Fuji X-T2, Test

 

ISO TEST, JPEG

Za JPEG u ISO testu važi isto što smo naveli i u testu detalja – nekada za pažljivu obradu u RAW-u nema vremena, a nekada ni volje. U takvim trenucima je dobro znati koji su limiti aparata koji posedujemo, kako bismo parametre prilagodili situaciji, ali ne dovodeći se u poziciju da konačni rezultat bude neprihvatljiv.

ISO test u JPEG formatu uvek daje drugačije rezultate. Čak i kada je međusobni odnos nekih modela sličan RAW komparaciji, JPEG u jednačinu unosi i element kompresije, koja se na svojevrstan način manifestuje kao oblik redukcije šuma. Tako se može desiti da se aparati potpuno drugačije pokažu u JPEG, što može biti veoma bitno za sve one koji svakodnevno i rado koriste ovaj format.

Pogledaćemo kakve rezultate X-T2 nudi na celom ISO rasponu, ovaj put u JPEG formatu, opet u poređenju sa prethodnikom. Studijska scena će poslužiti i ovaj put:

100% kropovi sa oba tela, JPEG iz aparata, „provia-standard“ kolorni profil, bez dodatne obrade i redukcije šuma (levo X-T2, desno X-T1):

 

Epilog iz RAW ISO testa se gotovo identično ponavlja, kada je komparacija dva modela u pitanju. X-T2 nudi odlične ISO performanse na većem delu raspona, ali se mora priznati da ni X-T1 preterano ne zaostaje. Nepoznanica koja je ostala iz prethodnog poglavlja, u pogledu proširenog baznog raspona i uticaja na ISO performanse, ovde je izašla na videlo i možemo samo konstatovati da prošireni ISO raspon utiče na performanse, ali ne u očekivanoj meri i ne do ISO 12800, gde su dva aparata praktično izjednačena. ISO 25600 delimično produbljuje te razlike u korist novog modela, a ISO 51200 ih potvrđuje, budući da je snimak sa X-T1 preveden iz statusa fotografije u status akvarela. Na žalost, kakva god bila, prednost novog modela se pretvorila u klasičnu Pirovu pobedu, jer ni njegova maksimalna prednost ne predstavlja ništa što bi smo mogli nazvati upotrebljivim. Kao dokumentarna fotografija ograničenog dometa – da. Više od toga svakako ne.

Ono što nam se generalno ne sviđa kod JPEG performansi oba modela je što je njihovo dostignuće delimično postignuto kolornim trikovima, koji selektivnom desaturacijom neutralnih tonova vrše svojevrsno čišćenje kolornog šuma. Ovo rezultuje vizuelno primamljivijim snimcima, ali uz danak detalja i generalno očuvanih informacija u tamnijim partijama.

Jasno je da je Fuji razvio izvrstan algoritam za uklanjanje šuma i da njegov potencijal nije samo u sposobnosti peglanja, već i u sposobnosti kompenzovanja nastalih nedostataka u određenoj meri. Zbog toga nas je interesovalo kako se X-T2 kotira kada primenimo opciju uklanjanja šuma, koja ima čak 9 nivoa (kao uostalom i većina drugih sličnih parametara koji se tiču interne obrade na Fuji aparatima). Opet je podrazumevani nivo 0, iako to, baš kao i kod oštrenja, uopšte ne predstavlja isključenu opciju redukcije šuma, već samo sredinu simetrične skale. Raspon redukcije se kreće od -4 do +4, gde bi -4 trebao da predstavlja isključenu redukciju, a +4 njen maksimum.

Naravno, kao i kod svih drugih aparata, isključena redukcija šuma u JPEG formatu nije ništa slično onome što se dobija u RAW-u, kada je redukcija šuma isključena, a mi ćemo u nastavku pogledati kako se koji stepen redukcije odražava na prisustvo šuma, ali i očuvanje detalja. Test scena je poznata:

100% kropovi sa X-T2 – sasvim levo je -4 (isključena redukcija), a dalje desno u gornjem redu su -3, -2, -1 i podrazumevana vrednost (0), dok su dole vrednosti od +1 do +4, kao najsnažnija redukcija:

 

  

Redukcija šuma je predmet kontroverzi u vezi sa većinom Fuji modela. Razlozi za to nisu tajna – Fuji nikad nije ni demantovao, a većina iskusnih fotografa je primetila da ni RAW fajlovi nisu u potpunosti pošteđeni redukcije šuma, čak ni kada je ona naizgled isključena. Doduše, i pitanje „isključenosti“ nije sasvim jasno na Fuji aparatima. Uobičajeno je da pozicija 0 označava da je neka funkcija isključena. Ne i kod Fuji-ja! Baš kao i sa oštrenjem, redukcija šuma se prostire na skali od -4 do +4, gde je -4 najmanji stepen redukcije, a +4 najveći. 0 je samo sredina između ta dva, pa je i simbolika potpuno pogrešno interpretirana od strane korisnika, pogotovo onih koji ne poznaju logiku Fuji softvera.

Kada je sama tehnika redukcije u pitanju, Fuji je primenio dobro oproban recept, koji je tržište dobro prihvatilo, pa se ista na nižim stepenima bazira većinom na uklanjanje kolornog šuma, dok se monohromatski čisti daleko manje agresivno, čime se izbegava bespotrebno uništavanje detalja. Nivo -4 je veoma sličan, čak možda i istovetan sa -3, dok se na -2 i -1 već vide tragovi redukcije, ali sa dovoljno dobrim stepenom očuvanja detalja i konturne oštrine. Podrazumevani nivo (0) već vidno agresivan i ne baš lep za oko u svakoj situaciji, dok su intenziteti redukcije iznad nule (od +1 do +4) po našem mišljenju dovoljno loši da bi bilo zgodno kada bi softver omogućavao da budu skroz ukinuti iz ponude. Akvarel je suviše dobra formulacija za ono što se događa kada redukciju šuma, nehotice ili namerno, namestite na neku od + vrednosti. Zatiranje detalja, pa i čitavih objekata na snimku, zagarantovano je, a teksturu možete dobiti jedino ako takav JPEG obradite dodavanjem veštačkog šuma. Limitiranje raspoložive skale redukcije šuma ne bi bilo neophodno da Fuji softver nema običaj da sa -4 pređe na +4, ako slučajno kontrolni točkić malo više zavrtite i ne primetite da ste umesto isključene redukcije, istu stavili na maksimum koji neodoljivo podseća na efekat peskiranog stakla. Zapravo, pogled kroz peskirano staklo je vašar detalja i perfekcionizma, spram vizuelnog haosa koji nastaje nakon što fotografiju snimite na +4 poziciji redukcije. Ako vam ovakva ocena deluje kao hiperbola, obratite pažnju na poslednji isečak na primerima iznad – slika u ovom slučaju definitivno govori više od 1000 reči.