Nikon D7200, Test

TELO

Aparat je zadržao ne samo osnovnu formu, već i dosta detalja od prethodnog modela. S toga ne čudi da su neki dodaci (poput vertikalnog gripa) ostali identični kao i za raniji model. Pogled iz svih uglova zato deluje poznato:

Osnovne dimenzije su doslovno identične onima sa D7100 i iznose 135 x 106 x 76mm. Čak je i masa identična i iznosi 765 grama sa baterijom. Na žalost, Nikon je iz samo njemu znanih razloga, odlučio da D7200 izostavi sa liste aparata koji se mogu pohvaliti novim dizajnerskim pristupom u pogledu rukohvata, pa su i naše pozitivne impresije u tom smeru ovaj put izostale. Stvarno šteta, jer je ta jedna „sitnica“ kumovala opštem delirijumu u javnosti, kada su D750 i D5500 u pitanju.

Nego, da nastavimo dalje. Veći deo tela je obložen poznatom gumenom oblogom koja je udobna na dodir i efikasno sprečava klizanje čak i nakon višesatnog držanja. Konstrukciono rešenje nam je od ranije poznato, a Nikon D7200 ga deli sa još nekoliko aparata, između ostalih sa D7100, D610 i D750. To je podrazumevalo kombinovanje legure magnezijuma sa nekim vidom plastike. Plastika je nedavno ustupila mesto karbon-fiberu, kao daleko čvršćem vidu nemetalne strukture, a sama činjenica da je u pitanju kompozitni materijal, dovoljno govori u prilog tvrdnji da ovim potezom nije žrtvovana ni zaptivenost, kao ni čvrstina celokupnog oklopa. Kad već pomenusmo zaptivenost, ona je na D7200 verovatno slična prethodniku, mada se u zvaničnoj dokumentaciji ne navode detalji.

U nedostatku odgovarajuće ilustracije, poslužili smo se šematskim prikazom starijeg modela, čija je zaptivenost navodno ekvivalentna današnjem modelu:

Magnezijumsko-kompozitno telo Nikona D7100 sa šematskim prikazom zaptivenih spojeva *
(7200 navodno deli identičnu konstrukciju, a Nikon nije obezbedio autentične fotografije novog tela)

Zavesica je deklarisana na pristojnih 150.000 okidanja i premda deklaracija ne znači garanciju, nemamo sumnji da će veći deo primeraka uspešno dostići, pa čak i prevazići ovu cifru.

Nikonova istrajnost na kompatibilnosti sa svim objektivima u F-bajonet izvedbi često služi kao naročit ponos ove kompanije. Međutim, ponekad to insistiranje pravi svojevrsnu konfuziju oko određenih kombinacija, pa je za konkretne kombinacije telo-objektiv neophodno konsultovati originalno korisničko uputstvo (dostupno na pretposlednjoj strani testa). Prosto nabrajanje ovde ne bi bilo svrsishodno, a detaljnije upuštanje u tu materiju daleko prevazilazi okvire ovog testa. Kao i svi ostali Nikon DSLR-ovi više kategorije, i D7200 poseduje internu elektro-mehaničku podršku za autofokusiranje na starijim objektivima bez sopstvenog motora, u vidu mikromotora i tzv. „šrafcigera“, kojim se pogoni fokusni mehanizam i time otvara mogućnost korišćenja veoma starih autofokusnih objektiva.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Nikonovo žongliranje sa proizvodnim procesom, od kooperanta do kooperanta, možda donosi neke konkretne benefite, ali nama često zadaje glavobolje u smislu porekla senzora. Često se dešava da zvaničnu informaciju o poreklu senzora nemamo ni više meseci nakon početka zvanične prodaje, a Nikon ne čini ništa da takvo stanje promeni. Sada možemo reći da sa određenom dozom sigurnosti možemo da tvrdimo da je 24 MP Toshiba iz modela D7100 ustupila mesto Sony-jevom senzoru identične rezolucije, ali nešto veće osetljivosti.

Radi se o APS-C senzoru urađenom u CMOS tehnologiji, ukupne rezolucije 24MP. Tačnije: 6016 x 4016 piksela. Njegove precizne dimenzije su 23.5 x 15.6mm, a FOV (Field-Of-View) faktor 1.5x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju baš onaj raspon uvećan za faktor 1.5. Ro znači da žižna daljina od 100mm biva projektovana ekvivalentno 150mm objektivu na aparatu sa 35mm senzorom, prema kojima se i izražava FOV senzora.

Sony CMOS od 24 MP*

Osnovni ISO raspon novog aparata kreće od baznih ISO 100 do maksimalnih 25600, dok je softverski prošireni dostupan u dve vrednosti, ISO 51200 i ISO 102400, ali u veoma ograničenom obliku. Iz nekog čudnog razloga, Nikon je ove dve, softverski postignute vrednosti, ponudio samo u JPEG formatu i (da bude još čudnije), samo u monohromatskom kolornom stilu! Pretpostavljamo da su ISO performanse, tj. prisustvo šuma, razlog za ovakvu egzibiciju, ali nam ipak nije jasno čemu insistiranje na ISO 102400, kada znamo da ni svi 35mm senzori nisu dorasli takvom izazovu?

Aktuelni procesor iz Nikon ponude, Expeed 4, očekivano je zauzeo svoje mesto na spisku elemenata koji čine D7200, a razlozi nisu samo u poboljšanim performansama u odnosu na D7100, već i u boljem video zapisu. Naravno, posao centralnog procesora se nipošto ne svodi samo na ove dve stavke, pa je on zaslužan i za celokupno funkcionisanje aparata i koordinaciju njegovih podsistema. Kako je novi aparat doneo i neke novine u pogledu fokusnog sistema, podrška u vidu novog procesora je itekako dobrodošla.

Mozak sistema - Nikon Expeed4*

Sistem vibracione redukcije prašine, koji je već godinama prisutan u Nikon DSLR-ovima, oličen je u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i „low-pass“ filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System*

Senzor merenja svetla je ostao isti, što ne znači nužno da je to nešto loše. Broji 2016 piksela, sposobnih da interpretiraju informacije kroz sva tri RGB kolorna kanala, na taj način mereći, osim stepena osvetljenosti, i kolorni balans i tonalitet. Međusobna komunikacija sistema merenja svetla, sa autofokusnim sistemom, ključna je za već čuvenu sposobnost praćenja mete u kadru, davanjem prioriteta na osnovu identifikacije kolorita. Isti senzor je zadužen i za merenje potrebne jačine bljeska blica u i-TTL režimu rada.

Modova merenja ima tri, što znači da Nikon D7200 nije dobio četvrti, nazvan „Highlight-weighted“, koji nas je oduševio na nekim prethodnim modelima više klase. Najčešće korišćeni mod će (bez sumnje) i dalje biti „3D Color Matrix metering II“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući upadnu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo u svojoj bazičnog verziji (bez prefiksa „3D“) i ukoliko unesete relevantne informacije o nakačenom objektivu.

Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa 75% akcenta na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø6, ø8, ø10 i ø13mm; ili uprosečena vrednost celokupnog kadra), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 8mm.

Spot merenje stavlja akcenat na veoma mali krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački.

I Nikon D7200, poput mnogih aparata srednje i više klase ovog proizvođača, u Custom funkcijama nudi Fine tune optimal exposure opciju, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje korektnog merenja.

Poznat od ranije - TTL 2016-pikselni RGB senzor merenja svetla*

Uobičajena funkcija Nikon DSLR-ova gornjeg segmenta, „virtuelni horizont“, dostupna je i na ovom modelu. Radi se o funkciji namenjenoj lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u obe ose, ali je u tražilu moguće dobiti prikaz samo za horizontalnu, nebitno da li je aparat u klasičnom ili portretnom položaju, dok će prikaz u režimu živog prikaza (Live View; u daljem tekstu LV) ravnopravno prikazati i poravnanje azimuta, odnosno položaj uzdužne ose aparata u odnosu na horizont. Bez obzira što će mnogima zasmetati ovaj nedostatak, mišljenja smo da on veoma malo utiče na funkcionalnost, pošto je pitanje poravnanja i inače kritično samo za horizontalnu osu, budući da su retke situacija kada će se od fotografa zahtevati da aparat poravna po vertikali i na taj način kadar „prepolovi“ na način koji se najčešće i ne smatra prihvatljivim, osim za neke specifične situacije. A osim toga, trebalo je nekako razdvojiti srednju od visoke klase, pa je verovatno i ovo jedan od načina, viđen očima proizvođača.

Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu – unutar tražila (levo) i  na glavnom displeju (desno)

AUTO-FOKUS

Iako je i stari D7100 posedovao AF sistem istog broja i rasporeda tačaka, on je u međuvremenu evoluirao i doneo nam izvedbu koju smo nedavno imali prilike da vidimo na D750, ali ovaj put prilagođenu APS-C sistemu. Njegova oznaka je Multi-CAM3500 II. I dalje je u pitanju fazni senzor TTL tipa, sa ukupno 51 AF tačkom, od koji je 15 krstastog tipa, a koncentrisane su u središtu fokusnog polja. Ključna razlika u odnosu na onaj koji smo videli na D7100, tiče se sposobnosti delovanja u uslovima lošeg osvetljenja, pa novi AF sistem svoju funkciju može da vrši u rasponu od čak -3, pa do +19EV, čime je Nikon i u ovoj klasi ušao u konkurenciju svetlosno najefikasnijih autofokusnih sistema.

Multi-CAM3500 II TTL, novi AF modul sa 51 tačkom od kojih je 15 krstastog tipa*

51 tačka pokriva dobar deo kadra, a fokusno polje je moguće ograniči i na svega 11 tačaka. Prikaz rasporeda autofokusnih tačaka, onih koje su krstastog tipa među njima, kao i raspoloživost u zavisnosti od maksimalnog otvora blende, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz rasporeda AF tačaka, kao i osetljivosti u zavisnosti od otvora blende
(crveno – krstaste tačke, crno – obične tačke; belo – neaktivne tačke)

Modova fokusiranja ima tri i standardni su za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka, dok AF-C (Continuous-Servo AF) služi za praćenje pokretne mete, kontinualnim korekcijama fokusne distance u zavisnosti od izabrane mete. Treći mod, označen kao  AF-A, najpre će potvrditi fokus na identičan način kao i AF-S, te će u slučaju promene distance, reagovati automatskim prelaskom u servo mod praćenja. Fokus je na središnjih 11 tačaka aktivan na f/8 i većim blendama, što je značajno za sve kombinacije objektiva manjeg otvora blende i telekonvertera.

Ponuda metoda selekcije AF tačaka je na Nikonima obogaćena u poslednje vreme, ali na žalost, to poboljšanje nije zahvatilo i D7200. Single-point AF je verovatno najčešće korišćeni metod izbora AF tačaka, a karakterističan je po tome što je fokus ograničen na jednu, unapred izabranu tačku, ali uz maksimalnu kontrolu preciznosti. Zbog toga je ovaj metod dobar izbor onda kada nismo sigurni u kakvim će se uslovima odvijati akcija. Pogodan je i za pojedinačno, kao i za kontinualno fokusiranje:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C),dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih tačaka (51), redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (u Single-point režimu) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidivo:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom

A varijanta sa 51-om tačkom je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 51-om AF tačkom

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C):

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru,
dinamičkom promenom tačaka

Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da 3D-tracking veoma često uspeva da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Glavna razlika između ovog i ranije pomenutog metoda dinamičke zone sa 51-om tačkom je u tome što 3D-Tracking režim nema „primarnu“ tačku. Meta se određuje na početku, a nakon toga su sve AF tačke potpuno ravnopravne i jedna drugoj predaju prioritet, u skladu sa kretanjem mete u kadru. Drugačije rečeno, klasični metodi izbora tačaka podrazumevaju izbor tačke od strane fotografa, dok 3D-Tracking predviđa automatski izbor tačke u odnosu na poziciju izabrane mete. Zato 3D-Tracking omogućava praćenje uz daleko manje napora, jer je dovoljno održati metu u fokusnom polju. Bilo kako bilo, 3D-Tracking režim nije svemoguć i treba ga izbegavati u skoro svim situacijama gde meta u odnosu na pozadinu nije jasno izdvojena, tj. kada je pozadina ili previše blizu, ili suviše konfuzna, tako da svetlomer teže raspoznaje metu koju prati.

Auto-area AF je metod okrenut početnicima, i proizvođači ga potenciraju kao podrazumevanog, bez nekog očiglednog razloga. Tačno je da zahteva najmanje iskustva, ali takođe obezbeđuje vrlo malo kontrole nad konačnim rezultatom. S obzirom da se radi o metodu koji sam određuje prioritet fokusa, velika je verovatnoća da se njegov izbor neće poklopiti sa izborom fotografa, jer evaluaciju izvodi najpre na osnovu distance cilja, pri čemu prioritet imaju objekti najbliži aparatu, uz uslov da su pokriveni fokusnim poljem. Ukoliko svetlomer registruje ton ljudske kože, njemu će dati prioritet. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

Grupa opcija vezanih za autofokus nudi par set uobičajenih opcija, među kojima je i AF Fine Tune, funkcija kojom se može vršiti fina kalibracija fokusa. Kalibraciju je sada moguće izvršiti za ukupno 20 objektiva, u ±20 koraka, pojedinačno za svaki objektiv ili globalno na nivou aparata. Zgodna mogućnost koja se relativno retko koristi, ali može biti zlata vredna u slučaju manjih problema sa fokusom, kada će vlasnika lišiti potrebe posete servisu. Jedini uslov je da „mašenje“ fokusa bude konstantno, nezavisno od žižne daljine, jer ne postoje posebna setovanja za različite delove raspona.

Još jedna od opcija za dodatno prilagođavanje AF-a potrebama fotografa je i Focus Tracking with Lock-On. Njome se, u pet koraka, podešava brzina reakcije AF sistema na promene distance izabranog objekta, kada je izabran AF-C fokusni mod. Najviši nivo (5) pravi najdužu zadršku između dve korekcije fokusa (npr. u slučaju da pratite metu u čijem se pravcu često pojavljuju neželjeni objekti, koje bi AF trebao da ignoriše), dok najniži (1) vrši vrlo česte korekcije distance. Opcija može biti i potpuno isključena, kada se korekcije vrše trenutno, bez zadrški, što će najčešće biti korišćeno prilikom snimanja veoma dinamičnih scena, kada su ažurne korekcije ključne za dobre rezultate. To za sobom nosi i neke negativne konsekvence, poput preterano brze reakcije AF sistema na opstruktivne elemente u kadru, kakve su recimo bandere prilikom snimanja automobila u pokretu. Upravo za takve situacije je ova opcija i najkorisnija, jer će nagle promene distance ispred izabrane AF tačke jednostavno ignorisati.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava izoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intenzitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite AF-S fokusnog moda centralne AF tačke, jer AF-Assist lampa samo nju pokriva, zbog veoma uskog snopa koji emituje.

Kao i kod svih aparata sa kompleksnijim auto-fokusnim sistemom, uputno je dobro proučiti njegov način rada, a posebno svaki režim i mod ponaosob, čak i ako vam pojedini od njih nisu potrebni. Ovakav pristup ne garantuje potpuni uspeh, ali vas barem lišava besciljnog lutanja po menijima u želji da pronađete uzrok za loše fokusirane snimke, a može drastično skratiti period prilagođavanja na novo telo.

TRAŽILO

Tražilo je, uobičajeno za DSLR-ove, optičkog tipa, a bazirano je na pentaprizmi, koja obezbeđuje 100% prikaza kadra, a samim tim i precizno kadriranje. Pentaprizma obezbeđuje svetliju projekciju, a uz stepen uvećanja od 0.94x, tražilo čini izuzetno udobnim za rad. Maksimalna udaljenost oka od optičkog elementa, pri kojem se može videti kompletan prikaz kadra (tzv. eyepoint), iznosi 19.5mm, pa će korišćenje sa naočarima biti sasvim lagodno. Korekcija dioptrije se vrši u rasponu od -3 do +1, namenskim točkićem koji se nalazi na desnom boku tražila.

Unutar tražila, stvari su manje/više uobičajene kada su Nikon DSLR-ovi u pitanju. Fokusno staklo je neizmenjivog tipa, arhaičnog imena Type B BriteView Clear Matte Screen Mark II, a kombinovano je sa posebnim providnim LCD filmom, smeštenim između fokusnog stakla i pentaprizme, kojim se pred očima fotografa dinamički emituju najbitniji parametri, AF tačke, okvir 1.3x krop moda i pomoćna mreža za lakše kadriranje. AF tačke su omeđene vidljivim okvirom, a istovremeno su prikazane jedino prilikom selekcije AF režima. „Framing grid“, kako Nikon naziva mrežu od 4x4 polja, pomaže prilikom komponovanja kadra, a po potrebi može biti isključena. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Tražilo Nikona D7200

Sa informativne strane, tražilo D7200 pruža obiman spektar informacija, koje će se čak i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno emitovane. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa i „rangefinder“ funkcije; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator zaključane snage bljeska (FV-Lock); indikator usklađenosti zatvarača za brzinom sinhronizacije blica; dužina ekspozicije (odnosno AF mod); indikator prisustva objektiva bez elektronike; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV (sa mogućnošću menjanja +/- orjentacije); HDR, Active D-Lighting i Bracketing indikatori; signal prazne baterije; indikator kompenzacije snage blica; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator AutoISO opcije; broj preostalih snimaka (odnosno, u zavisnosti od podešavanja ili trenutnog moda – ISO vrednost, stepen kompenzacije ekspozicije i snage blica); indikator spremnosti blica.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Nikon D7200 se od svog prethodnika veoma malo razlikuje. Ta konstatacija podrazumeva kako dimenzije (koje su identične), oblik, pa i raspored komandi. Veoma malo toga je promenjeno, što naravno ne znači da efekat nije pozitivan. Ono sa čime nismo preterano srećni je to što je unapređenje dubine rukohvata, koje smo imali prilike da vidimo na D750 i D5500, zaobišlo najprestižniji APS-C u Nikon ponudi. Razloge za ovo treba tražiti u tome što je ovaj aparat kao projekat verovatno postoji dosta duže nego što je prisutan na samom tržištu, te da su unapređeni dizajnerski elementi na pomenuta dva aparata zapravo nastali kasnije od D7200, iako je promocija išla obrnutim redosledom. Konfuzno? Naravno da jeste, ali to je direktna posledica tempa kojem je tržište izloženo, i koje sve više liči na tržište „pametnih“ telefona.

Pogled spreda nam je odavno poznat. Centralno mesto je uvek rezervisano za Nikon F bajonet. Sa njegove leve strane je ne previše dubok i rekli bismo relativno neudoban rukohvat, iznad čije je crvene „obrve“ u vrhu postavljen prednji kontrolni točkić. Njime se vrši kontrola primarnih parametara, poput trajanja ekspozicije, otvora blende ili ISO vrednosti, u zavisnosti od trenutnog režima rada. U prostoru između rukohvata i bajoneta, sasvim gore, nalazi se AF-Assist lampa za pomoć prilikom pojedinačnog fokusiranja u uslovima lošeg osvetljenja, ali i za signalizaciju odloženog okidanja. Nešto ispod je prva od dve programabilne komande. Gornja (Pv; preview) je inicijalno predviđena za DOF-preview komandu, kojom se blenda privremeno zatvara na izabranu vrednost, kako bi fotograf mogao imati uvid u prostiranje polja dubinske oštrine, a donja (Fn) je takođe programabilna i na isti se način može mapirati tako da vrši razne funkcije iz liste predefinisanih.

Desno od bajoneta zatičemo set od nekoliko takođe poznatih komandi i elemenata. Sasvim gore je taster za podizanje internog blica, koji služi i za podešavanje kompenzacije snage njegovog bljeska, ukoliko je blic već aktivan. Nedaleko od njega je fino kamufliran IC (infracrveni) senzor za daljinsko okidanje, a nešto ispod BKT, komanda kojom se u kombinaciji sa oba kontrolna točkića, vrši podešavanje bracketing funkcije (okidanje više uzastopnih snimaka sa različitim trajanjem ekspozicije). Uz sam bajonet je poveći taster kojim se vrši otključavanje istog radi demontaže objektiva, a sasvim dole je polugica kojom se aparat prebacuje iz automatskog u manuelni mod fokusiranja. U njenom središtu je taster kojim se, opet u kombinaciji sa kontrolnim točkićima, vrši izbor metoda selekcije aktivnih fokusnih tačaka.

Pogled gore takođe nije naročito promenjen. Centralno mesto je, kao i uvek, rezervisano za kućište pentaprizme, integrisano sa internim blicem, a iznad svega toga stoji ISO-518 kompatibilna i-TTL papučica namenjena blicu ili drugim eksternim dodacima. Malo ispred nje vidimo i interni stereo mikrofon, namenjen snimanju audio komponente video zapisa. Desno od kućišta pentaprizme se nalazi selektor modova sa integrisanim lock mehanizmom, kako bi nehotična promena bila sprečena. Sam selektor modova raspolaže sa 10 pozicija, od kojih četiri otpada na poznate kreativne modove (M, A, S, P), jedna na potpuno automatski (Full Auto), a jedna na isti takav, ali bez upotrebe blica. Ostatak je malo specifičan. Pozicija označena sa „Scene“ grupiše niz modova namenjenih laicima, koje olakšavaju fotografisanje u tačno određenim situacijama, dok „Effects“, kao što naziv i sugeriše, omogućava primenu specijalnih grafičkih efekata u realnom vremenu, pri čemu je konačan rezultat moguće videti i pre samog snimanja, ukoliko je aktivan LV režim.

Desno od pentaprizme dominira statusni displej koji je, baš kao i u slučaju D750, sveden na prilično kratak spisak prikazanih parametara. Na raspolaganju su svi primarni parametri, poput ISO vrednosti, trajanja ekspozicije i otvora blende, a tu je i niz indikatora kao što je indikator Wi-Fi funkcije; indikator sinhronizacije blica; bracketing indikator; multiple eksposure indikator; indikator stanja baterije; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator kompenzacije snage bljeska blica; status memorijskih slotova; indikator moda merenja svetla, ali i skala svetlomera raspona ±3 EV, koju prethodnik nije posedovao. Na žalost, to je jedini dobitak, dok je spisak uklonjenih parametara (u odnosu na ono što smo imali na D7100) mnogo duži, pa više nemamo detaljan uvid u mod rada blica, aktivnu rezoluciju i kvalitet snimanja, AF mod i metod izbora tačaka i, kao možda najbitnije – nedostaje i indikator balansa bele! Štednja na statusnom displeju? Realno, ako bi to bila uvertira u ponovno uvođenje najviše klase APS-C-a, naslednika D300s, onda bi ovakav korak koliko-toliko imao smisla. Ako ne, gorak ukus postaje još jači.

Statusni displej D7200

Ispred statusnog displeja je smešteno nekoliko tastera. Sasvim napred, isturen na vrhu rukohvata, nalazi se trostepeni rotacioni prekidač koji služi za uključivanje aparata i aktivaciju pozadinskog osvetljenja statusnog displeja, dok se u njegovom središtu nalazi možda i najbitnija komanda na aparatu – dvostepeni okidač. Između njega i statusnog displeja je još 3 komande. Upadljivo najmanji taster među njima je označen crvenom tačkom i pogađate – služi za pokretanje i zaustavljanje snimanja video zapisa. Srećom, ovaj put je sluha bilo, pa je i D7200 dobio mogućnost da se ova komanda može nesmetano može mapirati da vrši neku drugu funkciju, u slučaju da vam video zapis nije (previše) bitan. Izuzetno je zgodno što se iz liste predefinisanih može izabrati ISO funkcija, koja je na Nikon DSLR-ovima i inače veoma nesrećno pozicionirana, izuzev (paradoksalno) na aparatima najniže klase. Gore su još i komande za izbor moda merenja svetla, kao i kompenzaciju ekspozicije.

Zadnjom stranom dominira displej oko kojeg su raspoređene komande. Iznad se nalazi optičko tražilo i točkić namenjen podešavanju diotrije. Sa leve strane tražila su komande za prelazak u režim pregleda snimaka i brisanje. Taster za brisanje istovremeno služi i za formatiranje memorijskih kartica, tako što se u kombinaciji sa istovetno obeleženim tasterom sa gornje strane aparata, drži neprekidno 5 sekundi. Malo niže, levo od glavnog displeja, nalazi se niz od 5 komandi. Sasvim gore je Menu, kojim se otvara sistem menija, a ispod njega su tri multifunkcionalne komande. Prvom se vrši promena balansa bele (White Balance; WB) u toku fotografisanja, dok se u režimu pregleda snimci mogu zaključati i na taj način zaštiti od nehotičnog brisanja. Istim tasterom se poziva i interaktivni sistem pomoći, koji tekstualnim putem obaveštava korisnika o funkcionisanju trenutno odabrane opcije u meniju. Sledeća komada (Qual) služi za setovanje kvaliteta snimaka ili zumiranje prikaza u zavisnosti od trenutnog režima rada. Niže je ISO komanda kojoj oduvek zameramo krajnje neintuitivnu poziciju, jer zahteva da aparat skinete sa lica i prstima potražite njegovu lokaciju na aparatu. Srećom, kao što smo maločas pomenuli, Nikon D7200 sada nudi veoma efikasno rešenje ovog problema. Isti taster služi i za umanjenje prikaza, kao i za reset aparata na fabrička podešavanja, ukoliko se pritisne sa identično označenim tasterom na gornjoj strani aparata. Poslednja komada je označena slovom „i“, a služi za aktiviranje dodatnih opcija, kao što je interaktivna promena parametara u klasičnom i LV modu, ali i za prelazak u mod retuširanja, tj. osnovne obrade postojećih snimaka.

Zajedničko za sve komande je pomalo nezgodno rešenje koje, prilikom pritiska na neku od njih, aktivira glavni displej i na njemu nudi interaktivni sistem promene pomoću kontrolnih točkića. Ovakav sistem rada nije naročito problematičan u LV režimu, ali je itekako nezgodan kada se radi pomoću optičkog tražila. Ako se setimo priče o statusnom displeju, ovakvo rešenje je zapravo sasvim očekivano, budući da korisnik nema drugog načina da kontroliše izabrane parametre. Smatramo da ovaj nedostatak nije dovoljan da pokvari užitak fotografisanja, ali treba biti svestan toga ukoliko planirate nabavku, a niste spremni da se odreknete ustaljenih navika. Možda i najviše iritira činjenica da je sve to bilo mnogo bolje rešeno na prethodniku!

Desno od tražila je AE-Lock/AF-Lock, komanda kojom se zaključava prethodno izmerena dužina ekspozicije ili snage bljeska blica, a i ona, kao i mnoge druge komande, može biti remapirana u zavisnosti od potreba, mada ograničeno. Desno od nje je zadnji kontrolni točkić, čija je funkcija istovetna onoj koju ima prednji, s tim da im se namene međusobno prepliću u zavisnosti od izabranog moda.

Desno od displeja je još nekoliko poznatih komandi. Najupadljivija je osmosmerni taster-klackalica, kojim se vrši navigacija na svim nivoima, od kontrole parametara do kretanja kroz sistem menija. Osim toga, to je direktan pristup izboru aktivne AF tačke. U njegovom središtu je OK taster čija je namena jasna, dok se u osnovi klackalice nalazi rotacioni prekidač kojim se može zaključati trenutno izabrana AF tačka. Još jedan sličan prekidač, samo manjeg obima, nalazi se malo niže, a služi za prelazak iz fotografskog u video mod i obratno. U njegovom središtu je komanda za aktivaciju režima živog prikaza. Između njih je zelena LE dioda, koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera usled operacije sa memorijskim karticama. Sasvim dole je Info komanda, kojom se aktivira Information Display, Nikonova verzija interaktivne kontrole osnovnih parametara, koja znatno olakšava rad u trenucima kada nema akcije i kada natenane možete da prilagodite aparat potrebama. Njime se glavni ekran i gasi, kada za njim nema potrebe. Nedaleko od Info tastera je minijaturni mono zvučnik kojim se emituju signalni zvuci, kao i audio zapis iz video snimaka, a tu je i zadnji IC receptor koji prima komande bežičnog okidača. Ovo je jedna od stavki koje volimo da bez izuzetka pohvalimo na Nikon aparatima, iako ih nemaju baš svi modeli. Naime, imati jedan IC prijemnik je super, ali imati dva – to je već sjajno! Proizvođača ne čini siromašnijim (imajući u vidu cenu ovog elementa), a korisnika može učiniti veoma srećnim.

MEMORIJA

Memorijski slot se na aparatima obično nalazi na desnom boku aparata, skriven ispod malih vratanca. Nikon D7200, kao i prethodnik, poseduje dva memorijska slota. Oba su kompatibilna sa Secure Digital (SD) standardom, a podržane su sve varijacije ovog standarda, od najstarijih SD, preko SDHC i SDXC, kao i najnovije UHS-I kartice koje obezbeđuju maksimalne brzine transfera. Osim za njih, podrška je obezbeđena i za sve popularnije Eye-Fi kartice, kojima se snimljeni materijal može bežično preneti na kompatibilne Wi-Fi uređaje, naravno – ukoliko to uopšte ima smisla na aparatu koji i sam poseduje Wi-Fi modul. Memorijski slotovi su istovetni i potpuno ravnopravni. Mogu se koristiti sekvencijalno, tako što se nakon popunjavanja prve kartice (gornji slot) automatski prelazi na drugi (donji slot), zatim kao backup, kada se snimci automatski preslikavaju i na drugu karticu čime se postiže redundantnost, a mogu se odvojiti i po tipovima zapisa, pa tako na prvu može biti snimljen samo RAW, a na drugu JPEG format, ili da na drugu bude upisivan samo video zapis. Mogućnosti su široke, a modalitet upotrebe je ograničen samo potrebama korisnika.

Odeljak SD memorijskih slotova

U pogledu memorijske zahtevnosti novog aparata Nikon D7200 se nalazi u rangu proseka, sa za nijansu većim prohtevima u odnosu na D7100. Na karticu kapaciteta 8GB se u proseku, u zavisnosti od izabrane kompresije, može smestiti: 280 RAW, 550 JPEG ili 200 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit lossless RAW + JPEG L/Fine). Naravno, varijacije su moguće u zavisnosti od redukcije šuma (manje šuma, manji fajlovi), količine snimaka na višim ISO vrednostima (zauzimaju u proseku više prostora), ali i sadržaja (snimci sa mahom jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

Kada govorimo o video segmentu, Nikon D7200 je na karticu od 8GB može da spakuje ukupno oko 45 do 60 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu, u zavisnosti od sadržaja i uslova u kojima su snimljeni, pri čemu lošiji svetlosni uslovi, zbog korišćenja viših ISO vrednosti i pojave šuma samim tim, utiču na memorijski zahtevniji zapis.

BATERIJA

Baterija nam je poznata od ranije i to ne samo sa prethodnog modela iste klase, već i sa mnogih drugih Nikona višeg ranga. Nosi oznaku EN-EL15, kapaciteta je 1900 mAh, a smart karakteristike označavaju prisustvo prateće elektronike kojom se baterija identifikuje u aparatu i prati njen „životni ciklus“. Praćenje stanja od punjenja do punjenja obuhvata prikaz trenutne napunjenosti u procentima, kao i prikaz u šest nivoa na statusnom displeju aparata.

MH-25a punjač sa EN-EL15 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje odličnih 1110 snimaka, sa uobičajenom upotrebom displeja i sporadičnom upotrebom pop-up blica. U realnoj upotrebi, koja uključuje upotrebu u najrazličitijim temperaturnim i svetlosnim uslovima, kombinovano korišćenje LV-a i dosta navigacije kroz menije, kao i objektive sa i bez stabilizacije, sa i bez sopstvenog AF motora, baterija je obezbedila deklarisani broj snimaka. U kontrolisanim uslovima (uzdržano korišćenje displeja i LV režima, kao i internog blica), autonomiju je moguće popeti i do broja od preko 1300 snimaka! U video modu je situacija nešto kompleksnija, pre svega zbog intezivnog korišćenja glavnog displeja, ali i senzora koji je permanentno aktivan. Ukoliko je na objektivu aktivna optička stabilizacija, to dodatno skraćuje autonomiju. U praksi, uz intezivno korišćenje, baterija će uspeti da izgura i više od sat vremena snimanja, što je solidan rezultat.

KONEKTORI

Svi konektori su grupisani na levom boku aparata, ispod tri odvojena gumena poklopca, U prvoj pregradi (odozgo) nalaze se 3.5mm stereo mikrofonski ulaz, namenjen snimanju video zapisa, a do njega je USB konektor za povezivanje sa računarom. U drugoj pregradi je samo HDMI izlaz za povezivanje sa televizorom ili drugim kompatibilnim eksternim displejem, pri čemu je dotični HDMI-CEC kompatibilan, što znači da se aparat u režimu pregleda može kontrolisati korišćenjem daljinskog upravljača televizora. Sasvim dole se nalazi i treći gumeni poklopac, ispod kojeg se krije 3.5mm stereo izlaz za slušalice i namenski konektor za dodatke, za povezivanje daljinskih okidača ili GPS prijemnika.

Konektori: mikrofonski stereo ulaz, USB, HDMI,
stereo izlaz za slušalice i kombinovani GPS/remote konektor

DISPLEJ

Displej je pretrpeo tek minorne promene, mada u konačnoj liniji, veoma bitne. Njegova dijagonala je identična kao na nekoliko prethodnih modela (3.2“, tj. 8cm), a odnos stranica i dalje 4:3, tako da i ovaj put izostaje 3:2 format i bolja iskorišćenost površine ekrana kakvu poseduje (recimo) model D5500. Ukupna rezolucija iznosi 1.228.800 piksela, što prevedeno na razumljive dimenzije iznosi 640 x 480 piksela. Ugao vidljivosti je visokih 170°, a opcija podešavanja kolornog balansa je očigledno postala standardna za Nikon DSLR-ove, jer je poseduje i D7200. U pitanju je fiksni displej, pa mogućnost rotiranja ne postoji ni ovaj put. Tehnički gledano, TFT ekran je pretrpeo promene koje ne čine neku naročitu razliku u pogledu kvaliteta prikaza i to stoji sve dok ne obratimo pažnju na jedan mali detalj – novi TFT displej koristi RGBW umesto konvencionalne RGB matrice, što svoje direktne reperkusije ima u značajnoj uštedi energije, a samim tim i autonomiji sa jednim punjenjem baterije! Naime, za razliku od klasične RGB matrice, koja prikaz formira korišćenjem tri osnovne kolorne komponente (R-G-B; crvena, zelena i plava), RGBW unosi još jednu komponentu u jednačinu – belu (White od „W“), što direktno utiče na bolju kontrolu osvetljenja, bez potrebe da sva tri kanala emituju vrednosti na svom maksimumu (intezitet 255 po svim kanalima) , što je inače uslov za postizanje belih piksela na RGB matricama. Otud i velika ušteda u potrošnji energije koja, kao što smo nešto iznad već pomenuli, donosi opipljive uštede i u praksi, baš kao i u slučaju prethodnih par Nikon DSLR-ova!

Information Display, kao veći surogat statusnog ekrana, svoju zapaženu ulogu ima i na D7200. Baš kao i D750, koji je spisak parametara na statusnom displeju sveo na minimum, tako i D7200 u odnosu na prethodnika nudi manje informacija. Zbog toga je veoma zgodno to što se glavni displej može koristiti na ovaj način. Svim prikazanim opcijama je moguće pristupiti interaktivno ili direktnim kontrolama, a kako sve to izgleda u praksi, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) se odavno odomaćio kao redovna funkcija na DSLR-ovima, prvo kao polufunkcionalna imitacija sličnog načina rada na kompakt aparatima, a onda i kao obavezno rešenje koje prati snimanje video zapisa. U tehničkom smislu, LV predstavlja direktnu projekciju prikaza sa senzora, na glavni displej aparata, „uživo“. Otud i naziv. Osim očigledne mogućnosti kadriranja bez prinošenja aparata licu (što je sa DSLR-ovima inače malo problematično, kako zbog nemale mase, tako i zbog lakšeg „stresanja“ fotografija), LV omogućava znatno lagodniji rad sa stativa, kao i u svim situacijama gde kadriranje gledanjem kroz tražilo fizički nije izvodljivo. S druge strane, LV je neophodna karika u sve važnijem segmentu današnjeg prosečnog DSLR-a – video zapisu.

Pošto zbog prisustva ogledala na putanji svetlosti od objektiva do senzora, LV na DSLR aparatima radi malo drugačije nego na kompaktima. Da bi prikaz bio moguć, mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora, pošto je za njegovo funkcionisanje neophodno da ogledalo bude u svom donjem položaju. Iz tih razloga, LV režim rada upošljava nezavistan sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i krase ga neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, preciznost, a loša proističe upravo iz te preciznosti, a to je sporost ili, ako ćemo biti politički korektni – mala brzina fokusiranja. Fokusiranje se inače izvodi tako što se pomoću posebnog algoritma, koji meri kontrast između različito obojenih površina na prikazu sa glavnog senzora i fokusnu ravan zaustavlja tek kada pronađe poziciju koja daje najveći mikrokontrast između različito obojenih površina. Preciznost na D7200 nije dovedena u pitanje, ali je brzina CDAF-a i dalje bolna tačka. Iako je CDAF i u teoriji ograničen po pitanju brzine izoštravanja, neki proizvođači, a pre svih Olympus, dokazali su sa svojim mirrorless aparatima da CDAF ne mora biti spor (čak naprotiv), te da jedina sporna osobina ostaje fokusiranje pokretnih meta u režimu kontinualnog praćenja. Kao i kod faznog fokusa, što je uniformnija površina koja se fokusira, to je fokusiranje teže izvodljivo, s tim da kontrastni fokus ima vidljivo više problema u takvim kritičnim situacijama.

Na raspolaganju je dva moda fokusiranja: Single-servo AF (AF-S), za statične mete, kada se fokusiranje, kao i na faznom fokusu, izvodi jednokratno i Full- time Servo AF (AF-F), koji korekcije fokusa izvodi permanentno, reagujući na bilo kakve promene u distanci mete koja se nalazi ispod izabranog fokusnog polja. Da od ovog moda fokusiranja ne treba očekivati ništa posebno, naučili smo u svim prethodnim testovima, a moramo da konstatujemo da ni danas situacija nije bolja. Arhaično skakutanje fokusne ravni, kad god joj se učini da se nešto pomerilo (iako često nije), potpuno je neprihvatljiv način rada za bilo šta osim povremene zabave. Ipak, u nekim slučajevima, korisnici će moći da iskoriste neke od režima kontrastnog fokusa koje D7200 nudi: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način koji je vizuelno vrlo sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema. „Konstantno“ je više opisna kategorija, nego što je zaista u pitanju nekakva konstantnost. Štaviše, često ćete se čuditi „gde je fokus pošao“, iako za time nema apsolutno nikakve potrebe.

Posebna poslastica LV režima je izuzetno precizno manuelno fokusiranje, kada se prikaz može uvećati i do 23 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Virtual Horizon, za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Mane LV-a na D7200 su veoma slične onima kojima nas Nikon zlostavlja već godinama, na većini drugih modela iz svoje ponude, a tiče se nemogućnosti kontrole primarnih parametara u realnom vremenu. Logički predah kojem nas je izložio D750, kod kojeg su sve kontrole u LV režimu radile baš onako kako se i očekuje, očigledno je bio kratkotrajan. D7200 je ostao pri zastarelom rešenju koje od korisnika zahteva deaktiviranje i ponovno reaktiviranje LV režima, da bi prethodno izabran parametar (poput otvora blende) postao zaista aktivan. Ako vam ovakva nelogičnost jednostavno zvuči previše glupo – potpuno ste u pravu. Ali, Nikon iz nekih sadističkih poriva misli da je ovakvo stanje stvari sasvim normalno i prihvatljivo. Oni ignorišu, mi se čudimo i tako u krug...

VIDEO

Video segment novog aparata je tek minimalno promenjen u odnosu na D7100. Kažemo „promenjen“ zato što od suštinskog unapređenja nema mnogo toga. Snimanje je ponuđeno u nekoliko rezolucija. Najveća je, naravno, puna HD (fullHD) rezolucija formata 16:9 u 1920 x 1080, u progressive sistemu (tzv. 1080p). Prepleteni (interlaced; 1080i) više nije u ponudi. 1080p je dostupan u brzinama od 24, 25 i 30fps. 1080p brzinom od 50/60fps je takođe dostupan (za razliku od prethodnika koji je bio ograničen na 1080i), ali uz novu taktičku igru koja će mnogima (ako ne i svima) pokvariti užitak – naime, Nikon D7200 ovim brzinama i u ovoj rezoluciji nudi samo snimanje u 1.3x krop formatu! U prevodu, ekvivalentna žižna daljina neće biti ona na koju smo navikli, nego uvećana za 1.3x faktor. Tako će kit objektiv na svojih 18mm, umesto ekvivalentnih 27mm, karakterističnih za APS-C format, biti približno 35mm, što značajno utiče na postignuti efekat. Zašto? Mi sigurno ne znamo, a sumnjamo da znaju i u Nikonu zbog čega su ponudili ovakav 50/60fps 1080p format. Ako želite pun APS-C format, moraćete se zadovoljiti sa najviše 30fps.

Od ostalih rezolucija, ponuđena je još samo HD 720p (1280 x 720) u 50 i 60fps (PAL i NTSC standard, respektivno) sa punim slowmotion kapacitetom, dok VGA više nije na raspolaganju. Svaka od rezolucija može biti zapisana u dva nivoa kvaliteta: high i normal.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner, dok je zapis ograničen na 20 minuta po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a. Zasluge za ovo pripadaju niskom bitrate-u od svega ~20 MB/s, postignutih korišćenjem B-frejmova. Na taj način je održan visok nivo kvaliteta, uz manje zauzeće prostora i, što je mnogo bitnije – manju halapljivost u pogledu protoka na memorijskom kontroleru. Naravno, zauzeće prostora zavisi i od uslova u kojima je video snimljen, pa će srazmerno veći fajlovi biti kreirani u lošijim svetlosnim uslovima, kada visoke ISO vrednosti smanjuju mogućnost jake kompresije.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, u 44KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom stereo mikrofonu. Ulazni signal (osetljivost) mikrofona se može kontinualno kalibrisati (u zavisnosti od uslova snimanja) ili ručno podesiti u tri koraka. Korišćenje mikrofona smeštenog u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, i pored činjenice da je unapređen, rezultuje sa dosta „parazitnih“ zvukova, nepoželjnih u video zapisu. Zato, kada postoji potreba za kvalitetnijim audio zapisom, eksterni mikrofon će, uz pomoć konektora koji je obezbeđen na boku aparata, omogućiti znatno kvalitetniji snimak. Da stvar bude još bolja, Nikon je obezbedio i konektor za eksterni monitoring zvuka, pa je uz odgovarajuće stereo slušalice moguće kontrolisati kako kvalitet, tako i nivo ulaznog signala u toku snimanja.

Autofokus u toku snimanja videa, kao što znamo, odavno nije novina na Nikon aparatima, ali na žalost i dalje je to na nivou formalnog ispunjavanja zahteva tržišta. Bez obzira što je D7200 već ko zna koji model po redu koji je dobio ovu funkciju, njena implementacija je identična onoj iz prošle generacije, koja je (opet) identična onoj pre nje itd. Da podsetimo, režim kontinualnog fokusa nosi ime Full-time-servo (AF-F), a radi na sledeći način: a nakon što odredite inicijalnu metu, aparat će pokušavati da fokusnu ravan permanentno održava na njoj. Kažemo „pokušavati“, jer će već nakon prvih par minuta svakome biti jasno da još nije zreo za ovakve egzibicije. Fokusna ravan će „nervozno“ biti korigovana svakih par sekundi, a otklon u pogrešnu stranu će nekada biti neprihvatljivo velik, a samim tim će i rezultujući snimak biti teško upotrebljiv. Zbog toga preporučujemo da se potencijalni vlasnici u video modu oslone na sopstvena čula i talenat, te praktikuju klasični manuelni fokus. Potreban je jedan period navikavanja, ali ono što se na taj način može dobiti, zaista nema cenu. Izuzetno, alternativa tome može biti i praktikovanje automatskog fokusiranja, ali pre započetog snimanja. Ili nabavka skupocene dodatne opreme koja će mehaničke egzibicije učiniti lakšim.

Na već snimljenom video materijalu je moguće izvršiti najosnovnije zahvate, poput trimovanja (isecanja delova snimka) ili izvlačenja pojedinačnih frejmova, kao svojevrsnog oblika fotografije. Nakon editovanja, novi snimak može biti odvojeno zapisan na karticu.

BLIC

Već je poznato da najveći broj Nikon aparata poseduje interni blic. Kod D7200 njegov vodeći (Guide Number; GN) broj je 12 na ISO 100, a maksimalna brzina sinhronizacije iznosi 1/250. Izuzetno, smanjenom snagom aparat može vršiti sinhronizaciju i brzinom ekspozicije od 1/320. Za trenutak okidanja može biti izabrana prva ili druga zavesica (tj. bljesak na početku ili na kraju ekspozicije, kako bi proces eksponiranja prikupio što više ambijentalnog svetla). Redukcija crvenila u očima se podrazumeva, kao i tzv. „slow-sync“, kada se potencira duže eksponiranje radi prikupljanja više ambijentalnog svetla.

Ponuđena su četiri moda rada internog blica: i-TTL, koji uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljeska. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relativno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 ukupne snage. Pošto blic okida unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. pre-flash-a, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica, pa je u ovom modu moguće okidati i eksternu rasvetu koju pobuđuje foto-ćelija (eksterni Nikon blicevi sa SU-4 modom, stariji blicevi sa foto-ćelijama ili studijska rasveta). Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva današnjih DSLR-ova, iako se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je ono po čemu je Nikon već odavno poznat, a to je čuveni Commander mode - mod kojim se, pomoću internog blica, kontrolišu pojedinačni eksterni blicevi ili grupe bliceva, u jednom od tri režima.

Commander mod je već dugi niz godina Nikonova specijalnost, a može vršiti kontrolu do dve grupe bliceva (A i B), uz dodatak internog, a svaki od njih može biti setovan na TTL, Manuelnu ili Auto-aperture (AA) kontrolu rada, ukoliko za nju postoji podrška, a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Svaka od grupa, ali i interni blic, može biti isključen, pri čemu će pop-up slati samo pre-flash kojim aktivira bežično okidanje, bez bitnije emisije svetlosti. Naravno, najčešće će biti korišćeni TTL i manuelni modovi, kao daleko najupotrebljiviji, a osim u pogledu grupa, Nikon ne navodi ograničenja po pitanju ukupnog broja kontrolisanih bliceva, osim da je optimalan broj – tri, bez bojazni od eventualnih problema sa međusobnim interferiranjem. Prepoznavanje bliceva se vrši istovetnim podešavanjem commander-a (internog blica) i eksternih bliceva, kanalima od 1 do 4 (3 je podrazumevana vrednost).

Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preteranog truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva, svakako jeste poželjno. Takođe, prilikom kupovine treba obratiti pažnju i na eventualnu podršku za bežičnu kontrolu korišćenjem commander moda, pošto bi bila šteta ne koristiti ga. Pažnja sa kojom je Nikon osmišljavao i-TTL algoritam se možda najbolje vidi po tome kako se eksterni blicevi ponašaju prilikom rada u bounce položaju glave blica (položaj prilikom kojeg se glava zakreće prema nekoj reflektivnoj površini, umesto u subjekte u kadru), kada je sposoban da automatski odredi potrebnu kompenzaciju snage bljeska, ne bi li eksponiranost bila korektna. Takođe, u situacijama koje obično zbunjuju većinu TTL algoritama, kakva je fotografisanje u prisustvu obilja refleksnih površina (poput ogledala ili stakla), Nikonov će se odlično snaći i dosta efikasno sprečiti podeksponiranje.

Kako D7200 ne poseduje PC-Sync konektor za okidanje studijske rasvete pomoću sinhro kabla, istu je moguće kontrolisati pomoću opcionog AS-15 dodatka, ili nekim bežičnim okidačem za tu namenu.

GRIP

Novi aparat obično donosi i novi grip. Međutim, pošto je D7200 svojim oblikom ispratio linije i gabarite prethodnika, MB-D15 je i dalje aktuelan. Ovaj vertikalni grip ne možemo nazvati klasičnim baterijskim jer, kao i kod ostalih Nikona, on prima samo jednu EN-EL15 Li-Ion bateriju, dok je druga predviđena da stoji u telu, što sasvim efikasno onemogućava brzu i laku manipulaciju i zahteva od korisnika da prilikom svakog punjenja baterije u aparatu, potpuno demontira grip kako bi do nje došao. Ovo arhaično rešenje Nikon eksploatiše već godinama i čini se da ga se nikad neće odreći, iako su gabariti gripa dovoljni da se u njega komforno postave dve standardne baterije. Ipak, u MB-D15 se, uz priloženi MS-D15 uložak, može postaviti i 6 AA baterija, koje u odsudnom trenutku mogu pomoći u prevazilaženju problema nedostatka baterija, tamo gde je punjenje nemoguće obezbediti.

Nikon MB-D15 Multi-Power Battery Pack, vertikalni grip*

Baš kao što je to bio u slučaju modela D7100, grip je dizajnerski prilagođen telu novog aparata i sa njim čini skladnu celinu, kako po pitanju oblika i korišćenih materijala, tako i po pitanju obima i rasporeda komandi. Većim delom je izrađen od legure magnezijuma, zaptiven je u istom kvalitetu kao i telo, a poseduje duple kontrole koje su neophodne za potpunu vertikalnu funkcionalnost. Osim prekidača kojim se funkcije gripa mogu isključiti po potrebi, a u čijem se središtu nalazi replika dvostepenog okidača, MB-D15 poseduje i oba kontrolna točkića, kao i AE-L/AF-L komandu za zaključavanje ekspozicije. Kako bi opšta upotrebljivost u vertikalnom položaju bila jednaka, grip poseduje i osmosmerni džojstik, koji efikasno oponaša osmosmernu kursorsku komandu, kojom se na samom telu vrši izbor AF tačaka i navigacija kroz sistem menija.

WI-FI

Implementacija Wi-Fi funkcije je novost u ovoj klasi Nikona, iako nismo iznenađeni ovim potezom proizvođača. Na taj način prestaje potreba za WU-1a namenskim Wi-Fi adapterom, iako se zvanično on i dalje može koristiti.

Na žalost, za razliku od konkurentskog Canona, koji je svojom W-Fi implementacijom bacio sve karte na sto, Nikon je i u ovom slučaju pristupio problematici „malo“ uzdržanije, pa ona i dalje ne omogućava ništa više od onoga što je bilo na raspolaganju sa eksternim Wi-Fi adapterom. A to je, verujte nam na reč, veoma malo.

Glavna ideja se vrti oko razmene fotografija sa kompatibilnim uređajima i daljinske kontrole aparata. Nakon što se u aparatu aktivira Wi-Fi funkcija, sva dodatna podešavanja se, pomalo neuobičajeno, vrše iz aplikacije na smart uređaju. Najpre je potrebno instalirati besplatnu Wireless Mobile Utility aplikaciju za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.nikon.wu.wmau&hl=en) ili Apple iOS (https://itunes.apple.com/en/app/id554157010), da bi nakon povezivanja istog na bežičnu mrežu koju emituje aparat sa generičkim parametrima, bilo moguće sa telefona ili tableta pristupiti promeni parametara zaštite mreže, enkripcije itd. U samom aparatu nije moguće promeniti ni SSID emitera u aparatu, niti pristupne parametre, što smatramo prilično čudnim.

Veza sa „smart“ telefonima primarno služi za razmenu snimljenih fotografija ili korišćenje takvih uređaja kao daljinskih okidača. Na tome se priča na žalost završava. Barem kada je originalna Nikon aplikacija u pitanju. Fotografije sa aparata moguće je pregledati na Android/iOS uređajima, prebaciti ih na sam pametni uređaj ili poslati na neki od Web servisa. Primarna funkcionalnost je vezana za Nikon Image Space (http://nikonimagespace.com/). Radi se o web-servisu koji svakom registrovanom Nikon korisniku obezbeđuje 20GB besplatnog prostora za skladištenje snimaka, njihovu organizaciju i katalogizaciju, deljenje sa prijateljima i poznanicima itd. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih Nikon proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka. Pošto ova opcija nije vezana isključivo za Nikonov servis, slanje je omogućeno i na Twitter, Facebook i Instagram servise.

Jedna novina je vezana za modalitet komunikacije, pa D7200 podržava i tzv. NFC standard (Near Field Communication), kada je uz prethodna podešavanja na oba uređaja, pametni telefon i aparat moguće umrežiti prostim dodirom telefona i desnog boka aparata, tamo gde je utisnut N-Mark logo. Kada se uređaji povežu, na telefonu će namenska aplikacija biti automatski pokrenuta.

Kada je daljinska kontrola aparata u pitanju, moramo priznati da smo i dalje zatečeni njenom rudimentarnošću. Bez obzira što je Nikon svoj prvi izlet u ovom smeru imao sa modelom D5300, a nastavio niz sa još nekoliko aparata, među kojima je i D750, kao model više klase, do danas na ovom polju nije načinjen doslovno nikakav pomak. Čak ni sama Wireless Mobile Utility aplikacija ne odiše stabilnošću, iako je za njeno „peglanje“ bilo sasvim dovoljno vremena. Aplikacija je u stanju da obezbedi LV prikaz na displeju tzv. „pametnih” uređaja, ali se tu praktično sve završava, jer je upravljanje svedeno na postavljanje fokusne ravni na proizvoljnu poziciju, fokusiranje i okidanje. Bez obzira što se najosnovniji parametri (otvor blende i dužina ekspozicije) mogu videti na prikazu, nije ih moguće menjati, pa će bežična interakcija ostati mahom neupotrebljiva bez posezanja za aparatom. Srećom, za mobilne platforme postoje komercijalne aplikacije koje donose skoro savršen sistem kontrole, a nadamo se da će se i sam Nikon setiti da kupcima obezbedi upotrebnu vrednost podsistema koji je marketinški dovoljno ispraćen, ali ne i u praksi.

Ni mogućnost daljinske kontrole sa računara još uvek nije implementirana, iako smo i to s nestrpljenjem očekivali i smatrali gotovo izvesnim. Komercijalno rešenje koje Nikon od ranije nudi, nije ponuđeno u nekoj jednostavnijoj, a besplatnoj varijanti, pa će za sve naprednije oblike bežičnog upravljanja i baratanja snimcima, korisnici morati da se snađu iz nezavisnih izvora. Kako svi nabrojani problemi i ograničenja nisu vezani za hardverski aspekt aparata, već čisto za softver, nadamo se da će u Nikonu biti sluha, te da će u bliskoj budućnosti ipak ponuditi neko integrisano rešenje kojim bi pun potencijal ove funkcije bio na raspolaganju. I da, još jedna (s obzirom na sve, ipak mala) zamerka – Nikonov interaktivni sistem pomoći i obaveštavanja će vas u slučaju odsustva memorijske kartice obavestiti da „aparat u trenutnom stanju ne može da aktivira Wi-Fi“, ali vam neće reći konkretno zbog čega, pa ćete to morati sami da saznate. Iako je ovo ograničenje pomenuto u zvaničnom upustvu, smatramo da je za još dve reči u obaveštenju jednostavno moralo imati mesta.