Nikon D7200, Test

ISO TEST, JPEG

Bez obzira na očigledne prednosti RAW formata, jedan deo korisnika je s razlogom okrenut JPEG-u, kao formatu koji obezbeđuje daleko brži „workflow“, odnosno – kraći period od okidanja do konačnog snimka. Jedan deo otpada na fotografe kojima je brzina od ključnog značaja u radu, dok drugi, mnogo već deo, JPEG koristi kao lakši format za manipulaciju, s obzirom da je gro parametara već u startu definisano u skladu sa prosečnim potrebama. Tu je i brzinska, ali i prostorna zahtevnost, koja je znatno niža u slučaju korišćenja JPEG-a, pa i to može biti jedan od razloga u korist ovog popularnog formata. Posebno kada se radi o akcionim scenama, koje u slučaju korišćenja RAW-a mnogo brže napune bafer, čineći aparat na momente neupotrebljivim. U takvim situacijama, JPEG može biti dobar saveznik, pa ćemo u nastavku testa pokazati kako se aparat bori sa šumom prilikom korišćenja ovog formata.

Zbog ograničenog manevarskog prostora vezanog za naknadnu obradu, poželjno je da JPEG u startu bude dorađen tako da broj potrebnih dodatnih intervencija bude minimalan. Kada je šum u pitanju, njegov uticaj je u JPEG formatu drugačiji, što je zasluga određenog stepena unutrašnje redukcije, ali i nivoa kompresije. Pogledaćemo kakve rezultate D7200 obezbeđuje na celom ISO rasponu, ovaj put u JPEG formatu, u poređenju sa istim suparnicima. Ovaj put je na spisku i ISO 51200, kao i 102400, pošto su u JPEG-u raspoloživi. Studijska scena će poslužiti i ovaj put:

100% kropovi sa oba tela, JPEG iz aparata, „standard“ kolorni profil, bez dodatne obrade i redukcije šuma (s leva na desno – D7200, D7100, 7D Mark II):

U slučaju JPEG-a, obično se javlja neki drugačiji međusobni odnos, nego kada je RAW komparacija u pitanju. Ipak, u ovoj situaciji se priča iz RAW poređenja ponavlja – međusobni odnos aparata je isti, a samo D7100 zaostaje u nekom određenom obimu. Ono što se, međutim, da primetiti je da upravo D7100 najmanje čisti snimke na najvišim ISO vrednostima. I dok to suptilno čišćenje deluje i OK do ISO 12800, preko toga pretvara snimke u veoma neuredan akvarel. Isto važi i za D7200 i za EOS 7D Mark II. Ono što nas opet zbunjuje je Nikonovo pošto-poto insistiranje na probijanju nekih limita, odlukom da u aparatu ponudi softverske ISO vrednosti koje očigledno nisu dorasle zadatku. ISO 51200, iako je očigledno lošiji od onog na 7D Mark II (mada ni ovaj drugi ne možemo nazvati upotrebljivim), ipak se može uočiti makar forma inicijalne fotografije. Maksimalnih ISO 102400 je, s druge strane, pravi vašar brljotina ispod kojih se čak ni uz najveću maštu ne može razaznati šta je motiv. Mogli bismo reći, bez ikakvog ustezanja, da je ovo ubedljivo najlošijih ISO 102400 koje smo ikad videli! I sve to i pored činjenice da je ova vrednost dostupna samo u JPEG formatu i samo u monohrom obliku! Da li je to nekome potrebno na APS-C aparatu? Možda jeste, možda nije, ali u ovakvom obliku smo apsolutno sigurni da nije. Nekad je pametnije držati se određenih granica.

Algoritam JPEG kompresije zbog svoje prirode ima efekat čiji je krajnji rezultat ponekad jako sličan algoritmima redukcije šuma. Zbog toga se fotografije koje su pretrpele jaču JPEG kompresiju, nekad mogu učiniti očišćenim od šuma. Kada imamo potrebu za internim čišćenjem, možemo upotrebiti za to namenjeni algoritam redukcije šuma. U Nikon aparatima ga ima u tri nivoa, a njihove učinke ćemo videti na sledećim isečcima:

100% kropovi sa D7200, s leva na desno – NR isključen, low, normal i high:

Više nego odlične ISO performanse zaista ne traže previše čišćenja da bi snimci bili upotrebljivi. Zato se algoritam redukcije šuma može komotno isključiti sve do ISO 3200, retko kad upotrebiti na ISO 6400, a tek na ISO 12800 ima nekakvog smisla i pritom je dovoljno koristiti najslabji stepen čišćenja šuma. ISO 25600 već ima dovoljno šuma da je za njegovo uklanjanje neophodno angažovati srednji intenzitet čišćenja, ali uz bitno manju količinu detalja, jer je algoritam dosta destruktivan prema njima. Najjači stepen čišćenja šuma je jednostavno potrebno potpuno ignorisati!

Opet ćemo se osvrtnuti na ISO 51200 i 102400, jer njima ni ova redukcija ne pomaže, s detaljima ili bez njih, potpuno je svejedno. I dok se na ISO 51200 i dalje mogu videti obrisi originalnog motiva, ISO 102400 deluje još komičnije. Ranije smo imali šum, a sada imamo samo akvarel koji većinom podseća na loš TV prijem, negde iz doba posle Drugog Svetskog Rata. Bespotrebno.