Nikon D5500, Test

 

KIT OBJEKTIVI

Nikon uz D5500 nudi tri modela objektiva u tri različita paketa. AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II se, baš kao i AF-S 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR, može kupiti kao osnovni kit sa telom, dok se treći, AF-S DX 55-250mm f/4-5.6G ED VR II, nudi samo u kombinaciji sa 18-55mm kit zumom.

Nikon AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II

Sada već stari kit objektiv, AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR važi za solidno rešenje u najnižoj cenovnoj kategoriji, pa ne čudi što je po prodaji godinama bio u samom vrhu. Međutim, kako je prosečna rezolucija rasla i kako su se apetiti korisnika ubrzano menjali, tako je nastala i potreba za osveženim 18-55mm modelom.

Kratak raspon je stavka koja kupce početnike često odvraća od kupovine. To ih čini nešto manje poželjnim rešenjem za turističke namene, ali ih istovremeno čini i jeftinijim. S druge strane, solidnih su optičkih performansi, što je u biti i najvažnije. Kit objektiv o kojem ovde govorimo, krasi (u kompakt terminologiji) raspon od 3x. Kreće se od srednje širokih 18mm, a završava se na području srednjih 55mm. Kako je u pitanju DX objektiv, odnosno objektiv namenjen isključivo senzorima sa smanjenim vidnim poljem (APS-C), ekvivalentna žižna daljina, odnosno širina vidnog polja u odnosu na senzor punog (full-frame) formata, dobija se množenjem naznačene žižne daljine sa krop faktorom (u slučaju Nikon APS-C-a, to je 1.5x). Tako ovaj objektiv pokriva raspon od 27 do 83mm, a vidni ugao koji zahvata, kreće se od maksimalnih 76° na najširih 18mm, do 28,8° na najdužih 55mm.

Spoljne dimenzije objektiva (D x Š) 66mm x 59.2mm i masa od svega 195 grama, čine ga izuzetno laganim za nošenje i čak nešto kraćim od starog modela. Izrada je solidna, na nivou koji je očekivan za ovu cenovnu klasu, pa čak i nešto bolje od toga. Fina tekstura pokriva ceo objektiv, a zahvalna je jer odoleva otiscima prstiju, prašini i naelektrisanju koje je često na plastici. Zazori na spojevima su izuzetno mali, a mehanička pokretljivost je solidna, mada ne i idealna. Gumeni zum prsten je dovoljno širok, ne klizi pod prstima i lako se kontroliše. Cilindar zum mehanizma je izrađen jednodelno, sa posebnom pozicijom koja je namenjena za “pakovanje” objektiva na manje gabarite, onda kada se ne koristi. Po ugledu na rešenje koje se može videti na dosta minijaturnih objektiva iz porodice “bezogledalnih” objektiva (MILC), Nikon je napravio mehanizam sa L (od “lock”) pozicijom, do koje se dolazi tako što se na zum prstenu pritisne poseban taster i tada mehanizam spakuje, tako da se pomični deo cilindra parkira unutar tela objektiva. Na ovaj način su postignute vidno manje dimenzije, ali nam (moramo priznati) svrha nije baš najjasnija. I pored ovakve tehničke egzibicije, objektiv nije mnogo manji od svog prethodnika, a često će svoje vlasnike zbuniti, kada aparat upozori da nije spreman za korišćenje. Kada se objektiv jednom postavi na početnu poziciju od 18mm, uočava se arhaični, nelinearni mehanizam izvlačenja glavnog cilindra, kakav nam je poznat sa najmanjih kit objektiva iz Nikona – najmanju dužinu objektiv postiže na srednjih 30-32mm, dok je najduži na 18, odnosno 55mm. I dok je ovakav mehanizam imao nekakvo opravdanje zarad skraćivanja ukupne dužine, novi mehanizam pakovanja je trebao biti upotrebljen kao odlično rešenje za konstruisanje linearnog zuma, ali šta je tu je. Na žalost, bajonet je i dalje u potpunosti plastičan, pa je neophodno biti pažljiviji prilikom montaže/demontaže sa aparata.

Autofokus je pogonjen brzim i nečujnim SWM (Silent Wave Motor) motorom, ali i dalje ne obezbeđuje FTM (full-time manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti isključivo kada je prekidač prebačen u odgovarajući položaj. Sada prednji element prečnika ø52mm ne rotira, već se samo minimalno  izvlači, tako da je olakšana i upotreba filtera, poput ND-Gradual ili CPL. Skala distance nije obezbeđena, a namenski fokusni prsten je, kao što smo pomenuli maločas, postavljen uz sam rub prednjeg elementa i kao takav je skriven u „lock“ položaju zum mehanizma. Minimalna fokusna distanca i dalje iznosi 28cm (mereno od ravni senzora), a uvećanje koje objektiv na taj način postiže je vrlo solidnih 0.31x, odnosno – približno 1:3.2. Kuriozitet su close-up karakteristike u modu manuelnog fokusa. Donekle nekonvencionalan dizajn ovde unosi jednu retko viđenu osobinu – kada se fokus prebaci na manuelni, minimalna fokusna distanca pada na 25cm, a samim tim obrnuto proporcionalno raste i uvećanje i dostiže zanimljivih 0.36x, tj. približno 1:2.8x. Brzina AF-a je prosečna za ovu klasu, što je, objektivno, sasvim dovoljno za većinu svakodnevnih potreba, koje ne uključuju akcione scene. Ukoliko pretendujete na bilo šta brže od statičnih scena, ovaj objektiv nije za vas. Kao uostalom i ni jedan drugi u ovoj klasi. Tačnost fokusa je više nego pristojna, a kolebanje je moguće u lošim svetlosnim uslovima, što u suštini i nije teren ovog objektiva.

Optička konstrukcija se sastoji od 11 elemenata u 8 grupa, uključujući i jedan asferični element (naznačen cijan bojom), kojim se vrši korekcija aberacija na najširem kraju. Optička formula jeste slična, mada ne i identična onoj na prethodniku, pa nam to daje nadu da je novi objektiv možda još i bolji od starog, inače sasvim solidnog modela. Optički elementi poseduju i tzv. SIC (Super Integrated Coating) premaze, čija je svrha suzbijanje flera i bolja reprodukcija boja. Tu je i fluktuirajući element (naznačen crvenom bojom), koji svojim pomeranjem amortizuje podrhtavanje u dve ose i time čini optičku stabilizaciju (VR; Vibration Reduction) funkcionalnom. Uzdužni presek i poredak optičkih elemenata možete videti na ilustraciji niže:

Optička konstrukcija osnovnog kit objektiva, Nikon AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II*

Raspon maksimalnog otvora blende se kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće od f/22 do f/36, a dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića. Pošto je u pitanju objektiv G klase, poseban mehanički prsten za kontrolu otvora blende, kakav je postojao na starijim objektivima, nije na raspolaganju, već se ista kontroliše elektronski, podešavanjima u aparatu.

Ugrađena optička stabilizacija je unapređena kako bi bila u skladu sa ostalim modernim Nikon objektivima, pa VR (Vibration Reduction) sada omogućava do četiri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. Kao što uvek napominjemo, treba imati na umu da stabilizacija pomaže samo u smirivanju statičnih scena. Za brze, akcione scene, i dalje je neophodno imati bržu ekspoziciju, kako bi subjekt mogao biti „zamrznut“ u pokretu. Prekidač optičke stabilizacije omogućava isključivanje u situacijama u kojima ona nije potrebna ili je kontraproduktivna (rad sa stativa, npr.). Pošto je u pitanju objektiv malog dometa, optička stabilizacija ne raspolaže namenskim Active modom, prilagođenom akcionoj fotografiji, a umesto toga, objektiv je sposoban da prepozna takve situacije i automatski reguliše intenzitet stabilizacije, tako da primat dâ samo vertikalnoj i time omogući kvalitetnije horizontalno praćenje pokretne mete.

Od dodatne opreme, na raspolaganju je nova zonerica oznake HB-69, kao i odgovarajuća meka torbica CL-0815, koji se kupuju posebno.

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR

Raspon je kod tzv. „standardnih zumova“, jedna od bitnijih osobina, a upućeniji znaju da veći raspon retko dolazi bez penala. Tako, nepisano pravilo kaže da je optički kvalitet obrnuto proporcionalan rasponu, što znači da – što je veći raspon između najmanje i najveće žižne daljine, to je izvesnije da će objektiv patiti od izraženih optičkih anomalija. Nekoliko poslednjih generacija objektiva, nezavisno od proizvođača, na svojevrstan način je pobilo ovakvu teoriju. Naravno, ne borbom protiv zakona fizike, već opštim napretkom u kvalitetu, koji je podignut za čak par lestvica u odnosu na ranije modele. AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR je jedan od najpopularnijih objektiva koji je ovo nepisano pravilo stavio van snage i svojim optičkim kvalitetima uspeo da, ako ne prestigne, ono bar sustigne neke skuplje modele.

Novi AF-S DX Nikkor 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR teži da nastavi ovu tradiciju, a nakon svega viđenog od strane 18-105VR, cenimo da mu neće biti lako. Raspon je povećan za čitavih 40%, što predstavlja potencijalnu kvalitativnu zamku. Da li će tako i biti na kraju, proverićemo u praktičnom delu testa, a zasad ćemo se pozabaviti tehnikalijama.

Raspon novog objektiva će mnogima biti glavni razlog za kupovinu, čak i bez obraćanja previše pažnje na performanse. Kreće od srednje širokih 18mm, a završava se na ozbiljnom tele-području od 140mm. U terminologiji kompakt aparata, to bi bio raspon od 7.8x. Kako je u pitanju DX objektiv, odnosno objektiv namenjen isključivo senzorima sa užim vidnim poljem (APS-C), ekvivalentna žižna daljina, odnosno širina vidnog polja, a u odnosu na senzor punog (full-frame) formata, dobija se množenjem sa krop faktorom. Kako je krop faktor Nikon APS-C aparata (pomenuti DX u Nikon terminologiji) 1.5x, množenjem sa žižnom daljinom dobijamo raspon od 27 do 210mm. Vidni ugao koji objektiv zahvata, kreće se od maksimalnih 76° na najširih 18mm, do 11.3° na najdužih 140mm.

Spoljne dimenzije objektiva od 97 x 78mm i masa prosečnih 490g, čine ga nešto krupnijim od starog 18-105VR, ali istovremeno i dalje jednim od lakših objektiva u klasi, što može biti bitna stavka za svakodnevno nošenje. Izrada je, kao i ranije, vrlo kvalitetna za cenovni rang kojem pripada, a u nekim domenima još je bolja od one koja je krasila prethodnika – 18-105. Završna obrada je pristojnog kvaliteta, malih zazora na spojevima i mehaničke pokretljivosti koja uliva poverenje. Gumeni zum prsten je dovoljno širok, ne klizi pod prstima i lako se kontroliše. Cilindar zum mehanizma je podeljen u dve cevi jednake dužine, a linearno se izvlači do maksimalnih 140mm. Zamerka koju smo uputili prethodniku, a koja se ticala plastičnog bajoneta, ovaj put izostaje, jer 18-140 VR poseduje metalni, što podrazumeva i bitno manje habanja usled čestih izmena objektiva, ali i bitno veću otpornost na eventualno lomljenje.

Autofokus je pogonjen brzim i nečujnim SWM (Silent Wave Motor) motorom i obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti bez potrebe za prebacivanjem AF prekidača u položaj manuelnog fokusa. Fokus je realizovan interno, što znači da se mehanizam ne izvlači, niti prednji element prečnika ø67 rotira tokom fokusiranja, pa je i upotreba posebnih filtera, poput CPL-a, olakšana. Na žalost, ni ovaj put nije obezbeđena skala distance fokusiranja, a sam fokusni prsten je (mada uobičajeno za ovu klasu) i dalje isuviše uzak. Minimalna fokusna distanca iznosi 45cm (mereno od ravni senzora, na Nikonu D5500 naznačena simbolom ø, na levom boku kućišta pentaogledala), a uvećanje koje na taj način postiže je nešto veće nego na prethodniku i iznosi 0.23x, odnosno 1:4.8. Brzina AF-a je prosečna i u klasi je sa drugim kit objektivima. To znači da će bez preteranih problema pokriti većinu potreba prosečnog amatera, ali da ne treba očekivati čuda i tražiti od njega performanse skupih modela, namenjenih snimanju akcionih scena. Tačnost je na visokom nivou, rekli bismo veća nego na prethodniku, sa vrlo malim procentom promašenih snimaka, a jedino kolebanje se može javiti u slabim svetlosnim uslovima, čemu (ruku na srce) ovaj objektiv nije ni namenjen.

Optičku konstrukciju objektiva čini 17 elemenata u 12 grupa, uključujući jedan ED element (Extra-low Dispersion; naznačen žutom bojom na ilustraciji niže), koji suzbija pojavu hromatskih aberacija i jedan asferični element (naznačen cijan bojom), kojim se vrši korekcija aberacija na najširem kraju. Optički elementi poseduju i tzv. SIC (Super Integrated Coating) premaze, čija je svrha suzbijanje nepoželjnog flera i bolja reprodukcija boja. Tu je i fluktuirajući element, uposlen od strane sistema VR optičke stabilizacije (Vibration Reduction), a kako to tehnički izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji:

Optička konstrukcija kit objektiva, Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR*

Raspon maksimalnog otvora blende se kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor blende ide od f/22 do f/38, a dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića. Pošto je u pitanju objektiv G klase, objektiv ne poseduje poseban mehanički prsten za kontrolu otvora blende, kakav je bio slučaj sa starijim Nikon objektivima, već se ista kontroliše elektronski, podešavanjima u aparatu.

Ugrađena optička stabilizacija, odnosno VR (Vibration Reduction je naziv Nikonove verzije) omogućava do tri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. Prekidač optičke stabilizacije omogućava isključivanje u situacijama u kojima ona nije potrebna (rad sa stativa), a objektiv ne raspolaže sa više modova stabilizacije, poput Active moda, namenjenog akcionoj fotografiji (npr. „paning“, praćenje pokretne mete).

Od dodatne opreme, na raspolaganju su zonerica oznake HB-32 i CL-1018 meka torbica, koji se ovaj put, na naše iznenađenje, ne isporučuju u paketu sa objektivom. Još je veće iznenađenje što ovi dodaci nisu deo standardne opreme čak i kada se objektiv kupuje u zasebnom (skupljem) pakovanju, već ih je neophodno posebno nabaviti. Mere štednje polako potiskuju galantnost na koju smo navikli kod Nikon objektiva.

Nikon AF-S DX 55-200mm f/4-5.6G ED VR II

Teleobjektivi se retko nude kao kit optika uz DSLR-ove, ali izuzetaka ima, pa nismo previše iznenađeni što je novi AF-S DX Nikkor 55-200mm f/4-5.6G ED VR II našao svoje mesto uz Nikon D5500. Ovaj objektiv se nudi u paketu sa manjim od dva standardna kit objektiva, AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR II, što je i logično, s obzirom da svojim rasponom nastavlja baš tamo gde 18-55 staje. Naslednik je starog AF-S DX Nikkor 55-200mm f/4-5.6G ED VR objektiva.

Raspon se, kao što i oznaka govori, kreće od 55-200mm, što prevedeno na žižne daljine ekvivalentne onima na 35mm (FF) senzoru, iznosi 82 do 300mm. Radi se o telezumu srednjeg dometa, čiji ugao zahvatanja ide od 28°50’ na najširih 55mm do 8° na maksimalnih 200mm. DX oznaka u nazivu govori da je objektiv namenjen isključivo APS-C telima, ali kao što je to slučaj sa Nikon F bajonetom, ovaj objektiv se u krop modu može koristiti i na full-frame aparatima.

Spoljne dimenzije 83mm po dužini (na Lock poziciji, kada je sklopljen i fizički najmanji) i 70mm u prečniku. Masa od 300 grama ga čini veoma laganim, pa će ovi gabariti pogodovati za svakodnevno nošenje u veoma maloj torbi. Kvalitetom izrade se ovaj objektiv nalazi u rangu najnovije iteracije 18-55mm VR II kit objektiva, što znači da je sa manjeg zuma preuzet i novi Lock mehanizam, koji se otključava pritiskom na poseban taster, a omogućava objektivu da bude značajno kraći onda kada se ne koristi. Zum mehanizam se sastoji od samo jednog plastičnog cilindra, koji se do maksimalnih 200mm izvlači linearno. Zum prsten je više nego pristojno širok i dovoljno fin na dodir, tako da je upravljanje veoma lako. Bajonet je plastičan, mada smo od ovog cenovnog ranga očekivali metalni.

Autofokus je pogonjen SWM (Silent Wave Motor) motorom, internog je tipa, što znači da se prednji element ne izvlači, niti rotira u toku fokusiranja. Kao što znamo, to pogoduje korišćenju CPL filtera. FTM (full-time manual) fokus nije na raspolaganju, što znači da će za ručno doterivanje fokusa biti neophodno prebaciti AF prekidač iz A u M poziciju. Zaseban fokusni prsten ne postoji, već je primenjeno rešenje koje se često viđa na objektivima ove cenovne klase, a to je nazubljenost ruba prednjeg elementa, koji se u M položaju može slobodno rotirati. Nismo baš srećni zbog toga, ali šta je tu je. Ni prvi, ni poslednji. Inače, objektiv prihvata filtere prečnika ø52mm.

Skala distance nije na raspolaganju, a minimalna fokusna distanca je 1.1 metar (računa se u odnosu na senzor), pri čemu se postiže uvećanje od 0.23x, odnosno 1:4.35. Objektiv spada u red varifokalnih, što podrazumeva da je za svaku promenu žižne daljine neophodno ponovo fokusirati.

Optičku konstrukciju čini 13 elemenata raspoređenih u 9 grupa, uključujući i jedan ED element (Extra-low Dispersion; naznačen žutom bojom na ilustraciji niže), koji suzbija pojavu hromatskih aberacija. Optički elementi poseduju i tzv. SIC (Super Integrated Coating) premaze, čija je svrha suzbijanje nepoželjnog flera i bolja reprodukcija boja. Tu je i fluktuirajući element, uposlen od strane sistema VR optičke stabilizacije (Vibration Reduction), a kako to tehnički izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji:

Optička konstrukcija osnovnog kit objektiva, Nikon AF-S DX 55-200mm f/4-5.6G ED VR II*

Raspon maksimalnog otvora blende se kreće od f/4 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor blende ide od f/22 do f/32, a dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića. Pošto je u pitanju objektiv G klase, objektiv ne poseduje poseban mehanički prsten za kontrolu otvora blende, kakav je bio slučaj sa starijim Nikon objektivima, već se ista kontroliše elektronski, podešavanjima u aparatu.

Ugrađena optička stabilizacija druge generacije, odnosno VR II (Vibration Reduction je naziv Nikonove verzije) omogućava do tri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. Prekidač optičke stabilizacije omogućava isključivanje u situacijama u kojima ona nije potrebna (rad sa stativa), a objektiv ne raspolaže sa više modova stabilizacije, poput Active moda, namenjenog akcionoj fotografiji (npr. „paning“, praćenje pokretne mete).

Od dodatne opreme, na raspolaganju su zonerica oznake HB-37 i CL-0915 meka torbica, koji se ne isporučuju u paketu sa objektivom, već spadaju u opcionu opremu.

SOFTVER

Sistem menija Nikona D5500 raslojen je u pet kategorija: Playback, Shooting, Custom Setting, Setup i Retouch:

 
 

Pregled osnovnih stranica menija: grupe Playback, Shooting, Custom Setting, Setup i Retouch

Playback kategorija je namenjena podešavanjima vezanim za pregled i štampanje fotografija direktno sa aparata; Shooting podešavanju vezanom za fotografisanje; Custom Setting je skup opcija namenjenih finom podešavanju sistema aparata; Setup podešavanju nefotografskih parametara aparata; Retouch su opcije namenjene naknadnoj obradi postojećih snimaka.

REZOLUCIJA SNIMANJA

Snimci mogu biti upisivani u JPEG ili RAW formatu, kao i kombinovano RAW+JPEG. RAW (Nikonov NEF format) se može snimati samo u maksimalnoj rezoluciji (24 MP), dok je za JPEG na raspolaganju dvostruko definisanje kvaliteta – rezolucijom i stepenom kompresije. Na raspolaganju je tri rezolucije: 24 MP (Large (L) – 6000 x 4000), 13.5 MP (Medium (M) – 4496 x 3000) i 6 MP (Small (S) - 2992 x 2000). Svaka od tri rezolucije je ponuđena u tri nivoa kompresije (Fine, Normal i Basic), a svaka od ovih varijanti je dostupna i prilikom kombinovanog RAW+JPEG snimanja. JPEG snimak koji je sadržan u NEF fajlu radi pregleda (tzv. embedded JPEG) zapisan je u punoj rezoluciji, što omogućava uvećanje na 100% nivo u režimu pregleda fotografija.

 

KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA

Opcije za uklanjanje optičkih anomalija objektiva spadaju u još jednu od inovacija poteklih iz Nikon kuhinje. Ispravljanje geometrijskih izobličenja je moguće uključiti ili isključiti pomoću opcije Auto Distortion Control, dostupne u Shooting grupi opcija, a još dve dodatne korekcije nisu predmet izbora – jedna je korekcija vinjetiranja, a druga je korekcija hromatskih aberacija. Oba zahvata aparat izvodi više nego odlično, tako da je JPEG u startu lišen potrebe za dodatnim korekcijama. Ukoliko iz bilo kog razloga niste zadovoljni učinkom automatike, RAW format će omogućiti ručne ispravke u postprocesu, s obzirom da se unutrašnja obrada ne primenjuje na ovaj format.

 

ACTIVE D-LIGHTING

Active D-Lighting algoritam je jedan od prvih pokušaja da se slabiji dinamički raspon digitalnog senzora nadomesti realtime softverskom korekcijom u aparatu, u toku snimanja, bez potrebe za intervencijom korisnika, osim u pogledu definisanja nivoa zahvata. Active D-Lighting (u daljem tekstu ADL) je vrlo sličan Shadows/Highlights opciji u grafičkim aplikacijama, gde se sužen dinamički raspon nadomešćuje prosvetljavanjem senki, odnosno potamnjivanjem jače eksponiranih delova snimka, te na taj način – dovođenjem u balans. Prejak kontrast se smanjuje, ali uz što manje nusefekata. Pored toga, ADL izvodi i kontrolisanu korekciju kolorita, najčešće pojačavajući zasićenje. Po preporukama iz Nikona, ADL je najefektniji kada se koristi u kombinaciji sa Matrix modom merenja svetla. Na raspolaganju je Auto mod, kada će aparat primeniti stepen najpogodniji u odnosu na trenutne uslove rada, kao i četiri predefinisana nivoa: Low, Normal, High i Extra High. Njihov učinak ćemo pogledati na sledećem primeru:

Demonstracija Active D-Lighting opcije, s leva na desno: isključena, low, normal, high i extra-high intenzitet

Priloženi snimak je samo jedan od mogućih epiloga, a učinak ovog algoritma na celokupni tonalitet i balans senki neće uvek biti isti. Nekada ćete se zapitati da li ga je aparat uopšte primenio, a nekad će učinak biti vidljiv bez potrebe za detaljnom analizom. Razlog leži u razlici između D-Lighting opcije, raspoložive u Nikon Capture NX2 (komercijalnoj aplikaciji za razvijanje Nikon RAW fajlova), koja izvodi zahvat po unapred definisanim parametrima, i Active D-Lighting varijante koja svoj intenzitet i odnos tonova određuje u samom trenutku fotografisanja, iz čega sledi zaključak da ga je nemoguće ponoviti u post-procesu, osim ukoliko RAW nije snimljen sa uključenom ADL opcijom. Kao i za sve druge, slične opcije, i za ADL važi preporuka da se koristi samo kada za njim ima potrebe, tj. kada u kadru dominiraju jaki kontrasti, jer njen uticaj nekada može biti kontraproduktivan i od potencijalno odličnog snimka, napraviti tek prosečan, u smislu tonaliteta i kolorita. Takođe, ukoliko postoji nesigurnost oko krajnjeg efekta ADL-a na snimak, preporučljivo je koristiti RAW+JPEG zapis, što će vam omogućiti da ADL izostavite u slučaju potrebe.

HDR

U odnosu na na Active D-Lighting, HDR važi za sledeći nivo kompleksne obrade. HDR (High Dynamic Range) kao pojam, sam po sebi nije novost, pošto već godinama unazad važi za omiljeni zahvat u malo ekstremnijoj obradi fotografija, ali se na aparatima, kao zahvat koji se izvodi u realnom vremenu, pojavio tek pre par godina, a namenjen je prvenstveno početnicima i svima koji žele instant rezultate. Po definiciji, osnovna namena HDR-a nije „napucana“ obrada od koje na oči krenu suze, već savladavanje, tj. kontrolisanje jednog od najvećih nedostatka svih veštačkih receptora svetlosti, u odnosu na ljudsko oko – dinamičkog raspona. Korišćenjem HDR-a je u teoriji moguće obezbediti dinamički raspon vrlo blizak onome kojim raspolaže naš vid, tako da ekstremi (prejako osvetljene ili partije u potpunoj senci) budu dovedeni u balans sa ostalim tonovima na sceni. Ovo se u postprocesu postiže korišćenjem najmanje dva snimka (a poželjno barem 3-5) dobijenih različitim dužinama ekspozicije, kada se njihovi najbolji delovi sklapaju u celinu, te na taj način dolazi do svrhe HDR-a kao takvog. U praksi, HDR se često koristi nenamenski, te se njegovi efekti ističu do mere koja sam sadržaj fotografije stavlja u drugi plan.

HDR implementiran u D5500 funkcioniše sa malo više ograničenja, ali je krajnji cilj isti – dobiti fotografiju šireg dinamičkog raspona, bez dodatne obrade. Nikon D5500 ovo postiže sa dva snimka – jednim podeksponiranim, a drugim preeksponiranim. Njihovim kombinovanjem, dobija se konačni JPEG HDR. Ograničenja postoje, kao što je i uobičajeno za aparate ove klase. Najpre, HDR nije moguće snimati dok god je aktivan NEF format. Aparat se mora prebaciti isključivo u JPEG da bi HDR opcija uopšte bila dostupna. Poželjno je izabrati Matrix merenje i nije moguće koristiti blic. Takođe, nije moguće koristiti ni rafalno okidanje.

Aparat nudi mogućnost izbora intenziteta, pa je doziranim stepenom moguće postići umerene ili malo manje umerene rezultate. Interesantno je da će aparat dopustiti i kombinovanje HDR-a sa Active D-Lighting opcijom. Jedan niz različitih snimaka iste scene, urađenih sa različitim setovanjima HDR funkcije, možete videti na sledećem primeru:

Učinak HDR moda (s leva na desno): isključen, Low, Normal, High i Extra High intezitet

Svima je verovatno jasno da se od ovoga ne može očekivati rezultat u rangu specijalizovanih alatki, ali da tu i tamo može poslužiti svrsi. Pored predefinisanih nivoa, aparat nudi i automatski, kada se na osnovu informacija sa svetlomera, odnosa senki i osvetljenih površina, aparat odlučuje za potreban stepen. Ipak, zbog nametnutih ograničenja, preporučujemo da se u bitnim situacijama ipak držite RAW-a i naknadne obrade.

BRZINA

Isti Expeed procesor kao i u prethodnoj generaciji, nekako implicira i iste performanse aparata. Ipak, kako znamo da se performanse procesora na telima niže klase nikad ne otključavaju do maksimuma, nije nas iznenadilo što je D5500 u nekim aspektima bolji od starog modela.

Kada je uobičajeno korišćenje u pitanju, odziv na komande je manje/više uporediv sa iskustvom koje smo imali sa D5300. Isto važi i za rafalno okidanje. Nikon D5500 postiže identičnih 5fps, ali je ovaj put kapacitet bafera proširen, pa će novi model uspeti da naniže 10 snimaka u RAW, 100 u JPEG i, za klasu kojoj pripada, više nego solidnih 6 snimaka u RAW+JPEG kombinovanom režimu. Podsećanja radi, D5300 je u RAW-u uspevao jedva da dostigne 6 snimaka, koliko novi aparat uspeva u RAW+JPEG!

Korišćenje geometrijskih korekcija i Active D-Lighting funkcije ne pokazuje uticaj na efektivnu brzinu aparata, a vidljiv pad performansi se oseća kada se koriste najviše ISO vrednosti (posebno u situacijama koje uključuju algoritme za redukciju šuma) ili rafal, kada iz očiglednih razloga može doći do određenog usporenja. Ostatak operacija, od pregleda fotografija, navigacije kroz menije i, naravno, samog fotografisanja, ostavljaju vrlo povoljan utisak. Brzina klasičnog fokusiranja je ista kao i na D5300 (što i ne čudi, s obzirom da je iskorišćen isti AF modul), dok je kontrastni fokus još malo unapređen. Međutim, i pored toga, poređenje sa vodećim aparatima iz kategorije „bezogledalaca“ (MILC) je i dalje bespredmetno.