Fuji X-Pro3, Test
REZIME
Ako smo za prvu iteraciju mogli da kažemo da je prošla na kartu avangarde, za drugu da je odigrala na tada već etablirani renome kompanije, za treću opušteno možemo reći da ukazuje na to da ova veoma unikatna, veoma posebna i klasa koja je najdalje moguće od proseka, ipak ima svoju publiku. Malu i odabranu ili samo željnu različitosti, manje je bitno. Bitno je da je X-Pro i dalje tu, i dalje mu je teško naći jasno mesto u Fujifilm gami i još uvek vas u istom danu može impresionirati i dovesti do nervnog sloma.
Važno je u najkraćem konstatovati da je senzor odličan, autofokus takođe, merenje bez greške, a solidan je i spisak pratećih elemenata koji čine jedan aparat.
Nabrajanje uobičajenih kvaliteta i ponavljanje zaključaka kako je senzor odličan, dinamika sjajna, ISO performanse solidne i merenje izvrsno, naročito naglašavajući vernost boja, nekako ne ide uz koncept koji ovaj aparat predstavlja. Naravno da je sve pobrojano podrazumevano, kada se radi o jednom modernom aparatu, ma koliko retro spoljašnost bila dominantna u njegovom tržišnom nastupu, ali to svakako ne znači da će svoj eventualni uspeh X-Pro3 na bilo koji način dugovati pomenutim elektronskim sklopovima i njihovim performansama. Ovaj aparat je nešto za šta vidici moraju biti širi od širine markantnog širokougaonog objektiva, koji će i sam u nekom trenutku postati dosadna svakodnevica, ukoliko je forsirate bez mere. X-Pro3 je model čije bubice i nedoslednosti morate prihvatiti, kako biste mogli da uživate u onome što je izuzetno, a što on definitivno nudi.
Jasno je da prostor određen za zaključak nećemo uludo potrošiti na nabrajanje svega onog što ste i sami shvatili da je dobro. Ili odlično. Usudićemo se da podvučemo neke delove koji bi mogli biti sporni i koji bi mogli uticati na neko buduće zadovoljstvo korišćenja. Cilj? Veoma jednostavan – ako vas sve ovo, što smo saželi u nekoliko proširenih rečenica ne bude demotivisalo u želji da sebe počastite jednim ovakvim biserom, vi se definitivno možete smatrati predodređenim za dugogodišnje druženje sa X-Pro3.
Stvari stoje ovako: X-Pro3 je, bez svake sumnje, ozbiljan aparat, koji vas, osim u retkim i specifičnim slučajevima, neće sprečiti da sačinite dobru fotografiju. Razmislimo li bolje, shvatićemo da manje-više svaki model ima neku manu, koja se u nekom momentu može ispostaviti problematičnom. Bez obzira, sigurni smo da većina nedostataka nije nešto na šta se ne možete navići. Baš kao što smo se u decenijama unazad, lakše ili teže navikavali na razne nedostatke DSLR-ova i drugih ozbiljnih fotoaparata. Međutim, ima i onih stavki koje prete da desetkuju broj potencijalnih kupaca, jer će malo njih biti spremno na kompromis koji podrazumeva ovakav stepen odricanja.
Momenat oko kojeg će biti sporenja, tiče se ideje da skrivanje glavnog ekrana ima uticaj na fotografsko iskustvo pojedinca… ma šta to značilo. Bez obzira što je manijakalno posezanje za pregledom snimaka bilo moguće suzbiti i nekim drugim merama, poput opcije za isključivanje automatskog (ako ne i svakog drugog) pregleda ili implementacijom konvencionalnog obrtnog, umesto flip mehanizma, Fujifilm je odlučio da bolje od svojih kupaca zna šta je za njih adekvatnije. Ispravna logika ili ne, na svakome je da individualno prosudi. Pretpostavljamo da kupci koji se za X-Pro seriju odluče, u startu imaju na umu i sve ove nedostatke. Mi smo pak mišljenja da je isto bilo moguće postići i prostim rešenjem kakvo nudi (recimo) Canon EOS 90D, sa klasičnim zglobnim obrtnim mehanizmom, koji omogućava da ekran bude u praktično bilo kom položaju, pa i zaklopljen tako da se ne vidi. Ovako, dobili smo veoma nepraktičan i (što je verovatno i bio cilj) nesvakidašnji dizajn, čija svrha verovatno nije bila da „šokira“ (u maniru tabloida), ali je pečat avangarde svejedno utisnut.
I dok bismo u nekim crticama mogli da povlačimo pitanja oko ovakvih dizajnerskih… egzibicija (mada bi zluradi pre rekli – „gafova“), ostaje pitanje očiglednog sakaćenja funkcija i elemenata koji su imali svoju praktičnu svrhu na prethodniku. Tu najpre mislimo na odsustvo HDMI porta, kao veoma bitnog mosta između aparata i eksternih uređaja, koji rad u video modu (a u nekim slučajevima i fotografskom) čine prosto lakšim. Ovde se nameće i pitanje do koje mere ovakvi nedostaci utiču i na samu fotografiju? Jedan praktičan primer ukazuje na konceptualni problem arhaičnog dizajna – u želji da snimimo par fotografija veoma dugih ekspozicija, aparat smo postavili na stativ, centralni stub podigli na najvišu poziciju (zbog rakursa), montirali nosač Cokin Z kompatibilnih filtera i došli u poziciju da ne možemo da kadriramo tražilom (suviše je daleko da bismo se primakli licem), a ekran je ostao da „gleda“ u nebo, upravo usled nemogućnosti da bude okrenut više od 90°, zbog kolizije sa pločicom stativa. Za nekog komična, za većinu veoma frustrirajuća ilustracija promašenog dizajna. Insistiranje na retro efektu ima svrhu samo do neke granice. Dalje od toga postaje kontraproduktivno i nameće opravdano pitanje – zar nije onda bilo prostije dizajnirati digitalni film, koji će se umetnuti u postojeće analogne aparate i time modernim fotografima maksimalno dočarati svu čistotu tradicionalne fotografije u (ipak) digitalnom obliku? Jasno je da bi neki takav koncept sadržao više manjkavosti, nego li pozitivnih osobina, ali je ideja dovoljna da dočara besmisao „dizajn ispred prakse“ koncepta projektovanja.
I nije samo ovakav tip fotografije pogođen nesrećnim „ekranoskrivajućim“ rešenjem, već je to slučaj i sa (recimo) table-top fotografijom, aparata uperenog vertikalno ka radnoj površini. Takođe zbog hendikepa okretanja ekrana dok je aparat na stativu.
Jedan neverovatan propust nije problem samog aparata, već poslovne politike, a tiče se punjača, koji je izostavljen sa spiska isporučene opreme. Iako nam je potpuno jasno da je ideja fokusirana na štednju, te da ovo svakako nije jedini model koji ne nudi punjač u osnovnom paketu, mišljenja smo da je ukupna ušteda doslovno beznačajna, spram štete koju jedna takva, pa moramo reći – bezumna odluka, uzrokuje na polju prodaje. Aparat je uz pridruženi USB kabl moguće puniti preko USB-a na računaru (što implicira da morate nositi računar na putovanja, čak i ako vam ne treba) ili koristiti odgovarajući koji eventualno imate od pametnih telefona. Sve ovo je uslovljeno potrebom da nešto od toga imate, te da je punjač slobodan da zajedno sa aparatom ostane blokiran gotovo 5 sati. Ako fotografišete sporadično, jednom mesečno i tome slično, ovo rešenje je na granici primenjivog. Ako to činite češće i želite mogućnost posedovanja više od jedne baterije, ovakva nepotrebna egzibicija vas doslovno može odbiti od ideje kupovine aparata, pa u cenu nabavke odmah uračunajte i namenski punjač.
Kad bolje razmislimo, lista nedostataka nema baš mnogo stavki – zapravo, nema ih mnogo više, nego bilo koji drugi model. Problem je, međutim, što jedna ili dve negativne stavke halapljivo otimaju ukupan skor, jer nameću viđenje koje se u praksi mnogima neće svideti, čime aparat neizostavno gubi potencijalno veoma zahvalnu publiku. I tu dolazimo do onog večitog pitanja, kome je ovaj aparat namenjen?
U nekim je situacijama teško preciznije odrediti kome je aparat namenjen. Kao posledica nesvakidašnjeg pristupa dizajnu, uz X-Pro3 ide i nesvakidašnja opservacija na ovu temu, pa je mnogo lakše reći za koga dotični nije. A nije za sve one koji vole komformizam, koji ne pristaju na kompromise, ne teže da osete „kako se kalio čelik“ ili kako je nekada bilo teško zamisliti konačnu fotografiju nakon pritiska okidača, niti im je kao podsticaj potreban nekakav mehaničko-tehnički nedostatak, kako bi došli do inspiracije. Nije namenjen ni onima koji žele dobar video, a bez kupovine namenskog video uređaja. Ni onima koji bi da postojeći DSLR zamene MILC-em. Sve su to grupacije korisnika koje bi se potencijalno mogle prevariti i kojima bismo svakako radije preporučili gledanje u pravcu X-Tx serije Fujifilm-a. X-Pro čak nije ni cenovno pristupačan, da bi se to moglo smatrati nekakvim izgovorom za nabavku.
Dakle, ukoliko želite ne nužno bolje, ali neizrecivo različito ili bolje rečeno unikatno iskustvo, lišeno beskrajnog tumaranja po sistemu menija, lišeno neprestanih provera, „dotezanja šrafova“ i nastojanja da se „podesi samo još ovo“… X-Pro3 može biti odličan saputnik u takvom, neopterećenom saživljavanju sa fotografijom, u nekom obliku koji definitivno može biti sličan onome kojeg se sećamo od pre nekoliko decenija. Da li je to jedini način za postizanje takve vrste unutrašnjeg balansa… verovatno ne. Čak sigurno. Ali ukoliko skupite hrabrosti da kupite X-Pro3, savladate prvobitnu teskobu kojom vas aparat surovo kažnjava i sputava ideje traženja „gde se podešava…“, imate sve šanse da fotografiju živite na neki drugi način, iako ne nužno plodniji. Neko kaže da plodonosni rad može biti isprovociran upravo limitiranim pristupom svakodnevne i trendovske uljuljkanosti u udobnost modernog opštenja sa tehnikom. Način svakako različit od svega uobičajenog. Da li je takav način fotografskog stvaralaštva moguće postići i bez X-Pro3? Da, svakako! Ali, ne treba zanemariti da jedino X-Pro3 sve to nudi u integralnom, rangefinder pakovanju, sa hibridnim tražilom kakvo nijedan drugi proizvod na tržištu ne nudi i to je jedina jasna i neporeciva istina. Osetite li žmarce prilikom pomisli o radu koji oponira uobičajenom, oponaša tradicionalno i provocira konvencionalno – Fujifilm X-Pro3 je, kao unikat industrijskog dizajna i često inverzne logike, definitivno predodređen za vas!
Kao ni ranije, ni sada nećemo ocenjivati aparat, već ćemo izneti najbitnije pozitivne i negativne utiske:
DOBRO:
-nesumnjivo najuspešniji primer efikasne borbe protiv moiré efekta na senzoru bez AA filtera;
-odlične ISO performanse;
-visok nivo detalja;
-solidan AF u modu pojedinačnog fokusa zahvaljujući faznim AF tačkama na glavnom senzoru;
-EVF visoke rezolucije i solidne dinamike;
-hibridno tražilo kao impresivan spoj optičke i elektronske komponente;
-elektronska libela;
-izuzetna realizacija manuelnog fokusiranja;
-veoma kvalitetna izrada, sa tri ponuđena finiša;
-dva memorijska slota;
-visok kvalitet JPEG izlaza;
-procesiranje RAW-a u aparatu;
-real-time korekcija optičkih anomalija objektiva u JPEG formatu;
-simulacija čuvenih Fuji filmova pomoću kolornih profila;
-Duratect™ premaz visoke tvrdoće kao opcija;
MOGLO JE BITI BOLJE:
-marketinški manipulativna funkcija redukcije šuma;
-nedovoljno ispoliran sistem menija sa gotovo nasumično nabacanim opcijama;
-u nekim situacijama ne baš funkcionalan retro dizajn;
-elektronska libela sklona minornim greškama u pojedinim situacijama;
-rangefinder OVF baš i nije prilagođen sistemu sa izmenjivim objektivima;
-punjač izostavljen iz osnovnog pakovanja, a takođe i USB adapter;
-brzi pristup remapiranju programabilnih komandi više nije na raspolaganju;
-obrtni ekran diskutabilnog dizajna i ograničene upotrebljivosti;
-statusni ekran ne poseduje pozadinsko osvetljenje;
-ograničen rad sa stativa;
-izostavljen HDMI port;
U prilogu pružamo originalno uputstvo za Fuji X-Pro3 u PDF formatu na engleskom jeziku, kao i mini-galeriju fotografija samog tela:
Fuji X-Pro3 Uputstvo na engleskom: LINK (PDF; 4 MB)
