Fuji X-Pro3, Test

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon (DR) važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Širi dinamički raspon omogućava složenije korekcije u toku obrade, poput boljeg balansiranja snimaka nastalih u lošim uslovima ili čak korigovanja sopstvenih grešaka prilikom eksponiranja snimka. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sâm motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, ovaj put snimljenih na ISO 160, budući da je to bazna vrednost nativnog ISO raspona koji ovaj aparat poseduje. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 160, f/8 i trajanjem od 1.3 sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a arhivu sa snimcima možete preuzeti linkom ispod naredne fotografije, kao i onu sa snimcima nastalim sa X-Pro2. Raspon je izabran asimetrično zbog uobičajene tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 160, f/8, 1.3“:

ISO 160, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: Fuji X-Pro3 (ZIP; 64 MB), Fuji X-Pro2 (ZIP; 65 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Snimci koji se na ovaj način dobiju, obično su prihvatljivog kvaliteta, tj. uporedivi sa istovetnim snimcima na nominalnim ISO vrednostima, do granice od -4 EV, manje ili više. Ipak, uvek gledamo da u testu jednaku važnost posvetimo i snimcima koji bi za većinu modernih senzora (barem kada govorimo o formatima u rangu micro-four-thirds i većima) trebali biti tek rutina, a nalaze se u okviru raspona od -3 do -1 EV. Rutina ili ne, evidentno je da mnogi aparati ipak drugačije ispoljavaju svoje nedostatke, a nekada je to slučaj čak i kada različiti modeli dele isti senzor.

Analizu počinjemo od simboličnih -1 EV gde, bez iznenađenja, oba aparata rutinski odrađuju posao i dozvoljavaju da se snimak u celosti oporavi do nominalne vrednosti. Isto se, s dodatkom veoma male količine šuma, ponavlja i na -2 EV. Na -3 EV oba aparata su negde na sličnom nivou po pitanju šuma, kako kolornog, tako i monohromatskog, sa tek minornim razlikama koje su verovatno nastale usled drugačijeg procesiranja i nešto slabije osetljivosti novijeg senzora.

Niža bazna osetljivost, svoju prednost pokazuje već na -4 EV je. Ona nije velika, ali je vidljiva, pre svega prema količini monohromatskog šuma.

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Primetili smo svojevremeno, u testu X-Pro2, da njegov senzor ispoljava određene probleme sa previše pojačanim signalom na pojedinim pikselima, kada se isti ističu nekom upadljivom bojom, koja jasno odudara od ostatka scene. To se događa već na -3 EV, pojačava na -4 i eskalira na -5 EV. Istovremeno, senzor u X-Pro3 nema takav problem. Osim toga, na -5 EV se ne mogu primetiti neke bitnije razlike među snimcima. Detaljnom analizom se može uočiti blaga prednost X-Pro3, ali ništa dovoljno upadljivo, da bismo ga mogli smatrati boljim.

-6 EV dovodi do nekih većih razlika, u čemu se vidi i donekle promenjen pristup kod novog aparata. Kolorit je finiji, ujednačeniji, sa bitno manje neželjenih primesa i sa nešto manje šuma. S druge strane, konturna oštrina i mikrokontrast su na strani starog senzora, ako je to za utehu.

Na -7 EV, iako snimak sam po sebi teško može biti upotrebljiv, X-Pro3 pokazuje daleko bolje očuvanje detalja, ali i kolorita u najdubljoj senci. Takođe, i šum je bolje kontrolisan, kao i količina detalja. -8 EV nema potrebe ni pominjati. Nijedan od senzora ovaj deo zadatka nije položio sa prelaznom ocenom, kako usled naglog skoka šuma, tako i zbog veoma slabog očuvanja tonalnog balansa. Istina, komparativno je kvalitet i dalje na strani X-Pro3, ali u ukupnom skoru to nije od naročite važnosti, jer su snimci u celini neupotrebljivi.

Red je da pređemo i na tzv. „pull“ tehniku, kada se tendenciozno preeksponirani snimak vraća u nominalne okvire, na istovetan način kao i kod „push“ procesa, ali u suprotnom smeru. Većina današnjih aparata nema skoro nikakvih poteškoća sa +1 EV. U principu, ta granica se u fotografisanju po sunčevoj svetlosti, gotovo svakodnevno dostiže, čim kontrasti dominiraju scenom. Analizom raspoloživih snimaka, pretpostavke su se obistinile, te su oba aparata rutinski obezbedila čiste snimke, svaki sa sopstvenom softverski postignutom ISO vrednošću, budući da im se bazne ISO vrednosti razlikuju (Fuji X-Pro3 - ISO 160; Fuji X-Pro2 – ISO 200).

Oba aparata su rutinski odradila +1 i +2 EV, s tim da je X-Pro 3 to izveo nešto bolje, sa više rezerve i uz marginu koja obezbeđuje mogućnost korišćenja ove tehnike, mnogo češće nego što bi to slučaj bio sa X-Pro2.

X-Pro3 je bolji i na +3 EV, ali to bismo nazvali Pirovom pobedom, budući da oba aparata beleže neupotrebljiv snimak, s tim što je noviji od njih (X-Pro3) nešto bolji, ako je za ikakvu utehu. +4 EV je očekivano prevelik zalogaj za oba aparata. Poštujući tradiciju, predstavljamo kako to izgleda:

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Mora se priznati da procentualno povećanje neiskoristivih površina na snimku, nije tako veliko kakvo smo očekivali, s obzirom na stanje sa +3 EV. Ono što je izgubljeno, nepovratno je lišeno korisnih informacija, a mi pretpostavljamo da je slabija osetljivost od referentne, donela ovaj rezultat na +4 EV.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, često se praktikuje kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju X-Pro3, to je ISO 12800) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa X-Pro3 potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 25600 ili 51200, pošto su dotične već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 12800, podeksponiranog za 3 i 4 EV, pri čemu rezultujući snimci mogu proći kao softverskih ISO 102400, odnosno 204800. Najpre -3 EV i ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 26MP, 12MP, 6MP, 2MP

Da li zbog drugačijeg internog procesiranja ili nekakvih dorada na senzoru i/ili A/D konverteru, X-Pro3 je ovaj zadatak izveo značajno bolje nego X-T3, sa kojim deli senzor. Najpre, kolorni balans je veoma dobro očuvan, što je jedan od glavnih preduslova upotrebljivosti, a isto se može reći i za kontrolu šuma. Možda i najbitnije, X-Pro3 nije sklon izraženom bendingu, koji je snimak sa X-T3 često činio neupotrebljivim, kada je push tehnika u pitanju. U poređenju sa prethodnikom, X-Pro3 je opet bolji. Možda nije bolji po pitanju očuvanih detalja, ali je kolorni balans daleko bliži realnom i samim tim, reklo bi se da X-Pro3 nudi bolju upotrebljivost.

Nije nam delovalo da je X-Pro3 sposoban za više od ovoga, ali smo ipak odlučili da mu damo šansu i sa +4 EV i efektivnih ISO 204800:

Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 4 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 26MP, 12MP, 6MP, 2MP

Ono što je kod X-T3 bila slabost na +3 EV, to je na X-Pro3 na +4 EV. Kolorni bending, koji se javlja kao posledica prevelikog pojačanja signala, u velikoj meri narušava ukupni kolorni balans i dovodi do neupotrebljivog snimka. To je samo jedan od nepremostivih nedostataka ovako dobijenog snimka. Drugi je enormna količina šuma, koja prosto proždire čak i krupnije, a kamoli finije detalje. Reklo bi se da je ovo ipak prevelik zalogaj za ovaj senzor.