Nikon D5500, Test

 

DETALJI, JPEG

Primarni format je obično diktiran fotografskim žanrom, ali se generalno RAW smatra osnovom u DSLR svetu. Kad god ima dovoljno vremena za obradu, bolje je osloniti se na RAW. Međutim, šta raditi kad vremena nema? To su generalno sve one situacije koje zahtevaju brz rad, obradu gotovo u potpunosti isključuju i ne štede memorijski bafer. Tada je JPEG jedini izbor!

Baš zbog takvih scenarija, sprovešćemo i mali test detalja u JPEG formatu, poredeći iste modele aparata. U prethodnom bloku smo konstatovali da je JPEG iz generacije u generaciju sve bolji, pa ćemo sada to staviti na dodatnu proveru.

Iskoristićemo istu scenu, a snimci su nastali u istom paketu kada i RAW:

Snimci u punoj rezoluciji: D5500, D5300

JPEG iz aparata, 100% kropovi bez dodatne obrade:

Ovde se može sasvim očigledno videti napredak koji je ostvaren na polju rendera detalja u JPEG formatu, između dve generacije aparata. D5500 je odradio posao uverljivije, što se jasno može videti na sva tri isečka, a posebno na srednjem. Ipak, ne treba izgubiti iz vida da ovaj rezultat nije postignut korišćenjem istih parametara konverzije, jer novi model u osnovne parametre kolornih stilova unosi jedan novi – Clarity. Njegov efekat se direktno odražava na mikrokontrast, što u krajnjoj liniji naglašava upravo detalje. Naravno, krajnjem korisniku način postizanja rezultata neće biti naročito bitan, ali na nama je da to napomenemo.

Uporedimo još jednom kako se JPEG nosi sa RAW formatom u kontrolisanim uslovima i bez posebne obrade RAW-a:

Kontrolisani uslovi potenciraju malo očiglednije kvalitativne razlike među formatima, sa nedvosmislenom prednošću RAW-a u pogledu detalja, oštrine, mikrokontrasta i kolornog balansa. Čak, primetna je i bolja kontrola svetlih, ali i tamnih partija na novom aparatu. Ovo je ujedno i odličan dokaz da je uz pažljivu kontrolu parametara, veoma lako doći do JPEG-a koji savršeno oslikava potencijal senzora.

Nešto kontrole je moguće ostvariti uz korišćenje parametara unutar podešavanja kolornih stilova, a jedno od njih se odnosi i na oštrenje. Međutim, kako je stepen oštrenja moguće menjati u tek rudimentarnim okvirima, izborom na skali od 0 do 9 (podrazumevani stepen je 3), a bez pristupa radijusu oštrenja, izvlačenje finih detalja se svodi na mahom prenaglašene konture. Pogledajmo kako snimak sa Nikona D5500 izgleda na svakom od 9 ponuđenih nivoa oštrenja:

Nulti stepen podrazumeva isključeno oštrenje. Uporedimo li prvi stepen, a onda i sve naredne, videćemo da rast intenziteta oštrenja nije linearan. Prvi nivo je upadljivo oštriji od nultog, a kasnije je taj rast relativno ujednačen. Za većinu potreba, ako ne i sve, podrazumevani stepen (3) je više nego dovoljan. Nemogućnost definisanja radijusa oštrenja drastično utiče na pojavu nusefekata, pa je zbog toga preporučljivo držati se intenziteta 3, eventualno 4. Ukoliko se koristi RAW+JPEG zapis, oštrenje koje se primenjuje na JPEG nema nikakvih uticaja na RAW, pa se setovanjima u aparatu može pristupiti sa više slobode, bez bojazni da će snimci biti trajno upropašteni. Ako, s druge strane, jače oštrenje koristite bez RAW zapisa, treba biti oprezan, jer je reverzni proces nemoguć.