Nikon D7200, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka. Suštinski gledano, ako pravilno eksponiramo snimak, dinamički raspon većine aparata biće sasvim dovoljan da zabeleži ceo raspon tonova, a kritične tačke mogu biti najtamnije, odnosno najsvetlije partije, tj. zabeleženi detalji u njima. Ono što se u godinama za nama možda i prečesto potencira, jeste pitanje oporavka partija na snimku, koje ni sopstvenim očima ne možemo da razlučimo, ali ipak očekujemo da to uradi aparat.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Isto tako, od dinamičkog raspona zavisi i mogućnost da partije snimka najbliže potpuno belim ili crnim nijansama potamnimo, odnosno posvetlimo, kako bismo izvukli još neki detalj. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na standardom ISO rasponu (iako ovaj put on ne važi za bazni) – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: LINK (ZIP; 123 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Zbog toga i ne čudi što se na gornjem primeru jedva može naslutiti da u prvobitnoj varijanti nešto nije valjalo. Za razliku od podeksponiranih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i, premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bi kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Nikon D7200 je još jedan izdanak tehnologije kojom su Sony i Nikon pokorili tržište, pa ne čudi što se u ovom testu snalazi odlično. Pogledajmo kako će se snaći sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“ (tzv. „pull“ proces):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Uprkos učešću u dizajnu senzora, možemo zaključiti da Nikon ipak nema moć da anulira razlike koju proizvođači unose u konačnu izvedbu senzora. Poređenjem sa D7100, lako se može primetiti da je ukupan dinamički raspon u principu jednak, s tim da je skala osetljivosti novog senzora malo pomerena ka svetlijem delu spektra. Iz tog razloga, novi aparat pokazuje minimalno bolji rezultat u svetlijim nijansama, dok stari briljira u tamnim. Međutim, situacija nije tako jednostavna za objasniti, pa ćemo pokušati da razjasnimo. Prvo, Nikon D7200 pokazuje malo izraženije kolorne primese čim se u podeksponiranju odmakne više od -3 EV. Već na -4 EV, crne partije postaju jasno obojene magentno-plavim nijansama. Nikon D7100 i njegov Toshiba senzor se naizgled bolje drže. Međutim, to nije sasvim tačno. Ako uporedite snimke (OVDE (http://pcfoto.biz/images/testovi/Nikon_D7100_test/191_T17_7-DR_13ev_set.zip) imate link ka DR snimcima sa D7100), videćete da i dotični Toshiba APS-C ima određenih problema da kolorni balans održi neutralnim kada se odmakne od idealne eksponiranosti, samo što umesto magentno-plavih nijansi, u tamnim partijama dominiraju zelene i cela scena je generalno loše balansirana, sa upadljivim bendingom. Osim toga, na snimcima sa D7100 se već na -4 EV pojavljuje određena količina „vrućih piksela“ (piksela čija osvetljenost odudara od ostatka), što je za D7200 gotovo nepoznanica. S toga mislimo da je dinamički raspon novog aparata upotrebljiviji u situacijama kada se primenjuje jača obrada.

Kod preeksponiranih snimaka, na žalost, nema iznenađenja. Navikli smo da digitalni senzor ne tretira ravnopravno podeksponirane i preeksponirane snimke, pa smo skoro pa ravnodušni prema veoma brzom gubitku daha od strane senzora, čim se prekorači +1 EV. Do te vrednosti, senzor praktično ne odstupa od referentnih vrednosti, zbog čega se iznova čudimo zašto se na ovakvim aparatima ne nudi ISO 50. Nikon D7200 bi čak u nekim slučajevima mogao da simulira i ISO 25, što se može videti i na +2EV primeru, koji je ostao potpuno neoštećen, istina u veoma kontrolisanim uslovima, koji ne uključuju baš prevelike kontraste.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Nikona D7200, to je ISO 25600) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku smo do sada koristili samo za vrednosti koje su nedostupne u aparatu, ali ćemo ovaj put napraviti izuzetak i isprobati simuliranih ISO 51200 i 102400, budući da aparat ne nudi ove vrednosti u RAW formatu, niti u koloru. Zanima nas zbog čega je Nikon pribegao tom rešenju i da li postoje razlozi za to. Prvo smo isprobali „push“ za 1 EV i softverskih ISO 51200:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 1 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Bez obzira što konačni rezultat nije idealan, vidi se da je Nikon D7200 sposoban za bitno više od onoga što nam je servirano kroz JPEG. Sada nam je još manje jasno zbog čega je proizvođač odlučio da ISO 51200 ponudi samo u monohromatskoj varijanti i to samo u JPEG formatu. Istina, mi smo za ovakav rezultat upotrebili tehniku obrade koja definitivno prevazilazi prostu konverziju, ali nipošto ne odstupa od onoga što bismo mogli nazvati kontrolisanom korekcijom kolorita i uklanjanje šuma. Da je ovih ISO 51200 nešto naročito upotrebljivo, pa i nije. Ali ni izdaleka nije onoliko loše, koliko smo mogli zaključiti gledajući JPEG isečke u ISO testu.

Ovakav rezultat nas je pogurao da forsiramo i -2EV i softverski dobijenih ISO 102400, inače vrednost koja u APS-C vodama nipošto nije uobičajena (čak naprotiv):

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Količina detalja nikako nije impozantna, šum je već dovoljno agresivan da nadvladava tamne partije, čineći ih obojenim u magenno-plave nijanse, ali opet nismo sigurni zbog čega je JPEG iz aparata toliko loš na ISO 102400? Opet smo se bavili blagom selektivnom desaturacijom tamnijih partija, a ne bismo mogli da kažemo da Nikon to i inače ne radi na svojim aparatima, za šta postoje dokazi i ukazivali smo na njih u nekim prethodnim testovima. Naravno, besmisleno bi bilo potencirati priču o ovakvom rezultatu, jer je to ipak daleko od upotrebljivog, ali ISO 51200 je ipak čistiji nego što se može videti u JPEG formatu.

Konačni zaključak je da je dinamički raspon novog Nikon-a u rangu očekivanog. Ni po čemu značajno bolji, ali ipak unapređen u nekoj meri da senzor definitivno ne možemo nazvati istim.