Nikon D5500, Test

 

fotoTEST

Često kažemo da je praktični deo testa, po nekom nepisanom pravilu, uglavnom zanimljiviji nego teoretski. Sada je situacija možda za nijansu drugačija. Razlozi za to se kriju u tek simboličnim unapređenjima senzora (makar na papiru), a budući da je Nikon D5300 već dostigao maksimum koji su današnji APS-C senzori u mogućnosti da pruže, ne bismo se iznenadili da između aparata dve generacije nema nikakvih suštinskih razlika po pitanju kvaliteta izlaza.

Sad, ovo se može posmatrati dvojako – zlobnici bi verovatno rekli da je D5500 slika i prilika odnosa velike kompanije prema svojim kupcima, a mi bismo rekli da je stari model bio već dovoljno dobar, da je novi možda čak i suvišan korak, gledano čisto u smislu kvaliteta senzora. Ipak, nećemo odstupiti od ustaljene prakse, pa ćemo novi model staviti na vagu i proveriti da li su pretpostavke tačne.

S obzirom da do zaključenja ovog testa nismo uspeli da dođemo do najnovijih modela konkurentskog Canona (EOS-a 750D i 760D), moraćemo se zadovoljiti poređenjem sa prethodnom generacijom, Nikonom D5300.

Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem RAW i JPEG formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo referentni prajm objektiv iz reda „normalaca“ – Nikon AF-S 50mm f/1.4. Na taj način je uticaj optike na konačne rezultate i praktično irelevantan za međusobno poređenje. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!

DETALJI, RAW

Kao i mnogo puta do sada, prvi na redu je test detalja. Počinjemo sa RAW formatom, kao neprikosnovenim i primarnim na DSLR aparatima. Ovaj format je nezamenjiv u situacijama koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija. Kao sirov oblik zapisa, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade koju aparat sprovodi.

Studijska scena koju smo eksploatisali u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (zbog uticaja na detalje), i primenjen istovetni stepen oštrenja. Temperatura svetla postavljena na 2850K, izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni. Koristili smo referentni normalac iz Nikon ponude, AF-S Nikkor 50mm f/1.4G, kako bi osigurali uniformnost rezultata.

Nikon D5500 ćemo ukrstiti sa prethodnom generacijom, modelom D5300, a poređenje sa suparničkim EOS-om 750D/760D će morati da sačeka, budući da nam dotični Canon DSLR-ovi nisu bili na raspolaganju u trenutku nastajanja ovog testa.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a fajlove u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod naredne fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: D5500, D5300

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:

Kako razlike u rezoluciji nema, nije iznenađenje što izostaju i razlike u detaljima. Ako i ima nekih finijih nepodudarnosti u detaljima, one su rezultat drugačijeg procesiranja signala sa A/D konvertora, pre nego nečeg drugog. Za razliku od situacije koju smo imali prethodni put, gde prednost D5300 u odnosu na D5200 nije bila nimalo suptilna, prvenstveno iz razloga prisustva AA filtera na starijem modelu, ovde takvih unapređenja nema.

Svaki dalji komentar je suvišan, pa ćemo preći na sledeći deo testa detalja i pogledati kako se Nikon D5500 snalazi u uslovima koji nisu kontrolisani. Bez obzira što ni ovde ne očekujemo bilo kakva iznenađenja, iskoristićemo priliku da uporedimo RAW i JPEG format:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW (konvertovan) i JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG iz aparata, u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

Nikon se poslednjih godina ozbiljno trudi da JPEG format maksimalno približi RAW-u dobijenim prostom konverzijom i moramo priznati da je sada već jako blizu idealnom. I dalje se na JPEG isečcima vide jasni tragovi kompresije i zamućenja koje ona donosi, ali je ukupna definisanost detalja i kontura sasvim solidna. Čak i oštrina više ne zaostaje previše, što je pre svega zasluga izostanka AA filtera i omekšavanja koje dotični unosi u krajnji rezultat.