Nikon D5500, Test

 

DINAMIČKI RASPON

Za razliku od aparata sa malim senzorima DSLR i MILC (bezogledalni) aparati, tj. svi aparati koji se mogu pohvaliti većim senzorom, fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: LINK (ZIP; 112 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Nije tajna da je Nikon, u saradnji sa Sony-jem, uradio daleko najbolji posao kada je napredak u dinamičkom rasponu u pitanju. S toga nije iznenađenje što i D5500 briljira na ovom polju. Podeksponiranje za 4 blende deluje tek kao laki trening za Sony CMOS, pa je fotografija čak i nakon ovakvog tretmana očuvala svoj tonalitet, održala količinu šuma na niskom nivou, a detalji su minimalno narušeni.

Međutim, svi znamo da je slaba tačka svih digitalnih senzora u svetlijem delu spektra, pa će preeksponirani snimci pre namučiti aparat, nego podeksponirani. Probali smo i takvu situaciju:

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Ovde nas Nikon D5500 nije impresionirao. Da se razumemo – nije ovo direktna zasluga Nikona, niti novog aparata i senzora, već činjenice da digitalni senzori više „vole“ tamniji opseg, nego svetliji. Razlozi su veoma jednostavni – dinamički raspon nije simetrično distribuiran na skali, već je više povučen na tamniji deo tonova, pa senzori raspolažu sa daleko manje informacija u svetlijim, nego u tamnijim partijama snimka. Rezultat ovoga je i gornji snimak, na kojem se jasno vide delovi koji su „pregoreli“ i odneli sa sobom korisne informacije. Njihov oporavak je nemoguć.

I ostali snimci iz niza zaslužuju osvrt. Prvo ćemo analizirati kako stvari stoje sa podeksponiranim snimcima. Snimak podeksponiran za 1EV se gotovo uopšte ne razlikuje od referentnog. Ako sićušnih razlika po pitanju šuma u tamnim partijama ima, potrebno je ozbiljno se potruditi da biste ih uočili. Svi ostali parametri su jednako uverljivi kao i na originalu, pa se slobodno može preći na sledeći korak. Za -2EV podeksponiran snimak suštinski važi isto što i za prethodni. Može se primetiti samo određen rast količine šuma, dok su tonalitet, kolorit i količina detalja apsolutno uporedivi sa normalno eksponiranim snimkom. Na ovom delu skale su nagla iznenađenja prilično nemoguća, pa nismo bili iznenađeni ni kada nas je -3 EV dočekao sa identičnim kvalitetom kao i prethodni. Histogram je uverljiv i na -4EV, što smo iznad već konstatovali, a šum progresivno počinje da raste na -5 EV. Za ovaj nivo oporavka je vezan i prvi ozbiljni nedostatak, a to je izrazito naglašen pojas u obliku bendinga na vrhu snimka. Ovo je normalna pojava, ali je bitno znati gde su limiti, pa eto – očigledno su ovde. Na -6 EV se javljaju i prve partije koje su potpuno „zapušene“ i kao takve, nemoguće za oporavak. Međutim, procentualno one zahvataju veoma mali deo fotografije, pa iako ne može dobiti prelaznu ocenu, zaista impresionira. Tonalitet je takođe izgubio svoj balans, kao i kolorit. Sve ovo se dodatno pojačava na -7 i -8 EV, s tim da u ovom trenutku postoji i problem sa slabijom osetljivošću senzora, budući da dosvetljavanje za potreban broj blendi nije donelo tonalno odgovarajući rezultat. Kako god, sama činjenica da sadržaj snimaka dobijenih sa -7 i -8 EV nije neprepoznatljiv, predstavlja dokaz superiornosti Sony-Nikon kooperacije na polju senzora.

Kontra tome je set preeksponiranih snimaka. Već smo mnogo puta do sada konstatovali da se +1 EV retko pokazuje problematičnim i čak, ukoliko se pažljivo odmeri scena i isto tako eksponira snimak, moguće je izvesti i veoma kvalitetnu simulaciju ISO 50, ukoliko za tim ima potrebe. +2 EV već nije tako idealan i pokazuje prve tragove oštećenih partija u njihovom svetlijem delu, mada ne u meri da bi takvi snimci uvek bili neupotrebljivi. +3EV je već previše. Više od par procenata snimka je uništeno u nepovrat, pa ni malo ne teši činjenica da je preko 90% očuvano. Retko kada će ovakav rezultat doneti upotrebljiv snimak, osim u situacijama koje naglašavaju potrebu preeksponiranih partija, kakva je recimo studijska izolacija objekata na belom. +4 EV je nepotrebno i pominjati. Gubitak je toliki da čak ni potpuno retuširanje fotografije ne bi moglo da uverljivo nadomesti nedostatke.

Sad kad smo proverili kako se Nikon D5500 kotira na ovom testu, preći ćemo na više praktični deo testa dinamičkog raspona, a to je simulacija nedostajućih ISO vrednosti. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Nikona D5500 to je ujedno i maksimalna raspoloživa vrednost – ISO 25600, čime ovaj deo testa dobija na značaju) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, a s obzirom da D5500 nema ni jednu softverski postignutu ISO vrednost, mi ćemo „push“ tehniku isprobati sa jednom i dve blende podeksponiranja. Prvo ćemo maksimalnih ISO 25600 podeksponirati za jednu blendu i time simulirati ISO 51200:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 1 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

S obzirom da D5500 kao gornji limit baznog i celokupnog raspona ima ISO 25600, nismo ni očekivali da će softverski dobijenih ISO 51200 biti naročito upotrebljivo. Najzad, da je drugačije, verujemo da bi se i Nikon odvažio da je ponudi u aparatu. Tamne partije su većim delom utonule u pozadinu i stopile se u jedno. Kolorne devijacije nisu previše izražene, ali itekako postoje, a šum je veoma efikasno sažvakao najveći deo detalja. Čak i grubih, a kamoli finih. Za neke dokumentarne potrebe ovo bi moglo da se upotrebi, ali dalje od toga nikako.

Iako već vidimo da za time nema potrebe, ipak ćemo isprobati i „push“ za dve blende, tj. konačnih ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 3.66 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Nema nikakvih dilema da je ovo previše. Ne samo da osetljivost senzora nije dovoljna da bi se dosvetljavanjem za 2EV dobio referentni tonalitet, nego je i kolorit drastično narušen, kao da smo simulirali ISO 204800, a ne blendu manje. Dalja analiza na ovu temu bi stvarno bila suvišna, ali moramo da se ogradimo – ovo nipošto ne znači da D5500 nema odličan senzor. Ima itekako. Stvar je samo u tome da su njegovi limiti malo utegnutiji nego što bi se očekivalo od modela čiji bazni ISO raspon dobacuje čak do 25600.