Nikon D7200, Test

TEST KIT OBJEKTIVA

Za razliku od Nikona D7100, novi aparat se nudi sa čak tri različita kit objektiva, mada su svi u istom rangu standardnih zumova, što je šteta. Dva smo već imali prilike da testiramo na senzorima rezolucije 24 MP, dok najstariji od njih nije imao priliku da se pokaže. Standardna test scena na kojoj testiramo objektive svakako nije idealna, ali je izabrana tako da pruži odgovarajući uvid u ono što se od objektiva u proseku može očekivati. Arhive koje smo obezbedili ispod naredne fotografije, obuhvataju set snimaka urađenih na celom rasponu žižnih daljina i otvora blende, a nastali su u RAW formatu, nakon čega su konvertovani u JPEG, korišćenjem Adobe Camera RAW-a i podrazumevanih parametara, izuzev korekcije hromatskih aberacija, koja je ovom prilikom primenjena.

Prilog: konvertovani RAW snimci u punoj rezoluciji – 18-105 VR (ZIP; 120 MB), 18-140 VR (ZIP; 113 MB), 18-200 VR II (ZIP; 122 MB),

NIKON AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR

Krećemo od najčešćeg objektiva koji prati aparate ove klase. Prvo ćemo proveriti kakva je optička kontrola hromatskih aberacija:

Prisustvo hromatskih aberacija na Nikon AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)

Za hromatske aberacije inače važi da se lako uklanjaju u obradi. Međutim, to nije baš sasvim tačno. U zavisnosti od njihove prirode, nekad ih je lakše, a nekad i teže ukloniti. Ukoliko ih uklanjate u obradi, potreban je samo jedan klik u ACR-u. Ukoliko koristite JPEG, nije potrebno ni toliko! Aparat će sam ukloniti hromatske aberacije i poštedeti vas mučenja ukoliko vam je baš ovaj format primaran za rad. Kako se može videti iz priloženog, hromatske aberacije se sa ovog Nikon kit objektiva uklanjaju vrlo efikasno, bez obzira da li tu akciju prepuštate aparatu i njegovom algoritmu za JPEG format ili ih ručno uklanjate u fazi obrade. Srećna okolnost je i to što se na snimcima javljaju isključivo lateralne (tzv. poprečne) hromatske aberacije, koje umeju da deluju zastrašujuće (zbog šarenila), ali se relativno lako uklanjaju, ukoliko su simetrično zastupljene. Mnogo je veći problem uklanjanje longitudinalnih (uzdužnih) hromatskih aberacija, poznatih još i kao „purple fringing“. One nastaju na kontrastnim konturama i dosta su komplikovane za uklanjanje. Srećom, retko se javljaju na objektivima bez naročite svetlosne moći, a ovaj kit objektiv nipošto ne spada tzv. „brze“ objektive.

Oštrina predstavlja jednu od najvažnijih osobina objektiva. Kako ona nije uniformna, potrebno je obratiti pažnju kakva je u centru, a kakva na periferiji kadra. Istovremeno, otvor blende takođe utiče na krajnji rezultat. Što je veći, oštrina je najčešće slabija. Pogledajmo kako se AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR nosi na najširih 18mm i širom otvorene blende:

Nikon AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR @18mm f/3.5 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru je solidna i već na prvi pogled obećavajuća. Periferna oštrina takođe nije loša, posebno s obzirom da je u pitanju maksimalni otvor blende. Zapravo, mnogo je bolja nego što se očekuje od objektiva ove cenovne klase! U samim ćoškovima ona očekivano opada, ali je to odlika i nekih bitno skupljih objektiva, pa to kit objektivu ne treba uzeti za zlo. Takođe, primećujemo snažno vinjetiranje (“osenčenost” ka periferiji kadra), koje je neophodno ukloniti u obradi ili internom obradom kojom aparat raspolaže. Na narednim isečcima ćemo videti koliko se rezultat popravlja kada se otvor blende sa početnih f/3.5 smanji na f/5.6:

Nikon AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR @18mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Blenda privrnuta na f/5.6 bi trebala da donese boljitak na celom kadru, a to ovde upravo i vidimo. Oštrina u centru kadra je nešto bolja, a isto važi i za periferiju. Smanjeno je i vinjetiranje. Zumiranje na 24mm donosi vidljiv pomak u kvalitetu:

Nikon AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Odmah se primećuje rast mikrokontrasta i oštrine, kako u centru, tako i na periferiji kadra. Zum do 35mm otkriva već sasvim uzornu perifernu oštrinu i više nego odličnu oštrinu u centru. Uniformnost je prisutna sve do minimuma od f/16, a najveća oštrina se postiže na f/5.6: 

Nikon AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Na 50mm oštrina u centru ostaje ista, kao i na periferiji. Na f/5.6 ona je sasvim solidna na celom kadru:

Nikon AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR @50mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

... ali se najbolji rezultati postižu na otvoru f/8. 70mm već počinje da pokazuje slabiji pad performansi u centru, ali ne i na periferiji:

Nikon AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR @70mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Kao i na 50mm, i na 70mm se najbolja oštrina postiže na otvoru blende od f/8. Maksimalnih 105mm je očekivano najslabija tačka ovog objektiva, a osim pada oštrine, na periferiji primećujemo i zaostatke hromatskih aberacija koje nisu mogle biti uklonjene:

Nikon AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR @105mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Za razliku od nekih prethodnih testova u kojima ovaj objektiv nije pokazivao naročitu slabost na krajnjem tele-području, u slučaju Nikona D7200 (baš kao i u slučaju D7100) ovi padovi optičkih performansi bivaju lakše uočljivi, kako zbog više rezolucije, tako i zbog generalno bolje oštrine koju ovaj senzor izvlači. 105mm se odlikuje tek prosečnom oštrinom na maksimalnom otvoru za tu žižu, nezavisno od toga da li se posmatra centralni ili periferni deo kadra. Zatvaranje blende na f/8 donosi vidljiv dobitak u oštrini, a već sa f/11 se beleži blagi pad. Za novac koji košta u paketu sa telom, ovaj objektiv je odličan izbor, a pogotovo uzimajući u obzir više nego koristan raspon koji nudi.

NIKON AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR

Opet počinjemo najpre sa testom hromatskih aberacija. Tri isečka su tu da demonstriraju hromatske aberacije pre bilo kakvog uklanjanja (RAW format), zatim kvalitet algoritma za njihovo uklanjanje u aparatu (JPEG iz aparata), kao i ručno uklanjanje iz RAW snimka, tokom obrade (posle RAW obrade):

Prisustvo hromatskih aberacija na Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)

Ponavlja se priča koju smo imali sa manjim kit objektivom. Lateralne hromatske aberacije su jasno uočljive na levom isečku, pošto je u pitanju RAW bez ikakvih korekcija. Kao takav, pokazuje hromatske aberacije u najočitijem obliku. Srednji isečak je JPEG dobijen direktno iz aparata, gde se tragovi aberacija (mali, ali ipak mogući za registrovanje) mogu uočiti, a primećuje se i značajno izraženiji mikrokontrast, kojeg nema na RAW snimku. Sasvim desno je naša konverzija sa uključenom CA korekcijom.

Preći ćemo na evaluaciju oštrine po žižnim daljinama. Prvo 18mm na najvećem otvoru blende:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @18mm f/3.5 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrine u centru kadra ne nedostaje, dok je na periferiji ona vidljivo lošija. Vinjetiranje je prisutno, otprilike u jednakoj meri kao i kod jeftinijeg kit objektiva. Zatvaranje blende se obično odražava pozitivno na optičke performanse, pa ćemo proveriti da li je slično i sa 18-140 VR:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @18mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Na f/5.6 se oštrina u centru nije skoro ni najmanje promenila, što ne mora biti loše, jer je već na f/3.5 bila više nego solidna. Periferija je tek malo napredovala, doduše više poboljšanjem po pitanju vinjetiranja, nego oštrine. Jači je i kontrast. Preći ćemo na 24mm:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru je i dalje dobra i moglo bi se reći identična onoj na 18mm. Periferna je značajno bolja, dok je vinjetiranje na sličnom nivou. Prelazimo na 35mm:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

I dalje sasvim solidno u centru, ali ne baš najsjajnije na periferiji. Vinjetiranje je i dalje primetno. 50mm:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @50mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Kao i stariji AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR, i ovaj duži zum objektiv pokazuje dosta konzistentne performanse duž celog raspona. Oštrina u centru je i dalje solidna, na periferiji nešto manje solidna, a vinjetiranje skoro nestalo. Zum na 70mm:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @70mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Centar ne odstupa od utvrđenog nivoa, a periferna oštrina je vidljivo poboljšana. I ostalo nam je još maksimalnih 140mm:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @140mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

U centru je objektiv ponovo zabeležio odličan rezultat, dok je periferna oštrina ponovo opala. Ne previše, ali dovoljno da se može primetiti. Osim toga, javljaju se i tragovi hromatskih aberacija koje nisu mogle biti uklonjene namenskim algoritmom u procesu obrade. Vinjetiranje na 140mm postoji, ali tek u tragovima.

18-140 VR je generalno veoma upotrebljiv objektiv, ali upitne vrednosti u odnosu na jeftiniji 18-105 VR. Ne toliko zbog oštrine koja je solidna, koliko zbog cene od koje bismo očekivali još bolje optičke performanse. S druge strane, nekim korisnicima je od ključne važnosti veći raspon, ali sa što manje kompromisa. Ukoliko je raspon ipak primaran, sledeći kit objektiv je možda i najbolje rešenje.

NIKON AF-S DX 18-200mm f/3.5-5.6G ED VR II

Prvo test hromatskih aberacija. Tri isečka su tu da demonstriraju hromatske aberacije pre bilo kakvog uklanjanja (RAW format), zatim kvalitet algoritma za njihovo uklanjanje u aparatu (JPEG iz aparata), kao i ručno uklanjanje iz RAW snimka, tokom obrade (posle RAW obrade):

Prisustvo hromatskih aberacija na Nikon AF-S 18-200mm f/3.5-5.6G ED VR II, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)

Longitudinalnih hromatskih aberacija (očekivano) nema ni na ovom objektivu, a lateralne su jasno uočljive na levom isečku, pošto je u pitanju RAW bez ikakvih korekcija. Kao takav, pokazuje hromatske aberacije u najočitijem obliku. Srednji isečak je JPEG dobijen direktno iz aparata, ali ni na njemu ne nalazimo tragove aberacija, dok je sasvim desno isečak rezultata naše konverzije i uklanjanja CA. Baš kao i nedavno u testu Nikona D5500, primećujemo da i Nikon D7200 primenjuje jači mikrokontrast pomoću Clarity parametra, čime neiskusno oko navodi na zaključak da je RAW loše razvijen, iako to nije slučaj.

Preći ćemo na evaluaciju oštrine po žižnim daljinama. Prvo 18mm na najvećem otvoru blende:

Nikon AF-S DX 18-200mm f/3.5-5.6G ED VR II @18mm f/3.5 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Na naše iznenađenje, iako ovaj objektiv na starijim telima nije briljirao oštrinom, interesantno je da se sa senzorom od 24 MP sasvim solidno nosi! Oštrina u centru svakako nije najbolje što smo videli, ali je itekako prihvatljiva! Periferna već nije toliko sjajna, ali ne zaostaje previše iza prethodna dva kit objektiva. Pogledaćemo kako stvari stoje kada se otvor blende privrne na f/5.6:

Nikon AF-S DX 18-200mm f/3.5-5.6G ED VR II @18mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Ovde je već situacija pomalo čudna. Oštrina u centru nije povećana, vinjetiranje na periferiji je opalo, ali na neki volšeban način je opala i periferna oštrina. Nekonzistentnost je upravo ono što najviše degradira zumove ogromnog raspona, a 18-200 VR II spada upravo u takve. Pogledajmo da li se situacija popravlja ako zumiramo na 24mm:

Nikon AF-S DX 18-200mm f/3.5-5.6G ED VR II @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru je i dalje dobra, što je pohvalno, a dobra vest je da je i periferna porasla. Vinjetiranje je i dalje prisutno, ali nije suviše nametljivo. Idemo dalje – 35mm:

Nikon AF-S DX 18-200mm f/3.5-5.6G ED VR II @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)  

I dalje sasvim solidno u centru, ali ne baš najsjajnije na periferiji. Vinjetiranje je za nijansu manje. Prelazimo na 50mm:

Nikon AF-S DX 18-200mm f/3.5-5.6G ED VR II @50mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina je ostala ista u centru, a vidljivo je opala na periferiji. Pogledajmo šta se dešava na 70mm:

Nikon AF-S DX 18-200mm f/3.5-5.6G ED VR II @70mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

70mm već nije tako sjajno. Primećuje se dodatni pad oštrine, kako u centru, tako i na periferiji. Na 135mm se nastavlja ista priča, gde je oštrina u centru opala, ali ni približno koliko je na periferiji:

Nikon AF-S DX 18-200mm f/3.5-5.6G ED VR II @135mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

I dolazimo i do maksimalnog dometa i 200mm:

Nikon AF-S DX 18-200mm f/3.5-5.6G ED VR II @200mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru je već dovoljno opala, da bi čak i za nijansu manje bilo neprihvatljivo. Naravno, za nekog kome izvlačenje maksimuma (ili barem proseka) iz senzora nije primarno, ovo će biti sasvim prihvatljivo. Ipak, sporna je oštrina na periferiji, a očigledno je i prisustvo hromatskih aberacija koje je, upravo zbog manjka oštrine, veoma teško ukloniti, a da to ne bude suviše destruktivno po ostatak snimka.

18-200 VR II je kompromis. Ako vam je raspon koji nudi veoma bitan, boljeg rešenja nema. Ako je s druge strane prihvatljivo imati i malo manji domet, od srca preporučujemo da se držite srednjeg objektiva – 18-140 VR. A ukoliko možete da živite sa samo 105mm na maksimalnom zumu, 18-105 je verovatno i najbolji izbor. Oštrinom nije naročito bolji od 18-140 VR, ali je zato barem najjeftiniji, što u konačnom zbiru donosi više muzike za manje para, pogotovo što će svaki od ovih objektiva za većinu biti tek stepenik ka boljoj optici.

UTICAJ DIFRAKCIJE

Gledano u fizičkom smislu, difrakcija zavisi samo od otvora blende i uvek je ista. Međutim, veza sa senzorom nastaje zbog rezolucije zbog koje se difrakcija lakše uočava i predstavlja limitirajući faktor za efikasno iskorišćenje ponuđene rezolucije.

Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim uglom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako novi Nikon prve znake difrakcije (u teoriji) može pokazati već na blendi f/6.1, mada u praksi to nije tako lako uočiti. Odsustvo AA filtera na senzoru nam omogućava da jasnije registrujemo njen uticaj. Kako efekat difrakcije izgleda kada se uporede na drastičnom primeru, možemo videti na sledećim isečcima:

Uticaj difrakcije u zavisnosti od otvora blende
(levo – 18mm f4, bez difrakcije; desno – 18mm f/16, sa uticajem difrakcije)