Fuji X-T2, Test

 

TEST KIT OBJEKTIVA

Standardna scena na kojoj sprovodimo sve kit testove sigurno ne važi za idealnu, ali predstavlja dobar kompromis za većinu parametara kojima se može odrediti kvalitativna pozicija objektiva, barem za one koji tek razmišljaju o nekom aparatu. Fuji se prvi put nalazi na jednom našem testu ovog tipa, pa će biti zanimljivo videti šta ovaj kit dobre reputacije može da ponudi. Ispod snimka scene se nalaze linkovi ka arhivama JPEG snimaka kit objektiva:

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – 18-55 OIS (ZIP; 276 MB)

FUJINON XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS

Fuji je veoma dobar u uklanjanju hromatskih aberacija, kako lateralnog, tako i longitudinalnog tipa. Fuji aparati uklanjanje hromatskih aberacija vrše automatski i na to je moguće uticati isključivo prilikom razvijanja RAW snimka. To smo i uradili, kako bismo ispitali koliko hromatskih aberacija ovaj objektiv ispoljava. S leva na desno su: RAW bez uklanjanja CA; RAW sa uklonjenim CA u obradi i JPEG iz aparata:

Prisustvo hromatskih aberacija na EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)

Način ispoljavanja lateralnih hromatskih aberacija, koje se manifestuju kao poprečno rasipanje boja, a koje se intenziviraju kako se od centra kadra krećemo ka periferiji, nije nešto sa čime se kit objektivi generalno mogu pohvaliti. Ipak, Fuji XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS nije uobičajeni predstavnik klase, pa je i količina hromatskih aberacija koje pokazuje, daleko manja, nego ono na šta smo inače navikli. One postoje, ali da bismo ih uočili, morali smo da izvedemo povećanje na 200%. U suprotnom je njihovo prisustvo dosta teško opaziti. Uklanjanje u toku RAW obrade je rutinska stvar i čini se da je efikasnost blizu stopostotne, dok oko JPEG-a iz aparata uopšte nema potrebe praviti pitanje – hromatskih aberacija prosto nema.

Oštrina predstavlja jednu od važnijih osobina objektiva. Ne u smislu da bez nje nema dobre fotografije, već u smislu da je neki minimum ipak neophodan, kako bi sposobnost senzora došla do izražaja. Fuji kit se u kratkom periodu već nametnuo kao jedan od najsvetlijih primera po pitanju kvaliteta kit objektiva, pa ćemo pogledati da li je takva ocena realna. Najpre krećemo od najšireg kraja (18mm) i na najvećem otvoru blende, koji iskače iz uobičajenih okvira (f/2.8):

Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS @18mm f/2.8 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Iako je u pitanju maksimalni otvor blende, kakav se ne viđa baš prečesto na kit objektivima, odsustvo bilo kakvih, pa i aksijalnih (longitudinalnih) hromatskih aberacija („purple fringing“) deluje prilično impresivno. Oštrina je, s obzirom na otvor blende, veoma pristojna, a možda još više oduševljava periferija kadra, koja praktično uopšte ne zaostaje u odnosu na centar. Jedino po čemu se može naslutiti o kojem se otvoru blende radi je određeno prisustvo vinjetiranja, tj. pada osvetljenosti koje je karakteristično za periferiju skoro svih objektiva, u manjoj ili većoj meri.

Fuji kit je već prvim snimkom opravdao većinu naših očekivanja, pa smo bili nestrpljivi da vidimo kakva je situacija kada se blenda zatvori na neku manju vrednost, budući da to obično donosi određeni procenat oštrine i kontrasta. f/5.6:

Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS @18mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Rast oštrine u centru je očekivan i vidljiv, a isto važi i za mikrokontrast. Oštrina na periferiji kadra je ostala na nivou viđenom na f/2.8, pa čak možda i za mrvicu ispod toga. To nas navodi na pomisao da je u pitanju varijacija od primerka do primerka, a možda i nesavršenost tipična za kit objektive. Vinjetiranje je oslabilo, što je dobar znak. Blagi zum i prelazak na 24mm:

Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Sada je jasno da prethodni isečak, dobijen na 18mm i f/5.6, nije bio izuzetak. Oštrina u centru je ostala na nivou koji smo videli na 18mm, ali se periferija opet čini nešto zamućenijom, nego što bi trebalo za ovaj otvor blende. To je i dalje sasvim solidno, ali ni po čemu izuzetno ili iznad nivoa na koji smo navikli kod drugih kit objektiva. Prelazimo na 35mm:

Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

35mm bi se moglo uzeti kao idealna žižna daljina („sweet spot“) ovog objektiva, jer je na njoj oštrina najveća i u centru, da nije pada na periferiji. Interesantno je da je na periferiji i dalje najbolji rezultat dobijen na 18mm i f/2.8. Doduše, nije to ni toliko neobično, ako znamo da čak tri Canon kit objektiva (18-55, 18-135 i 15-85) briljiraju upravo na najvećem otvoru blende) ali i na periferiji kadra. Isto smo konstatovali i u nekoliko ranijih testova, pa nema mesta iznenađenju.

Poslednji isečak je napravljen iz snimka urađenog na krajnjih 55mm:

Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS @55mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina je veoma slična onoj na 35mm, kao što je i na 35mm tek malo bolja nego na 24mm. Celokupan utisak je da objektiv spada u red uniformnih na celom rasponu, što je jedna od najpoželjnijih osobina. Na periferiji je pad i dalje očigledan, ali ne u meri koja bi objektiv učinila neupotrebljivim. Zapravo, objektiv je i izradom i oštrinom, a posebno otvorom blende (iako kliznim) verovatno i najbolji raspoloživi kit objektiv u celoj APS-C ponudi na tržištu. Kit objektivi su uglavnom spoj kompromisa cene i solidnog kvaliteta, gde najčešće trpi izrada. Kod Fuji kit objektiva, izrada je definitivno najvrednija stavka, optičke karakteristike to prate u najvećoj meri, dok je cena malo veća nego što bismo želeli, ali opet – ne može se imati baš sve, zar ne?

 

UTICAJ DIFRAKCIJE

Gledano u fizičkom smislu, difrakcija zavisi samo od otvora blende i uvek je ista. Međutim, veza sa senzorom nastaje zbog rezolucije zbog koje se difrakcija lakše uočava i predstavlja limitirajući faktor za efikasno iskorišćenje ponuđene rezolucije.

Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim uglom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako Fuji prve znake difrakcije (u teoriji) može pokazati već na blendi f/6.3, mada se ona vizuelno jako teško može uočiti na blendama manjim od f/9. Čak su i analizu difrakcije pratile određene poteškoće i na f/16, kada smo pogledali JPEG format. Fuji JPEG obrada forsira pojačanje mikrokontrasta tako da difrakcija biva skoro pa neutralisana. Gubitak detalja je neminovan, ali je veoma dobro zamaskiran pojačanom oštrinom i mikrokontrastrom. Da bi smo izveli nekakvu opipljivu razliku i pokazali uticaj difrakcije, morali smo da posegnemo za RAW formatom:

Uticaj difrakcije u zavisnosti od otvora blende
(levo – 18mm f/5.6, bez difrakcije; desno – 18mm f/16, uticaj difrakcije)