Canon EOS 7D TEST

TELO

 

Pored toga što ustanovljava novu klasu Canon DSLR game, 7D je i promoter nekih novotarija, prvi put viđenih na jednom aparatu ovog proizvođača, što znači da ih u bliskoj budućnosti, u izvesnoj meri možemo očekivati i u okviru ostalih klasa. Novina je više – skoro da je teško odrediti redosled kojim ih treba predstaviti, pa ćemo se truditi da ih detaljno predstavimo, ne birajući poseban redosled.

 

 

Kao i svako telo srednje ili više klase DSLR-ova, najvećim delom je izrađeno od legure magnezijuma, oblika koji razlikama prevazilazi dosadašnja (mahom kozmetička) unapređenja u odnosu na tela iste klase. Dimenzije 148 x 111 x 74mm i masa od 860g, čine ga neznatno većim i težim u odnosu na prosečno dvocifreno telo. Oblik je evidentno izmenjen i sjajno leži u ruci, a najveće razlike se mogu primetiti na kućištu prizme i internog blica, koje je znatno krupnije nego na dvocifrenim telima. Gumena obloga je ostala ista kao i ranije, što znači da u rukama ne proklizava i čini dugotrajan rad, čak i uz teže objektive, vrlo udobnim.

 

Magnezijumsko telo Canona EOS 7D*

 

Kada je sama izrada u pitanju, prva velika razlika u odnosu na dvocifrena (xxD) tela je stepen zaptivenosti. Otpornost na vremenske prilike bismo sada mogli nazvati potpunom, iako ne u rangu onoga što pruža poslednja EOS-1 generacija, uz uslov da je na aparatu i adekvatno zaptiven objektiv (kod Canona je zaptivenost objektiva ograničena na neke modele iz „L“ serije). Naravno, valja napomenuti da zaptivenost označava otpornost samo na vremenske uslove (kišu, sneg, maglu...). Za „kupanje“ aparata je i dalje neophodno nabaviti namensko podvodno kućište. Šematski prikazano, zaptivne tačke i spojevi su raspoređeni kao na ilustraciji niže (crvenom bojom su označene zaptivene tačke, a zelenom ojačani spojevi, odnosno spojevi smanjenog zazora):

 

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na 7D*

(crvenom su obeležene zaptivene tačke, a zelenom dodatno ojačani spojevi smanjenog zazora)

 

Kako je zaptivenost nešto što su pojedini korisnici Canon DSLR sistema priželjkivali već godinama u telima jeftinijim od serije 1, pozdravljamo ovu osobinu, zbog koje će mnogi ljubitelji prirode biti u prilici da sebi dopuste znatno lagodniji i opušteniji boravak na otvorenom. Uzgred, robustnost je poboljšana na još jedan način, deklarisanjem veka zavesice na 150.000 snimaka, što je 50% duži predviđeni vek u odnosu na dosadašnjeg proseka koji je iznosio 100.000.

 

Kao i svi Canon DSLR-ovi APS-C formata senzora, i 7D podržava sve EF i EF-S objektive koji su do danas proizvedeni, bez ikakvih nekompatibilnosti. Crvena tačka na bajonetu označava položaj EF (full-frame) objektiva pri montaži, dok bela označava poziciju EF-S (krop) objektiva. Metalni navoj, namenjen stativu, na uobičajenom je mestu, pozicioniran duž ose objektiva i težišta aparata.

 

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

 

Faktor kontroverzi, senzor rezolucije čak 18 megapiksela, izrađen je u APS-C formatu, dimenzija 22.3 x 14.9mm, isporučuje snimke maksimalne veličine 5184 x 3456 piksela, a u trenutku pisanja ovog teksta, već je doživeo i drugu inkarnaciju, implementacijom u novo Canon telo nižeg ranga – EOS 550D, čiji ste TEST možda imali prilike da čitate.

 

Krop faktor, u ovom slučaju 1.6x, označava FOV (Field-of-view, odnosno širinu vidnog polja) kojim se fizička žižna daljina množi i time dobija ekvivalentna žiža (i vidno polje) u odnosu na senzor punog formata (FF, odnosno „full-frame“). To znači da kit objektiv, EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM, na ovom telu daje, u odnosu na 35mm senzor, ekvivalentni raspon od 24 do 136mm. Iako to može stvoriti izvesne poteškoće u pogledu realizacije šireg vidnog polja (jer je izbor ultra-širokih (Ultra-Wide-Angle) objektiva relativno sužen), APS-C senzori u kombinaciji sa teleobjektivima pružaju utisak znatno veće žižne daljine, zbog čega su posebno popularni kod reporterske i prirodnjačke fotografije (ornitologija, na primer).

 

Premijerno – Canon CMOS od 18 MP*

 

ISO raspon je značajno proširen u odnosu na EOS 50D i sada ide od 100 do 6400, uz softverski proširenih 12800 (H). Canon EOS 50D je raspolagao identičnim rasponom, samo što je nativno „dobacivao“ za blendu manje – ISO3200, zbog čega je imao više šuma na najvišim ISO vrednostima i zbog toga nije bio posebno omiljen među ljubiteljima low-light fotografije. Opravdano ili ne, manje je bitno. Zbog visoke gustine piksela od 5.4 MP/cm², od same najave postoji određena bojazan da bi to moglo značajno da utiče na ISO performanse, a koliko su brige utemeljene, videćemo u foto delu testa. L vrednost, ISO50, ipak je izostala, iako su uoči zvanične najave postojale indicije da bi 7D mogao biti prvi APS-C koji raspolaže ovom ISO vrednošću. Kako performanse u ovom segmentu ne bi značajno bile ugrožene povećanjem gustine piksela i interferencije koja se usled toga javlja, Canon je pribegao nešto drugačijem pristupu – pakovanju neznatno manjih foto-ćelija, ali uz drastično smanjenje zazora među njima. Kako ovakav zahvat ne bi imao negativne implikacije po sposobnost senzora da prikupi odgovarajuću količinu fotona (što je usko vezano za osetljivost, odnosno ISO kalibraciju), oblik mikro-sočiva je tome prilagođen, a na šemi niže možete steći dojam o tome kako presek senzora izgleda u komparaciji sa 15.1 megapikselnim senzorom EOS-a 50D:

 

Šematski prikaz mikrosočiva na senzoru 7D u odnosu na 50D*

 

Canon EOS 50D, prvo DSLR telo u koje je još 2008. godine upakovan Digic 4 procesor, podseća nas da se o njemu odavno više ne može govoriti kao o novotariji. Uprkos tome što je na tržištu, u okviru raznih Canon aparata, prisutan već skoro tri godine, Digic procesor četvrte generacije uspešno odoleva vremenu, jer je projektovan tako da u dužem periodu pokrije brzinske potrebe nadolazećih aparata, a kako smo u proteklom periodu imali prilike da vidimo, u sebi je nosio neke mogućnosti koje su izostavljene na EOS-u 50D. Zbog rastućih potreba za brzinom, posebno po pitanju baratanja sofisticiranim AF sistemom i brzim rafalom, Digic IV je u „sedmici“ udvojen, što Canon ponosno označava kao „Dual Digic IV“. Ostatak podrške, u vidu režima „živog prikaza“ („live view“), video zapisa i plejade raznih drugih poboljšanja (što softverskih, što hardverskih) postao je već standard i po tome se 7D ne razlikuje previše u odnosu na starije aparate ovog proizvođača.

 

Ako jedan nije, dva su sigurno dovoljna – Dual DIGIC IV procesorski tandem*

 

Već godinama je u Canon aparatima prisutan i sistem vibracione redukcije prašine, oličen u tehnologiji zvanoj „EOS Cleaning System“. Sistem funkcioniše kao celina, a osim komore sa senzorom, koja je zajedno sa low-pass filterom zaštićena specijalnim anti-statičkim premazom i uzemljena na šasiju aparata (čime se suzbija nagomilavanje statičkog elektriciteta, usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala), sadrži i sistem za piezo-električnu vibraciju i prikupljanje odbačenih čestica prašine. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Obzirom da prašine definitivno ima manje, sa određenom sigurnošću se može tvrditi da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa, i dalje prisutnom opcijom softverskog uklanjanja prašine, „Dust delete data“ koja, uz pomoć priloženog sofvera, mapira preostale čestice prašine.

 

Dokazano efikasan – EOS Cleaning System*

 

Jedna u nizu unikatnih osobina 7D je sistem merenja svetla (interni „svetlomer“). Evoluirao je sa već dobro poznatog 35-zonskog, na savremeniji, dvojslojni 63-zonski iFCL sistem merenja koji, prema Canonu, osim upadne svetlosti meri i kolorni spektar, istovremeno analizirajući informacije dobijene sa svake od 19 AF tačaka i dajući težište objektu u fokusu, nezavisno od trenutno izabranog AF moda, na šta akronim iFCL i upućuje (intelligent Focus, Colour and Luminance).

 

63 zone omogućavaju preciznije merenje, budući da prosek osvetljenosti prikupljaju sa bitno manjih pojedinačnih površina, a pošto je poznato da su digitalni senzori posebno osetljivi na crvene tonove, dodatna ravnoteža je postignuta dvoslojnim merenjem, od kojih je svaki sloj osetljiv na različite talasne dužine svetlosti. Jedan sloj je posebno okrenut crveno-zelenom spektru, dok je drugi namenjen plavo-zelenom. Na taj način se maksimalno izbegava pogrešno merenje kada u kadru preovladava crveni deo spektra.

 

Novi iFCL 63-zonski senzor merenja svetla* i šematski prikaz zona merenja

 

Tržišni zakoni su takvi da je uglavnom potrebno čekati da konkurencija izbaci neku novotariju, da bi ona bila implementirana i kod ostalih proizvođača. Nikon je poslednjih godina dokazani inovator na polju ergonomije i raznih drugih pomagala, a osim videa na DSLR-u i „commander“ moda za bežičnu kontrolu bliceva bez dodatne opreme, u igru je uveo i nešto što se zove „virtual horizon“. Ovo pomagalo olakšava poravnanje aparata u odnosu na horizont, po ugledu na istoimeni instrument u avionima, i time eliminiše mogućnost nenamernog dobijanja fotografija koje, žargonski rečeno – „cure“ u neku stranu. Osećaj balansa je nešto što je individualno za svakoga, a od problema „curenja“ nisu pošteđeni ni fotografi sa višedecenijskim iskustvom. Zbog toga je vrlo pohvalno što je neko u Canonu uvideo da bi ovo pomagalo (u kojem pojedini korisnici Nikona uživaju još od 2007.godine) moglo biti vrlo zgodno za dobijanje snimaka kojima rotacija u post-procesu nije potrebna. Posebno jer rotacija u post-procesu neumitno dovodi do gubitka kvaliteta i dela rezolucije (usled kropovanja koje je neophodno naknadno izvršiti).

 

Canonova verzija ove funkcije zove se „DualAxis Electronic Level“ i sastoji se od dva uporedo postavljena akselerometra, koji mere nagib u horizontalnoj i vertikalnoj osi, prikazujući ga unutar tražila (koristeći AF tačke kao indikator) ili kao grafički element na glavnom displeju, bilo u klasičnom, bilo u režimu „živog prikaza“ (live-view). Upotrebljivost ove opcije nije upitna, osim što je neophodno biti uporan i naviknuti se na njeno prisustvo. Integrisana u aparat, mnogo je zgodnija od raznih dodataka u vidu libela, koji se mogu nakačiti na papučicu blica, a koje ne vidite ukoliko vam je oko na aparatu. Korišćenje u praksi je potvrdilo očekivanja. Čak i kod fotografa sa tradicionalno očajnim procentom poravnatih snimaka, ovaj sistem uspeva da održi balans, sve dok je korisnik svestan njegovog postojanja. Na ilustracijama niže možete videti kako ovaj sistem funkcioniše u praksi:

 

DualAxis Electronic Level na delu – na glavnom displeju (levo) i unutar tražila (desno)

 

AUTO-FOKUS

 

„Sistem auto-fokusa je ostao na istom nivou...“

 

Ovako bismo već godinama i iznova započinjali rečenicu o auto-fokusnom sistemu na Canon DSLR-ovima. Svetli primer, EOS-1 serija, za većinu prosečnih korisnika je ili nedosanjani san ili nepotrebna i (pre)skupa egzibicija. Srećom, kako je Canon 7D prvi aparat iz Canon kuhinje čiji je projektni tim sproveo opsežnu anketu o željama potencijalnih vlasnika, ovaj put na stolu imamo pravu poslasticu – potpuno novi, sofisticirani AF sistem, koji konačno treba da odgovori na zahteve tržišta i fotografa koji su odolevali pritisku da pređu na konkurentski Nikon. Neki će sigurno reći „kasno“ no, za većinu ostalih, prigodnije bi bilo reći „bolje ikad, nego nikad“.

 

Potpuno novi TTL-SIR-CT AF senzor sa 19 krstastih (cross-type) AF tačaka, omogućava brz i precizan fazni fokus. Sa objektivima maksimalnog otvora blende f/5.6 ili svetlijim, svih 19 tačaka će raditi kao krstaste, dok za objektive manjeg otvora od f/5.6 samo centralna tačka ostaje krstasta. Kao i na prethodniku, EOS-u 50D, za objektive čiji maksimalni otvor blende ide od f/2.8 i više, aktivira se i dodatni, udvojeni dijagonalni par pomoćnih tačaka u centru, čime centralna tačka postaje dodatno osetljiva i time – preciznija.

 

Još jedna premijera – TTL-SIR-CT AF senzor sa 19 cross-type tačaka*

Fokusno polje zauzima skoro identičnu površinu kao i dosadašnji AF senzor sa 9 tačaka, karakterističnog romboidnog oblika, a tačke su raspoređene tako da je rekadriranje retko potrebno:

Prikaz rasporeda AF tačaka

Osnovni modovi auto-fokusa su i dalje oni stari: tu je One-Shot, mod za jednokratno fokusiranje; AI-Servo, za kontinualno fokusiranje (najčešće je to meta u pokretu); kao i AI-Focus, koji kombinuje prethodna dva, tako što najpre zaključa fokus na jednoj tački i, ukoliko registruje promenu distance, automatski prelazi u kontinualni (servo) mod. Mnogo bitnija je novouvedena selekcija pojedinačnih tačaka i zona fokusiranja, čijem ćemo pojašnjenju posvetiti malo više pažnje.

 

Kako bi olakšao korišćenje (posebno početnicima), Canon je u okviru Custom Functions (C.Fn) odeljka u meniju ostavio mogućnost uključivanja/isključivanja pojedinih načina fokusiranja:

C.Fn III odeljak: selekcija aktivnih AF modova

Podrazumevano setovanje obuhvata svima poznatu (i uglavnom – ni sa čije strane korišćenu) automatsku selekciju svih AF tačaka, kada interni algoritam pokušava da proceni želje fotografa, dajući prioritet bližim metama:

Automatska selekcija svih 19 AF tačaka

U praksi, kao ni do sada, ovaj način fokusiranja nije preterano (da ne kažemo – „nije nikad“) uspešan. Ne zbog toga što je loše napravljen, već zbog toga što aparat jednostavno nije sposoban da oceni koje prioritete gaji fotograf. Zbog toga je vrlo zgodno što je ostavljena mogućnost za potpuno eliminisanje pojedinih načina fokusiranja – ono što ne koristite, možete jednostavno izbaciti iz liste ponuđenih načina fokusiranja i time znatno pojednostaviti rukovanje. Posebno što automatsku selekciju najverovatnije nikada nećete koristiti na telu ove klase.

 

Ostali načini fokusiranja su bazirani na manuelnoj selekciji određenih tačaka ili zona. Neki spadaju u novitete. Jedan od njih, Zone AF (zonski fokus) deli fokusno polje na 5 zona, od kojih centralna sadrži 9 tačaka, a periferne zone čine po 4 tačke raspoređene po obodima. Na animaciji niže možete videti kako to izgleda u praksi:

Prikaz pojedinačnih polja zonskog fokusa

Iako bi zgodno bilo da procesor može da usrednjava fokus u okviru izabrane zone i raspona daljina koje ista zahvata, zonski fokus radi slično potpuno automatskom i prioritet daje najbližem objektu koji zona „vidi“. Ipak, ne treba tu sličnost povezivati i sa upotrebljivošću – zbog bitno sužene širine zona, automatska predikcija željene fokusne tačke je bitno bolja i ukoliko meta zahvata celo polje zone, velika je verovatnoća da fokus bude dobro pozicioniran, za razliku od potpuno automatskog fokusa, vezanog za svih 19 tačaka, čije se želje retko susreću sa željama fotografa.

 

Treći od podrazumevanih modova je stari, dobri Single Point AF, kojim se unapred selektuje jedna od 19 AF tačaka, a koji tradicionalno važi za precizan, budući da se aparatu ne ostavlja prostor za „razmišljanje“, već se od njega traži konkretna distanca:

Klasični, Single-point AF, sa manuelnom selekcijom pojedinačnih tačaka

Selekcija pojedinačnih tačaka, kao i prilikom rada sa ostalim modovima, vrši se na dva načina: ili pomoću osmosmernog džojstika na zadnjoj strani tela ili kombinacijom prednjeg i zadnjeg kontrolnog točkića, kojima se fokusna tačka pomera horizontalno, odnosno vertikalno. Pritisak na središte džojstika postavlja centralnu tačku za izabranu. Pored nabrojana tri, dva dodatna načina fokusiranja je moguće uključiti u gore-pomenutim opcijama, vezanim za fokusni sistem (C.Fn III-6). Prvi, Spot AF, derivat je prethodne, klasične manuelne selekcije pojedinačnih tačaka, s tim što je u okviru selektovane tačke moguće uočiti pomoćnu tačku, koja simbolizuje dodatnu preciznost:

Preciznija verzija Single-point AF-a – Spot AF

Najjednostavnije rečeno, ovaj način fokusiranja je prvenstveno namenjen preciznom fokusiranju vrlo malih površina, poput na primer - očiju, na kadru koji obuhvata celu figuru subjekta. Generalno, ovaj način je pogodan za sve što zahteva preciznije „provlačenje“ fokusa kroz razne prepreke ili „gađanje“ vrlo sitnih tačaka. Po Canonu, ovaj način fokusiranja nije pogodan za dinamičke scene, ali ni snimanje iz ruke na velikim žižnim daljinama, jer je teško održati tako malu tačku na željenoj meti. Poslednji način fokusiranja sa mogućnošću manuelne selekcije je AF Point Expansion – 1+4 tačke raspoređene krstasto, sa prioritetom na centralnoj. Grupu tačaka je moguće pomerati po celom fokusnom polju:

AF Point Expansion način fokusiranja

Ovaj način fokusiranja je namenjen situacijama gde je neophodno uloviti metu jednolične teksture/obojenosti, kada se često može desiti da zbog nedostatka kontrasta fazni fokus ne može da odredi distancu na selektovanoj AF tački. Tada u priču uskače AF Point Expansion, koji pomaže AF sistemu da tačnije odredi distancu u tako teškim situacijama, i to pomoću 4 susedne tačke, koje služe kao „ispomoć“ selektovanoj.

 

Korisna opcija može biti mogućnost različite selekcije tačaka u zavisnosti od trenutne orjentacije aparata. Omogućeno je da ova opcija bude isključena i da, kao i do sada, jedna ista tačka bude selektovana nezavisno od orjentacije aparata. Druga mogućnost je da aparat zasebno pamti selektovanu tačku/zonu u zavisnosti od trenutne orjentacije aparata. To znači da (na primer) u horizontalnom položaju može biti selektovana centralna tačka, a u vertikalnom neka od bočnih tačaka ili zona, pri čemu će aparat, u zavisnosti od orjentacije, setovati onu tačku koju ste prethodno postavili u datom položaju.

 

Ostali aspekti faznog AF sistema su manje više isti kao i na drugim APS-C telima: AF-assist lampa je i ovaj put izostala, a osim eksternog blica, pomoćno svetlo prilikom fokusiranja može biti zamenjeno strobo-efektom internog blica, ne baš zgodnog načina, ali ipak delotvornog. Eksterni blic ili ST-E2 Speedlite wireless okidač i dalje mogu biti korišćeni za AF assist pomoću interne lampe.

 

Jasno je da potencijalnom vlasniku ovog tela, pogotovo ako nije imao kontakta sa EOS-1 serijom ili sličnim proizvodom drugog brenda, može biti vrlo mučno (ili zabavno?) dok pohvata sve konce funkcionisanja novog sistema. Zbog toga je od izuzetnog značaja detaljno proučavanje tehnike rada, kako bi korisnik „sedmice“ što bolje spoznao prednosti i mane pojedinih fokusnih modova i samim tim, izvukao maksimum iz aparata. Metoda „proba/greška“ kod ovog aparata lako dovodi do tek površnog razumevanja problematike, a pokušaji preskakanja uputstva uglavnom rezultiraju bezrazložnim okvrivljivanjem aparata za sopstvene greške.

 

 

TRAŽILO

 

Još jedna poslastica, iz reda onih koje su u „sedmicu“ implementirane na osnovu želja vernih korisnika, je optičko tražilo. Već spolja gledano, evidentno je krupnije od onoga koje poznajemo sa dosadašnjih xxD tela. Pentaprizma je značajno uvećana, a utisak da je sve dosta veće nego ranije dodatno pojačava i Eg gumena obloga, preuzeta sa EOS-1 tela. Povećana prizma je omogućila svetliji prikaz u tražilu 100% pokrivenosti kadra (tj. ono što vidite, to ćete dobiti i na konačnom snimku), kao i 1.0x uvećanje, čime 7D ostavlja iza sebe skoro sve aparate unutar brenda, izuzev EOS-1D/Ds. Krupniji prikaz skoro da deluje omamljujuće – lako ćete se na njega privići i vrlo teško odvići. Naravno, pokraj gumene obloge je i dalje točkić za podešavanje dioptrije, kojim osobe nešto slabijeg vida mogu tražilo prilagoditi sebi. Rastavljeno na sastavne delove, optičko tražilo novog tela izgleda kao na šematskom prikazu niže:

Konstrukcija optičkog tražila*

Neko je u šali rekao da je 7D „najNikonskiji od svih Canon aparata“, a ova, više istinita nego šaljiva opaska, utemeljena je u činjenici da je Canon po prvi put izostavio potrebu nabavke posebnih fokusnih stakala, ukoliko biste poželeli da imate drugačiji prikaz u tražilu, bilo za jednostavnije kadriranje, bilo za lakše manuelno fokusiranje. Sada je uloga posebnih AF stakala objedinjena u rešenju na koje su korisnici Nikon aparata već dugo naviknuti – između AF stakla (ovog puta potpuno praznog) i prizme, postavljen je poseban transparentni LCD displej bez zastora, koji u tražilu emituje prikaz po želji korisnika. To znači da se on sada može dinamički menjati, u zavisnosti od potreba, uključujući mogućnost prikaza svih ili pojedinih AF tačaka, pomoćnih linija, zona merenja i indikatora poravnatosti sa horizontom.

 

Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Tražilo EOS-a 7D

Sa informativne strane, tražilo 7D se uklapa u postavljene standarde, permanentno pružajući praktično sve potrebne parametre. Na raspolaganju su: indikator baterije, AE-Lock/AEB indikator, status blica, FE-Lock i highspeed sinhronizacija blica, kompenzacija snage blica, trajanje ekspozicije, otvor blende, skala svetlomera raspona ±3 EV, indikator „highlight tone priority“ opcije, ISO vrednost, indikator korekcije balansa bele, indikator monohromatskog snimanja, status bafera i indikator potvrde fokusa.

 

Od ostalalih pomagala, tu je mreža (grid) linija koje pomažu pri kreiranju kompozicije, centralna zona merenja i 19 AF tačaka, prikazanih u skladu sa opcijama u meniju i izabranog AF moda.

 

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

 

Posle lutanja u dizajnu rasporeda komandi na 40D i 50D, Canon je rešio da se vrati dobro primljenom rešenju koje smo mogli videti na 5D (i Mark II verziji), a na krop telima poslednji put na 30D. Uslovno rečeno „vrati“, pošto još nismo sigurni da li 7D označava kraj serije dvocifrenih tela ili će nastaviti da koegzistiraju. Naravno, novi raspored je dodatno prilagođen uslovima i potrebama koje prate 7D, a donekle i unapređen, implementacijom nekih rešenja, nekarakterističnih za ovu klasu.

Gledano spreda, raspored komandi i ostalih detalja je praktično identičan. Centralnim delom dominira metalni EF bajonet, označen crvenom i belom tačkom, koje označavaju poziciju montiranja EF, odnosno EF-S objektiva. Sa desne strane bajoneta se nalazi DOF-preview, komanda kojom se blenda privremeno setuje na zadatu vrednost, radi vizuelnog utvrđivanja prostiranja dubinske oštrine. Istovremeno, ova opcija aktivira pilot svetlo u uslovima rada sa eksternim blicem. Iznad je taster za odbravljivanje bajoneta radi skidanja objektiva, a još iznad, u nivou 7D logotipa, nalazi se taster za aktiviranje internog (pop-up) blica. Novoustanovljeni pratilac Canon DSLR-ova, načelno sa EOS-om 5D Mark II, neupadljivi mono mikrofon za snimanje zvuka tokom rada sa videom, nalazi se neposredno iznad logotipa. Leva strana je praktično prazna. Osim lampe smeštene između internog blica i okidača, koja signalizira odloženo okidanje i služi za redukciju „crvenih očiju“, na rukohvatu je pozicioniran IC senzor za daljinsko okidanje korišćenjem Canon RC-1 i RC-5 bežičnih okidača.

Sa gornje strane (gledano od pozadi), raspored je u načelu vrlo sličan standardnom, uz par specifičnosti. Najpre, veliki točak – selektor modova, koji se nalazi desno od papučice blica, poziciju deli sa prekidačem za uključivanje aparata, dizajniranim po ugledu na trocifrenu (Rebel) seriju Canon DSLR-ova, što je odlično rešenje (premda je ovo subjektivno mišljenje). Sam selektor raspolaže setom modova identičnim kao i na EOS-u 5D Mark II i time upućuje na ciljnu grupu ovog aparata. Tu su dva uobičajena automatska moda - Full-Auto i Creative-Auto, i standardan izbor kreativnih modova: Manuelni (M), Programmed Auto(P), Shutter priority (Tv), Aperture priority (Av), Bulb (B), kao i grupa od tri Custom pozicije, na kojima korisnik može sam da definiše osnovne parametre rada i snimi ih za kasniju upotrebu. Desnom stranom dominira veliki statusni displej. Informacije koje on pruža, organizovane su slično ostalim Canon aparatima. Tu je preset balansa bele, trajanje ekspozicije, otvor blende, broj preostalih snimaka na kartici (preračunat u zavisnosti od trenutno izabranog kvaliteta), kvalitet JPEG-a i indikator RAW-a, trenutno merenje svetla, AF mod, status baterije, skala svetlomera raspona ±3 EV, ISO vrednost i režim okidanja.

Statusni displej 7D

Ispred statusnog displeja nalaze se četiri tastera, od kojih su tri udvojenih funkcija i jedan posebni. Dvojne funkcije su dostupne istovremeno, okretanjem prednjeg i zadnjeg točkića nezavisno. S leva na desno, prvi taster aktivira promenu moda merenja svetla i balans bele; drugi služi setovanju AF moda i načina okidanja, dok se trećim poziva ISO vrednost i kompenzacija snage blica. Poslednji, prethodno pomenuti posebni taster, ima funkciju uključivanja privremenog, narandžastog pozadinskog osvetljenja statusnog displeja. Nešto ispred, na vrhu rukohvata, nalazimo najbitniji taster, dvostepeni okidač, iza kojeg je glavni kontrolni točkić. Još jedna novina po ugledu na EOS-1, krije se između ove dve komande, malo nespretno smeštena ka levoj strani, a nosi oznaku M.Fn, što je akronim za „Multi-Function“. Primarna funkcija ovog tastera je u principu neodređena i namenjena je prilagođavanju. Njena podrazumevana funkcija je identična onoj na EOS-1 telima, sa kojih je i preuzeta, a to je FE-Lock, zaključavanje merenja potrebne snage blica. U kombinaciji sa tasterom za selekciju svih AF tačaka (u gornjem uglu zadnje strane aparata), M.Fn komanda služi za brzu promenu načina fokusiranja, sukcesivnom promenom pri svakom pritisku, do izbora odgovarajućeg.

 

Redovno najživopisnija, zadnja strana aparata, takođe je pretrpela izvesna unapređenja. Prvi pogled otkriva iznenađenje koje smo pomenuli u priči o tražilu. Za razliku od dosadašnjih tela, iako je displej i dalje fizički najveći, tražilo je ono što apsolutno dominira zadnjom stranom aparata. Rekli bismo – zasluženo. Neposredno ispod tražila se nalazi veliki, 3-inčni TFT displej, a levo od njega niz od sedam tastera. Prva dva, neposredno ispod selektora modova, su Quick Control i RAW/JPEG tasteri. Prvi aktivira interaktivnu promenu parametara na glavnom displeju, čime isti postaje veća verzija statusnog. Drugi taster, RAW/JPEG, omogućava jednokratno, privremeno aktiviranje unapred definisanog kvaliteta snimka, nezavisno od onog definisanog u Quality meniju, a koje važi samo za sledeći snimak u nizu. Korisno kada vam je za neki snimak potreban viši (ili čak niži?) kvalitet od globalno zadatog. Isti taster, u režimu pregleda, nosi (uglavnom beskorisnu) Direct Print funkciju. Pokraj ovih tastera je i minijaturni zvučnik za emitovanje zvuka snimljenog video materijala. Pored glavnog displeja se nalazi niz od još pet tastera identičnog, okruglog oblika: Menu (ulazak u glavni meni), Picture Styles (korišćenje unapred definisanih ili kreiranje sopstvenih kolornih stilova), Info (aktiviranje prikaza kontrolnog ekrana, informacija o trenutnim podešavanjima ili opcije veštačkog horizonta), Playback (aktiviranje režima pregleda snimljenih fotografija i video snimaka) i Erase (brisanje fotografija u režimu pregleda).

Desno od tražila je jedna od novina, koja nepogrešivo ukazuje na sve veći značaj koji video zapis ima na novim aparatima. Prstenasti prekidač nudi položaj snimanja fotografija ili snimanja video materijala. U zavisnosti od njegovog položaja, menja se i funkcija središnjeg Start/Stop, tastera, koji u foto položaju služi aktiviranju režima „živog prikaza“ (live-view), dok u video režimu pokreće i zaustavlja snimanje. Ispod njega je, za ovu klasu Canon DSLR-ova standardni osmosmerni džojstik, čija višestruka namena obuhvata kretanje kroz menije i selekciju AF tačaka. Desno od displeja, između džojstika i zadnjeg kontrolnog točka, nalazi se senzor ambijentalnog svetla, a u središtu restilizovanog zadnjeg kontrolnog točka je dobro poznati Set taster. Ispod je LED indikator upisa na karticu i prekidač za isključivanje pojedinih funkcija zadnjeg kontrolnog točka, koji je odmenio do sada eksploatisanu varijantu dvostepenog prekidača za uključivanje aparata. Novo rešenje se čini znatno prijemčivijim, posebno jer i inače malo ljudi pokazuje potrebu ka funkciji zaključavanja zadnjeg kontrolnog točka. Poslednji niz tastera nalazi se u krajnjem desnom, gornjem uglu i sastoji se od AF-ON tastera za nezavisnu aktivaciju fokusiranja, zatim AE-Lock/FE-Lock taster za zaključavanje ekspozicije i snage blica, kao i tastera za selekciju svih AF tačaka. Poslednja dva tastera, u režimu pregleda, služe za zumiranje/odzumiranje prikaza.

Da je akcija utvrđivanja korisničkih potreba bio mudar korak Canona, vidi se i po tome što su verni korisnici konačno uspeli da iskukaju mogućnost znatno fleksibilnijeg reprogramiranja pojedinih komandi na aparatu. Po uzoru na (opet) Nikon, sada i vlasnici Canona 7D mogu da prilagode aparat svojim potrebama, ali i dalje sa nešto više ograničenja. Prilagodljivost pojedinih komandi je ograničena određenim setom funkcija, a na sledećoj ilustraciji možete videti kako izgleda „mapa“ kojom se definišu:

Savršeno sigurno nije, ali predstavlja odličan korak u pravom smeru. U nekoj narednoj verziji aparata možda možemo očekivati i mogućnost snimanja rasporeda u određeni profil, tako da različite osobe mogu da koriste isti aparat sa sopstvenim rasporedom komandi.

 

 

MEMORIJA

 

Odeljak memorijske kartice, smešten na poznato mesto, na boku rukohvata, kompatibilan je sa svim karticama Compact flash standarda. Obuhvata CF I i II revizije, sa podrškom za najbrže UDMA memorijske kartice. Na žalost, za razliku od Nikonovog D300s, Canon 7D ne raspolaže sa dva memorijska slota. Vratanca memorijskog odeljka konstrukcijski su jednaka onima na prethodnim aparatima, a kao i kod 5D Mark II, ojačana su, a njihovo bolje naleganje potpomognuto oprugom.

 

Brzinski zahtevi novog aparata su dosta visoki, budući da treba ispratiti rafal od 8 frejmova rezolucije 18MP. Scena prosečne osvetljenosti, koja ne forsira upotrebu viših ISO vrednosti, može biti ispraćena već sa prosečnom Compact Flash karticom klase 133x, ukoliko se odlučite za JPEG zapis bez redukcije šuma. Redukcija šuma (ali i sam šum) usložnjava obradu u aparatu, pa je i brzina pražnjenja bafera vidno sporija. Ukoliko želite rafal u RAW formatu, situacija postaje već nategnuta, pošto će istom karticom biti ispraćeno svega 7-9 snimaka dok se bafer ne prepuni i značajno uspori okidanje. Ipak, ukoliko vam maksimalna brzina rafala nije prioritet, 7D će biti i više nego zadovoljan brzinom prosečnih kartica oznake 133x.

 

Brzinske potrebe video zapisa su dosta manje, pa će isti bafer lagodno ispratiti snimanje u punom kvalitetu, bez gubljenja frejmova. Očekivano, RAW+JPEG u punoj rezoluciji je najzahtevnija kombinacija, ali teši činjenica da 7D u RAW smešta embeeded JPEG („ugnježdeni“ JPEG koji služi sa preview na displeju i u aplikacijama za pregled snimaka) pune rezolucije, koje je naknadno moguće izvući pomoću odgovarajućih alatki (npr. „Instant JPEG from RAW“).

Odeljak Compact Flash memorijske kartice

Govoreći o prostornoj zahtevnosti EOS-a 7D i njegovih povećih fajlova, možemo reći da ona ne iznenađuje. Snimci urađeni baznom ISO vrednošću, najmanje su zahtevni po pitanju potrebnog prostora. Rastom šuma (uzrokovanog upotrebom većih ISO vrednosti), raste i veličina fajlova, pa u praksi, na kartici kapaciteta 8GB, možete očekivati prosek od oko 550 RAW, 1200 JPEG ili 340 snimaka u RAW+JPEG kombinaciji, snimanih mešovitim ISO vrednostima i u maksimalnom kvalitetu. Prilično halapljivo, ali sa tolikom rezolucijom, svakako nije neočekivano. Video je bitno zahtevniji, pa će vam kartica od 8 GB biti dovoljna za prosečno 22-24 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu - 1080p @24fps (fullHD, 1920x1080).

 

 

BATERIJA

 

Smeštena unutar rukohvata, nalazi se baterija novije generacije iz reda „pametnih“, naziva LP-E6, premijerno predstavljena u paketu sa EOS-om 5D Mark II. Zahvaljujući internom čipu, može da komunicira sa telom i pruži povratne informacije o trenutnom kapacitetu (u procentima), broju okidanja i opštem stanju baterije, tj. njenim performansama. Ova mogućnost je softverski podržana, pa je bateriju neophodno „registrovati“ u internoj bazi aparata (aparat će to ponuditi prilikom prvog korišćenja svake pojedinačne baterije), kako bi njen „životni ciklus“ bio adekvatno praćen.

 

Na žalost, ono što smo svojevremeno konstatovali za Canon EOS 5D Mark II, važi i ovde - Canon je ugradnjom čipa sabotirao nezavisne proizvođače zamenskih baterija u nameri da sebi obezbede jeftinije (a ipak dobre) baterije, pa su potencijalni vlasnici takvih, zamenskih baterija, primorani da nabave i dodatni zamenski punjač, jer originalni LC-E6(E) neće konstatovati ni jednu osim originalnih, što znači da neće moći ni da ih napuni. Nepošteno i vrlo nezgodno, ali ako ništa drugo – barem aparat pristaje normalno da radi sa zamenskim baterijama, i to jednako dobro, izuzimajući jedino praćenje kapaciteta. Trend „čipovanja“ se nastavlja i u ostalim klasama, pa to treba imati u vidu ukoliko planirate nabavku zamenskih baterija.

Odeljak baterije (levo) i LP-E6E punjač sa LP-E6 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Kapacitet baterije je čitavih 1800mAh (stara BP-511A, poznata iz dvocifrenih Canon tela, bila je kapaciteta 1390mAh), a autonomija je značajno poboljšana u odnosu na tela iz dvocifrene serije. Suprotno zvaničnim podacima, koji propisuju u proseku 800 snimaka, tokom testiranja smo iz jednog „punjenja“ uspevali da izvučemo čak i preko 1000 snimaka. Autonomija opada ukoliko se često koristi live-view (režim živog prikaza), koji je prilično nemilosrdan prema baterijama. Zvanični podaci kažu da će, u slučaju korišćenja isključivo režima živog prikaza, puna baterija izdržati oko 200 snimaka. Praksa pokazuje da je realan broj ipak veći (čak 30-50%), ali bi to svakako mogao biti problem prilikom video snimanja, obzirom da je sa jednom napunjenom baterijom moguće snimiti do sat i po materijala u idealnim vremenskim uslovima, kada baterija bez većih problema izdržava naznačeni period. Punjenje potpuno prazne baterije traje oko 2 i po časa, što se uklapa u dosadašnje standarde.

 

 

KONEKTORI

 

Na starom mestu, na levoj strani tela, ispod gumenih poklopaca, nalaze se konektori. Ima ih pet: sa leve strane su PC-Sync, konektor za spoljnu rasvetu i N3, za namenske daljinske okidače; sa desne strane su: mikrofonski 3.5mm, kombinovani mini-USB, kojim se aparat povezuje sa kompjuterom, ali i spoljnim audio/video uređajima, zbog čega je izostavljen poseban A/V izlaz, dok je poslednji HDMI-C konektor, takođe za povezivanje sa kompatibilnim A/V uređajima. Spisak konektora se ovim ne završava, pošto sa je sa donje strane aparata konektor za komunikaciju sa WFT-E5 wireless file transmiterom, kojim se snimci mogu kopirati na eksterni medij putem USB veze, ili mrežno, putem UTP mrežnog kabla ili wireless veze.

Konektori: PCSync i N3 Remote sa leve i

mikrofonski, kombinovani A/V-USB i HDMI sa desne strane

DISPLEJ

 

Bilo je očekivano da će, nakon EOS-a 50D, Canon krenuti sa unapređenjem displeja u svim klasama DSLR-ova. S toga, ni displej Canona 7D nije podbacio u ovom domenu. Istina, njegova pojava nije toliko upečatljiva kao u slučaju EOS-a 550D, koji je uveo displej formata 3:2, sa potpunom iskorišćenošću površine da prikaz (da ne bude zabune, 550D je model koji je izašao posle 7D).

 

Displej „sedmice“ je rangu onoga viđenog na 5D Mark II, uključujući sve vrline i mane. Formata 4:3 i ukupne rezolucije 920.000 piksela (640x480 u tri kolorna kanala), pruža izvanredan dojam oštrine i reprodukcije boja, nebitno da li se koristi u režimu „živog prikaza“ (live-view) ili za pregled snimljenih fotografija.

 

Vidljivost u lošijim svetlosnim uslovima (a to za displej znači – jako sunce u nepovoljnom položaju) je odlična. Kontrast je jasan, bez previše tamnih ili svetlih površina, a osvetljenost može biti regulisana ručno, u sedam koraka ili automatski, kada se aparat, uz pomoć ugrađenog senzora ambijentalnog osvetljenja, stara o adekvatnoj osvetljenosti, u skladu sa trenutnim uslovima u kojima se aparat nalazi. U teoriji, to znači da će aparat sam dosvetliti displej po jačem suncu, odnosno zatamniti ga u mračnoj prostoriji, održavajući uvek isti nivo osvetljenosti. U praksi je, pak, situacija nešto komplikovanija. Svako nepažljivo pokrivanje fotosenzora zatamniće displej i prilično otežati korišćenje, a nasuprot tome, nepovoljan položaj svetla će izazvati pojačanje osvetljenja preko svake mere i time vrlo agresivno cediti bateriju, istovremeno stvarajući utisak pogrešno eksponiranih fotografija u režimu pregleda.

 

Vidljivost iz oštrijih uglova, koja je bitnija za kadriranje iznad glave ili u visini tla, primetno je poboljšana i deklarisana je na 160°, što je rezultat ClearView II tehnologije poboljšanog prikaza. U realnom radu, ovakav način kadriranja je upotrebljiv od slučaja do slučaja. Nekad će biti moguće vrlo lako korišćenje, dok će nekada nepovoljan položaj sunca značajno pokvariti zabavu i naterati vas da se primaknete displeju.

Sva ova poboljšanja imaju i svoje implikacije na udobnost rada. Rad sa live-view režimom je bitno lakši na kvalitetnom displeju, a isto važi (odnosno, možda čak i više) za snimanje video materijala, gde preciznost manuelnog fokusa dolazi do izražaja.

 

Iako Canon 7D ima statusni displej, na glavnom displeju je, po uzoru na tela niže klase, koja usluge glavnog displeja koriste za prikaz osnovnih parametara snimanja, omogućen prikaz osnovnih parametara rada. Osim pasivnog posmatranja tekućih parametara, pritiskom na „Q“ taster („Q“ od „QuickControl“) aktivira se mogućnost interaktivnog menjanja parametra, korišćenjem kombinacije kontrolnih točkića, osmosmernog džojstika i Set tastera za potvrdu. Pri radu sa stativa, kada je aparat u visini očiju, ovo će biti primarni način rada – značajno udobniji i brži od čestih pogleda kroz tražilo ili gledanja u statusni displej, pogotovo što za većinu bitnih funkcija nije potrebno ni bunarenje po menijima. Prikaz u „Quick Control“ modu možete vidi na slici niže:

Prikaz osnovnih parametara na Quick Control Screen-u

Osnovni parametri, koji su sastavni deo „quick control screen“ prikaza, obuhvataju sve što može zatrebati. Prikaz se dinamički menja, u zavisnosti od izabranog moda, a pored najosnovnijih parametara, kao što su trenutni mod fotografisanja, brzina ekspozicije, blenda i ISO vrednost, tu je i nezaobilazna skala svetlomera koja sada obuhvata cele ±3 blende, kao i unutar optičkog tražila. Od ostalih parametara, tu je kompenzacija snage blica, trenutno selektovani način fokusiranja, aktivni kolorni stil (Picture Style), balans bele i indikator korekcije istog, mod merenja svetla, indikator aktiviranosti Highlight Tone Priority i Auto Lighting Optimizer nivo, izabrani nivo kvaliteta snimka, mod autofokusa, način okidanja, brz pristup mapiranju kontrola, status baterije, broj preostalih snimaka na kartici i status popunjenosti bafera.

 

Pošto korišćenje glavnog displeja umesto statusnog troši primetno više energije, preporučljivo je koristiti ga za ovu namenu samo kada za tim postoji opravdana potreba. U suprotnom, baterija će trajati bitno manje nego u uobičajenim uslovima.

 

 

LIVE VIEW

 

Funkcija „živog prikaza“ na DSLR-ovima nikad nije doživela afirmaciju poput one na kompakt aparatima. Razloge za to možemo tražiti u navikama, ali i upotrebljivosti, obzirom na kvalitet prikaza i ergonomiju, koja je i dalje ubedljivo na strani optičkog tražila. Danas je live-view odomaćen na DSLR aparatima i vrlo je malo onih koji ga nemaju implementiranog. 7D se ovde u potpunosti uklapa u trendove koje je Canon definisao sa 450D i značajno unapredio sa 50D. Na displeju visokog kvaliteta udobnost rada u ovom režimu je dodatno povećana i dobija sasvim novi smisao.

 

Ovaj režim, kao i do sada, nudi mogućnost fokusiranja na dva osnovna načina. Prvi je klasični, fazni fokus (Phaze Detection Auto Focus, standardni oblik fokusiranja na DSLR aparatima), kada se ogledalo podiže, fokusira i ponovo vraća u prvobitan položaj nakon puštanja tastera ili okidanja. Ovaj način je i dalje najbrži način fokusiranja, premda nije baš najzgodniji u kombinaciji sa režimom „živog prikaza“, jer pravi buku zaklapanjem ogledala i donekle obesmišljava poentu live-view-a kao takvog. Drugi način fokusiranja je mnogo prikladniji korišćenju u ovom režimu, a nazivamo ga „kontrastnim“ fokusom (Contrast Detection Auto Fokus, u daljem tekstu CDAF), pošto radi na principu pomeranja fokusne ravni do postizanja najoštrijih prelaza između kontrastnih površina na displeju i praktično je identičan onome što poznajemo sa kompakt aparata. Osim običnog kontrastnog fokusa, Canon 7D raspolaže i „face detection“ varijantom, koja pomoću posebnog algoritma prepoznaje lica u kadru i fokusnu ravan postavlja u odnosu na njih. Jasno je da je ova opcija namenjena laicima, ali je nejasno čemu ona na telu ove klase?

 

Prvo ograničenje kontrastnog fokusa je nemogućnost praćenja objekata, odnosno kontinualnog fokusiranja mete u pokretu, što je usko povezano sa drugim ograničenjem, a to je brzina. Odnosno, njen nedostatak. Zbog prirode rada, a posebno u kombinaciji sa veličinom APS-C senzora i dubinske oštrine (DOF-a) koju isti ostvaruje, CDAF je prilično spor i upotreba u kombinaciji sa teškim aparatom je dosta nezgodna iz ruke, pa je za najbolje rezultate preporučljivo korišćenje stativa. Prednost je izuzetno tačan fokus, ali na praktično statičnim scenama i uz pristojno osvetljenje. U slabim svetlosnim uslovima, CDAF će se zbuniti i u nedogled pokušavati da nasluti kontrast na ciljanoj površini, što se često može završiti neuspehom. Ipak, kada uslovi dozvoljavaju, CDAF odrađuje posao više nego korektno.

Live View opcije

Od prve premijere ovog režima na DSLR aparatima, posebna poslastica je manuelni fokus. U kombinaciji sa oštrim prikazom na displeju i mehaničkim fokusnim prstenom prosečnog objektiva, manuelno fokusiranje je izuzetno precizno, a od te činjenice je možda i bitnija mogućnost da fokusnu ravan odredite precizno i to tako da unapred možete videti prostiranje dubinske oštrine. Tasterima, kojima se zumira prikaz u režimu pregleda, prikaz se može uvećati u koracima od 5 i 10 puta, što značajno pomaže u tačnom fokusiranju.

Uvećanje u LV režimu

Još jedna pogodnost koju live-view obezbeđuje je tzv. „silent shooting“ – tihi mod okidanja, raspoloživ u dve varijante. Kako je u LV režimu ogledalo već u gornjem položaju, a zavesica otvorena, elektronski ekvivalent iste odrađuje isti posao kao i mehanički, s tim što je zvuk zaista maksimalno utišan i najbliži je radu u „mirror lockup“ modu. Zgodno za situacije gde je potreban minimalan nivo vibracija ili prosto ne želite da smetate ili privlačite pažnju. U live-view režimu je moguće uključiti prikaz osnovnih informacija i pomagala, poput mreže horizontalnih/vertikalnih linija (grid) za olakšano kadriranje, koja se može konfigurisati tako da pokriva trećine (3x3) ili 6x4 polja, što će posebno pozdraviti ljubitelji pejzaža i arhitekture.

Pomoćna mreža u LV režimu

Zamerka upućena prethodnim Canon DSLR aparatima ostaje aktuelna i na 7D, a tiče se nedostatka automatske rotacije prikaza na displeju, u zavisnosti od položaja, iako u aparatu postoje svi elektronsko-softverski preduslovi za implementaciju ove funkcije.

 

I pored svih nedostataka, relativne sporosti i ograničene upotrebljivosti na tek pojedine fotografske discipline, live-view je danas sastavni deo većine aktuelnih aparata. Premda često zapostavljena funkcija, verovatno iz razloga što najčešće biva poistovećivana sa kompaktima, live-view današnjih DSLR-ova odavno prevazilazi banalnu namenu poput kadriranja iznad glave i sličnih „zahvata“ koje poznajemo. Posebno ako imamo u vidu da je takva upotreba često nepraktična i ergonomski neopravdana. S druge strane, uprkos činjenici da je i dalje u senci odličnog optičkog tražila, nepobitna je istina da LV danas zaista može biti vrlo korisna opcija, posebno ako vremena imate dovoljno, pa možete da priuštite povezivanje s velikim LCD televizorom ili čak - laptopom, koristeći ga kao svojevrsni daljinski okidač, a uz pomoć priloženog softvera – Canon EOS Utility. Landscape i timelapse, ali i studijski fotografi će umeti da cene ovu pogodnost.

 

 

VIDEO

 

Za razliku od prve implementacije snimanja video zapisa na EOS-u 5D Mark II, Canon sa 7D nije eksperimentisao. U startu je ponuđeno sve ono što je kod 5D Mark II moralo biti ispravljeno novim verzijama firmware-a.

 

Ponuđeno je snimanje u 16:9 i 4:3 formatima. Najveća, fullHD rezolucija (1080p, 1920 x 1080), u zavisnosti od izabranog sistema (PAL ili NTSC) nudi framerate od 24, 25 ili 30fps. Niža rezolucija 720p (1280x720) je raspoloživa u dvostruko većem framerate-u od 50/60fps (opet, u zavisnosti od izabranog sistema), a isto važi i za najnižu, VGA rezoluciju (640x480).

Kvalitet video zapisa

 

Video enkoding se vrši u MPEG-2 (H.264) formatu i smešta u MOV kontejer. Nezavisno od izabranog kvaliteta, zapis je, kao i kod ostalih aparata, ograničen na 4GB po fajlu, što u najvišem kvalitetu omogućava do ~12 minuta snimanja u najvišem, odnosno do ~30 minuta u nižem kvalitetu. Kao što smo i ranije pominjali, ograničenje je nametnuto FAT32 fajl sistemom, koji se koristi na memorijskim karticama, a koji je limitiran na 4GB po fajlu. Uslovi snimanja mogu značajno uticati na zauzeće prostora, a dinamičniji i svetlosno zahtevniji kadrovi, koji angažuju (naj)više ISO vrednosti, logično zahtevaju i više prostora.

 

U pogledu kontrole, snimanje je moguće izvesti u potpuno automatskom režimu ili manuelno, brzinama zatvarača koje se kreću u granicama od 1/30 do maksimalnih 1/4000. Brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač daje nešto zamućenije frejmove, a time i vizuelno „mekšu“ sliku, što je bliže filmskoj tehnici snimanja. Blendu je nesmetano moguće setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a ISO se, osim manuelno, može podešavati u rasponu od 100 do 12800 ili postaviti na „auto“, pri čemu će aparat samostalno održavati zahtevane parametre, setujući ISO vrednosti u zavisnosti od uslova. Autofokus je obezbeđen samo kroz CDAF (tokom snimanja), koji (uprkos vrlo pozitivnim iskustvima pri snimanju fotografija) vrlo sporo radi, a relativno retko uspeva da zaključa fokus. Zbog toga je preporučljivo fokusirati pre početka snimanja, kako mučenje sa kontrastnim fokusiranjem ne bi ostalo vidljivo na snimku. U svakom slučaju, to ne možemo uzeti za zlo, imajući u vidu da je manuelno fokusiranje za video ove klase jednostavno obavezan način rada.

 

Snimanje zvuka se obavlja u 16-bitnom kvalitetu, 44KHz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Kao i u slučaju ostalih Canon DSLR-ova sa mogućnošću snimanja video materijala, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mono mikrofonu, čiji se ulazni signal kontinualno kalibriše, u zavisnosti od situacije (tzv. Auto Gain Control). Isto tako, kao i na prethodnim aparatima, ugrađeni mikrofon se ne ističe kvalitetom dovoljnim za ozbiljnu upotrebu, ali je vrlo osetljiv i, kako je pozicioniran unutar tela, sklon hvatanju „parazitnih“ zvukova, uključujući zvuke zumiranja, okretanja kontrolnih točkića, a u odgovarajućim uslovima i optičke stabilizacije objektiva. Srećom, za ozbiljnije korisnike, Canon je predvideo konektor namenjenim eksternom mikrofonu, kojim se može obezbediti kvalitetniji stereo zvuk. Kondenzatorski mikrofoni koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora nisu sistemski podržani, pa je za njih neophodno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. Ono što ni eksterni mikrofon ne može da reši, a spada u ozbiljne nedostatke snimanja zvuka je forsirana upotreba ranije pomenute Auto Gain Control (AGC), odnosno automatska nivelacija ulaznog signala, bez mogućnosti isključivanja i manuelnog setovanja, što značajno otežava snimanje zvuka. Iako je ovaj nedostatak nedavno ispravljen na 5D Mark II, izlaskom novog firmware-a, rešenje problema na 7D se već dugo prolongira i na žalost, moguće je da će takvo stanje i ostati, zbog održavanja razlika među klasama.

 

Od ostalih podešavanja, na raspolaganju su kolorni stilovi (picture styles), balans bele, uklanjanje vinjeta, „Auto Lighting Optimizer“ i „Highlight priority“. Uklanjanje šuma, zbog zahtevnosti tog procesa, nije na listi podržanih zahvata na video snimku. I režim pregleda ima još neke funkcije (osim samog pregleda), poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljena video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, koji ne uključuju korišćenje namenskog softvera na računaru.

BLIC

 

Za razliku od full-frame klase, Canon krop tela poseduju interni (pop-up) blic kao obavezan deo opreme. Vodećeg broja 12 na ISO 100 i ugla koji pokriva 15mm, svojim karakteristikama ne odstupa od standarda definisanog godinama unazad. Uprkos očekivanjima poslednjih godina, već je postalo dosadno ponavljati da ni ovaj put nismo dočekali novi algoritam kontrole blica, pa ćemo se i u narednom periodu družiti sa dobro poznatim E-TTL II.

 

Bljesak blica može biti isključen (uz zadržanu mogućnost AF-assist funkcije) ili može raditi u E-TTL režimu. Može se koristiti i kao AF-assist u lošijim svetlosnim uslovima, kada uz niz kratkih bljesaka pomaže prilikom fokusiranja. Bljesak blica može biti postavljen na prvu zavesicu, kada opaljuje odmah nakon okidanja, ili na drugu zavesicu, kada opaljuje neposredno pred kraj ekspozicije, radi prikupljanja ambijentalnog svetla. Kompenzaciju je sada moguće setovati u rasponu od ±3 EV, dok manuelni mod, kao ni FEB (Flash Exposure Bracketing), nije moguće koristiti sa internim blicem. Podešavanje kompenzacije na samom blicu ima prioritet pa će, u slučaju setovanja na njemu, podešavanje na aparatu biti zanemareno.

 

Podrška za eksterne bliceve je za E-TTL režim ograničenja na Canon bliceve ili namenske bliceve drugih proizvođača, kompatibilne sa ovim standardom. Ograničena u radu sa eksternim blicem su znatno manja, u odnosu na ona koja važe za interni blic. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom lampom, koja pomaže čak i bolje nego strobo-bljeskanje internog blica, a privlači minimalnu pažnju.

 

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska u manuelnom modu iznosi 1/250, dok se u modu prioriteta blende maksimalna brzina može ograničiti na 1/60 ili 1/250 fiksno, uz mogućnost rada bez posebnih ograničenja. Kao i za sve dosadašnje implementacije E-TTL II algoritma, određena odstupanja u merenju su moguća, ali vam ona neće pokvariti zabavu, budući da ih je moguće lako predvideti i vremenom im se prilagoditi. Flash Exposure Bracketing, višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu.

 

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

 

Odeljak testa posvećen blicu bismo verovatno završili šablonski, da se Canon nije potrudio da i u ovom segmentu priredi jedno iznenađenje: Canon 7D će ostati zabeležen kao prvi Canon DSLR sa implementiranom bežičnom kontrolom bliceva (Integrated Speedlite Transmiter), poput one kojom se vlasnici aparata konkurentskog Nikona odavno diče! Kako je ova mogućnost i do sada bila dostupna vlasnicima Canona, samo što je zahtevala odgovarajući transmiter tipa Canon ST-E2 Speedlite Transmiter ili odgovarajući master blic, snalaženje sa novom funkcijom neće biti previše teško, ukoliko ste barem jednom imali prilike da se zabavljate sa dva blica, bežično ih kontrolišući. Za one koji nisu, sledeća ilustracija može grubo predstaviti mogućnosti kontrole:

 

Modaliteti bežične kontrole bliceva*

 

Dva su osnovna načina korišćenja: jedan uključuje korišćenje eksternih bliceva u kombinaciji sa popup blicem, dok drugi način interni blic koristi samo kao okidač, bez (bitnijeg) uticaja na osvetljenost scene. I u jednoj i u drugoj varijanti je moguće kontrolisati do tri grupe bliceva, koje mogu bljeskati istom snagom ili unapred zadatim odnosom. Kako kontrola nije klasičnog radio tipa, interni blic je neophodno uključiti i postaviti kanal tako da se poklapa sa setovanjima na eksternim blicevima. Na ilustraciji iznad možete videti nekoliko modaliteta upravljanja eksternim blicevima.

 

Konačno i vlasnici Canon aparata mogu da uživaju u onome što je za vlasnike Nikona sasvim uobičajena stvar. Bilo je i vreme!

 

 

 

 

KIT OBJEKTIVI

 

Davno ustanovljena praksa da uz DSLR tela budu ponuđeni i odgovarajući objektivi, uglavnom nižeg cenovnog ranga, kako bi inicijalni paket bio dostupan u finansijski povoljnijoj varijanti, nije zaobišla ni Canon 7D. Često su „kit“ objektivi, kako ih nazivamo zbog činjenice da se nude u paketu sa nekim telom, tretirani tek kao ulaznica u svet DSLR-ova. Nekada je to bio opravdan stav, a danas se proizvođači trude da u okviru kit ponude na raspolaganje stave i nešto kvalitetnije, a cenom ipak prihvatljive objektive, koji mogu zadovoljiti potrebe fotografa-amatera u nešto dužem periodu nego što je to nekada bio slučaj.

 

Naravno, breme podrugljivog gledanja na kit objektive ostaje da prati ovu vrstu klasu optičkih proizvoda, posebno što i cenom često navode na pogrešne zaključke. Zbog toga posebnu znatiželju izaziva jedan od objektiva u ponudi sa EOS-om 7D – EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM.

 

Prve serije „sedmice“ bile su praćene objektivom koji je već duže vreme u ponudi, Canonom EF 28-135mm f/3.5-5.6 IS USM. Ovaj objektiv, inače po rasponu ekvivalent dobro poznatom EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM objektivu u full-frame izvedbi, dugo je prisutan na tržištu, optički se ne ističe ni u jednom segmentu, pa ga kao takvog ne smatramo posebno bitnim za ovaj prikaz. Sa druge strane, dva potpuno nova objektiva, oba promovisana istovremeno sa EOS-om 7D, mnogo su zanimljiviji za ovaj test i širi auditorijum, posebno ako znamo da će oni biti sastavni deo najvećeg broja prodatih kit paketa.

 

Prikaz jednog od dva pomenuta objektiva, EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS, već ste mogli videti u testu Canona EOS 550D, a drugi – gore pomenuti EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM, slovi za dugo očekivanu, kvalitetniju zamenu starijem EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM objektivu. Koliko su ovi objektivi na visini zadatka koji zadaje 7D sa svojim 18MP senzorom, videćemo u foto-delu testa. Zasad ćemo ih samo predstaviti sa tehničkog stanovišta.

 

 

 

 

 

 

 

Canon EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM

 

Jedan od najpoželjnijih noviteta poslednjih godina, kit objektiv krop formata (što „-S“ u nazivu označava) koji treba da zameni stari EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM, dočekali smo s naročitim nestrpljenjem. Jedan razlog je višegodišnja potreba za novijim i kvalitetnijim kit objektivom, a drugi je dosta ambiciozan nastup Canona, koji uključuje i tehnička unapređenja, ali i cenu koja implicira bolje optičke performanse. Da li su se želje i u kojoj meri obistinile, videćemo u praktičnom delu testa, a zasad ćemo objektiv predstaviti isključivo sa tehničkog aspekta.

 

Raspon je kod tzv. „standardnih zumova“ jedna od bitnijih osobina. Upućeniji fotografi znaju da je optički kvalitet uglavnom obrnuto proporcionalan rasponu, što u prevodu znači da povećanjem raspona između najkraće i najduže žiže, raste i problem održavanja optičkih kvaliteta na zadovoljavajućem nivou. Međutim, ovo pravilo, iako sasvim logično, nekada ima svoje oprečne primere, a jedan od njih je i najjeftiniji Canon kit – EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS koji, iako vrlo vredan za cenu po kojoj se prodaje, ne nudi bolje optičke kvalitete u odnosu na noviji, ali bitno duži EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS. Idealna sredina definitivno ostaje za zumove srednjeg raspona. Do sada je to bio pristojni Canon EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM, a njega bi u bespoštednoj borbi sa konkurencijom trebao da odmeni objektiv o kome trenutno pričamo.

 

Stavka, oko koje je počela priča u prethodnom pasusu – raspon, na ovom objektivu kreće od vrlo širokih 15mm, a završava se u tele području, na srednje dugih 85mm. Prevedeno na žižnu daljinu ekvivalentnu onoj na senzoru punog (full-frame; FF) formata, raspon seže od 24 do 136mm. Vidni ugao koji objektiv zahvata kreće se od maksimalnih 84.5° na najširih 15mm, do 18.4° na najdužih 85mm.

 

Spoljne dimenzije 88 x 82mm i masa od neočekivanih 575 grama, čine ga dosta masivnijim u odnosu na većinu objektiva tog ranga, a tu spada i prethodnik, 17-85 IS, sa svojih 475g. U generalnim okvirima i u kombinaciji sa 7D, to neće bitno uticati na ukupnu masu, koja sa telom ove klase nikako ne može biti mala. U odnosu na EF-S 18-135mm kit, izrada je primetno bolja, i dosta je bliska izradi koja karakteriše EF-S 17-85 IS. Završna obrada je pristojnog kvaliteta, malih zazora na spojevima i mehaničke pokretljivosti koja ne zaostaje za prethodnikom (mada se na prvi pogled stiče utisak dosta veće „zategnutosti“ prstenova), uz bajonet izrađen od metala. Zum prsten je širi nego na starom kitu, a gumena obloga je dobro nazubljena i ne klizi pod prstima. Cilindar zum mehanizma je podeljen u dve cevi jednake dužine, a linearno se izvlači do maksimalnih 85mm.

 

Autofokus je pogonjen brzim i potpuno nečujnim USM („ultra-sonic-motor“) motorom u „ring“ izvedbi i obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti u proizvoljnom trenutku, bez prebacivanja prekidača u MF položaj. Na raspolaganju je i skala distance, a sam fokusni mehanizam je realizovan interno, što znači da se prednji element promera ø72mm ne izvlači prilikom fokusiranja, ali ni ne rotira, što značajno olakšava korišćenje polarizacionih (CPL) filtera. Fokusni prsten takođe krasi glatko rotiranje, s tim što njemu zameramo prilično uzak promer, gotovo na granici udobnosti. Kako je u pitanju FTM objektiv, fokusni prsten ne rotira u toku fokusiranja. Minimalna fokusna distanca je identična kao i na prethodniku, što znači – 35cm (računa se u odnosu na ravan senzora, označenu precrtanom kružnicom kraj papučice blica na telu aparata), što rezultira uvećanjem od 0.21x, odnosno 1:4.8, tek minimalno većim u odnosu na 17-85. Brzina AF-a je izuzetna za objektiv ove klase, a na tačnost nismo imali primedbi tokom testa.

 

Optičku konstrukciju, baš kao i na prethodniku, čini 17 elemenata u 12 grupa, sa tom razlikom da sada u njoj učestvuje i UD („ultra-low-dispersion“) element (na šematskom prikazu niže, označen ljubičastom bojom), kojim se suzbija disperzija svetlosnih zraka pod oštrijim uglom, odgovornih za pojavu hromatskih aberacija, nepoželjnog optičkog fenomena razlaganja svetlosti na osnovne komponente. Tu su i tri asferična elementa (tirkizna boja), kao i fluktuirajući (označen crvenom bojom), kao ključni element u službi optičke stabilizacije (u Canon terminologiji – „Image stabilizer“):

Optička konstrukcija osnovnog kit objektiva, Canon EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM*

 

Raspon minimalnog otvora blende je isti kao i na manjem kit objektivu, a kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće u rasponu od f/22 do f/39, a dijafragma je i na njemu realizovana u vidu 7 zaobljenih listića.

 

Efikasnost optičke stabilizacije, implementirane na ovom objektivu, veća je nego kod prethodnika i sada omogućava četiri (umesto tri na 17-85) koraka dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. U praksi, testovi pokazuju da se proizvođačka specifikacija poklapa sa faktičkim stanjem, ali opet uz napomenu da stabilizacija nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. Za dinamične scene je i dalje potrebno imati bržu ekspoziciju i IS je tu nemoćan. Optičku stabilizaciju je moguće potpuno isključiti u slučaju potrebe (fotografisanje sa stativa, npr.), dok prekidač za ograničavanje IS-a na samo vertikalnu osu (tzv. paning mod, za horizontalno praćenje cilja) nije dostupan.

 

Što je važilo za ostale ne-L objektive, važi i za 15-85 IS – i pored visoke cene za ovu klasu objektiva (posebno ako ga kupujete odvojeno), nova originalna zonerica oznake EW-78E, spada u opcionu opremu, kao i odgovarajuća torbica LP1116.

Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS

 

Drugi objektiv u kit ponudi vezanoj za Canon 7D rezultat je dugogodišnjih vapaja korisnika Canon sistema za zumom većeg raspona, namenjenom pre svega turističkoj i manje zahtevnoj publici, koja univerzalnost stavlja ispred optičkih kvaliteta. Godinu dana nakon prvenca u ovoj klasi krop objektiva - EF-S 18-200mm f/3.5-5.6 IS, Canon je predstavio drugi po redu „turistički rasponac“ namenjen APS-C telima, u pokušaju da proširi asortiman po uzoru na konkurenciju (a pre svih – Nikon) i ispravi rezultat negativnih kritika koje je 18-200 IS svojevremeno poneo. Kada su ovakvi objektivi u pitanju, uvek je glavno pitanje „koliko to košta?“ i to ne u finansijskom, već u kvalitativnom smislu. Jer, ako je cena univerzalnosti plaćena izraženim optičkim kompromisima, objektiv bi mogao biti tek sredstvo za zadovoljenje forme, ne i kvalitativnih normi.

 

Kao što je u nazivu i naznačeno, ovaj objektiv obuhvata raspon od 18 do 135mm, koji na APS-C senzoru pruža žižne daljine od 29 do 216mm ekvivalentnih FF senzoru, što obuhvata praktično sve što prosečnom turisti i/ili početniku može zatrebati. Ugao koji objektiv zahvata, kreće se od maksimalnih 74.3° na najširih 18mm, do 7.8° na najdužih 135mm.

 

Spoljne dimenzije 101 x 75mm i masa od 455 grama, čine ga laganim i zahvalnim za putovanja, čemu je prvenstveno i namenjen. U odnosu na EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM, ovaj objektiv ostavlja nešto slabiji utisak na korisnika, prvenstveno zbog nešto skromnije završne obrade, iako dosta bolje od najjeftinijeg EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS. Kvalitet plastike je u globalu isti, s tim što su elementi nešto lošije uklopljeni, sa malim zazorima na spojevima, ali uz nešto slabiju mehaničku pokretljivost.U fizičkom smislu, kvalitetom izrade bismo ovaj objektiv mogli smestiti negde na pola puta između EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS i EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM. Bajonet je i na njemu metalni, a finiš je na dodir dovoljno dobar i primetno kvalitetniji u odnosu na 18-55 IS. Zum prsten je dovoljne širine, klizi glatko i precizno, a sam mehanizam se linearno izvlači do maksimalnih 135mm.

 

Autofokus je pogonjen brzim DC mikromotorom i, kao i kod 18-55 IS kit objektiva, ne obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokus, što znači da je prekidač neophodno prebaciti na MF u slučaju potrebe za ručnim fokusiranjem. Skala distance nije na raspolaganju, a fokus je realizovan interno, što znači da prednji element promera ø67mm ne rotira i time značajno olakšava korišćenje polarizacionih (CPL) filtera. Fokusni prsten je od tvrđe plastike, nije baš širok i rotira u AF modu. Minimalna fokusna distanca je 45cm (računa se u odnosu na senzor), pri čemu postiže prosečno uvećanje od 0.21x, odnosno 1:4.8, po čemu je praktično jednak sa 17-85 i njegovim naslednikom, 15-85.

 

Optičku konstrukciju čini 16 elemenata raspoređenih u 12 grupa, uključujući fluktuirajući element (namenjen optičkoj stabilizaciji; na ilustraciji označen crvenim okvirom), asferični (tirkizno) i UD (ultra-low dispersion) element, namenjen suzbijanju hromatskih aberacija, nastalih usled disperzije svetlosti.

Optička konstrukcija većeg kit objektiva, Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS*

Raspon minimalnog otvora blende je identičan kao i na manjem kit objektivu – kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće u rasponu od f/22 do f/36, a dijafragma je realizovana u vidu 6 zaobljenih listića.

 

Efikasnost optičke stabilizacije poslednje generacije, implementirane i na ovom objektivu, takođe omogućava do četiri koraka dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. U praksi, kao i za EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM, testovi pokazuju da se proizvođačka specifikacija poklapa sa faktičkim stanjem, ali opet uz napomenu da stabilizacija nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. Za dinamične scene je i dalje potrebno imati bržu ekspoziciju i IS je tu nemoćan. Optičku stabilizaciju je moguće potpuno isključiti u slučaju potrebe (fotografisanje sa stativa, npr.), dok ograničenje na samo vertikalnu osu (tzv. paning mod, za horizontalno praćenje cilja) nije dostupno, iako je logično očekivati ga na objektivu ovakvog raspona.

 

Pitanje dodatne opreme se ponavlja i sa 18-135 - originalna zonerica, oznake EW-73B (koju deli sa EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM) spada u opcionu opremu, kao i odgovarajuća torbica LP1116.

GRIP

 

Novi grip za dve baterije, čija je oznaka BG-E7, izrađen je solidno, u skladu sa kvalitetom izrade samog tela, a najvećim delom od legure magnezijuma, identične onoj na telu. Prima dve LP-E6 baterije ili BGM-E6, priloženi namenski uložak za 6 alkalnih ili punjivih AA baterija – isti koji se isporučuje i sa BG-E6 gripom, namenjenom EOS-u 5D Mark II. Sistem zatezanja je postavljen na standardno mesto i omogućava solidno stezanje, tako da grip uliva dovoljno poverenja i neće se razlabaviti ni nakon dugog korišćenja. Odeljak za baterije je zaptiven, a tekstura metalnog i gumenog dela je usklađena sa telom, kao i oblik površine kojom grip naleže na telo, koji je sada prilagođen obliku tela, pa su ivice uklopljene tako da kao celina deluju skladno:

Canon BG-E7 baterijski grip

Zamerka ide na poziciju navoja za pločicu stativa, koja je i ovog puta, umesto na osu objektiva, pomerena par milimetara u stranu, kako bi udovoljila poziciji baterije, što može biti problematično za snimanje panoramskih fotografija. Nejasno je zbog čega Canon ne pribegne već viđenom i proverenom rešenju – polaganju baterija uzdužno u odnosu na grip, radije nego poprečno. Takvim rešenjem bi bilo rešeno nekoliko problema, a između ostalih, pozicija navoja stativa i profil gripa koji nije usklađen sa telom (dosta je deblji i time narušava ergonomiju).

 

Otpor tastera i osećaj na njima je identičan kao i na onima sa tela, izuzev AF-ON tastera, koji je iz nepoznatih razloga nešto manji u odnosu na originalni i nekad ga je, iz tog razloga, teže napipati bez gledanja. Nažalost, Canon je i na novom gripu ponovo izostavio osmosmerni džojstik, zbog čega je znatno otežan izbor AF tačaka ili navigacija kroz menije, ukoliko aparat držite u vertikalnom položaju, a navikli ste na često korišćenje džojstika. Od ostalih kontrola, pored AF-ON tastera je i AE/FE Lock za zaključavanje ekspozicije, kao i taster za selekciju svih tačaka i zumiranje u režimu pregleda. Dizajn novog gripa strogo prati raspored kontrola na samom telu, pa je između prednjeg kontrolnog točka i okidača, postavljen i novi multifunkcijski M.Fn taster. Sa desne strane (gledano od pozadi) nalazi se prekidač za uključivanje/isključivanje funkcija na gripu, a donja strana obezbeđuje i držač Canon E-1 kaiša za ruku, koji se montira umesto klasičnog ramenog kaiša.

Testiranje izdržljivosti sa gripom pokazuje očekivane rezultate. Postiže se dvostruko duža autonomija pri uobičajenoj upotrebi, a testiranje u vrlo teškim uslovima (kombinovana upotreba rafala, servo AF-a, LV-a i pregleda fotografija, pa čak i sporadičnog snimanja video materijala) je pokazalo da dve pune baterije mogu da izdrže čak ~1650 RAW+JPEG snimaka.

 

Osim osnovnog, baterijskog gripa, Canon u ponudi ima i novi WFT-E5 Wireless File Transmiter, grip koji ne omogućava produženu autonomiju (budući da nema odeljak dodatne baterije) već, pomoću internog Wi-Fi modula i mrežnog adaptera, služi za žičnu (putem UTP kabla) i bežičnu mrežnu konekciju po 802.11a/b i g standardima, uključujući i serverske i remote modove, za udaljeno okidanje i kontrolu aparata, kao i pregled fotografija na umreženom računaru. Pored toga, WFT-E5 grip nudi i mogućnost povezivanja sa eksternim diskom za transfer ili simultani upis fotografija, odnosno video materijala, kao i Bluetooth konekciju za povezivanje sa eksternim GPS prijemnikom, koji može poslužiti za geo-tagging – upisivanje trenutnih koordinata u EXIF snimljene fotografije. Pored nespornih korisnih, ovaj grip ima i jednu vrlo nezgodnu osobinu, a to je cena, koja doseže preko 50% cene tela, što će za veliku većinu entuzijasta biti neprihvatljiva investicija.

 

Ukoliko često snimate u vertikalnom položaju, nabavka gripa je poželjan korak ka postizanju bolje ergonomije i još bolji pratilac za kombinacije sa velikim i masivnim objektivima. Tim pre što će vam u toj varijanti grip uštedeti i na servisu tastera za okidanje, a produžena autonomija je dodatni plus.

 

 

 

 

SOFTVER

 

U odnosu na ostale Canon aparate, meniji 7D nisu bitnije izmenjeni. Obuhvataju opcije koje su uobičajene na DSLR-ovima ovog proizvođača, a vizuelno su identični standardu ustanovljenom sa EOS-om 50D. Opcije su, kao i uvek, podeljene po stranicama. Njih ukupno ima deset, a grupisane su u nekoliko sekcija. Pojedine su dostupne selektivno (poput opcija vezanih za snimanje videa, koje se pojavljuju samo kada je preklopnik prebačen u video položaj), a ostalima je moguće pristupiti u bilo kom trenutku, nezavisno od trenutno aktivnog moda snimanja:

Pregled osnovnih stranica menija: grupe „Shooting“, „Playback“, „Setup“ i „Custom Functions“

REZOLUCIJA SNIMANJA

Definisanje kvaliteta snimka je moguće nezavisno za RAW i JPEG formate, pri čemu RAW može biti snimljen u punoj rezoluciji od 18 MP (5184x3456) ili smanjenim mRAW u 10 MP (3888x2592) i sRAW u 4.5 MP (2592x1728). Osim što se korišćenjem smanjene rezolucije štedi prostor, u nekoj meri se i reguliše prisustvo šuma, što može biti korisno pri korišćenju najviših ISO vrednosti, ukoliko rezolucija nije od prevelikog značaja. Istovremeno JPEG može biti snimljen u rezoluciji nezavisnoj od veličine setovanog RAW-a, a svaka od rezolucija je ponuđena u dva nivoa JPEG kompresije (kvaliteta). Začudo, srednja rezolucija nije ista i iznosi 8 MP (3456x2304).

Stranica za setovanje kvaliteta snimanja fotografija

KOREKCIJA VINJETIRANJA

Korekcija vinjetiranja (Peripheral Illumination Correction) je već odomaćena opcija u Canon telima poslednje dve generacije. Korekciju je moguće uključiti u aparatu, a primena zavisi od prisutnosti korišćenog objektiva u internoj bazi aparata. Ukoliko objektiv bude prijavljen kao nepodržan, nakadno se može ubaciti u bazu korišćenjem priloženog softvera. Interna baza može prihvatiti do 40 objektiva, a sam proces korekcije ne utiče na brzinu rada, barem ne u meri da je to moguće primetiti. Zbog čega Canon u bazu nije fabrički uvrstio celu ponudu objektiva, ostaje nejasno, kao i činjenica da je i ovaj put izostala mogućnost korekcije hromatskih aberacija, koje su u principu veći problem nego vinjete.

Korekcija vinjetiranja

AUTO LIGHTING OPTIMIZER

Da podsetimo, Auto Lighting Optimizer je tehnika održanja balansa između senki i jače eksponiranih delova fotografije, karakterističnih za snimke u kontra-svetlu. Nasuprot nje je, od ranije poznata opcija, Highlight Tone Priority, koja pomaže u održanju očuvanja najsvetlijih delova scene od pregorevanja. Auto Lighting Optimizer funkcija raspolaže sa tri nivoa optimizacije balansa senki, a osim primene na JPEG-u, već u aparatu, može biti aktivirana i u postprocesu, na RAW snimku, a u okviru priloženog softvera – Canon Digital Photo Professional. Da bismo videli kakav uticaj ima u nekim uobičajenim uslovima, stavićemo je na test:

Demonstracija Auto Lighting Optimizer opcije, s leva na desno: isključena, low, standard i strong intezitet

Nasnimku iznad se jasno može videti učinak ovog algoritma na delove snimka u senci, mada on neće biti podjednako vidljiv u svim situacijama. Auto Lighting Optimizer najlakše dolazi do izražaja prilikom fotografisanja izrazito kontrastnih scena, kaona primeru iznad. Kao što se da videti, nebo na snimku je ostalo očuvano i pored naizgled jače eksponiranosti dela u senci. Isti efekat je mogao biti postignut na konvencionalan način, kompenzacijom ekspozicije sa određenu vrednost, ali bi tada nebo pregorelo i ekspozicija bi bila značajno duža, što utiče nepovoljno na zamrzavanje pokreta (u ovom slučaju – strešenosti). Ova funkcija može biti vrlo korisna, ali uz napomenu da u nekim slučajevima njen učinak neće biti baš povoljan, a može čak biti i kontraproduktivan. Takvi kadrovi obuhvataju sve scene koje ne uključuju jasno osenčene površine, što može zbuniti Auto Lighting Optimizer algoritam i desetkovati kontrast, a kolorit izbaciti iz ravnoteže.

 

JPEG snimak će biti zabeležen zajedno sa unapred setovanim ALO podešavanjem, dok će vam RAW pružiti mogućnost da u postprocesu (koristeći priloženi Digital Photo Professional) odaberete bilo koji od ponuđenih nivoa ovog algoritma. Kao i na prethodnim aparatima, oseća se potreba za još jednim, snažnijim intezitetom ALO-a, jer u dosta situacija uticaj prvog stepena ove funkcije neće biti vidljiv. Pošto im se algoritmi obrade u dobrom delu „sudaraju“, istovremeno korišćenje ove i opcije Highlight Tone Priority nije moguće.

 

CUSTOM FUNCTIONS

Poznati C.Fn odeljak je realizovan u 27 opcija, raspoređenih u četiri grupe, od C.Fn I do C.Fn IV: Exposure, Image, AutoFocus/Drive i Operation/Others. Njihov osnovni pregled možete videti na sledećim isečcima:

Četiri sekcije Custom Functions (C.Fn) odeljka

AUTO EXPOSURE BRACKETING

Opcija koja služi automatskom snimanju više uzastopnih snimaka različitih ekspozicija (tzv. „bracketing“), ne spada u novost, ali je ovde pominjemo zbog činjenice da konačno omogućava setovanje u rasponu od ±5 blendi, dok u kombinaciji sa kompenzacijom može dobaciti i do celih ±8 EV. Na žalost, i dalje je uzastopno moguće snimiti svega tri snimka u seriji. Pošto ceo raspon nije raspoloživ u tražilu (u kome se vidi raspon od ±3 EV), širi raspon je precizno moguće setovati isključivo pomoću glavnog displeja, skrolovanjem markera na skali, do odgovarajuće vrednosti. Moglo je i bolje, ali i ovo je napredak koji treba pozdraviti.

Setovanje kompenzacije ekspozicije i Auto Exposure Bracketing-a

MICRO-AF ADJUSTMENT

Micro-AF adjustment je opcija kojom je, u određenim granicama, moguće prevazići probleme sa front i back fokusom, i to – globalno, u odnosu na telo (i samim tim – sve objektive), ili za pojedinačne objektive. Korekciju je moguće izvršiti u rasponu od ±20 koraka, a aparat može memorisati ovakvo setovanje za maksimalno 20 objektiva. Kao ni prethodnih puta, na testu nije bilo objektiva koji su imali front ili back fokus, tako da nije bilo moguće utvrditi preciznost ovakve kalibracije. U svakom slučaju, kalibracija nije svemoćna i može biti uspešna jedino ukoliko objektiv sa fokusnim problemom ispoljava taj problem konstantno i sa istovetnim stepenom greške. Takođe, korekcija je moguća u određenim granicama, pa ako fokus primetno „prebacuje“ ciljanu ravan, servis će i dalje ostati jedino rešenje.

 

 

 

 

BRZINA

 

DSLR aparati generalno važe za vrlo brze, a njihove međusobne razlike zavise mahom od namene. Vrlo često (i pogrešno) se osnovnim parametrom brzine smatra rafal. Njega na EOS-u 7D ne manjka ali, istinu govoreći, rafal je kao brzinski parametar odavno doveden do zavidnog nivoa (još na starim SLR „filmašima“), a ono što se danas smatra brzinom, pre svega se odnosi na agilnost, odnosno reakciju na komande, brzinu fokusa, ali i sam proces okidanja, odnosno – vreme koje protekne između pritiska na okidač i ponovne spremnosti aparata na novo okidanje.

 

Canon EOS 7D je, kao nekakav polu-naslednik dvocifrene Canon serije, tek delimično unapredio ovaj segment rada, pošto ni stariji aparati nisu važili za spore. Čak – štaviše. Međutim, čak i to malo poboljšanja je bilo dovoljno da Canon 7D svrsta u brzinsku klasu mnogo skuplje klase EOS-1. Digic IV procesor, kao presudni faktor brzine, na „sedmici“ je udvojen, čime je osigurana titula izuzetno agilnog aparata, koji sve akcije izvršava munjevito. Počevši od samog uključivanja, već nakon manje od sekunde, Canon EOS 7D je spreman za okidanje, a veliki bafer i brz procesorski tandem mu omogućava da rafal od 8fps (ili 144 megapiksela u sekundi) isprati u seriji od 15 RAW ili čak 126 JPEG snimaka u punoj rezoluciji. Odlični brzinski rezultati se tu ne završavaju, pošto sa najbržim Compact Flash karticama (Sandisk Extreme IV), 7D uspeva da izvuče i značajno bolje rezultate od zvanično deklarisanih, pa i to treba uzeti u obzir.

 

Autofokus je, kao vrlo bitno unapređenje novog aparata, u celini poboljšan i, iako možda neće omogući sporijim objektivima da brže fokusiraju, svakako će učiniti da češće on čeka na vašu reakciju, nego vi na njegovu. Pogotovo što je sistem autofokusa moguće prilagoditi vlastitim potrebama do najsitnijih detalja, poput određivanja potrebne brzine autofokusa.

 

Možda je mnogo bitnija činjenica da na celokupan dojam brzine vrlo pozitivno utiče i mogućnost reprogramiranja skoro svih komadi na telu, a time i prilagođavanja ličnim preferencijama. I to u meri koja do sada nije viđena na nekom Canon aparatu.

 

Konačno, za razliku od situacije sa 5D Mark II ili 550D, gde se ne radi o aparatima namenjenim akcionoj fotografiji, Canon 7D je aparat kome je brzina jedno od primarnih svojstava. Kao takav, ne samo da nije podbacio, nego se slobodno može reći da se radi o jednom od najbržih (ako ne i definitivno najbržem) APS-C DSLR-u današnjice.