Nikon D7200, Test

fotoTEST

Došli smo i do praktičnog dela testa, kada imamo priliku da teoriju pretočimo u kakvu-takvu praksu. Od ovakvog testa ni ovaj put ne očekujemo neka revolucionarna otkrića, budući da ni specifikacije, ali ni aktuelni tehnološki procesi, ne donose dovoljno razloga za naročiti optimizam. To svakako ne znači da aparatu prilazimo pesimistično, već samo da je na delu razdoblje u kojem dominira evolucija, pre nego revolucija.

Onima koji u čestim promenama kooperanata između Toshiba-e i Sony-ja vide neke naročite razloge sa sumnju ili optimizam, biće zanimljivo poređenje sa prethodnikom, modelom D7100, jer ćemo na delu moći da vidimo da li postoje i koliko su velike razlike između proizvoda ova dva proizvođača. Treći činilac praktičnog testa će biti konkurentski Canon EOS 7D Mark II koji, iako ne pripada istoj klasi aparata, itekako spada u ovu grupu kada je senzor u pitanju, pa smatramo da će itekako biti onih koji će vagati upravo između Nikona D7200 i dotičnog Canona.

Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem oba formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo referentne prajm objektive iz redova „normalaca“ – Nikon AF-S 50mm f/1.4 i Canon EF 50mm f/1.4 USM, tako da je uticaj optike na konačne rezultate i praktično irelevantan za međusobno poređenje. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!

DETALJI, RAW

Krenućemo prvo od detalja. Test počinjemo sa RAW formatom, kao neprikosnovenim i primarnim na DSLR aparatima. Posebno je bitan u situacijama koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija. Kao sirov oblik zapisa, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade.

Studijska scena koju smo eksploatisali u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor narušavanja detalja), i primenjen istovetni stepen oštrenja. Temperatura svetla je postavljena na 2850K, a izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), pri čemu je upotrebljen lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Nikon D7200 ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa D7100, kao i konkurentskog Canona EOS 7D Mark II.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: D7200, D7100, 7DmarkII

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:

Već smo imali prilike da D7100 nedavno poredimo sa 7D Mark II, pa smo otprilike znali šta možemo očekivati i u ovoj konkurenciji. Interesantno je da evidentno drugačiji proces proizvodnje može u istim uslovima doneti itekako opipljive razlike. Nisu one tolike da bismo ih mogli prepoznati u svakoj situaciji, ali postoje. Nikon D7200 je zabeležio više detalja nego njegov prethodnik, iako im je rezolucija ista, baš kao i tehnološki proces u kojem su proizvedeni. Najjasnije razlike se ispoljavaju na drugom isečku, na prvom su nešto manje, ali postoje, dok ih je na trećem jako teško uočiti.

Kada Nikon D7200 uporedimo sa konkurentskim Canonom, situacija je malo jasnija. Izostanak AA filtera sa Nikonovih aparata donosi jasnu i nedvosmislenu prednost u detaljima – veću čak i nego sama rezolucijska prednost. Ipak, zaostatak 7D Mark II je u praksi nešto manji, a prvenstveno zbog toga što su tada strogo kontrolisani uslovi prava retkost. Interesantno je da je prednost Nikona najmanje uočljiva upravo na drugom isečku, tamo gde su i najveće razlike između D7200 i D7100!

Kako bismo rezolucijsku prednost Nikona ipak stavili po strani, isprobali smo tehniku normalizacije, prvo povećanjem snimka sa 7D Mark II na rezoluciju konkurentskog D7200:

Ovde je situacija po novi Canon još lošija. Uvećanje je prouzrokovalo znatan pad razlučivosti po pikselu, iako je povećanje u principu simbolično. Čuđenju nema mesta, jer svaki pokušaj nadoknade rezolucije na ovaj način, ništa drugo do prosto nagomilavanje piksela, bez realne osnove u količini zabeleženih informacija. Nikon D7200 ovde ističe još veću prednost u smislu kvaliteta detalja, pa ćemo isprobati i obratnu tehniku – interpolaciju njegove fotografije na rezoluciju 7D Mark II:

Obično se aparat veće rezolucije ovde opet pokaže boljim, međutim takav efekat ovde izostaje, jer rezolucijska prednost nije dovoljna da bi interpolacija imala pozitivan efekat. Čak naprotiv, ovde je ta prednost totalno izgubljena, zbog činjenice da su i efekti odsustva AA filtera donekle poništeni.

U nastavku ćemo pogledati kako se D7200 snalazi u uslovima koji nisu kontrolisani. Bez obzira što ni ovde ne očekujemo bilo kakva iznenađenja, iskoristićemo priliku da uporedimo RAW i JPEG format:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG, JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

Stara je i svima poznata priča da je RAW i JPEG nemoguće porediti. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što JPEG u biti i nastaje od tog istog RAW-a, pa samim tim nije realno da JPEG može biti jednak. Ipak, Nikon je odavno stavio tačku na neugledne, mutnjikave i prepeglane JPEG snimke, pa u slučaju D7200 još i dodatno umanjio razlike, barem u situacijama gde se RAW manipulacija svodi na prostu konverziju sa unapred zadatim parametrima. Ako zagledate isečke, jasno ćete videti prednosti RAW-a, ali se nikako ne može reći da je JPEG neupotrebljiv. Fine teksture, detalji u senci, mikrokontrast i oštrina bez artefakta... sve je to na strani RAW-a, ali uz razlike koje nisu astronomske kakve su nekad bile. Naravno, uz uslov da pričamo samo o prostoj konverziji RAW-a, ne i nekoj ozbiljnijoj obradi, jer tu JPEG u startu gubi dah. U sledećem poglavlju ćemo se posvetiti samo JPEG-u...