Fuji X-Pro3, Test
TELO
Prilikom testiranja prošle generacije X-Pro, konstatovali smo da je u pitanju MILC nestvarno velikih dimenzija spram proseka. Želja da se po svaku cenu obnovi tradicionalni dizajn range-finder aparata, oličena je i najbolje pretočena u stvarnost upravo na primeru X-Pro serije. S obzirom da je X-Pro2 u velikoj meri već postigao neverovatan stepen vernosti digitalne replike nekada dominantnih sprava u foto-tehnici, nismo iznenađeni što je i nova generacije u proseku preuzela manje/više sva rešenja sa prethodnika, dodajući tek sporadična unapređenja, ali i neke, recimo to tako – upečatljive razlike.
Gabariti od 141 x 83 x 46mm, praktično su identični onima kod prethodnika, a čak je i razlika u masi potpuno zanemarljiva (2 grama; prim.aut.) i sada iznosi 497 grama. Fujifilm X-Pro3 definitivno ne spada u red minijaturnih aparata, a s obzirom da ga krasi senzor APS-C formata, to još više dobija na težini. U svakom slučaju, ove karakteristike definitivno idu u korak sa retro-dizajnom, koji se u slučaju ove kompanije čini veoma važnim detaljem. Kako god, ukoliko nabavljate novi aparat i X-Pro3 vam se čini kao model koji zadovoljava vaše potrebe, obavezno proverite da li u te potrebe spadaju i ove, ne baš male dimenzije u odnosu na druge MILC-eve.
Izrada je, kao i kod većine Fuji modela, veoma dobra, s tim da je sada po prvi put za oplatu upotrebljena legura titanijuma, umesto uobičajenog magnezijuma, koji je i dalje prisutan u formi osnovne konstrukcije. Titanijum je upotrebljen za gornji i donji deo oplate, čineći ga dodatno čvrstim i otpornim na fizičku torturu. Osim klasičnog, crno farbanog finiša, koji vizuelno podseća na ostale Fujifilm aparate, u ponudi su i dve Duratect™ varijante – Dura Silver i Dura Black. Sve tri varijante krasi veoma malo plastike i dosta titanijuma, pri čemu Duratect primerci nose i zaštitni premaz naročito visoke tvrdoće (do 10 puta veće u odnosu na standardnu verziju!), što za sobom povlači i otprilike 10% veću cenu. Precizno krojena teksturirana obloga na kritičnim mestima, kako bi se poboljšalo ležanje u ruci i sprečilo da aparat nehotice ispadne iz šaka, i dalje je prisutna na uobičajenim mestima. Iako očigledno reljefna, ne deluje kao preterano „lepljiva“ za prste, što ponekad može biti problem, nakon dužeg držanja u rukama.
Fuji navodi da je X-Pro3 zaptiven u 70 tačaka, a promotivne fotografije to naročito potenciraju. Ipak, kao i mnogo puta do sada, ne navodi stepen zaptivenosti po standardizovanoj IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), pa je i sam pojam zaptivenosti više informativnog karaktera. Dobro je da postoji, ali od te zaptivenosti definitivno ne treba očekivati čuda i posebno treba obratiti pažnju na to da i sam objektiv mora biti zaptiven, kako bi činio celinu sa samim telom. U korist visokog kvaliteta i robusnosti ide i podatak o procenjenih 150.000 snimaka, na koliko je deklarisana zavesica, mada u praksi aparat može postići i mnogo više snimaka, budući da poseduje i elektronsku verziju, doduše donekle ograničenu. Fujifilm navodi i preporučene atmosferske uslove, pa X-Pro3 zvanično podnosi temperature i do 10°C u minusu što, podsećamo, najčešće nije na listi karakteristika modela drugih proizvođača. Iako svi znamo da foto-oprema u praksi najčešće podnosi i dosta niže temperature, malo je modela koji su zvanično serfifikovani za temperature ispod 0°C, pa ovo zaslužuje nekakav respekt.
Bajonet je Fuji X, što podrazumeva kompatibilnost isključivo sa Fuji APS-C sistemom u nativnoj varijanti. S obzirom na izbor objektiva svih cenovnih klasa, izostanak šire 3rd party podrške i nije naročit hendikep ovog sistema.
SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO
Za razliku od DSLR sistema, kod kojih je senzor samo jedna u nizu komponenti koje moraju funkcionisati komplementarno sa ostalima, kod MILC aparata je senzor apsolutno najbitniji deo, koji se stara o čitavom nizu parametara, tokom celog procesa kadriranja, fokusiranja ili merenja svetla. Njegova uloga je ključna, pa se u priči o podsistemima aparata on najčešće nameće kao primarni element.
Senzor predstavlja ponos Fuji kompanije, koja je oduvek težila da tehnologiju upotrebi na sebi svojstven, unikatan način, čak i onda kada to jednim delom odudara od uobičajenih okvira. X-Trans kolorni filter je jedan od načina na koji Fuji postiže svoju unikatnost, a ona je dostigla svoju četvrtu iteraciju, i dalje čuvajući titulu matrice koja se sa najboljim uspehom nosi sa pojavom moiré-a. Iako kritičari (s pravom) navode da izostanak moiré-a svakako nije besplatan, te da u jednačinu unosi i neke negativne posledice, X-Trans predstavlja jasan otklon u odnosu na klasičnu „Bayer“ RGB matricu, a Fuji tvrdi da upravo to rešenje garantuje najverniju reprodukciju boja. Fuji na svoje senzore ne stavlja Anti-Aliasing/Low-Pass (AA/LP) filtere, što u nekoj meri kompenzuje problem nešto manje oštrine X-Trans matrice. Kao i prethodna generacija, i ova se izrađuje u Sony pogonima, s tim da Fuji ističe kako je kompletan razvoj i dizajn uradio sopstvenim kapacitetima. Kako Bayer i X-Trans matrice izgledaju, možemo videti na sledećoj ilustraciji:
X-Trans RGB matrica senzora *
Uglavnom, radi se o četvrtoj generaciji X-Trans senzora APS-C formata, dimenzija 23.5 x 15.6mm koji je, zahvaljujući tome što je baziran na Sony CMOS tehnologiji (koja u ovom trenutku svakako važi za najnapredniju), sada smešten u red tzv. BSI (BackSide Illuminated) senzora, kod kojih su, u cilju efikasnijeg sakupljanja svetlosti, elementi koji čine foto-receptor, raspoređeni drugačije u odnosu na uobičajene FSI (FrontSide Illuminated) varijante. Naime, konvencionalan (FSI) dizajn je konstruisan po ugledu na ljudsko oko, sa sočivom koje je prva barijera svetlosnim zracima koji padaju na površinu senzora, da bi nakon prolaska kroz njega zraci prvo morali proći kroz kolorni filter, pa zatim provodnički sloj i tek onda stigli do samog substrata koji registruje informaciju. Takav dizajn beleži određene gubitke u prikupljenoj svetlosti, budući da se deo iste reflektuje o metalni provodnički sloj, te na taj način ostaje neiskorišćen. Tu na scenu stupa BSI dizajn, koji svetlost, nakon prolaska kroz sočivo i kolorni filter, odmah propušta do substrata, dok je ožičenje smešteno iza. Ovaj dizajn, osim što je nešto skuplji, obezbeđuje bitno veću efikasnost u prikupljanju svetlosti, kako zbog izostanka refleksije ožičenja, tako i zbog veće iskoristive površine svake od fotodioda. Samim tim, BSI dizajn utiče i na bolju osetljivost, ali i dinamički raspon. Koliki je dobitak u praksi, videli smo na primeru modela X-T3, koji je ovaj senzor prvi ponudio u Fuji aromi.
Ukupna raspoloživa rezolucija iznosi 26MP (precizno – 6240 x 4160 piksela), što je u apsolutnim okvirima tek za oko 8% više od 24MP koje nudi X-Pro2. Linearno gledano, dobitak je najblaže rečeno simboličan (4%) i očigledno je tu kako bi otklon u odnosu na stariji model bio jasniji. APS-C format u slučaju Fujifilm-a ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.5x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da standardni objektiv, poput XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS, ima efektivni raspon od 27-83mm, ekvivalentnih 35mm senzoru.
ISO raspon, baš kao i kod X-T3, počinje od vrlo neuobičajenih ISO 160. Tehnički razlozi za ovo nam nisu poznati, a X-Pro3 kao maksimum baznog raspona nudi za današnje prilike relativno skromnih 12800. Raspon se softverski može proširiti u oba smera. U donjem se softverske ISO vrednosti kreću od ISO 80 – 125, dok u gornjem opsegu aparat nudi ISO 25600 i 51200.
Fuji X-Pro3 donosi i najsvežiji Fujifilm sistemski procesor, jednostavnog naziva X Processor 4. Nove video mogućnosti uslovile su i znatno veće angažovanje procesora, što prirodno iziskuje i potrebe za boljim performansama. Kao zanimljiv podatak mogu poslužiti i zvanični podaci o brzini procesora, koji je tri puta brži od X-Processor Pro generacije, koju poseduju X-Pro2, X-T2 i X-H1! Da li je jedan ovakav procesor neophodan modelu kakav je X-Pro3? Verovatno ne, ali se u cilju smanjenja troškova, u svim novijim modelima jednog proizvođača uglavnom implementira najnovija generacija procesora.
Čišćenje prašine sa senzora povereno je integralnom sistemu samočišćenja razvijenom u Fuji kompaniji, a u osnovi se radi o klasičnom modulu koji upošljava nekoliko različitih frekvencija vibriranja, kako bi uklonio čestice prašine sa površine senzora. Naravno, pod uslovom da iste nisu zalepljene na površinu. Šteta je što su i dalje retki proizvođači koji su predvideli nekakav mehanički vid zaštite senzora u periodu kada je aparat isključen, a objektiv uklonjen sa bajoneta. Koliko nam je poznato, jedino takvo rešenje za sada nudi Canon EOS R (i njegovi derivati), iako smo se nadali da će to postati okidač da i ostali osmisle svoje rešenje tog tipa.
Odsustvo ogledala kakvo znamo iz DSLR-a, uslovljava i odsustvo čitavog niza autonomnih sistema koji se staraju o različitim fazama nastanka fotografije, a koji inače zavise od prisustva tog ogledala. Jedan od takvih podsistema je i senzor merenja svetla. Pošto X-Pro3, kao MILC, ne poseduje namenski senzor merenja svetla, taj proces je u potpunosti prepušten glavnom senzoru. Uslovi za ovo su dobijeni zahvaljujući konceptu koji režim živog prikaza (tzv. „Live-view“) koristi kao osnovni i jedini način rada. U takvom okruženju, kada je glavni senzor non-stop aktivan, isti se može koristiti kao zamena za čitav niz podsistema, koji su na DSLR-ovima morali da postoje kao zasebni elementi. U takve podsisteme, osim merenja svetla, spada i sistem autofokusa, kao i način rada tražila, koje je u slučaju MILC-a elektronsko (EVF) ili, kao kod X-Pro serije – hibridno.
Merenje svetla se i dalje vrši u 256 zona, koje pomoću uzoraka sa glavnog senzora, vrše procenu potrebne eksponiranosti. Od modova merenja se nudi sve na šta smo navikli: Multi, Average, Center-weighted i Spot. Multi mod merenja će većini korisnika biti dominantan u svakodnevnom radu, jer vrši merenje cele scene, a u obzir uzima kolorit i očuvanje što šireg tonalnog opsega. Center-weighted mod takođe meri celu scenu, ali stavlja akcenat na središnji deo kadra, dok Average mod računa prost prosek. Iako zvuči banalno, ovaj mod merenja će za dosta situacija biti verovatno i podesniji nego Multi mod. Spot je poslednji mod merenja, a bitno je drugačiji u odnosu na prethodno pobrojane, jer se kao uzorak uzima veoma mala površina od svega 2% kadra sa centrom u izabranoj AF tački/zoni, čime se obezbeđuje korektna eksponiranost ovog dela kadra, uz zanemarivanje svega ostalog. Izborom odgovarajuće opcije u sistemu menija, X-Pro3 nudi mogućnost vezivanja spot merenja za aktivnu AF tačku, umesto forsiranja centralne tačke kao referentne tačke.
Electronic level, Fuji-jeva verzija elektronske libele kojom aparat fotografu asistira u poravnanju aparata u odnosu na horizont, funkcioniše u obe ose i orjentacije aparata, ali je podrazumevani prikaz isključivo za horizontalnu osu i to u veoma rudimentarnom obliku, na koji smo navikli kada je Fujifilm u pitanju. U većini situacija, prikaz je limitiran samo na horizontalnu osu, a bolji, 3D prikaz, nije moguće permanentno aktivirati, tako da non-stop bude prikazan na ekranu i/ili tražilu, već ga je moguće dobiti pritiskom na komandu kojoj je dodeljena ova funkcija. Bespotrebna komplikacija, opet. Kada je aktivan 3D prikaz, aparat osim horizontalnog poravnanja, grafički prikazuje i azimut, tj. vertikalno poravnanje ose objektiva u odnosu na horizont. Kod nekih prethodnih modela smo takođe iznosili zamerke ovog tipa, ali kako tokom nekoliko godina Fuji ni na jednom modelu nije ponudio bolju kontrolu, ovaj put se ne nadamo eventualnoj naknadnoj korekciji uz pomoć firmware-a.
AUTO-FOKUS
Sistem autofokusa je još jedan od elemenata koji u MILC sistemima nema svoj namenski senzor, već se oslanja na usluge glavnog senzora, vršeći svoju funkciju neposredno pre okidanja. Fuji X-Pro3 spada u red aparata koji poseduju hibridni AF sistem. To znači da kombinuju kontrastni (CDAF) i fazni (PDAF) sistem fokusiranja, oslanjajući se na namenske fazne tačke, naizgled nasumično razbacane na površinu glavnog senzora. Fuji je jedan od pionira ove tehnologije, te s toga nije čudno što ju je doveo na veoma visok nivo.
X-Pro3 nudi bitno napredniji sistem fokusiranja nego što je to bio slučaj kod prethodnika i u potpunosti je preuzet sa X-T3. Intelligent Hybrid AF, kako ga Fujifilm zove, fokusiranje vrši pomoću mreže od ukupno 425 AF polja, sačinjenih od 25 x 17 pojedinačnih segmenata, koja zauzimaju praktično 100% ukupne površine kadra. Sam senzor je pokriven sa preko 5000 faznih fotodioda po jednom polju, što znači da je čitav senzor pokriven sa preko 2 miliona faznih ćelija! Poređenja radi, X-Pro2 poseduje četvorostruko manje faznih ćelija (oko 500.000)!
Poboljšanjima tu nije kraj, jer novi procesor, ako je verovati proizvođaču, podiže brzinu merenja, reakcije autofokusa i pozitivne potvrde za čak 50%. To naročito pogoduje kontinualnom fokusiranju, kao i fokusiranju u uslovima lošijeg osvetljenja. Donja granica minimalnih uslova osvetljenja, koji su neophodni da bi autofokus korektno funkcionisao, dodatno je smanjena, pa X-Pro3 može da fokusira na samo -3 EV za kontrastnu, odnosno svih -6 EV za faznu komponentu hibridnog autofokusa! Raspored autofokusnih tačaka možemo videti na sledećoj ilustraciji:
Prikaz AF tačaka u elektronskom tražilu
Fuji X-Pro3 nudi i mogućnost svođenja fokusne zone sa maksimalnih 425 na svega 117 AF polja, u cilju lakše manipulacije i bržeg rada. Time se delimično gubi na fleksibilnosti odabira aktivnog AF polja, ali je selekcija nedvosmisleno brža. Upravljanje AF poljima i zonama se ovaj put vrši namenskim džojstikom na zadnjoj strani tela, baš kao i kod X-T3! Komanda je precizna i veoma intuitivna i bitno poboljšava ukupnu ergonomiju u odnosu na X-Pro2.
Od fokusnih modova, Fuji nudi standardne opcije: Single mod služi za pojedinačno, jednokratno fokusiranje i neophodno ga je ponavljati za svaki snimak, dok je Continuous namenjen praćenju pokretne mete i konstantnom refokusiranju. Na raspolaganju je i „nefokusni“, tj. manuelni mod, koji je na jednom ovakvom aparatu prava poslastica za koristiti. Naravno, ukoliko vam manuelni fokus nije stran.
Spisak metoda selekcije tačaka nije suviše dugačak, ali se odlikuje sa više različitih varijacija, koje mogu biti korisne od slučaja do slučaja. Single Point AF - klasična pojedinačna selekcija AF tačaka/polja se veoma jednostavno vrši korišćenjem namenskog džojstika, dok se pritiskom na isti aktivno AF polje automatski resetuje na centar kadra. Fokusno polje se u ukupno šest koraka može povećati do 150%, odnosno smanjiti na 50% originalne veličine, te na taj način olakšati fokusiranje u zavisnosti od potreba.
Zone AF - zonski sistem selekcije funkcioniše malo drugačije. Broj zahvaćenih tačaka je veći, a to se od prostog povećanja pojedinačne tačke razlikuje po tome što se u slučaju zone, fokusiranje vrši usrednjavanjem težišta svih tačaka koje zona pokriva, umesto da polje bude posmatrano integralno, kao jedna velika fokusna tačka. U praksi se na ovaj način vrši lakše ograničavanje automatskog fokusa, isključivo na polje koje zona obuhvata. Zona se može definisati u nekoliko veličina: 3x3 je najmanja, a može biti i dimenzija 5x5 ili 7x7 tačaka.
Poslednji metod je Wide/Tracking, a način funkcionisanja se razlikuje u zavisnosti od toga da li je izabran pojedinačni ili kontinualni mod fokusiranja. U modu pojedinačnog fokusiranja, ovaj metod selekcije je potpuno automatski. Obuhvata celu fokusnu površinu, a aparat samostalno procenjuje težište kadra u zavisnosti od kontrasta, distance i kolorita. U praksi, ovaj metod funkcionisanja je najbliži klasičnom „kompaktovskom“, gde aparat prosto „nabada“ fokus, u nadi da će vam se njegov izbor svideti. Učinak je polovičan – nekad će aparat fokusirati baš ono što ste naumili, ali nekad to neće biti slučaj, što se najčešće događa kada je objekat koji želite fokusirati previše sitan ili nije u prvom planu. U kontinualnom modu, Wide/Tracking će nastojati da kontinualno prati unapred izabranu metu i procenjuje njenu poziciju na osnovu kolorita.
Osim pobrojanih metoda selekcije, aparat nudi i ALL poziciju u listi raspoloživih metoda ali se, uprkos očiglednom dizajnerskom gafu, ne radi o metodu selekcije, već o poziciji koja kombinuje prvobitna tri, i to tako što se nakon prelaska u režim selekcije tačaka, metod može ciklično menjati pomoću zadnjeg kontrolnog točkića. Ovo rešenje smo već viđali i kada se jednom naviknete, rad sa AF sistemom biva višestruko brži. Pogotovo na aparatu koji (kao X-Pro serija) ne raspolaže sa baš previše direktnih komandi.
Fokusni sistem je sposoban za prepoznavanje lica, ali i očiju što u mnogome može olakšati rad sa velikim blendama i u situacijama kada za preterano osmišljavanje kompozicije nema vremena. Face/Eye Detection opcija je ponuđena u nekoliko varijacija. Osnovna prepoznaje lica i dostupna je kako u pojedinačnom, tako i u kontinualnom fokusnom modu, u sva tri metoda selekcije. Pored nje, ponuđena je i sofisticiranija verzija koja prepoznaje i oči. Eye-Auto za težište fokusa bira oko najbliže aparatu, dok se izborom Eye-right ili Eye-Left može ručno precizirati koje je oko u datoj situaciji bitnije za fokus. Ukoliko aparat nije u stanju da iz bilo kojeg razloga prepozna oči (naočare, previše širok kadar, nedovoljno svetla i tome slično), usredsrediće se na lice, čime se izbegava izostanak fokusa. U kontinualnom modu, dostupno je isključivo praćenje lica, bez mogućnosti davanja prioriteta očima, što ne treba da čudi, budući da je izdvajanje očiju u kadru i inače veoma težak zadatak, iz mnoštva razloga.
Osim toga, kontinualni fokus je, pomoću seta od šest različitih scenarija (pet predefinisanih i jedan izmenjivi) moguće prilagoditi različitim situacijama, u zavisnosti od potreba, a parametri obuhvataju osetljivost praćenja, brzinu praćenja i brzinu tranzicije u okviru fokusnog polja.
Dodatno prilagođavanje je moguće pomoću još nekoliko opcija. Pre-AF forsira korekciju fokusa uoči okidanja, čak i ako se okidač ne drži na prvom „kolenu“. AF-Illuminator služi za (de)aktiviranje pomoćnog LED osvetljenja na aparatu, a AF+MF dozvoljava manuelnu korekciju fokusne distance, dok se okidač drži na prvom kolenu. Moguće je imati i zasebna setovanja fokusnog moda i metoda selekcije tačaka, u zavisnosti od orjentacije aparata, što se ne viđa baš često. Corrected AF frame je nešto što je unikatno za ovaj aparat (i X-Pro seriju uopšte), a delimično rešava problem paralakse o kojem će više reči biti u narednom delu testa.
KOMANDE I OSTALI DETALJI
Iako je u vreme prvobitne promocije, X-Pro serija delovala kao relativno jednostavna za realizaciju („treba samo prekopirati odgovarajući analogni model i to je to“), u praksi se ispostavilo da je X-Pro veoma težak zalogaj, te možemo samo da pretpostavimo kakve je muke ova serija modela zadavala Fujifilm-u u svom razvoju. Čak i danas, nakon predstavljanja treće generacije ovog modela, vidi se da neki nedostaci još uvek nisu otklonjeni i da će vrlo teško ikad biti prevaziđeni. Pomiriti digitalno i analogno nije baš toliko jednostavno. Najpre, insistiranje na mehaničkim komandama deluje atraktivno, ali sa sobom nosi i čitav niz raznih komplikacija, koje se moraju rešiti na način da ne izazovu konfuziju, ali i da istovremeno donesu autentičan retro osećaj. Fuji X sistem sa retro dizajnom koketira od prvog trenutka svog postojanja, ali je X-Pro serija u tom smislu daleko najradikalnija. Povrh svega, treća generacija ovog modela u nekim detaljima nastoji da i dodatno pojača retro doživljaj.
Pogled spreda neodoljivo podseća na stare rangefinder aparate poput recimo Leica-e, uz par neophodnih detalja koji otkrivaju digitalni pedigre novog aparata. Centralno mesto zauzima Fuji X bajonet koji je namenjen isključivo APS-C formatu, pa je isključena bilo kakva mogućnost da u budućnosti isti sistem nastavi da egzistira i u nekom 35mm obliku. Sa leve strane bajoneta je rukohvat niskog profila, ali relativno pristojnog dizajna, koji ga čini dovoljno praktičnim za dnevne zadatke. Oblik rukohvata je tek minimalno promenjen u odnosu na X-Pro2 i može se reći da je i dalje veoma plitak. Finiš je sačinjen od veoma tvrde gume, zbog čega se na trenutke više čini kao plastika. Iz tog razloga i ne uliva baš preterano poverenje kada je ležanje u ruci u pitanju. Daleko od toga da će vam aparat ispasti, ali prosto – držanje bilo kakvog, iole masivnijeg objektiva, dosta je rizično bez ramenog kaiša ili dodatne potpore. Ovo nipošto ne treba mešati sa utiskom kvaliteta! On je i dalje izuzetan!
Malo iznad rukohvata se nalazi višenamenski, prednji kontrolni točkić, koji ovaj put ne nudi mogućnost pritiska. Ovo je jedina, ali veoma bitna i ako nas pitate, negativna promena u odnosu na prethodnu generaciju… barem kada se radi o prednjoj strani aparata. Ograničen izbor direktnih komandi je na prethodniku bio solidno kompenzovan mogućnošću širokog prilagođavanja komandi, te je svako smanjenje tog obima bez dvojbe negativno. Podrazumevana namena prednjeg kontrolnog točkića je kontrola trajanja ekspozicije u manuelnom modu. Smer funkcionisanja i namena se može menjati, što je uvek korisna mogućnost u smeru poboljšanja ergonomije. Nedaleko od prednjeg kontrolnog točkića je dvosmerna polugica u čijem se središtu nalazi taster. Polugicom se menja mod rada tražila. Povlačenjem na desno vrši se ciklični izbor između OVF ili EVF prikaza, a povlačenjem na levo se u OVF modu (de)aktivira ERF (od Electronic Rangefinder) - minijaturni „prozor“ sa 100% uvećanim elektronskim prikazom fokusnog polja. Taster spada u red programabilnih, pa je njegovu funkciju moguće izabrati iz liste unapred definisanih.
X-Pro 2 nas je svojevremeno oduševio jednostavnim, a gotovo savršenim sistemom brzog prilagođavanja programabilnih komandi, gde je njihovo mapiranje bilo moguće izvršiti i veoma prostim, dugotrajnim pritiskom na svaku od njih, pri čemu bi se na ekranu pojavio meni koji omogućava brzu zamenu funkcije i njenu permanentnu promenu do neke sledeće prilike. Na ovaj način je bilo moguće prevazići ograničenost direktnih, fizičkih komandi, u zavisnosti od trenutnih potreba. Na žalost, neko je odlučio da ta opcija nije značajna, te ju je uklonio na novom modelu. Tako se sada za menjanje namene mora potrošiti dosta vremena i posegnuti za relativno konfuznim sistemom menija. O čestom menjanju nema svrhe ni razmišljati.
Iznad bajoneta je LE dioda kojom aparat signalizira odloženo okidanje ili asistira sistemu autofokusa u uslovima lošeg svetla. Sasvim dole, sa leve strane bajoneta, nalazi se taster za otključavanje bajoneta radi uklanjanja objektiva, dok je desno rotaciona polugica koja služi za izbor fokusnog moda. S označava pojedinačni, C kontinualni fokus, dok M služi za prebacivanje na potpuno ručno fokusiranje. Sasvim gore desno je i poslednji preostali element koji se može videti spreda a, slobodno možemo reći, i najinteresantniji u svakom slučaju. Radi se o „prozorčetu“ koje je u bliskoj vezi sa optičkom komponentom tražila, jer „rangefinder“ aparati nemaju ogledalo i prizmu, kojim bi projekciju sa objektiva prosledili do oka fotografa. Za tu svrhu služi upravo ovaj optički sklop.
Pogled odozgo otkriva gotovo u potpunosti preslikan dizajn sa starije generacije. Centralno mesto zauzima Fuji TTL papučica blica. Nismo sigurni u svrsishodnost farbanja iste u crnu boju, ali smo sigurni da će tragovi korišćenja biti uočljiviji na taj način. Sa njene leve strane je marker koji obeležava osu senzora, dok se ispred nalazi interni stereo mikrofon, namenjen snimanju audio komponente video zapisa. Sa desne strane situacija daleko živopisnija. Najočigledniji detalj je svakako mehanički selektor trajanja ekspozicije i ISO vrednosti. Obe ove komande su integrisane u jedan točkić i, premda je ideja u neku ruku dobra, realizacija baš i nije. Ako nekom ova ocena deluje kao deja-vu – tako i treba da zvuči, jer koncept nije promenjen, uprkos mnoštvu kritika koje su ranije upućene u pogledu izvedbe ovih komandi. Primarna funkcija ovog točkića je izbor trajanja ekspozicije. Osim brojčanih oznaka trajanja ekspozicije, raspona od 1“ do 1/8000s u koracima od cele blende, ponuđene su još i T, B i A pozicije. T pozicija prebacuje aparat u manuelni mod, pa se pomoću prednjeg kontrolnog točkića može birati trajanje ekspozicije u celom rasponu koji aparat omogućava, dok B označava Bulb, veoma duge ekspozicije čije trajanje određuje daljinski okidač. Crvenim slovom A je označen režim automatskog određivanja ekspozicije. U središtu ovog točkića, nalazi se taster kojim se otključava njegovo rotiranje nakon što je zaključan u A položaju. Nakon pomeranja iz A položaja, točkić se može slobodno rotirati na sve ostale vrednosti. Iako to nije očigledno, ukoliko ekspoziciju točkićem ručno postavite na neku vrednost, nju ćete još preciznije moći da korigujete rotacijom prednjeg kontrolnog točkića, s tim što je raspon limitiran prvom manjom, odnosno većom vrednošću na točkiću za izbor ekspozicije. Pa će tako, ukoliko točkić stavite na 1/2000, prednjim kontrolnim točkićem biti moguće selektovati 1/1600 i 1/1250, odnosno 1/2500 i 1/3200s, iako njih nema na samom točkiću. Premda posle kraćeg korišćenja lako prelazi u naviku, ovakav koncept postavlja (opravdano) pitanje koliko insistiranje na retro dizajnu, a naročito u ovoj meri, uopšte ima smisla?
Gornja strana točkića se, osim oznakama trajanja ekspozicije, odlikuje i naročitim malim „prozorčetom“ koji prikazuje trenutno izabranu ISO vrednost. Na raspolaganju je ručni izbor ISO vrednosti u rasponu od 100 do 12800, u koracima od 1/3EV, s tim da su sve vrednosti van baznog raspona (tj. one softverske) izostavljene i mogu biti izabrane isključivo pomoću prednjeg kontrolnog točkića, kada je ISO točkić postavljen na C (od „custom“) vrednost. Na ovaj način je rešena višegodišnja, zbunjujuća praksa da ISO točkić nudi samo jednu H poziciju, namenjenu softverskim ISO vrednostima iz gornjeg opsega, dok aparat nudi više takvih vrednosti, zbog čega je za svaki izbor bilo neophodno preturati po sistemu menija. Samo mehaničko rešenje za promenu ISO vrednosti je još jedan od unikata ovog modela - ISO vrednost se menja obrtanjem „omotača“, tj. spoljnog prstena glavnog točkića, tako što on prvo biva podignut vertikalno i onda rotiran do željene vrednosti. Ovaj sistem rada je dosta spor – ne samo u fizičkom smislu, nego i zbog toga što iziskuje određeni stepen koncentracije i veoma precizne prste. Osim toga, veoma često će se, kada ekspoziciju određujete ručno pomoću istog točkića, dešavati da prilikom korišćenja relativno dužih ekspozicija, ISO prozorčić bude okrenut naopako, što uz veoma sitan font koji se unutar njega nalazi, očitavanje vrednosti ponekad čini gotovo nemogućim. Srećom, povratna informacija o aktuelnoj ISO vrednosti postoji u tražilu ili na glavnom displeju ali se, bez obzira na to, većina konzumenata ovog aparata odluči za AutoISO funkciju ili C poziciju točkića, jer je sve to prosto jednostavnije za korišćenje.
Uzgred, kad već pomenusmo AutoISO, ova opcija se, kao i kod svih Fujifilm aparata, nudi u tri profila kojima se aparat može prilagoditi određenoj situaciji za tili čas. Svaki profil sadrži tri stavke. Jedna je podrazumevana osetljivost (najniža koja će biti korišćena), dok je druga maksimalna dozvoljena. Treća reguliše trajanje ekspozicije, a na žalost, projektni tim ni ovaj put nije predvideo mogućnost da AutoISO prati pravilo 1/ekvivalentna-žižna-daljina, koje su drugi brendovi mahom odavno implementirali u svoj softver. No, mora se nešto ostaviti i za neku sledeću generaciju.
Okidač dugog hoda, sa dva kolena i navojem za mehanički žičani okidač, nalazi se u središtu rotacionog prekidača za uključivanje/isključivanje aparata. Desno od njega je programabilni Fn taster, čija se namena može definisati izborom iz ograničene liste. Sasvim desno, izvučen ka zadnjoj strani aparata, nalazi se još jedan mehanički točkić. Njegova namena je izbor kompenzacije ekspozicije u rasponu od ±3 EV, a C pozicija na njemu omogućava ručni izbor pomoću kontrolnog točkića i u rasponu koji dobacuje do ±5EV. Pristojno i veoma efikasno rešenje, pogotovo ako vam navikavanje na čisto mehaničke komande ne ide od ruke.
Opisujući svojevremeno X-Pro2, primetili smo da zadnja strana aparata, koliko god proizvođač insistirao na retro fazonu, bez dvojbi otkriva da se ipak radi o naprednom, modernom, digitalnom modelu. Izgleda da je Fujifilm ovu opasku primetio iz više izvora, te je rešio da otkloni i ovaj poslednji „nedostatak“ u želji da retro zaista bude retro. S toga su, vodeći se mantri koja X-Pro seriju svrstava u red usko specijalizovanih, umetnicima okrenutih i nadasve avangardnih modela, odlučili na jedan radikalniji iskorak i ponudili aparat čiji je glavni ekran inicijalno nedostupan korisniku. Kada kažemo „nedostupan“, ne mislimo to i doslovno, ali podrazumevano stanje zaista jeste nesvakidašnje – glavni ekran je okrenut kontra i da biste mu pristupili, morate obrnuti mehanizam za 90 ili 180°. Pošto je ekran opremljen tilt mehanizmom, umesto obrtnog rotacionog (kakav viđamo na Canon aparatima, recimo; prim.aut), veoma je nepraktično da ekran sve vreme bude okrenut ka korisniku, jer to može biti samo ako je isti rotiran vertikalno, oko svoje donje ivice. Fujifilm je insistirao na ovakvom rešenju kako bi (prema marketinškim pamfletima) u korisniku izazvao kreativni naboj i suzbio neprestanu želju za proverom postojećih snimaka, te isti odložio do trenutka kopiranja fotografija na računar.
Pošto su u projektnom timu ocenili da ova gimnastika sa ekranom nije dovoljna da upotpuni retro osećaj (i kako videsmo, ubedi korisnike da ne preturaju neprekidno po snimcima), kao još jedan zanimljiv element dodali su još jedan mali ekran, ali sa spoljne strane glavnog ekrana. Taj ekran, kvadratnih proporcija i dijagonale 1.28“ (32mm), izveden je takođe dosta neuobičajeno – korišćenjem Color Memory LCD panela, koji je specifičan po tome što, slično e-paper panelima, može da prikazuje poslednju zabeleženu sliku i bez energije, ali tako što za svaki od piksela poseduje i odgovarajuću memoriju o njegovom sadržaju. Od informacija, kao podrazumevano se koristi indikator trenutno izabrane simulacije filma. Grafički, to jako podseća na nekada popularne oznake Fuji filmova. Osim toga, na ovom ekranu mogu biti prikazani i parametri, ali nije moguće kombinovati ova dva prikaza. Ekran je kolorni i (na naše čuđenje) NIJE pozadinski osvetljen. Opet retro štos, ali čini nam se – ovaj put na pogrešnom mestu. Iako je cilj očigledno bio da ovaj ekran podseća na nekadašnje slotove analognih aparata, u koje smo smeštali kartonske isečke kutije filma, kako bi nas podsećali na to koji je film trenutno u aparatu, izostanak pozadinskog osvetljenja ovaj ekran čini neretko neupotrebljivim. Nađete li se na jakom suncu ili u blizini nezgodnog izvora svetla, refleksija će vas onemogućiti da išta vidite.
Kada je ovaj ekran u modu prikaza osnovnih parametara, moguće je birati i obim prikazanih informacija, a kako sve to izgleda u praksi, možemo videti na sledećoj ilustraciji:
Statusni displej Fuji-ja X-Pro3
Pošto je priča o ekran(ima) neplanirano preuzela šou oko predstavljanja zadnje strane aparata, red je da obratimo pažnju i na ostale elemente. Sasvim gore levo se nalazi okular hibridnog tražila sa skromnom gumenom oblogom, točkićem za korekciju dioptrije i senzorom primicanja lica. Desno od njega, a iznad ekrana… ili barem onoga iza čega se ekran krije, nalaze se komande Drive (kojom se u režimu pregleda vrši i brisanje snimaka) i AE-L/AF-L, koja je programabilna i koja inicijalno služi za zaključavanje izmerene ekspozicije ili intenziteta bljeska blica. View komanda, kojom se na prethodniku birao režim rada tražila i/ili ekrana, kao i komanda za izbor moda merenja svetla, više nisu dostupne. Još desno je zadnji kontrolni točkić, koji je moguće i pritisnuti, čime se raspon njegovog delovanja proširuje. Između ostalog, na taj način se postiže uvećani prikaz u režimu pregleda ili inicira neka druga komanda.
Ispod se nalazi 8-smerni džojstik, čija je primarna namena izbor aktivne AF tačke ili zone, kao i navigacija kroz sistem menija. Pritiskom na džojstik, aktivna AF tačka/zona se postavlja na centar kadra. Ovu komandu prethodnik nije posedovao, a njena implementacija predstavlja veoma vredno ergonomsko unapređenje. Ispod džojstika je niz od tri tastera: Menu/OK, za ulazak u sistem menija i potvrdu izbora, zatim Play, za prelazak u režim pregleda snimaka i Disp/Back, kojim se (de)aktivira glavni displej, odnosno bira živi prikaz ili prikaz parametara ili vraća korak nazad u toku navigacije kroz menije ili parametre. Nedaleko je i kontrolna, trobojna svetlosna dioda, koja signalizira različite statuse aparata, poput upisa snimaka, slanja istih na povezane pametne uređaje, označava pozitivnu potvrdu fokusa, izdaje upozorenja itd.
Sasvim desno, na samom obodu tela, na koje naleže dlan desne šake, nalaze se još dve komande. Gornja programabilna i donja sa oznakom Q, kojom se aktivira tzv. Quick Menu, posebna vrsta menija namenjena brzoj promeni osnovnih parametara i funkcija aparata, a čije se opcije mogu podešavati kontrolnim točkićima, džojstikom ili ekranom osetljivim na dodir. I Q komanda je programabilna, takođe.
Iz dosadašnjeg izlaganja vam je verovatno već jasno da X-Pro3 ne poseduje namenski selektor modova, uobičajenu stavku na većini današnjih aparata svih klasa i kategorija. Aparat nudi samo osnovna četiri kreativna moda – manuelni (M), prioritet blende (A), programirani auto (P) i prioritet trajanja ekspozicije (S). Opcija direktnog izbora aktivnog moda ne postoji čak ni u interaktivnom meniju, a izbor se (verovali ili ne) vrši kombinacijom raznih drugih parametara, koji direktno uslovljavaju i trenutno aktuelni mod. Pa tako u slučaju da ste na objektivu selektor blende postavili na A poziciju, a isto tako i točkić za određivanje ekspozicije na aparatu na A poziciju, dobićete P mod. Prebacite li blendu na neku ručnu vrednost (kod objektiva koji imaju klasičan selektor) ili na simbol blende (kod onih koji nemaju namenski prsten blende), aparat prelazi u mod prioriteta blende. Ručno postavljena blenda i ekspozicija zajedno čine manuelni (M) mod, dok se prioritet zatvarača dobija tako što ekspoziciju setujete ručno točkićem, a na objektivu prsten postavite na A. Dosta konfuzno na prvi pogled, ali uz nešto vežbe, lako prelazi u naviku.
MEMORIJA
X-Pro3 nudi dva memorijska slota, baš kao i u prethodnoj generaciji. Slotovi su po karakteristikama sada potpuno ravnopravni, tako da ih je moguće paralelno koristiti, nezavisno od željenog formata i kapaciteta. Maksimalni kapacitet podržanih kartica iznosi 512 GB, što je dvostruko više nego kod prethodnika. Slotovi su kompatibilni sa većinom aktuelnih verzija Secure Digital (SD) standarda, kao što su SDHC i SDXC. Brzinske klase su takođe široko podržane, do maksimalno UHS-II grupe, svih raspoloživih brzinskih klasa.
Sami slotovi se nalaze u zasebnom odeljku, na uobičajenom mestu na desnom boku aparata i postavljeni su paralelno, sa blagim odstupanjem po vertikali. Ni ranije nismo bili naročito srećni ovim rešenjem, a nismo ni sad, jer je lako pomešati slotove.
Aparat poseduje opciju kojom se snimci lako mogu (grupno ili pojedinačno) kopirati sa kartice na karticu, naravno, pod uslovom da slobodan prostor to dozvoljava. Inače, upis može biti sekvencijalan, kada će aparat snimke smeštati najpre na karticu u prvom slotu, a nakon što na njoj ponestane slobodnog prostora, preći će na drugu. Backup način upisa će forsirati paralelan upis snimaka na obe memorijske kartice, a RAW/JPEG će upis na kartice razdvojiti po formatima, tako da u prvom slotu bude RAW, a u drugom JPEG.
Odeljak SD memorijskih slotova
Memorijska zahtevnost novog aparata je u rangu uobičajene za rezoluciju senzora kojim raspolaže, pa će na karticu kapaciteta 8GB u proseku stati oko 130 RAW snimaka u nekompresovanom, odnosno 240 u lossless kompresovanom formatu, dok će u JPEG-u maksimalnog kvaliteta, na istu karticu biti moguće smestiti oko 490 snimaka. Ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis u maksimalnom kvalitetu, 8GB će biti dovoljno za otprilike ~100 snimaka, odnosno ~160, ukoliko se koristi kompresovani RAW. Video zapis je, naravno, daleko zahtevniji, pa će na istu 8GB karticu biti moguće snimiti oko 9 minuta materijala u fullHD (1080p) ili 4K rezoluciji, ali nižom brzinom. Da bi snimanje video zapisa bilo moguće u maksimalnom kvalitetu, neophodno je da kartica podržava minimalno UHS-I brzinski standard klase 3.
BATERIJA
U nizu testova izvedenih sa Fujifilm aparatima, zadovoljno utvrdismo kako je veoma pošteno prema korisničkoj bazi to što ova kompanija forsira upotrebu svega par baterija, međusobno kompatibilnih, u gotovo svim svojim modelima. U pitanju je punjiva Li-Ion baterija oznake NP-W126, odnosno novija revizija oznake NP-W126S. Iako oficijelno nikad nije sasvim razjašnjena razlika između osnovne i novije sa sufiksom „S“, činjenica da ih je moguće koristiti u praktično svim Fuji modelima, govori o mudrom dugoročnom planiranju, praćenom veoma lakom dobavljivošću rezervnih, te samim tim i tržišnoj dugovečnosti.
Radni napon je standardnih 7.2V, a kapacitet solidnih 1260mAh. Njena masa je 47 grama, a dimenzije su takve da nam se čini da je Fujifilm možda čak i pogrešio insistirajući na sveprisutnosti ove baterije u celoj gami, pošto deluje da bi barem neki modeli, a među njima i X-Pro serija, imali fizičkih mogućnosti za implementaciju fizički veće, a samim tim i jače baterije.
Jača baterija bi, bolje od svega, unapredila ne baš sjajnu autonomiju, po kojoj je poznata velika većina MILC-eva. X-Pro2 nije briljirao na ovom polju, ali je X-Pro3 uspeo da, pre svega većom efikasnošću procesora, postigne vidljivo bolje rezultate na ovom planu. Tako autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje relativno pristojnih 370 snimaka sa EVF tražilom, odnosno dobrih 440 ukoliko se forsira korišćenje OVF u „standard“ režimu štednje energije. Ovaj podatak naizgled može da zbuni, jer je glavni nedostatak autonomije MILC aparata u odnosu na DSLR-ove baš u tome što forsiraju ekran, odnosno EVF, spram DSLR-a čiji je optički prikaz često pasivan i izuzetno energetski štedljiv. U tom smislu, za očekivati je da bi OVF hibridnog tražila trebao biti po učinku dosta sličan DSLR-u, ali to u praksi ipak nije slučaj, iz dva razloga. Prvi je to što OVF ipak upošljava i kolorni TFT sloj, koji služi za prikaz parametara rada, a drugi (i mnogo bitniji) to što je senzor, iako „nevidljiv“ na ekranu ili u tražilu, ipak konstantno aktivan, budući da od njega zavisi i raspoloživost sistema merenja, autofokusa itd. Prosto, MILC koncept podrazumeva permanentno aktivan glavni senzor i na polju bolje autonomije je, barem sa sadašnjom tehnologijom, moguće veoma malo učiniti. Ako ne računamo povećanje dimenzija baterija ili nošenje više primeraka u torbi sa ostalom opremom.
Autonomiju je na ranijem modelu bilo moguće produžiti korišćenjem Economy opcije u power management-u, ali je sada ona izostavljena, pa se kontrola potrošnje svodi na normalan i Boost režim. Boost režim forsira bolje performanse autofokusnog sistema i tražila, na uštrb autonomije, pa ona može opasti do oko 270 snimaka u EVF, odnosno 300 u OVF režimu.
Nivo kapaciteta baterije je moguće pratiti u 7 nivoa pomoću grafičkog indikatora ili dosta preciznije u obliku procentualnog nivoa napunjenosti, koji se može videti na glavnom ekranu. Za punjenje prazne baterije je neophodno koristiti sam aparat, s obzirom da se isti sada isporučuje bez namenskog punjača, te je jedina opcija punjenja putem USB kabla. Da stvar bude još neverovatnija, uz aparat se ne isporučuje ni AC/USB adapter, jer je proizvođač pretpostavio da posedujete sličan punjač namenjen pametnom telefonu ili barem slobodan USB na računaru. Ukoliko nabavite originalni BC-W126 punjač, punjenje traje oko 150 minuta. Ukoliko punjenje vršite putem USB-a i samog aparata, pripremite se na dobrih 5 sati besmislenog čekanja, uz potpuno neupotrebljiv aparat. Predviđeno vreme je navedeno za izlaz od 5V i 500mA, ali naša iskustva pokazuju da ništa bolje nije ni sa 2A izvorom, jer se potpuna napunjenost postiže za nešto više od 4 sata. Zvuči prihvatljivo? Ni mi se ne bismo složili! Ah da… Fuji je velikodušno omogućio punjenje čak i sa isključenim aparatom. Veliko hvala… znači moglo je i drugačije? Da sve bude još apsurdnije, Fujifilm je, prepisujući listu bezbednosnih upozorenja na kraju uputstva, naveo i da je „opasno koristiti bilo koji punjač osim priloženog“… jedino što su zaboravili da priloženo nije ništa osim jednog USB kabla. Ovo ne bi prošlo ni kod telefona od 50 €, ali prolazi kod aparata 30 puta veće vrednosti. Ako želite mogućnost normalnog i vremenom neopterećenog korišćenja aparata, od sveg srca preporučujemo nabavku namenskog punjača, a vrednost istog predvidite kao obavezan trošak uz sam aparat.
KONEKTORI
Na levom boku aparata nalaze se konektori. Skriveni su iza kvalitetno izrađenog poklopca i ima ih svega dva. Gore je univerzalni USB 3.1 tip C, koji ima višestruku namenu. Njime se aparat povezuje sa računarom, uz odgovarajući adapter i sa slušalicama za audio monitoring u toku video snimanja, a konačno – preko njega se puni i baterija u aparatu.
Niže se nalazi 2.5mm konektor koji takođe ima višestruku namenu. Koristi se za eksterni okidač ili kao ulaz za stereo mikrofon, kao neophodne komponente za postizanje kvalitetnijeg audio zapisa u video modu. Ovo nije od naročitog značaja, pošto je Fuji iz novog X-Pro3 izostavio HDMI konektor, tako da je bilo kakvo ozbiljno korišćenje u video modu naprosto isključeno. Osim toga, na spisku konektora više ne postoji ni PC-Sync, namenjen okidanju eksterne rasvete, premda to odavno ne predstavlja nekakav preterano bitan uslov za okidanje rasvete, budući da je na tržištu dostupan niz raznih okidača koji se postavljaju na ISO-518 papučicu blica i funkcionišu mnogo bolje i pouzdanije, a o praktičnosti da i ne govorimo.
Micro-USB 3.1 tip C i 2.5mm mikrofonski/remote konektori
TRAŽILO I DISPLEJ
Izuzimajući fizičke karakteristike aparata, X-Pro3 se ističe jednim elementom koji ga izdvaja iz mora drugih, a to je rangefinder dizajn, koji podrazumeva optičko tražilo koje ne „gleda“ kroz objektiv, nego nezavisno od istog. Kako je u pitanju MILC telo, te bi ograničavanje na samo optičko tražilo bilo suviše restriktivno i nepraktično, Fuji je X-Pro seriji podario hibridno, opto-elektronsko tražilo. Naravno, čitav koncept je praćen određenim unikatnim pogodnostima i nedostacima, a upravo to je i ključni razlog zbog kojeg X-Pro serija ne može biti bezuslovno preporučena, a bez uvoda u afinitete korisnika. Šta je konkretno problem ovog koncepta, nije lako objasniti u par reči, pa ćemo podrobnije objasniti o čemu se zapravo radi.
Za razliku od DSLR-ova, čije ogledalo omogućava preusmeravanje projekcije, kroz objektiv sa senzora na prizmu i AF sistem, MILC aparati ne poseduju ni zasebne AF senzore, kao ni pentaprizmu/pentaogledalo, a samim tim ni optičko tražilo. Iz ove koncepcije se izrodila potreba za kvalitetnijim elektronskim tražilima (EVF), ali je jedan deo korisnika i dalje ostao potajno nesrećan zbog odsustva čistog optičkog pogleda kroz tražilo, neopterećenog nedostacima poput slabe dinamike internog displeja, loše konverzije boja i automatskog zatamnjivanja u slučaju da kadrirate u prisustvu jakog izvora svetlosti. Jedan od motiva bio je i utisak umetničke slobode, pošto EVF sugeriše kakav će biti konačni rezultat i pre nego li fotografija zaista bude snimljena. U traganju za odgovarajućim rešenjima, nametnuo se jedan stari koncept, koji je starijim čitaocima verovatno odavno poznat – a to je rangefinder dizajn, tj. oni aparati koji ne spadaju u SLR (jer nemaju ogledalo za preusmeravanje projekcije kroz tražilo), već koriste naročit sklop sočiva koji deluje van sistema objektiva (samim tim ne spada u TTL; eng. Through-The-Lens), na taj način omogućavajući čisto optički prikaz, ali uz određene nedostatke.
Prvi i najvažniji nedostatak je prisustvo paralakse, koja nastaje usled izmeštanja ose posmatranja kroz tražilo u odnosu na osu objektiva. Kako uticaj paralakse slabi sa fokusnom distancom, a pojačava se smanjivanjem distance do nivoa minimalne, nastaje i problem koji direktno utiče na upotrebljivost, budući da se ni kadar ne prostire identično na minimalnoj u odnosu na maksimalnu fokusnu distancu (odnosno beskonačnost). Drugi problem se tiče projekcije samog kadra. Dok se kod (D)SLR-a i EVF-a oko toga uopšte ne postavlja pitanje, budući da oba koncepta koriste pogled kroz objektiv radi postizanja konačnog efekta, kod rangefindera je teško predvideti ceo potencijalni raspon žižnih daljina, a sa zum objektivima to postaje naročito komplikovano, budući da je prikaz u tražilu fiksnog tipa, a prostiranje kadra se reguliše objektivom. Zbog toga, da bismo u tražilu rangefinder aparata mogli da znamo do kojih se granica prostire kadar, aparat nam to nekako mora sugerisati. Da prikaz ne bi bio sveden na nivo neupotrebljivog, primenjena je tehnika kombinovanja prikaza optičke projekcije i grafičkih elemenata koji ga čine savremenim i bitno lakšim za korišćenje, u odnosu na nekadašnje rangefinder aparate. Tako X-Pro3 poseduje mogućnost grafičkog prikaza ivica kadra u optičkom tražilu.
Tehničke karakteristike hibridnog tražila se unapređuju svakom novom generacijom, mada su neki elementi čak i nešto degradirani. Specifikacije optičkog sklopa nisu direktno uporedive sa karakteristikama elektronskog, pre svega zbog ranije pomenutog problema sa uvećanjem pojedinačnih objektiva. Zbog toga je i faktor uvećanja kliznog tipa i kreće se od 0.31 do 0.52x (dakle, nešto manje nego ranije), dok je pokrivenost kadra ograničena na 95%, sa najmanjim žižnim daljinama, kada se koristi cela projekcija optičkog tražila.
EVF komponenta je opremljena OLED ekranom visoke rezolucije (ovaj put čak 3.690.000 piksela za sva tri kolorna kanala, tj. 1280 x 960px efektivno). Faktor uvećanja je 0.66x, nudi 100% pokrivenost (bilo bi i čudno da je drugačije), a eyepoint, tj. maksimalna udaljenost oka od tražila, pri kojoj je moguće sagledati celi kadar, iznosi tek skromnih 16.8mm. Ovo je rezultat kompromisa koje hibridno rešenje nalaže, zbog potrebe da se dva funkcionalno drugačija sveta nekako pomire. Tražilo poseduje i senzor primicanja lica, koji je lociran tik iznad okulara i omogućava da prikaz bude aktiviran tek kada za tim zaista ima potrebe, čime se štedi dragocena baterija.
Kako prikaz u tražilu izgleda, kako sa optičkim, tako i sa elektronskim prikazom, možemo videti na sledećoj ilustraciji:
Hibridno tražilo Fuji-ja X-Pro3
Optičko tražilo po uzoru na rangefinder aparate, krije određene manjkavosti, premda se Fuji potrudio da ih eliminiše koliko god je to moguće. Na žalost, ova rešenja nisu nova i imali smo prilike da ih vidimo i u prošloj generaciji. To samo znači da je optički sklop, karakterističan za rangefinder dizajn, jednostavno nespojiv sa modernim TTL pristupom. Najpre, problem prikazanog okvira jeste vezan za podatke o žižnoj daljini koje aparat preuzima od objektiva, ali čak i kada koristite potpuno manuelne objektive, koji ne poseduju nikakav elektronski interfejs za komunikaciju sa aparatom, softver u aparatu će vam omogućiti da definišete žižnu daljinu manuelnog objektiva, što će biti dovoljno da u tražilu imate i odgovarajuću borduru koja simbolizuje kadar.
Drugi problem, paralaksa, koja se javlja usled različitog ugla koji kadar kod ovakvog tipa tražila zauzima u prostoru u odnosu na izabranu fokusnu distancu, rešen je tek delimično, onoliko koliko je to moguće. Tako aparat, na osnovu trenutno izabrane fokusne distance, može da preračuna i njen efekat i u skladu sa tim, pomeri borduru kadra na odgovarajuće mesto. To ima svojih nedostataka jer, da bi aparat mogao da „zna“ koje su tekuće granice kadra, neophodno je da i fokusna ravan bude pomerena na željenu poziciju. Ukoliko se to ne desi i ukoliko samo posmatrate kadar kroz optičko tražilo, ne korigujući fokus pomoću okidača, omeđene granice kadra će biti pogrešne. Tek nakon fokusiranja, aparat će izvršiti i korekciju. Ono što je čudno je to da je opcija korekcije paralakse podrazumevano isključena. Mnogo je veći (i skoro pa nerešiv) problem koji korekcija paralakse treba (i mora) da vrši u pogledu pozicije fokusnog polja. U istom maniru kako paralaksa utiče na (pogrešnu) projekciju kadra, isto se defacto dešava i sa AF poljem u kadru, te je i njegovu poziciju neophodno korigovati, jer se u suprotnom ne bi podudarala sa pozicijom fokusnog polja koje fotograf vidi u kadru. Ovde je realni problem mnogo nezgodniji jer, baš kao što i za okvir kadra fokus mora biti prethodno izabran da bi aparat mogao znati i konkretne granice dotičnog, tako je i za poziciju fokusnog polja neophodno imati fokus na određenoj distanci. I ovde dolazimo do očiglednog paradoksa – da biste fokusirali, morate imati fokusno polje. A da biste imali (tačno) fokusno polje, objektiv već mora biti fokusiran na određenu metu. Vrzino kolo koje vas u jednom jedinom trenutku može izbaciti iz takta i naterati da aparat vratite i zamenite nečim konvencionalnijim. Ili da naprosto zaboravite na OVF.
Sam doživljaj posmatranja kadra kroz optički sklop, iako atraktivan u smislu da nudi nešto što davno nismo videli, a pogotovo u MILC aromi, u praksi deluje kao polufabrikat. Kako je jedan uvaženi kolega rekao, vezano za X-Pro2, pogled je sličan onome iz kabine vojnog kamiona, iz milošte zvanog „Dajc“, jer će se iole (fizički) duži objektivi neizostavno videti u donjem desnom uglu i veoma drsko blokirati nesmetano kadriranje. Što (fizički) duži objektiv, to „zanimljivija“ i optička projekcija.
S druge strane, ukoliko se odlučite za manuelni fokus, dočekaće vas svet totalno drugačiji od svega do sada viđenog, jer se prednjom polugicom, osim prebacivanja sa OVF na EVF, može aktivirati i tzv. ERF (Dual Optical/Electronic RangeFinder), kada se u optičkoj projekciji, u donjem desnom uglu optičkog tražila emituje elektronski prikaz, koji može biti prikazan kao ceo umanjeni kadar, u cilju dočaravanja stepena eksponiranosti ili balansa bele, a može biti i uvećan, kako bi olakšao posao ručnog postizanja fokusa. Uvećan deo kadra nije novost, ali na način kako je to postignuto na X-Pro3, itekako jeste!
EVF je, s druge strane, potpuno drugačija priča, a istovremeno i savršeno bliska svemu onome na šta smo navikli tokom godina unazad, što iz iskustva u radu sa kompakt aparatima, što sa MILC-evima. Prikaz je gotovo identičan onome što aparat prikazuje kada se kadriranje vrši sa glavnog ekrana, osim što je rezolucija bitno veća (3.690k piksela), a obim informacija u nekim momentima čak i prevelik. Srećom, Fuji je predvideo mogućnost selektivnog izbora prikazanih informacija, a nivo detaljnosti tog podešavanja je takav da ga slobodno možemo nazvati najliberalnijim koje postoji – bukvalno se svaka pojedinačna informacija može biti zasebno uključena ili isključena. Sama projekcija možda nije najbolje što je ova tehnologija iznedrila do danas, ali je itekako kvalitetna. Ukoliko je Power Management postavljen na Boost, tražilo će biti osvežavano učestalošću od 100Hz, što će trošiti više energije iz baterija, ali i dati i bitno fluidniji prikaz, još bolji nego što je to bio slučaj kod prethodnika.
Od ograničenog nivoa prilagođavanja nakačenom objektivu (jer je stepen raspoloživog zuma limitiran), preko problema paralakse i veoma konfuznog načina prevazilaženja iste, pa do odsustva bitnije uštede energije ukoliko se trudite da koristite isključivo OVF, hibridno tražilo se čini kao tehnički smeo pokušaj sa veoma intenzivnom marketinškom podlogom, ali bez naročite upotrebne vrednosti. Jednostavno, posle inicijalnog oduševljenja i insistiranja na OVF-u, shvatićete da je EVF jednostavno upotrebljiviji za većinu situacija, premda će se hibridni prikaz sa OVF-om u čijem se uglu šepuri uvećani isečak fokusnog polja u EVF-u, dati neku sasvim novu dimenziju rada sa manuelnim objektivima. Ako vam se ovaj zaključak o hibridnom tražilu čini poznatim – tako i treba biti, jer se od X-Pro2 ništa naročito nije promenilo i sav boljitak se svodi na ono što nudi EVF komponenta.
Kod MILC aparata je uobičajeno da se elektronski prikaz unutar EVF-a, deli sa prikazom na glavnom displeju… barem kada on postoji u vidokrugu. Kako X-Pro3 kao primarni ima tek retro imitaciju slota za isečak ambalaže filma, sva je prilika da će displej sa njegove druge strane retko biti korišćen kao bogatija verzija statusnog. Istina, situacija sa ovim aparatom je takva da će u nekim momentima biti neophodno obrnuti glavni displej, kako biste u sistemu menija podesili ponešto… osim ukoliko ne preferirate da vam obloga okulara tražila sraste s očnom jabučicom.
Sam prikaz glavni displej deli sa tražilom i to je sasvim OK. Problematičan detalj u vezi sa ovom činjenicom je nemogućnost da se koristi onda kada je najpotrebniji, a to je onda kada je aparat postavljen na stativ ili monopod. Naime, pozicija navoja stativa, sa donje strane tela, u kombinaciji sa mehanizmom obrtanja od 180°, čini da je ovakvo korišćenje sa stativa apsolutno nemoguće, jer ne postoji dovoljno sićušna pločica za stativ, koja se neće naći na putu displeja kada je potpuno otvoren. Dizajn ispred prakse, ponekad deluje kao moto koji Fujifilm-ovi inženjeri često prate.
Ugrađeni ekran se ne ističe nekim posebnim karakteristikama, ali bismo ga svakako mogli nazvati jednim od boljih na tržištu, a istovremeno gotovo identičnim onome sa prethodnika. U pitanju je fiksni TFT-LCD dijagonale 3 inča (7.6cm), ukupne rezolucije 1.620.000 piksela i proporcija 3:2, zbog čega je iskorišćenost prikaza maksimalna, budući da je i glavni senzor tog formata. Baš kao i u slučaju novijih Nikon DSLR-ova, Fuji koristi RGBW umesto konvencionalne RGB matrice, a primarni razlog je, ako izuzmemo u teoriji nešto bolji prikaz, ušteda energije, pošto za prikaz svetlijih nijansi nije neophodno angažovati maksimalni intenzitet sve tri kolorne komponente, već se to postiže samo jednim, belim pikselom. Razlika u odnosu na X-Pro2 je u tome što je sada implementiran i panel osetljiv na dodir, kapacitivnog tipa, te je mnogo toga moguće kontrolisati interaktivno, direktno na glavnom ekranu… ukoliko se zadovoljite rotacijom od 90° u radu sa stativa ili 180° u radu iz ruke, kada ekran drsko viri sa donje strane aparata. Quick meni nudi ovakav prikaz parametara:
Prikaz osnovnih parametara u Quick meniju
Ovaj meni je moguće prilagoditi sopstvenim potrebama, veoma fleksibilno, ali ne i neograničeno. U svakom slučaju, veoma zgodno, iako ne baš preterano pregledno.
Uvećanje prikaza u režimu živog prikaza, za koji smo već konstatovali da je i osnovni način rada na MILC aparatima, nije novina. X-Pro3 omogućava da se pritiskom na zadnji kontrolni točkić, direktno dođe do 100% uvećanja, a njegovim rotiranjem je stepen uvećanja moguće korigovati u oba smera.
Uvećanje u LV režimu
LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:
Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu
Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Electronic Level za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:
Pomoćna mreža u tri varijante
VIDEO
Jedno duže vreme od nastanka Fujifilm X sistema, ova kompanija nije stavljala video u epicentar bitnih funkcija svojih aparata. Fotografija je bila središte Fujifilm univerzuma, a tek poneki model je tu praksu menjao. Načelno sa modelom X-H1, Fujifilm je rešio da takvu poslovnu politiku promeni i uzme za sebe deo unosnog, a prilično zasićenog tržišta. Nasuprot takvim trendovima kompanije, X-Pro serija je izuzeta i nastupala je krajnje iskreno – bez gotovo ikakvih ili sa tek bazičnim ambicijama u pogledu video zapisa. Video mogućnosti su tek u fragmentima konkurentne, uz često neobjašnjive limite, koji deluju kao prećutno favorizovanje fotografije, iznad svega drugog. Sve to u velikoj meri konvergira sa konceptom koji X-Pro od svog početka predstavlja – fotoaparat, namenjen fotografiji. Kako potpuni izostanak videa nije bio opcija, pre svega zbog toga što bi, tržišno gledano, to bio pucanj u sopstvenu nogu, X-Pro ipak nudi i ovaj režim rada, ali takav da ga više možemo smatrati dopunskom mogućnošću, nego ozbiljnim alatom.
X-Pro 3 donosi unapređeni video u odnosu na X-Pro2, ali samo do nivoa krajnje amaterskog pristupa. Istina, neke mogućnosti sugerišu da je X-Pro3 sposoban i za veoma ozbiljne snimke, ali je u isto vreme sputan nedostacima koje je jednostavno nemoguće prevazići. I ne samo što su neki nedostaci konstanta ove serije Fujifilm modela, nego je lista proširena za još neke, koji nisu postojali na prethodniku! S toga, mislimo da je poštenije odmah navesti o kakvim se nedostacima radi, jer ukoliko imate bilo kakvu ideju koja podrazumeva video zapis, bolje je da odmah prestane s čitanjem ovog dela testa.
U delu koji se tiče glavnog ekrana, već smo pomenuli mehaničke nedostatke koji utiču na njegovu upotrebljivost, a to se pre svega tiče arhaičnog rešenja da glavni displej bude sakriven u korist statusnog i to na način koji u potpunosti isključuje svaku mogućnost da isti permanentno bude na raspolaganju. Razlog je čisto mehaničke prirode, jer je ekran nemoguće obrnuti više od 90° ukoliko je aparat montiran na bilo kakav stativ, monopod ili steady-cam sistem. Određenim adapterima bi se ovo moglo prevazići, ali nauštrb drugih funkcionalnosti. Ovaj problem podrazumeva gotovo neizostavno kadriranje putem elektronskog tražila (optičko se automatski deaktivira u video modu), koje u određenim situacijama jednostavno nije primenjivo.
Kod nekih drugih modela, nemogućnost korišćenja primarnog displeja bi bila prevaziđena angažovanjem eksternog, najčešće većeg. Ovde dolazimo do drugog, za ozbiljnu produkciju veoma bitnog nedostatka, a tiče se potpunog izostavljanja HDMI interfejsa. On nije raspoloživ čak ni u formi adaptera koji bi se eventualno kačio na postojeći USB 3.1 port, tako da video signal ni na koji način nije moguće proslediti na eksterne uređaje, bilo za monitoring, bilo za produkciju, a samim tim je isključena i mogućnost korišćenja eksternog ekrana. Sve ovo naročito čudno deluje ako imamo u vidu neke delove specifikacija video zapisa, koje prosto vrište da je aparat sposoban za ozbiljne video zadatke. Pre svih, to je prisustvo F-Log, logaritamskog kolornog profila, koji nudi veoma širok dinamički raspon, prilagođen naknadnom procesiranju kolorita, što je osnova kvalitetnog video zapisa. Dalje, tu su produkcijski formati snimanja, razna pomagala koja neki drugi proizvođači ne nude i tome slično.
Najveći i nepremostivi nedostaci su navedeni iznad, pa ako vas sve to preterano ne demotiviše i prihvatljivo vam je ograničenje na isključivo interno snimanje na memorijsku karticu, možete nastaviti sa čitanjem segmenta testa posvećenog video modu.
Fuji X-Pro3 donosi video zapis 4K rezolucije, kako u popularnoj 3840 x 2060, tako i u takozvanoj DCI varijanti, koja po horizontali broji 4096 piksela i snima se u proporcijama 17:9. Obe 4k rezolucije se snimaju progresivno, brzinama od 24, 25 ili 30fps. 1080p rezolucije su takođe prisutne u dve proporcije – standardna 1920 x 1080 u 16:9 i 2028 x 1080 u 17:9, izvedena iz 4K DCI. Obe se snimaju progresivno, brzinama u celom rasponu od 24 do 60fps. Kao zaseban režim postoji i fullHD (1920 x 1080) rezolucija koja se snima u high-speed režimu, progresivno, brzinama od 100, odnosno 120fps, radi postizanja slow-motion efekta, sa faktorom usporenja od 2, 4 ili 5x. Krop faktor sada ne postoji, što još jednom podseća na apsurdnost nekih odluka u pogledu konačnog dizajna aparata i mogućnosti koje nudi.
Očekivali smo da video zapis bude definisan po uzoru na X-T3 model, ali se to (na žalost) nije dogodilo.
Zapis se enkoduje u realnom vremenu, korišćenjem AVCHD/MPEG-4 (H.264) formata, varijabilnim bitrate-om u rasponu od 50 do 200 MBit/s i zajedno sa nekomprimovanim Linear PCM stereo zvukom u 24-bita/48KHz, pakuje u MOV kontejner. Na žalost, kao što se može videti, od X-T3 nije pozajmljen enkoding u H.265, pa je i po ovom kriterijumu X-Pro serija očigledno zapostavljena. Samim tim, nismo iznenađeni što se interno snimanje vrši u 8-bitnom (4:2:0) kolornom prostoru.
Zapis je za 4K rezolucije limitiran do 15 minuta kontinualnog snimanja, dok je ograničenje za fullHD rezolucije 59 minuta. Highspeed zapis je ograničen na maksimalno 6 minuta kontinualnog snimanja. Ukoliko snimak pređe veličinu od 4 GB, snimanje će biti nastavljeno u kontinuitetu, ali će fajlovi biti sečeni na segmente od po 4GB, dok god traje snimanje. Ovo je ograničenje FAT32 fajl sistema, koji aparat koristi.
Nismo iznenađeni što ni ovaj put X-Pro nema namenski „record“ taster, ali je barem pohvalno to što su prisutne neke druge mogućnosti, kao što je npr. „zebra“, naročito pomagalo koje, u realnom vremenu, šrafurom naglašava partije snimka koje izlaze van okvira zadatih granica osvetljenosti, tj onda kada su preeksponirane. Fuji X-Pro3 je preuzeo i neke male, ali veoma simpatične stvarčice sa X-T3, koje ne donose nikakav benefit u smislu unapređenja snimka, koliko u samoj udobnosti rada. Jedna od takvih je i „tally light“, funkcija signaliziranja statusa aparata, kako za operatera, tako i za prisutne ispred i iza objektiva. Aparat koristi uobičajenu LE diodu na zadnjem delu rukohvata i onu koja se nalazi u prostoru između rukohvata i bajoneta s prednje strane, kako bi (po potrebi) signalizirao trenutni status snimanja. Funkcija nudi mogućnost da ove LE diode permanentno svetle, trepću u pravilnim intervalima ili budu potpuno ugašene, pojedinačno ili zajedno.
S obzirom da je senzor preuzet iz X-T3, dobra je vest to što isti krasi maksimalno potisnut efekat „rolling shutter-a“, koji već godinama predstavlja glavobolju u video produkciji i čini se da će tako i ostati, dok god u komercijalnoj klasi ne bude savladana tehnologija istovremenog očitavanja čitave površine senzora (tzv. „global shutter“). Do tada, 40% brže očitavanje senzora u odnosu na prethodnu generaciju senzora, deluje kao dobar početak!
BLIC
X-Pro od svojih početaka ne poseduje nikakav oblik internog blica, pa nema mesta iznenađenju što isti trend prati i najnovija generacija. Zato je eksterni jedino rešenje za sve one kojima svetla hronično nedostaje. X-Pro3 poseduje celu sekciju u sistemu menija, namenjenu isključivo radu sa blicevima, mada ona zauzima svega jednu stranicu sa šest opcija.
Od modova, X-Pro3 podržava automatski/TTL mod, zatim forsirani, koji će okidati u svim prilikama, zatim Slow-sync za efikasnije prikupljanje ambijentalnog svetla, a tu je i okidanje na drugu zavesicu. Suzbijanje pojave crvenih očiju je takođe ponuđeno, a funkcionisaće u kombinaciji sa svim fokusnim režimima u kojima je aktivna detekcija lica/očiju.
Automatski mod je dostupan samo u Programmed Auto modu (P), a slow-sync u P i A. Maksimalna brzina sinhronizacije je limitirana na solidnih 1/250. Fuji X-Pro3 nije nasledio ISO-519 kompatibilni konektor za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), pa je istu moguće okidati isključivo upotrebom namenskih okidača.
Ukoliko se putem odgovarajućeg eksternog blica bežično kontroliše rasveta, aparat podržava kontrolu do tri grupe bliceva, putem četiri raspoloživa kanala.
WI-FI
Fuji X-Pro3, kao i prethodnik, poseduje Wi-Fi modul za bežičnu komunikaciju, a kao i kod većine fotoaparata, njegova namena je višestruka, s tim da se mahom koristi za daljinsku kontrolu posredstvom pametnih telefona, ali i za prenos snimaka na kompatibilne uređaje.
Da bi povezivanje bilo moguće, neophodno je najpre instalirati namensku aplikaciju na kompatibilni uređaj. Podržana je komunikacija sa Android, Apple IOS uređajima u smislu daljinske kontrole i promene parametara, dok je računar (PC ili Apple Mac) podržan samo u cilju transfera snimaka sa aparata na računar. Aplikacija je u međuvremenu unapređena, komunikacija donekle ubrzana, ali je i dalje dosta inferiorne upotrebljivosti, kada je poredimo sa sličnim rešenjem iz Canon korporacije.
Kontrola parametara suštinski nije ograničena, ali naše iskustvo govori da aplikacija za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.fujifilm_dsc.app.remoteshooter&hl=en_US), ali i Apple (https://apps.apple.com/us/app/fujifilm-camera-remote/id793063045) IOS uređaje nije baš ispolirana i fali joj bolja optimizacija da bi iko želeo da je koristi. Odziv i mogućnosti su za nijansu bolji od pređašnjih, ali se čini da je to i dalje nedovoljno stabilno, nedovoljno fleksibilno i samim tim, u praksi veoma često mučno za koristiti. Posebno onda kada vam se može učiniti da je takva kontrola savršeno prikladna za određenu situaciju. U nedostatku kompatibilnog okidača, za potrebe studijskih snimaka smo došli na ideju da upotrebimo Android aplikaciju i na taj način odradimo seriju snimaka, bez potrebe da čekamo da se vibracije priguše… ipak ta zamisao je ubrzo napuštena, iz razloga što je aparat uporno odbijao da se upari, iako je sve bilo izvedeno prema uputstvu.
Kada jednom uspete da ga uparite, to ne garantuje da ćete uspeti i neki sledeći. Zameramo i to što je rad i dalje prilično spor, a neka ograničenja su takva da ih je naprosto teško razumno objasniti. Opcija koja je relativno dobro radila je bilo preuzimanje tačnih koordinata vezanih za određene snimke, od pametnog uređaja opremljenog GPS modulom. Ova funkcija troši bateriju relativno uzdržano, ali se razlika itekako primeti, jer se dosta energije troši i na samo održavanje konekcije.
U najkraćem, čini nam da se da je u Fuji univerzumu, ovaj način kontrole aparata i dalje u domenu teorije, pa će verovatno proći godine dok to ne bude dovedeno na stvarno jednostavan i upotrebljiv nivo.
