethodno pobrojane, jer se kao uzorak uzima veoma mala površina od svega 2% kadra sa centrom u izabranoj AF tački/zoni, čime se obezbeđuje korektna eksponiranost ovog dela kadra, uz zanemarivanje svega ostalog. Za razliku od situacije sa prethodnikom i modelom X-Pro2, gde je spot merenje bilo fiksirano za centar kadra, odnosno uslovljeno aktivacijom posebne opcije u sistemu menija, X-T2 nudi merenje vezano za aktivnu AF tačku kao podrazumevano.

Electronic level, Fuji-jeva verzija elektronske libele kojom aparat fotografu asistira u cilju preciznog poravnanja aparata u odnosu na horizont, funkcioniše samo za horizontalnu osu, ali nezavisno od orjentacije aparata. Vizuelni deo ove korisne alatke je estetski tek prosečan (u vidu horizontalne linije koja se proteže celom širinom kadra i biva zelena kada je aparat dobro nivelisan), ali više nego funkcionalan, pa se ne bi smo previše zadržavali na kritikama istog. Ova funkcija je dostupna u svim režimima rada, što uključuje prikaz na glavnom ekranu i elektronskom, ali i optičkom tražilu, nezavisno od toga da li se fotografiše ili snima video zapis. Jedino što bismo joj mogli zameriti je određeno kašnjenje, koje vizuelno ne deluje baš preterano dopadljivo.

AUTO-FOKUS

Sistem autofokusa je još jedan od elemenata koji u MILC sistemima nema svoj namenski senzor, već se oslanja na usluge glavnog senzora, vršeći svoju funkciju neposredno pre okidanja. Fuji X-T2 spada u red aparata koji osim (za režim živog prikaza klasičnog) kontrastnog (CDAF) fokusa, nudi i fazni (PDAF), oslanjajući se na namenske fazne tačke implementirane na površinu glavnog senzora. Fuji je jedan od pionira ove tehnologije, pošto ju je pre više godina prvi implementirao u svoj kompakt model FinePix F300 EXR, pa je sasvim očekivano da na isti način nastavi i u MILC klasi, koja je postala centar Fuji foto univerzuma.

X-T2 nudi bitno napredniji sistem fokusiranja, nego što je to bio slučaj sa takođe solidnim X-T1. Fokusiranje se vrši pomoću ukupno 325 AF polja, koja zauzimaju oko 80% ukupne površine kadra. Složene su u vidu mreže od 25 x 13 pojedinačnih polja, koja mogu biti ručno ili automatski izabrana. Na taj način je celokupno fokusno polje dodatno prošireno u odnosu na inicijalnu verziju softvera koji je ponuđen sa X-Pro2. Središnji deo cele fokusne zone, koji je sačinjen od ukupno 169 (13 x 13) AF polja koja čine kvadrat, sastoji se od faznih AF tačaka implementiranih na površinu samog senzora, koje fokus postižu poređenjem faznih razlika, umesto procenom kontrasta, pa je i brzina rada evidentno veća. To naročito pogoduje kontinualnom fokusiranju, kao i fokusiranju u uslovima lošijeg osvetljenja. Kako sve to izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz AF tačaka u elektronskom tražilu i na glavnom displeju

Fuji X-T2 nudi i mogućnost svođenja fokusne zone sa maksimalnih 325 na svega 91 AF polje, u cilju lakše manipulacije i bržeg rada. Time se delimično gubi na fleksibilnosti odabira aktivnog AF polja, ali je selekcija nedvosmisleno brža. U tom režimu je zona tačaka pokrivenih faznim senzorima sužena na 49, što je i dalje veoma upotrebljivo za skoro sve zadatke.

Posebna poslastica kod ovog aparata je manipulacija AF tačkama, koja je jako slična onome na šta su Canon korisnici odavno navikli – X-T2 je dobio minijaturni džojstik nedaleko od glavnog displeja, kojim se vrši direktna selekcija aktivne AF tačke/polja, što drastično olakšava i ubrzava rad. Nije da su potencijalni vlasnici ovog aparata viđeni kao akcioni fotografi, ali verujte na reč, na dobro se čovek lako navikne, pa je svako ergonomsko poboljšanje itekako dobrodošlo!

Od fokusnih modova, Fuji nudi standardne opcije: Single mod služi za pojedinačno, jednokratno fokusiranje i neophodno ga je ponavljati za svaki snimak, dok je Continuous namenjen praćenju pokretne mete i konstantnom refokusiranju. Na raspolaganju je i „nefokusni“, tj. manuelni mod, koji je na jednom ovakvom aparatu prava poslastica za koristiti. Naravno, ukoliko vam manuelni fokus nije stran.

Spisak metoda selekcije tačaka nije suviše dugačak, ali se odlikuje sa više različitih varijacija, koje mogu biti korisne od slučaja do slučaja. Single Point AF - klasična pojedinačna selekcija AF tačaka/polja se veoma jednostavno vrši korišćenjem namenskog džojstika, dok se pritiskom na isti aktivno AF polje automatski resetuje na centar kadra. Fokusno polje se u ukupno 5 koraka može povećati do 150%, odnosno smanjiti na 50% originalne veličine, koja zahvata otprilike 3x3 fazne AF tačke. Na ovaj način se može postići odličan balans između brzine fokusiranja i preciznosti, u situacijama gde je ona primarna, jer je veće fokusno polje lakše pozicionirati u kadru.

Zone AF - zonski sistem selekcije funkcioniše malo drugačije. Broj zahvaćenih tačaka je veći, a to se od prosto povećanja pojedinačne tačke razlikuje po tome što se u slučaju zone, fokusiranje vrši usrednjavanjem težišta svih tačaka koje zona pokriva, umesto da polje bude posmatrano integralno, kao jedna velika fokusna tačka. U praksi se na ovaj način vrši lakše ograničavanje automatskog fokusa, isključivo na polje koje zona obuhvata. Zona se može definisati u nekoliko veličina: 3x3 je najmanja, a može biti i dimenzija 5x5 ili 7x7 tačaka.

Poslednji metod je Wide/Tracking, a način funkcionisanja se razlikuje u zavisnosti od toga da li je izabran pojedinačni ili kontinualni mod fokusiranja. U modu pojedinačnog fokusiranja, ovaj metod selekcije je potpuno automatski. Obuhvata celu fokusnu površinu, a aparat samostalno procenjuje težište kadra u zavisnosti od kontrasta, distance i kolorita. U praksi, ovaj metod funkcionisanja je najbliži klasičnom „kompaktovskom“, gde aparat prosto „nabada“ fokus, u nadi da će vam se njegov izbor svideti. Učinak je polovičan – nekad će aparat fokusirati baš ono što ste naumili, ali često to neće biti slučaj (npr. u situacijama kada je objekat previše sitan). U kontinualnom modu, Wide/Tracking će nastojati da permanentno prati unapred izabranu metu i procenjuje njenu poziciju na osnovu kolorita. Za razliku od pojedinačnog fokusa, Tracking u kontinualnom modu funkcioniše više nego dobro, o čemu ćemo više reći u praktičnom delu testa.

Dodatno, fokusni sistem je sposoban za prepoznavanje lica, ali i očiju što, barem u teoriji, u mnogome može olakšati rad sa velikim blendama i u situacijama kada za preterano osmišljavanje kompozicije nema vremena. Face/Eye Detection opcija je ponuđena u nekoliko varijacija. Osnovna prepoznaje lica i dostupna je kako u pojedinačnom, tako i u kontinualnom fokusnom modu, u sva tri metoda selekcije. Pored nje, ponuđena je i sofisticiranija verzija koja prepoznaje i oči. Eye-Auto samostalno bira za težište fokusa oko najbliže aparatu, dok se izborom Eye-right ili Eye-Left može ručno precizirati koje je oko u datoj situaciji bitnije za fokus. Ukoliko aparat nije u stanju da iz bilo kojeg razloga prepozna oči (naočare, previše širok kadar, nedovoljno svetla i tome slično), usresrediće se na lice, čime se izbegava izostanak fokusa. U kontinualnom modu, dostupno je isključivo praćenje lica, bez mogućnosti davanja prioriteta očima, što ne treba da čudi, budući da je izdvajanje očiju u kadru i inače veoma težak zadatak, iz mnoštva razloga, zbog kojih centralni procesor nema dovoljno vremena da se sa time izbori u paketu sa simultanom korekcijom fokusa.

Od dodatnih opcija u cilju prilagođavanja autofokusa, X-T2 nudi bitno više nego (recimo) takođe top-model, X-Pro2. Osim manje/više klasičnih opcija, kao što su Pre-AF (korekciju fokusa uoči okidanja) ili AF-Illuminator (pomoćno svetlo za fokusiranje), X-T2 je dobio i set izuzetno korisnih podešavanja, koja nas najviše podsećaju na ono što Canon nudi u svojim aparatima najviše klase, čime se AF može veoma brzo podesiti u odnosu na trenutne potrebe ili čak ručno prilagoditi specifičnoj situaciji, korigovanjem osetljivosti praćenja, brzine korekcije i promene aktivne zone:

 

TRAŽILO

Odsustvo ogledala je MILC-evima donelo neke posledice, čije su prednosti neupitne – najpre, brzina okidanja može biti bitno veća, s obzirom da ne postoji komplikovana mehanika ogledala, koja bi usporila proces i donela karakteristični „black-out“ period. Dalje, cena proizvodnje je bitno manja, a dugovečnost je teoretski veća. Ipak, u odnosu na konvencionalna rešenja, jedna od najočiglednijih osobenosti MILC sistema je i odsustvo pentaogledala, odnosno pentaprizme, zbog čega je izostalo i optičko tražilo i ustupilo mesto svom digitalnom surogatu, elektronskom tražilu (Electronic Viewfinder; u daljem tekstu EVF).

Premda EVF podjednako donosi i prednosti i mane, zainteresovana javnost je i dalje veoma podeljena. Mnogima je navika korišćenja optičkog prikaza, nešto čega se ne mogu odreći, iako je to ponekad (a pogotovo u nižoj klasi DSLR-ova) upitno razumni stav. Optičko tražilo na aparatima najviše klase možda i dalje jeste superiorno, ali je odavno došao trenutak da EVF lako odnosi pobedu u komparaciji sa DSLR-ovima niže, a nekad i srednje klase. Razloga je mnogo, a većina nisu tehnološke, već čisto finansijske prirode. Maksimalno dostignuće optičkog tražila se dobija samo u najskupljim DSLR-ovima, dok oni jeftiniji nude uglavnom bazična i ni po čemu izuzetna rešenja. EVF, s druge strane, nezadrživo napreduje i čini se da smo odavno dostigli trenutak da je prosečan EVF, ako ništa drugo, barem za većinu prosečnih korisnika upotrebljiviji nego prosečan OVF.

Jedna od najvećih prednosti je što EVF zapravo emituje živi prikaz (Live-View; LV) na način kakvim ga vidimo na glavnom ekranu. To znači da se u prikazu mogu videti i parametri i verna projekcija buduće fotografije, zajedno sa balansom bele i drugim podešavanjima, koje je nemoguće dobiti u optičkoj projekciji.

Prikaz u elektronskom tražilu, odnosno glavnom displeju Fuji-ja X-T2

Rezolucija minijaturnog ekrana, izrađenog u OLED (Organic LED) tehnologiji, nije unapređena u odnosu na već solidni X-T1 i iznosi 2.360.000 piksela, što obezbeđuje veoma detaljan prikaz. Faktor uvećanja je 0.77x, a pokrivenost 100%. Eyepoint, odnosno minimalna distanca od tražila, sa koje je moguće sagledati ceo kadar, iznosi čak 23mm, što osobama koje svakodnevno koriste naočare, može znatno olakšati korišćenje. Tražilo raspolaže i senzorom primicanja lica, pa će (u slučaju da tako podesite) biti sposoban da sam uključi/isključi glavni ekran ili tražilo, u zavisnosti od toga da li ste aparat primakli ili udaljili od oka.

Obim dostupnih informacija je u nekim momentima čak i prevelik, a srećom, Fuji je predvideo mogućnost selektivnog izbora prikazanih informacija, do nivoa izbora bukvalno svakog pojedinačnog parametra. Sama projekcija još uvek se ne čini najboljim što je ova tehnologija iznedrila do danas, ali je itekako kvalitetna. Frekvencija osvežavanja prikaza je 60fps, što je za većinu uobičajenih situacija i više nego dovoljno. Ukoliko je Power Management postavljen na High Performance, tražilo će biti osvežavano učestalošću od čak 100fps, što će trošiti više energije iz baterija, ali i dati i bitno fluidniji prikaz.

 
KOMANDE I OSTALI DETALJI

Bez obzira što Fuji X-T2 pretenduje na veoma sličan segment tržišta kao i najbolji APS-C DSLR-ovi, njegove komande nisu u potpunosti preslikane iz mainstream ponude, pa će i veštom fotografu biti ne baš jednostavno da se brzo prilagodi novom konceptu. Da, X-T2 nudi većinu onoga na šta je prosečan DSLR korisnik navikao, ali uz određene razlike koje definitivno prevazilaze subjektivni doživljaj drugačijeg dizajna, kakav nam je poznat u poređenjima Canon i Nikon aparata. Fuji, uz već poznatu težnju ka maksimalnom negovanju retro elemenata, donosi neke novine koje deluju izvanredno, dok neka rešenja definitivno mogu pokvariti doživljaj, baš kao što je bio slučaj i sa X-Pro serijom ili prethodnim X-T1.

Pogled spreda evocira uspomene na stare SLR aparate, ali skinut poklopac bajoneta definitivno otklanja svaku sumnju u njegovu starost. Bajonet, koji zauzima centralno mesto na prednjoj strani aparata, predstavlja Fuji X kompatibilni sistem, koji je kompatibilan isključivo sa Fuji X objektivima za APS-C format. Uz njegov obod, na levoj strani se nalazi taster za otključavanje bajoneta radi uklanjanja objektiva. Sasvim levo je relativno dubok rukohvat, čiji je profil sasvim prikladan za aparat ovih gabarita i mase. Celokupni prednji deo je obložen reljefnom gumom, pa oblik i veličina šake neće imati preteranog uticaja na ležanje u ruci. Iznad rukohvata je prednji kontrolni točkić koji osim rotacije u dva smera, prepoznaje i pritisak, a podrazumevana namena mu je kontrola trajanja ekspozicije u manuelnom modu. Smer funkcionisanja i namena se može menjati, što je uvek korisna mogućnost u smeru poboljšanja ergonomije.

Nedaleko od njega, desno, prema bajonetu, nalazi se minijaturna LE dioda, koja signalizira odloženo okidanje ili asistira sistemu autofokusa u uslovima lošeg osvetljenja. Ispod njega je programabilna Fn2 komanda, koja inicijalno služi za podešavanje režima okidanja, a može se podesiti da vrši neku drugu funkciju po želji korisnika. Programabilne komande nisu novost, ali su na Fuji-ju X-T2 one dobile novu dimenziju. Osim što ih ima čak šest, svaka od njih se može reprogramirati u hodu, bez potrebe za ulaženjem u komplikovani sistem menija, prostim držanjem komande nekoliko sekundi, do pojavljivanja liste mogućih funkcija. Programabilne tastere korisnici obično definišu samo jednom, međutim, kod Fujija je to osmišljeno tako, da nema razloga da komande ne prilagodite trenutnim potrebama, jer je napor zaista minimalan.

Pogled sa desne strane bajoneta takođe nije preterano živopisan. Sasvim gore se nalazi PC-Sync konektor, namenjen povezivanju sa eksternom rasvetom ili blicem bez TTL komunikacije, a sasvim dole se nalazi rotacioni prekidač za izbor fokusnog moda (pojedinačni i kontinualni) ili prebacivanja u mod manuelnog fokusiranja. Ovaj prekidač je jedna od onih stvari koje vizuelno deluju upečatljivo, ali u praksi umeju da uspore rad.

Pogled odozgo možda i najviše podseća na stare rangefindere i SLR-ove. Centralnim delom dominira kućište nepostojeće pentaprizme, u kojem se krije sklop elektronskog tražila, a na njemu papučica eksternog blica. Na njegovom levom boku je točkić za regulaciju dioptrije tražila, dok se skroz levo nalazi mehanički ISO točkić, kojim se vrši ručni izbor ISO vrednosti u rangu od 200 do 12800, u koracima od 1/3 EV, uz AutoISO poziciju, ali i pozicije za softverske ISO vrednosti, označene kao L (ISO 100) i H. Za razliku od X-T1 koji je ovde nudio dve H pozicije, X-T2 nudi samo jednu, što je nastavak suludog trenda na kojem Fuji insistira, a koji veoma efikasno destimuliše upotrebu najviših ISO vrednosti. Naime, pošto Fuji X-T2 poseduje dve H vrednosti (25600 i 51200), logično bi bilo da ima i isto toliko H pozicija na točkiću. To, međutim, nije slučaj, pa trenutna vrednost H pozicije zavisi od izbora u sistemu menija. Kod X-T1 smo imali čak tri H vrednosti, a samo dve H pozicije… očigledno je da je praksa ustaljena i insistira na barem jednoj poziciji manjka. Da li je ideja nerviranje kupaca ili nešto drugo, ne znamo. Ali da je zabavno, nije. Pomenusmo maločas i AutoISO. Ova opcija nudi čak tri profila kojima se može prilagoditi određenoj situaciji za tili čas. Svaki profil sadrži tri stavke. Jedna je podrazumevana osetljivost (najniža koja će biti korišćena), dok je druga maksimalna dozvoljena. Treća reguliše trajanje ekspozicije, a na žalost, projektni tim nije predvideo mogućnost da AutoISO prati pravilo 1/ekvivalentna-žižna-daljina, koje su drugi brendovi mahom odavno implementirali u svoj softver.

Namena ovog točkića se ne završava samo na ISO vrednosti, jer u svojoj osnovi on sadrži još jedan točkić, čija se pozicija bira minjaturnom polugicom, a služi za izbor režima okidanja. Fuji X-T2 nudi pojedinačno, rafalno (u dve različite brzine, a svaka se može definisati ručno), zatim odloženo okidanje u 2 i 10s, bracketing, multiple-exposure, ali i neke režime čije mesto (po našem mišljenju) definitivno nije na ovom točkiću. Takva pozicija recimo pripada ADV režimu, koji nije ništa drugo, do instant aktivacije filtera koji se primenjuje na fotografije tokom snimanja. Kako je ova opcija okrenuta pre svega internoj obradi, čini nam se da sama po sebi ni na koji način nema dodira sa režimom okidanja kao takvim. Nelogično i bespotrebno. Pogotovo na aparatu koji automatske modove prosto ne poseduje. Slično se može reći i za panoramski mod. Tu je i režim kojim se aparat prebacuje u video mod, što je donekle i objašnjivo.

Na desnom boku kućišta tražila se nalazi Viewfinder komanda. Njena namena je jasna na osnovu imena – služi za uključivanje/isključivanje prikaza u tražilu ili aktivaciju senzora primicanja lica, kako bi tražilo bilo (de)aktivirano u zavisnosti od toga da li je aparat primaknut očima ili nije.

Desno je još jedan točkić, ovaj put za izbor trajanja ekspozicije. Ponuđene su samo vrednosti od 1“ do 1/8000, dok se za ostale mora koristiti kontrolni točkić, kojim se ekspozicija može setovati i na 1/3EV, između dve susedne vrednosti na točkiću. U prevodu. Ukoliko točkić stoji na 1/4000, kontrolnim točkićem ćete moći da korigujete trajanje ekspozicije na vrednosti kao što su 1/2500, 1/3200, 1/4000 i 1/5000. Priznaćete – zbunjujuće, ali tako je. Srećom, ovakva gimnastika se može izbeći prostim prebacivanjem točkića na T poziciju, kada se ekspozicija bira potpuno ručno, u celom rasponu. Ukoliko je aktivna samo mehanička zavesica, raspon ekspozicije se kreće od 30“ do 1/8000s. Ukoliko je aktivna elektronska, raspon je drugačiji. Najduži je takođe 30“, ali je najkraći čak 1/32000! Ukoliko je uključeno kombinovano ES+MS okidanje (elektronska i mehanička zavesica u zavisnosti od željenog trajanja), onda je ograničenje pomalo čudno i kreće se u rasponu od 4“ do 1/32000s, iako bi po logici stvari trebalo biti od 30“ do 1/32000s. Razlozi za ovo se kriju u tehnici kojom je postignuta funkcionalnost elektronske zavesice, a nije baš posebno kompatibilna sa „rolling shutter“ efektom. A pozicija na točkiću ekspozicije je rezervisana za automatski izbor trajanja ekspozicije u zavisnosti od otvora blende (Aperture priority), dok se na B poziciji aparat postavlja u Bulb režim, namenjen veoma dugim ekspozicijama.

Baš kao i ISO točkić, i ovaj ima još jedan u svojoj osnovi. Taj drugi je namenjen izboru moda merenja svetla. Dodajmo još samo to da oba pomenuta točkića poseduju i taster u svom središtu, kojim se zaključava, odnosno otključava mogućnost okretanja. Za razliku od svih drugih rešenja koja traže da taster bude zadržan tokom okretanja, Fuji je primenio tehniku dvopoložajnog tastera, pa je okretanje ili dozvoljeno ili nije, te nije neophodno držati ga pritisnutim, što je veoma zgodno.

Malo desno od točkića za izbor ekspozicije, pomaknut ka rukohvatu, nalazi se prekidač za uključivanje aparata, u čijem je središtu dvostepeni okidač, kojim se na prvom kolenu vrši merenje i fokusiranje, a na drugom i samo okidanje. Sam taster u svojoj sredini poseduje navoj za nekad popularne mehaničke okidače, što smo videli i na većini drugih Fuji MILC-eva. Desno od njega se nalazi i točkić za kompenzaciju ekspozicije, raspona ±3 EV. Njegova namena je jasna, ali nekada može biti nedovoljno efikasan, pa je Fuji ipak ponudio i C poziciju na ovom točkiću, koja kontrolu kompenzacije pretvara u potpuno digitalnu, kada je za kompenzaciju ekspozicije dovoljno korišćenje prednjeg kontrolnog točkića.

Između dva točkića, nalazi se još jedan Fn taster, ali ovaj nam tokom testiranja nije bio previše omiljen, jer čak i mali prsti imaju ozbiljnih poteškoća oko njegovog korišćenja usled prevelike zbijenosti okolnih elemenata.

Budući da Fuji X-T2 ne poseduje nikakav očigledni selektor modova, ne znači da ne nudi mogućnost izbora moda fotografisanja. Osim manuelnog, koji se dobija tako što se prstenom na objektivu ručno vrši izbor otvora blende, dok se točkić za ekspoziciju nalazi na nekoj konkretnoj vrednosti ili na T poziciji, X-T2 nudi i ostale kreativne modove. Ukoliko i prsten blende, kao i točkić ekspozicije stoje na A pozicijama, aparat se nalazi u Programmed Auto (P) modu. Poželite li radu modu prioriteta blende ili ekspozicije, dovoljno je da jedan od ova dva parametara (blenda ili ekspozicija) bude ručno izabran, a drugi bude prepušten automatici (A). Početnicima ovakav sistem izbora aktivnog moda verovatno neće biti omiljena stavka ovog aparata, ali budimo iskreni – ovaj aparat i nije namenjen njima.

Zadnja strana prilično asocira na X-T1, s tim da su neki elementi promenjeni u pozitivnom smeru.

Dominantno mesto na zadnjoj strani aparata zauzima veliki 3“ LCD ekran, a iznad njega je elektronsko tražilo sa velikom gumenom oblogom i senzorom koji reaguje na primicanje lica i u skladu sa tim uključuje/isključuje prikaz u tražilu ili na glavnom ekranu. Sa leve strane tražila je i dalje samo par komandi. Levo je taster za brisanje snimaka, a do njega taster za prelaz u režim pregleda snimaka.

Desno od tražila postoji još tri tastera. Prvi u nizu je AE-Lock, kojim se vrši zaključavanje automatski izmerene ekspozicije, do njega je zadnji kontrolni točkić koji se, baš kao i prednji, osim rotiranja može i pritisnuti, čime se raspon njegovog delovanja proširuje. Između ostalog, na taj način se postiže uvećanje prikaza, kako u režimu fotografisanja, tako i u režimu pregleda. Sasvim desno je AF-Lock komanda za automatsko fokusiranje bez korišćenja okidača. Malo ispod nje, na samom vrhu oslonca za palac, nalazi se jedva uočljiva LE dioda, kojom aparart signalizira razne faze rada, od potvrde autofokusa, upisa na memorijsku karticu i tome slično.

Nešto niže je Q (Quick Menu) komanda, kojom se poziva poseban meni za brzu promenu najvažnijih opcija, a čiji je raspored moguće prilagoditi sopstvenim potrebama. Niže je 8-smerni džojstik koji smo prvi put videli na Fuji X-Pro2, a dobro je poznat Canon korisnicima. Njegova primarna namena je direktan izbor aktivnog AF polja ili resetovanje na centralno, što u mnogome olakšava kompoziciju i kadriranje, bez preteranog gubljenja vremena na pozicioniranje fokusa. Istom komandom se na aparatu mogu vršiti i razne druge operacije, poput navigacije kroz maločas pomenuti Quick meni itd. Veoma korisna komanda koja drastično ubrzava manipulaciju AF sistemom (pre svega) ali i aparatom u celini.

Niže je set od četiri komande poređane u krug oko Menu/OK komande za ulazak u sistem menija i potvrdu izbora. Sve četiri komande spadaju u red programabilnih, a osim kroz posebnu opciju, mogu se takođe remapirati i dužim pritiskom, kada aparat nudi listu raspoloživih funkcija, među kojima su i AF opcije, balans bele, kolorni profili itd. Sasvim dole je Disp/Back taster kojim se (de)aktivira glavni displej, odnosno bira živi prikaz ili prikaz parametara.

 

MEMORIJA

Secure Digital (SD) kartice već godinama drže primat van kategorije profesionalnih tela, pa nije čudo što je i Fuji usvojio upravo ovaj standard, iako je ranije insistirao na sopstvenom XD (eXtreme Digital). Po uzoru na većinu ostalih modernih aparata više klase i X-T2 nudi dva memorijska slota. Oni su ravnopravni do neke granice, u smislu da je moguće paralelno ih koristiti nezavisno od željenog formata i kapaciteta, ali je prvi slot favorizovan u pogledu raspolaganja resursima, pa je i podrška za SDXC kartice UHS-3 klase ograničena samo na njega. Drugi slot će ih normalno koristiti za upis, ali brzinom koja je ograničena na UHS-I brzinsku klasu. Srećna okolnost je što aparat poseduje opciju kojom se snimci lako mogu (grupno ili pojedinačno) kopirati sa kartice na karticu, naravno, pod uslovom da slobodan prostor to dozvoljava.

Inače, upis može biti sekvencijalan, kada će aparat snimke smeštati najpre na karticu u prvom slotu, a nakon što na njoj ponestane slobodnog prostora, preći će na drugu. Backup način upisa će forsirati paralelan upis snimaka na obe memorijske kartice, a RAW/JPEG će upis na kartice razdvojiti po formatima, tako da u prvom slotu bude RAW, a u drugom JPEG.

Odeljak SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost Fuji-ja X-T2 je (imamo utisak) malo veća od proseka, pa će na karticu kapaciteta 8GB u proseku stati oko 160 RAW snimaka u nekompresovanom, odnosno dvostruko više u lossless kompresovanom formatu, dok će u JPEG-u maksimalnog kvaliteta, na isti karticu biti moguće smestiti oko 650 snimaka. Ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis u maksimalnom kvalitetu, 8GB će biti dovoljno za otprilike 130 snimaka, odnosno dvostruko više, ukoliko se koristi kompresovani RAW.

Video zapis je, naravno, daleko zahtevniji, pa će na istu 8GB karticu biti moguće snimiti oko 9 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu (4K/2160p u 24/25/30fps) ili isto toliko u fullHD (1080p) kvalitetu, ali dvostruko većom brzinom (50/60fps). U standardnom HD kvalitetu (720p), aparat će na istu karticu smestiti približno 19 minuta materijala. Varijacije su moguće i pre svega zavise od uslova rada, količine šuma i sadržaja scene generalno. Nažalost, s obzirom da aparat ne spada u red preterano štedljivih, u praksi će se baterija pokazati kao ozbiljniji ograničavajući faktor, nego što to mogu biti memorijske kartice i limiti koje aparat nameće po snimku. Ono što je bitno napomenuti je da je brzinska zahtevnost memorijske kartice mnogo veća nego ona prostorna. Naime, 4K video zahteva bitno veći protok, pa proizvođač preporučuje korišćenje kartice minimum UHS-3 brzinskog indeksa. Niži kvalitet će biti tolerantan i prema sporijim karticama, kao što je UHS-I ili čak Class 10. Sporije kartice nisu adekvatne.

 

BATERIJA

Negujući vertikalnu kompatibilnost, Fuji se tokom godina pokazao kao pouzdan partner svojih potrošača, izbegavajući da neke elemente menja bez očiglednog razloga. Tako je novi aparat dobio noviju bateriju sa sufiksom „S“, ali je ona u potpunosti kompatibilna sa starom. U pitanju je punjiva, Li-Ion baterija oznake NP-W126S, radnog napona standardnih 7.2V i kapaciteta solidnih 1260mAh. Njena masa je 47 grama, a dimenzije možda i manje nego što bi smo očekivali sa aparat ovih dimenzija:

BC-W126 punjač sa NP-W126 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Nova baterija se ni vizuelno (ako izuzmemo pomenuti sufiks) ne razlikuje od stare, ne razlikuje se ni po specifikacijama, pa nije čudo ni to što je i autonomija ista, pa po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje ne baš ubedljivih prosečnih 340 snimaka.

Autonomiju je delimično moguće povećati redovnim isključivanjem glavnog ekrana i prikaza u elektronskom tražilu, ali ne treba očekivati da će EVF, uprkos daleko manjim dimenzijama, biti štedljiviji nego glavni ekran. Čak naprotiv! Glavni ekran u proseku troši 5-10% manje energije. Ukoliko se koristi boost, režim poboljšanih performansi koji forsira brži odziv autofokusnog sistema i skoro dvostruko brže osvežavanje prikaza u EVF-u, opada i autonomija, pa će ona uz korišćenje glavnog displeja pasti na oko 260, dok će sa EVF-om postići tek oko 200 snimaka. Nivo kapaciteta baterije je moguće pratiti u 7 nivoa pomoću grafičkog indikatora ili dosta preciznije u obliku procentualnog nivoa napunjenosti, koji se može videti na glavnom ekranu, a punjenje prazne baterije na originalnom BC-W126 punjaču, traje oko 150 minuta.

 

KONEKTORI

Jedan od konektora, PC-Sync, namenjen okidanju eksterne rasvete, pozicioniran je s prednje strane aparata i poseduje sopstvenu, ne baš praktičnu gumenu zaptivku. Ne dopada nam se što ju je moguće veoma lako izgubiti, pošto ničim nije pričvršćena za sam aparat. Na levom boku aparata nalaze se konektori koji su skriveni ispod vratanaca. Ima ih četiri. Vertikalno, odozgo na dole, ponuđeni su redom: 3.5mm mikrofonski stereo ulaz, namenjen snimanju audio zapisa kao komponente video snimka, zatim, Micro-USB 3.0, kojim se aparat može povezati sa računarom, Micro-HDMI D tipa, kojim se prikaz sa aparata može poslati na kompatibilni eksterni displej, a tu je i 2.5mm konektor za daljinski okidač.

Konektori: PC-Sync (spreda, ne vidi se na slici); ispod poklopca – 3.5mm stereo mikrofonski ulaz, Micro-USB 3.0,
Micro-HDMI Type-D, i 2.5mm remote konektor

 

DISPLEJ

Displej koji poseduje Fuji X-T2, identičan je onome koji je krasio prethodnika, model X-T1. To samo po sebi nije toliki problem, s obzirom da displej o kojem se radi nipošto nije loš. Međutim, od aparata koji je klasifikovan kao top model u ponudi, zajedno sa X-Pro2, očekivali bismo da deli i ekran identičnog kvaliteta. Ipak, ovde to nije slučaj. Ako bismo gledali samo rezoluciju, čak je i X-Pro1 napredniji, jer ima oko 20% veću rezoluciju na istoj dijagonali ekrana, što smatramo pomalo čudnim.

Ipak, daleko od toga da bismo displej mogli posmatrati kao nekakav poseban nedostatak. U pitanju je pokretni ekran TFT-LCD dijagonale 3 inča (7.6cm), ukupne rezolucije 1.040.000 piksela i proporcija 3:2, zbog čega je iskorišćenost prikaza maksimalna, budući da je i glavni senzor tog formata. Baš kao i u slučaju novijih Nikon DSLR-ova, Fuji koristi RGBW umesto konvencionalne RGB matrice, a primarni razlog je, ako izuzmemo u teoriji nešto bolji prikaz, ušteda energije, pošto za prikaz svetlijih nijansi nije neophodno angažovati maksimalni intenzitet sve tri kolorne komponente, već se to postiže samo jednim, belim pikselom. U praksi, nismo sigurni u opravdanost, ali ako je sadašnja autonomija nešto što je rezultat mukotrpnog rada na projektovanju, ne smemo ni da pomislimo šta bi bilo da je matrica RGB.

Premda u specifikacijama niti zvaničnim brošurama nije navedeno, rekli bismo da je ugao vidljivosti displeja ovog aparata veoma blizu idealnih 170°, što se uklapa u današnji prosek. Aparat ne poseduje senzor ambijentalnog osvetljenja, pa je njegov intenzitet neophodno setovati kroz sistem menija.

Mehaničko rešenje obrtnog ekrana ne spada u naše omiljene, budući da je primenjen tzv. „trostruko tiltabilni“ mehanizam, koji omogućava ograničenu vertikalnu rotaciju na gore i dole, do ukupno 180°, kao i mogućnost horizontalne rotacije za maksimalnih 90° na desno. Čini nam se da je klasičan sistem rotacije u jednom zglobu i sa pokretljivošću od gotovo 360° nekako i dalje upotrebljivije, a posebno mehanički prijemčivije rešenje, budući da se tilt mehanizam uvek odlikuje prevelikim otporom i suviše komplikovanim mehaničkim rešenjima. Dobro je da postoji, ali nismo impresionirani praktičnošću.

X-T2, kao i svi ostali Fuji MILC-evi, poseduje Quick meni, kojim se najbitniji parametri, među onima koji nemaju dodeljenu direktnu komandu na aparatu, mogu podešavati interaktivno, nakon pritiska na Q taster. 16 funkcija poređano je pravilno formirajući tabelu od 4 x 4 polja. Kretanje po njima se vrši džojstikom, dok se zadnjim kontrolnim točkićem vrši selekcija između ponuđenih postavki svake od njih. Kako to u praksi izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara u Quick meniju

Ovaj meni je moguće prilagoditi sopstvenim potrebama, veoma fleksibilno, ali ne i neograničeno. U svakom slučaju, veoma zgodno, iako ne baš preterano pregledno.

Uvećanje prikaza u režimu živog prikaza, za koji smo već konstatovali da je i osnovni način rada na MILC aparatima, nije novina. X-T2 omogućava da se pritiskom na zadnji kontrolni točkić, direktno dođe do 100% uvećanja, a njegovim rotiranjem je stepen uvećanja moguće korigovati u oba smera.

Uvećanje u LV režimu

Opremljen je i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje i poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

S obzirom da je u pitanju MILC aparat, koji gotovo kompletnu funkcionalnost duguje režimu živog prikaza, nema ni govora o bilo kakvom vidu ograničenja korekcije parametara, kakva su nam poznata sa (recimo) manjih Nikon DSLR-ova. Kontrola je potpuna i ograničena jedino limitima trenutno izabranog moda.

 

VIDEO

Marketinški tim kompanije Fuji nikada nije potencirao video u svojim kampanjama, već isključivo fotografiju kao osnovu svakog modela. Slično smo konstatovali i prilikom predstavljanja drugog, takođe aktuelnog modela visoke klase, X-Pro2, ali je ovaj put situacija malo drugačija, pošto je X-T2, kao model koji cilja na bitno širi auditorijum, prosto morao dobiti konkurentan video zapis.

Fuji X-T2 donosi video zapis visoke definicije u standardnim 16:9 proporcijama i tri rezolucije. Moramo priznati da nas je iznenadilo prisustvo 4K 2160p rezolucije u progresivnoj tehnici (3840 x 2160), koja se može snimati brzinama od 24/25 i 30fps. Istina, na ovu rezoluciju se primenjuje mali, ali ipak vidljivi 1.17x krop faktor. Dve niže rezolucije, FullHD 1080p (1920 x 1080) i HD 720p (1280 x 720) ponuđene u rasponu brzina od 24 do 60fps, takođe u tehnici progresivnog formiranja frejmova i bez krop faktora.

Zapis se enkoduje u realnom vremenu, korišćenjem AVCHD/MPEG-4 (H.264) formata, maksimalnim bitrate-om od čitavih 100MBit/s, te zajedno sa nekomprimovanim Linear PCM stereo zvukom u 16-bita/48KHz, pakuje u MOV kontejner. Ono što predstavlja kuriozitet je način na koji X-T2 dolazi do 4K rezolucije – naime, u cilju postizanja što većeg kvaliteta video materijala (što je samo po sebi pomalo neuobičajeno sa Fuji MILC-eve), projektni tim je pribegao prilično nekonvencionalnom rešenju – zapis se nativno snima u nešto većoj 5K rezoluciji (5120 x 2880), te onda interpolira na 4K. Na ovaj način, interni algoritam izvlači bolju konturnu oštrinu, eliminiše nepoželjnu nazubljenost ivica i moiré, a ipak zadržava visok mikrokontrast i količinu detalja. S druge strane, ovakva tehnika rada je resursno veoma zahtevna, pa je i centralni procesor, a posebno memorijski kontroler, veoma strog kada je u pitanju podrška memorijske kartice. Upravo zbog toga ona mora biti sposobna da izgura UHS-3 specifikacije. Ista tehnika je primenjena i na 1080p zapis, pa se on nativno snima 3K rezolucijom (3000 x 1687), a naknadno smanjuje u 1920 x 1080. Ipak, za razliku od 4K rezolucije, 1080p je lišen bilo kakvog krop faktora u odnosu na standardni APS-C format.

U želji da se konačno izbori sa ne baš sjajnim video-renomeom većine drugih modela iz ponude, Fuji je rešio da na sto baci najbolje karte, te je obezbedio i 8-bitni 4:2:2 izlaz putem HDMI konekcije, koji je u ozbiljnoj produkciji veoma bitna karakteristika. Osim toga, Fuji X-T2 nudi i F-log, kolorni prostor proširenog dinamičkog raspona, koji za cilj ima beleženje maksimuma korisnih informacija i, samim tim, obezbeđivanje lakše naknadne obrade.

Kao i na većini ostalih aparata kojima video nije primarna namena, zapis je limitiran trajanjem. 10 minuta je maksimalna dužina snimka u dve više rezolucije, dok je u najnižoj moguće snimiti do 19 minuta u jednom komadu. U slučaju korišćenja baterijskog buster gripa, dužina dostiže do 30 minuta.

Kontrola snimanja je relativno fleksibilna, mada ne i neograničena. Kompenzacija se, kada je aktivan mod prioriteta blende, može vršiti u toku snimanja, u rasponu od ±2EV, a u manuelnom je dozvoljena i korekcija ekspozicije. Blenda se može korigovati i tokom snimanja, ukoliko je aktivan neki od modova koji to predviđa, a jedino se ISO vrednost mora podesiti isključivo pre započetog snimanja, jer aparat ne dozvoljava naknadne korekcije.

Fuji X-T2 je (u odnosu na X-T1) dobio i dodatni 3.5mm stereo ulaz za eksterni mikrofon, koji ne podržava kondenzatorske mikrofone, a mikrofon se može koristiti i na 2.5mm remote konektoru, kao i na X-Pro2. Iako na samom aparatu nije ponuđena mogućnost monitoringa zvuka na slušalicama, istu je moguće obezbediti VPB-XT2 baterijskim buster gripom, koji poseduje 3.5mm stereo izlaz. Interesantno i nadasve čudno je i izostavljanje namenskog „Record“ tastera (kakav je postojao na X-T1) posebno u svetlu očigledno većeg angažovanja oko video moda.

 

BLIC

Fuji X-T2, baš kao ni X-T1, ne poseduje interni blic, iako bismo se na osnovu dizajna mogli zakleti da se on krije iznad tražila. Umesto toga, u paketu sa aparatom se isporučuje minijaturni blic oznake EF-X8, čija je namena isključivo nadoknada internog blica. S toga, od njega ne treba očekivati čuda, ali ni preteranu fleksibilnost koju nude klasični eksterni blicevi, jer pre svega ne nudi mogućnost rotiranja glave, što je jedna od glavnih prednosti klasičnih eksternih modela.

O njegovim karakteristikama se nema šta mnogo reći. Vodeći broj (Guide Number) je GN8 na ISO 100, odnosno GN11 na ISO 200. Malih je dimenzija (40 x 24 x 63mm) i mase tek 41 gram, ali ipak ne dovoljno mali da bismo ga smatrali prostom zamenom za interni blic. Ipak, u nekom smislu, ovaj blic i jeste samo njegova zamena, budući da ne poseduje bilo kakve kontrole, već se u potpunosti oslanja na instrukcije primljene iz aparata. Može se čak i zaklopiti poput internog blica.

Može raditi u nekoliko režima. Podrazumevani je automatski/TTL režim, kada blic određuje potrebnu snagu na osnovu izmerenog svetla na sceni, a od opcija je na raspolaganju samo kompenzacija snage bljeska. Osim standardnog TTL-a, blic se može podesiti i tako da radi u Auto režimu, kada na osnovu scene određuje hoće li uopšte bljesnuti, a tu je i slow-sync, mogućnost spore sinhronizacije, kada se bljesak blica kombinuje sa dužom ekspozicijom, radi postizanja efekta intenzivnijeg ambijentalnog svetla. Jedna od unikatnih opcija je TTL-Lock. Služi za zaključavanje izmerene snage blica i upotrebu iste za sve naredne fotografije, što je recimo zgodno kada se uslovi neće u većoj meri menjati tokom perioda fotografisanja. Informacije o potrebnoj snazi bljeska se mogu preuzeti iz prethodnih snimaka ili se izmeriti uoči snimanja, serijom kratkih bljesaka. Fuji navodi da je ovo dobar način za postizanje bolje konzistentnosti u istim uslovima, a mi se sa tom ocenom možemo složiti samo donekle, pošto se termin „isti uslovi“ može veoma fleksibilno tumačiti.

EF-X8 može raditi i u manuelnom modu, pri čemu se kao snaga može podesiti od minimalnih 1/64 do pune snage (1/1).

Osim svega navedenog, EF-X8 se može koristiti i za bežićnu kontrolu klasičnih eksternih bliceva, što drastično utiče na fleksibilnost u radu. Fuji podržava definisanje do tri grupe bliceva i njihovu automatsku kontrolu. Bežična kontrola spada u optičke, što će reći da je neophodno da blicevi imaju međusobnu optičku vidljivost ili barem uslove da registruju inicijalni bljesak sa EF-X8.

Korišćenje klasičnog eksternog blica upotpunjuje raspon mogućnosti, pa je osim svega pobrojanog za EF-X8, lista proširena i na funkcije kao što su serijsko bljeskanje (multi/repeating flash) i high-speed sync, kojim se limit sinhronizacije može prevazići na uštrb emitovane efektivne snage.

Maksimalna brzina sinhronizacije je limitirana na solidnih 1/250, što je značajno unapređenje u odnosu na 1/180 kod X-T1. Fuji X-T2 poseduje ISO-519 kompatibilni konektor za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), pa je istu moguće okidati i na taj način, ali bez ikakve komunikacije sa aparatom, a samim tim i bez benefita koje donosi TTL algoritam.

 

WI-FI

Fuji X-T2 poseduje Wi-Fi modul za bežičnu komunikaciju, a kao i kod većine fotoaparata, njegova namena je višestruka, s tim da se mahom koristi za daljinsku kontrolu posredstvom pametnih telefona, ali i za prenos snimaka na kompatibilne uređaje.

Da bi povezivanje bilo moguće, neophodno je najpre instalirati namensku aplikaciju na kompatibilni uređaj. Podržana je komunikacija sa Android i Apple IOS uređajima u smislu daljinske kontrole i promene parametara, dok je računar (PC ili Apple Mac) podržan samo u cilju transfera snimaka sa aparata na računar.

Kontrola parametara (barem onih osnovnih) nije ograničena, ali naše iskustvo govori da aplikacija za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.fujifilm_dsc.app.remoteshooter&hl=en), ali i Apple IOS (https://itunes.apple.com/us/app/fujifilm-camera-remote/id793063045?mt=8) uređaje nije baš ispolirana i fali joj bolja optimizacija da bi iko želeo da je koristi. U sadašnjem obliku, koji se nije naročito promenio u odnosu verziju iz doba predstavljanja X-Pro2, zameramo pre svega to što je rad prilično spor – ne samo u smislu brzine izvršavanja komandi, nego i u pogledu koncepcije koja uslovljava previše koraka da bismo došli do promene nekog od osnovnih parametara, kao što je npr. ISO vrednost.

Nismo naročito srećni ni činjenicom da je komunikacija sa PC i Mac računarima ograničena na prost transfer snimaka. Pri tome, da biste ostvarili takvu (u suštini prostu) komunikaciju na PC računaru sa Windows operativnim sistemom, prinuđeni ste da instalirate i Fuji aplikaciju MyFinePix Studio, dok je Mac OS X pošteđen toga, budući da je podržan kroz Image Capture program. Ukoliko se za transfer snimaka koristi neki od pametnih uređaja, aparat nudi opciju automatskog smanjivanja rezolucije na 3MP, kako bi prenos bio brži, jer na malim ekranima i tako nije moguće proučavati nekakve detalje ili vršiti obradu. Naravno, smanjeni snimci su namenjeni isključivo prebacivanju i ni na koji način ne utiču na originalne snimke na memorijskoj kartici.

Link sa Android/IOS uređajima donosi još jednu pogodnost, a to je automatski EXIF geo-tagging na osnovu informacija sa telefona. Aparat je, drugim rečima, sposoban da iskoristi GPS modul pametnog uređaja i upiše trenutne koordinate u EXIF odgovarajućeg snimka. Ova funkcija radi, ali kao i na svim drugim aparatima u kojima je implementirana sličnom tehnikom, radi relativno sporo i ponekad nepouzdano. Jednostavno, ne vidimo neku naročitu uštedu koju je donelo izostavljanje internog GPS modula u samom aparatu, budući da je potrošnja baterije svakako veća, jer i bežična komunikacija ne spada u red štedljivih, pri čemu ćete u nekom trenutku ostati i bez baterije telefona.

 

 

GRIP

Baterijski vertikalni grip mnogi smatraju viškom na MILC aparatima, imajući u vidu nepisano pravilo da takve sisteme krasi veća portabilnost usled manje mase i gabarita. Kao i u svemu, postoje izuzeci koji odstupaju od ovog pravila. Baš takav izuzetak je X-Tx serija Fuji MILC-eva, koja pretenduje na titulu najozbiljnije akcione sprave u MILC kategoriji.

Fuji X-T2 je podržan sa čak dva namenska gripa. Jedan je tzv. ergonomski, oznake MHG-XT2. Ne obezbeđuje vertikalnu orjentaciju, već samo deblji rukohvat i kao takav, potpuno je „pasivnog“ karaktera – ne nudi nikakve dodatne komande, niti mesto za bateriju. Pričvršćuje se prostim uvrtanjem šrafa u navoj za stativ, a kako i sam poseduje isti ¼“ navoj, korišćenje stativa je i dalje na raspolaganju.

Drugi grip spada u vertikalne, baterijske buster gripove i nosi oznaku VPB-XT2. Radi se o jednom od najbolje opremljenih vertikalnih gripova koje smo videli i bez obzira što mislimo da je možda malo višeg profila nego što je bilo neophodno, od sveg srca ga preporučujemo onima koji planiraju korišćenje iole masivnijih objektiva i bliceva, a posebno ukoliko je aparat potreban za dugotrajan rad. Najpre iz razloga što je aparat sa ovim gripom nemerljivo udobniji i lakši za korišćenje, a posle i zbog toga što obezbeđuje daleko veću autonomiju, nikad dovoljno unapređenu stavku modernih MILC aparata. Autonomija se povećava pomoću dve dodatne NP-W126 ili NP-W126S baterije, što uz onu jednu u aparatu, čini autonomiju čak trostruko većom. 1000 snimaka je prosek u normal režimu, dok se u „boost“ smanjuje za oko 15-20%.

Po svom dizajnu, grip je u potpunosti komplementaran sa samim aparatom, što eliminiše svaki nesklad po pitanju oblika i stabilnosti. Izrađen je od legure magnezijuma, baš kao i telo, takođe je i zaptiven, ali i obložen identičnom gumenom oblogom svojim većim delom. Za komunikaciju sa aparatom se koristi poseban konektor sa donje strane aparata, za čiji gumeni poklopac postoji određeno mesto na samom gripu, kako bi bio sačuvan od gubljenja. Grip se na aparat pričvršćuje standardno, šrafljenjem u ¼“ navoj za stativ, a isti takav navoj obezbeđuje sa svoje donje strane, kako bi aparat i dalje mogao biti korišćen na stativu ili monopodu. Grip sa donje strane nudi i alku za montažu ručnog kaiša – još jednog veoma zgodnog ergonomskog dodatka za dugotrajan rad.

U paketu sa VBP-XT2 stiže i AC-9VS AC adapter, koji se priključuje na sam grip, te se pomoću njega može napajati sam aparat u studijskim uslovima ili puniti baterije dok je isti isključen. Punjenje se vrši za obe baterije istovremeno, a njihov status će se videti na LE diodama sa zadnje strane gripa. Sam grip se može koristiti za punjenje baterija čak i kada je demontiran sa aparata. Za ovo je vezana i jedna nelogičnost, koja nam je poznata i sa Nikon aparata – budući da vertikalni grip svojom konstrukcijom u potpunosti blokira mogućnost uklanjanja baterije u samom aparatu, neshvatljivo nam je da proizvođaču ni u jednom trenutku nije delovalo logično da obezbedi mogućnost punjenja eksternim adapterom čak i originalne baterije. Ako ne automatski, onda barem pomoću odgovarajućeg prekidača. Ovako, da biste napunili bateriju u aparatu, neophodno je potpuno ukloniti grip. To nije problem uraditi ponekad, ali smatramo da česta montaža/demontaža neumitno utiče na očuvanje kontakta kojima aparat komunicira sa gripom. Pomalo nepotrebno, po našem mišljenju.

Gledano sa prednje strane, na gripu se nalazi samo prednji kontrolni točkić koji je, kao i sve ostale komande, funkcionalno 1:1 prekopiran sa samog tela. Zadnja strana je dosta živopisnija. Sasvim levo je rotacioni preklopnik za normalni i „boost“ mod, kojim se aparatu obezbeđuje dodatna energija u cilju postizanja boljih performansi (otud i ono „buster“ u nazivu gripa). Nedaleko od ovog preklopnika su dve LE diode, koje signaliziraju status baterija u toku punjenja. Na sredini, ispod displeja aparata, nalazi se točkić kojim se grip pričvršćuje za telo, a malo desno od njega i džojstik kojim se manipuliše AF sistemom i izborom aktivne AF tačke/zone, prilagođen vertikalnom položaju. Tu su i AE-Lock i AF-Lock komande za zaključavanje izmerene ekspozicije, odnosno aktiviranje fokusnog sistema, a sasvim dole-desno (odnosno gore-desno, ako grip posmatramo u vertikalnoj orjentaciji) nalazi se zadnji kontrolni točkić. Gornja strana (opet gledano u vertikalnoj orjentaciji) donosi još četiri komande. Najbitnija od njih je dvostepeni okidač, koji se nalazi u središtu rotacionog Lock prekidača. Njime se zaključavaju funkcije svih komandi na gripu i sprečava nehotično pritiskanje u slučaju korišćenja aparata u horizontalnoj orjentaciji. Tu je još dve komande. Jedna je Q, čija je funkcija identična onoj na aparatu (pozivanje Quick menija), a druga programabilna Fn1 komanda, koja preuzima mapiranje sa originalne Fn1 komande na telu aparata.

Leva strana gripa krije malu bravicu, čijim se podizanjem i zakretanjem vadi uložak sa ležištima za dve NP-W126 ili NP-W126S baterije. Iznad pomenute bravice, nalazi se i poklopac sa dva konektora. Jedan je AC konektor za priloženi punjač, a drugi je 3.5mm stereo izlaz namenjen slušalicama za monitoring audio komponente video zapisa. Jedan sasvim neočekivan i veoma koristan element!

Vratimo se na „boost“ mod. Ova stavka nije samo marketinški trik, već donosi opipljivo poboljšanje performansi, na uštrb veće potrošnje. I sam aparat (bez gripa) nudi „boost“ režim, do kojeg se dolazi kroz power management, ali njegov domet nije ekvivalentan ovome koji se dobija pomoću gripa. Što se poboljšanja tiče, lag (kašnjenje) zatvarača je u redovnom režimu 50ms, a u pojačanom 45ms. Ovo zvuči kao zanemarljivo poboljšanje, ali se u praksi to itekako može osetiti. U „boost“ režimu rastu i performanse autofokusa, pa aparat brže prati pokretni cilj, brže daje potvrdu fokusa i tome slično. Sva ta poboljšanja u deluju skromno u teoriji, ali kada se to pomnoži sa brojem nastalih snimaka u nekom periodu, lako se dolazi do zaključka da je ubrzanje primetno. Osim toga, grip utiče i na brzinu rafala. Maksimalna brzina u normalnom režimu (uz korišćenje mehaničke zavesice) je 8fps. Uz grip se ona penje na visokih 11fps. Ipak, da bi takve performanse bile na raspolaganju, neophodno je da barem dve baterije raspolažu makar i minimumom energije ili, ukoliko je prikačen AC adapter, da ona baterija u aparatu ima barem malo energije. Ukoliko nijedan od ovih uslova nije zadovoljen, maksimalna brzina rafala sa mehaničkom zavesicom će biti 8fps, bez obzira u kojem se režimu aparat nalazi. Ovo ni na koji način ne utiče na elektronsku zavesicu, koja u svakom slučaju postiže maksimalnih 14fps. Još jedno poboljšanje tiče se videa, a to je vremenski limit za 4K kvalitet, koji sa 10 minuta skače na svih 30! Reklo bi se da ovaj grip drastično prevazilazi svoju osnovnu namenu – ergonomsko unapređenje tela.

Baterijski booster grip VPB-XT2