Više od niskih cena
  • 011/407-21-09
  • 064/23-16-580
  • 065/23-16-580
  • Kontakt

Nikon D5500, Test

 



TELO

U želji da najmanji DSLR aparati više ne budu upadljivo krupniji u odnosu na MILC kategoriju, proizvođači su krenuli sa minijaturizacijom. Canon je zasad otišao najdalje sa svojim EOS 100D modelom, ali moramo priznati da je Nikonov pravac verovatno zanimljiviji – telo sjajnih performansi, spakovali su u male gabarite, pritom ne žrtvovavši funkcionalnost, ergonomiju i pogotovo – udobnost rukohvata. Štaviše, možemo reći da je Nikon D5500 možda i najudobniji mali DSLR, kao sušta suprotnost svemu što je Nikon do sada postigao po pitanju ovog aspekta dizajna!

Senzor, procesor i još ponešto

Pravo iznenađenje nastaje kada uporedimo specifikacije. Dimenzije novog modela su 124 x 97 x 70mm. Po njima ispada da je novi aparat od starog manji tek za po milimetar širine i visine, a nekih 6mm kada se gleda dubina. Međutim, u praksi je situacija takva da novi aparat, uprkos manjoj dubini, poseduje daleko udobniji rukohvat. To je postignuto većom dubinom rukohvata, odnosno bitno manjim profilom aparata u prostoru koji deli rukohvat od bajoneta. Na taj način, Nikon je veoma elegantno rešio dugogodišnji problem sa veoma lošom ergonomijom svojih malih aparata. Koliko je ovo unapređenje epskih razmera, dovoljno govori utisak da je D5500 bez dileme udobniji od bitno skupljih modela poput D7200 ili čak D610! Manje dimenzije su donele i direktnu uštedu u konačnoj masi, pa ona kod D5500 iznose 470 grama sa baterijama, dok je stari model težio čak 530. Razlika je skoro nestvarna za taj red veličina!

Udobnost smo već nekoliko puta apostrofirali kao jednu od najmarkantnijih promena u smislu dizajna, a dodaćemo i to da je gumena obloga sada za nijansu bolje ukrojena, što posebno važi za deo na rukohvatu, koji bolje popunjava prostor do bajoneta. Šteta što desni bok aparata i dalje nije obložen gumom, što ne pogoduje boljem držanju, ali šta je tu je. Konstrukcija je ostala pri pređašnjim rešenjima, što podrazumeva korišćenje metalne konstrukcije, pokrivene plastičnom oplatom. Na ovaj način postignuta čvrstoća nije u rangu onoga čime se mogu pohvaliti skuplji aparati, ali ne predstavlja ništa zbog čega bi vlasnik bio nezadovoljan, osim ukoliko ne praktikuje nekakvu ekstremnu upotrebu.

Kao ni većina sličnih aparata, ni Nikon D5500 ne spada u red zaptivenih, dok su ostali aspekti robusnosti u rangu proseka. To znači da je zavesica deklarisana na oko 100.000 okidanja u proseku. Bajonet je standardni Nikon F, s tim da moramo napomenuti da D5500 ne poseduje sopstveni AF motor i pridruženi „šrafciger“, pa je autofokus podržan isključivo na objektivima koji poseduju sopstveni motor. U originalnom uputstvu (priloženom u rezimeu ovog testa) mogu se naći detaljne specifikacije vezane za kompatibilnost pojedinih klasa objektiva, a na sledećoj tabeli je to uprošćeno:

Senzor, procesor i još ponešto
Lista podržanih objektiva



SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Senzor nam je od ranije poznat iz D5300, u identičnoj formi bez AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filtera. Da podsetimo, radi se o Sony CMOS senzoru formata 3:2 i dimenzija 23.5 x 15.6mm, čija rezolucija iznosi tačno 24 MP (6000 x 4000 piksela). APS-C (Advanced Photo System type-C) format u ovom slučaju označava krop faktor 1.5x (DX u Nikonovoj terminologiji), što se odnosi na vidni ugao (tzv. FOV; Field-of-view), tj. faktor množenja u odnosu na senzor punog formata (Full-frame, odnosno 35mm „Lajka“ format). Množenjem žižne daljine naznačene na objektivu multiplikatorom 1.5, dobijamo ekvivalentnu žižnu daljinu objektiva na FF senzoru. U prevodu, kada raspon kit objektiva, AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR II, pomnožimo sa krop faktorom 1.5, dobijamo da taj objektiv na Nikonu D5500 pruža vidni ugao ekvivalentan objektivu raspona 27-82mm na full-frame senzoru (36x24mm). U slučaju dužeg od dva ponuđena standardna kit objektiva, raspon od 18-140mm postaje ekvivalentan 27-210mm, a jedini teleobjektiv se u ekvivalentni raspon prevodi kao 82-300mm.

Senzor, procesor i još ponešto
Sony CMOS od 24 MP, bez AA filtera*

Ukupan ISO raspon je ostao isti kao na prethodniku, s tim da je sada ukupan raspon jednak baznom. To znači da Nikon D5500 nudi ISO 100-25600, a bez softverski dobijenih vrednosti. To ukazuje na neke promene u načinu očitavanja i pojačanja signala, a možda će se ispostaviti da su low-light performanse bolje u odnosu na prethodnika. ISO se može podešavati u koracima od 1/3 blende, a AutoISO opcija još od ranije spada u najfleksibilnije koje smo videli. Osim unapred definisanog forsiranja trajanja ekspozicije do maksimalnih 1/2000, postoji i automatsko određivanje koje nastoji da poštuje pravilo 1/f (gde je f = žižna daljina objektiva), uzimajući u obzir i krop-faktor, pa će za žižnu daljinu od 100mm automatika izabrati približno 1/160s. Fleksibilnost AutoISO funkcije se ovde ne završava, pa je i ovo pravilo moguće prilagoditi sopstvenim potrebama, time što se može forsirati za po dva koraka sporije ili brže setovanje. To u praksi znači da ćete jako teško naići na situaciju koju ovaj Nikon ne može da isprati i tako vas poštedi brige oko ISO osetljivosti.

Glavni procesor nam je poznat od ranije, nosi ime Expeed 4, a odgovoran je za koordinaciju rada svih podsistema u aparatu. Bez obzira što su i senzor i procesor isti kao i u D5300, Nikon je rešio da dopusti Expeed procesoru da se pokaže u boljem svetlu, pa je bafer sada sposoban da ponudi bitno veću brzinu rada.

Senzor, procesor i još ponešto
Nikon Expeed 4 procesor *

Kao i u slučaju ostalih Nikon DSLR-ova i D5500 je opremljen sistemom automatskog čišćenja prašine sa senzora. Tehnologija zvana „Integrated Dust Reduction System“ funkcioniše slično rešenjima drugih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i low-pass filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Vibracije se izvode u četiri različite frekvencije, te se na taj način tretiraju čestice prašine različite veličine. Osim ukoliko nije drugačije podešeno, čišćenje se pokreće prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata, a po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora (i ne samo senzora), a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije (posebno se kupuje), mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Senzor, procesor i još ponešto
Nikon Integrated Dust Reduction System – za efikasnu borbu protiv prašine na senzoru *

Senzor merenja svetla je već par generacija nepromenjen, što nipošto ne treba da ima negativan prizvuk. 2016-pikselni RGB senzor spada u red modernih i veoma efikasnih. Raspolaže sa tri moda merenja. Najčešće korišćeni je Matrix, a ponuđen je u dve varijante, koje će biti automatski izabrane u zavisnosti od objektiva koji je na aparatu. Primarna varijanta – 3D Color Matrix Metering II, merenje vrši pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući informacije sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U slučaju korišćenja elektronskih objektiva van D i G klase, koristi se Color Matrix Metering II (bez 3D prefiksa i mogućnosti određivanja distance). Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom od 75% na središnjem delu kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, zanemarujući eksponiranost ostatka kadra. Naravno, svetlomer je zadužen i za merenje potrebne jačine bljeska blica u i-TTL režimu.

Senzor, procesor i još ponešto
2016-pikselni TTL RGB senzor merenja svetla *



AUTO-FOKUS

Poznati autofokusni sistem je sada već ustaljen u ovoj klasi Nikona, a pošto važi za jedan od najboljih na tržištu, nije čudo što se Nikon odlučio da nastavi eksploataciju. Nosi naziv Multi-CAM4800DX, a krasi ga set od 39 dobro raspoređenih AF tačaka, od kojih je 9 centralnih spada u tzv. „krstaste“ (cross-type), što podrazumeva dvostruku osetljivost, pa samim tim i preciznost.

Senzor, procesor i još ponešto
Multi-CAM4800 TTL, AF modul sa 39 tačaka od kojih je 9 krstastih*

39 AF tačaka pokriva solidan deo kadra, a po potrebi se njihov broj može ograničiti na svega 11. Raspored svih tačaka, kao i onih krstastih u zavisnosti od maksimalnog otvora blende, možemo videti na ilustraciji niže:

Senzor, procesor i još ponešto
Prikaz rasporeda sa 39 ili 11 AF tačaka, kao i 9 „krstastih“

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete; AF-A (Auto-servo AF) je hibrid prethodna dva moda, a nakon inicijalnog jednokratnog fokusiranja, automatski prelazi u mod kontinualnog fokusa, u slučaju da registruje promenu distance izabranog cilja. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinomerom (rangefinder-om), čije usluge pomažu preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 39 AF tačaka koje je moguće izabrati.

Metoda autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupan je u svim modovima fokusa:

Senzor, procesor i još ponešto
Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi metod, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C) ili Auto-servo (AF-A), dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih 39 tačaka, redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (Single-point metodom) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidljivo:

Senzor, procesor i još ponešto
Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Senzor, procesor i još ponešto
Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom

A varijanta sa 39 tačaka je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:

Senzor, procesor i još ponešto
Dynamic-area AF, fokusno polje sa 39 AF tačaka

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o metodu fokusiranja kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C) i auto-servo (AF-A):

Senzor, procesor i još ponešto
3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru,
dinamičkom promenom tačaka

3D-tracking u nekim situacijama uspeva dosta dobro da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Posebno što zbog načina funkcionisanja zahteva minimalnu potrebu za praćenjem mete pomeranjem aparata, sve dok je ista u „vidokrugu“ fokusnog polja. Glavna razlika između ovog i prethodnog metoda dinamičke zone sa 39 tačaka je u tome da 3D-Tracking režim nema „primarnu“ tačku. Meta se određuje na početku, a nakon toga su sve AF tačke potpuno ravnopravne i jedna drugoj predaju prioritet, u skladu sa kretanjem mete u kadru. U Dynamic-Area režimu sa 39 tačaka jedna tačka ima apsolutni prioritet, dok su druge tu samo da joj asistiraju. Bilo kako bilo, 3D-Tracking režim nije svemoguć i treba ga izbegavati u skoro svim situacijama gde meta u odnosu na pozadinu nije jasno izdvojena, tj. kada je pozadina ili previše blizu, ili je suviše konfuzna, tako da svetlomer teže raspoznaje metu koju prati.

Poslednji metod fokusiranja zapravo je prvi, ako uzmemo da ga svi proizvođači, bez izuzetka, obavezno postavljaju kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, trudeći se da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekat, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U modu Auto-servo modu (AF-A) najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, da bi nakon eventualne promene distance prešao u jedan oblik 3D praćenja, s tim što praćenje često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Senzor, procesor i još ponešto
Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

U realnim uslovima metod automatskog izbora tačaka će se od slučaja do slučaja pokazati dobrim ili lošim. Sama činjenica da mu se ne može verovati, nikako ga ne preporučuje za svakodnevnu upotrebu, a istinu govoreći, Nikon D5500 se po ovom pitanju ni malo ne razlikuje od ostalih aparata. Srećom, zbog svoje prilagodljivosti, DSLR-ovi i jesu to što jesu – pa je svako nepredvidljivo ponašanje moguće preduprediti razumnim korišćenjem ručne selekcije pojedinačnih tačaka ili grupe tačaka.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intenzitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite centralne AF tačke, jer zbog veoma uskog snopa koji emituje, AF-Assist lampa samo nju pokriva.


TRAŽILO

Tražilo je optičko, bazirano je na pentaogledalu, zbog čega je nešto tamnije nego ona koja krase skuplje (i veće) aparate. Prikaz u njemu pokriva 95% kadra, a stepen uvećanja je 0.78x, po čemu je identičan tražilu u prethodna dva modela ove kategorije. Eye-point, tj. najudaljenija tačka sa koje se kroz tražilo može videti prikaz celog kadra, iznosi 17mm, što je za nijansu slabije nego na prethodniku, ali u najvećem broju slučajeva omogućava korišćenje bez skidanja naočara. Dodatno, priloženim točkićem se može izvršiti korekcija dioptrije u rasponu od -1.7 do +0.7.

Fokusno staklo je nepromenjivog tipa, arhaičnog naziva Type B BrightView Clear Matte Screen Mark II, a kombinovano je sa posebnim providnim LCD filmom, smeštenim između fokusnog stakla i pentaogledala, kojim se pred očima fotografa dinamički emituju najbitniji parametri, AF tačke i pomoćna mreža za lakše kadriranje. AF tačke su omeđene vidljivim okvirom, a istovremeno su prikazane jedino prilikom selekcije AF režima. „Framing grid“, kako Nikon naziva mrežu od 4x4 polja, pomaže prilikom komponovanja kadra, a po potrebi može biti isključena. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Senzor, procesor i još ponešto
Optičko tražilo Nikona D5500

Obim informacija kojima se D5500 može pohvaliti, uporediv je sa onim viđenim na većim i skupljim aparatima, a identičan je onome što smo imali na D5300. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); Flexible-program indikator (u Programmed Auto modu); dužina ekspozicije (odnosno AF mod); otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV (sa mogućnošću menjanja +/- orjentacije) i rangefinder-a u manuelnom modu fokusiranja; signal prazne baterije; indikator kompenzacije snage blica; indikator aktivne „bracketing“ funkcije; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator AutoISO opcije; broj preostalih snimaka (a u zavisnosti od podešavanja ili trenutnog moda – ISO vrednost, indikator spremnosti blica itd.).

U donjem levom uglu samog vizira, moguće je uključiti prikaz upozorenja, a ona obuhvataju upozorenje da nema kartice u memorijskom slotu, zatim upozorenje da je baterija pri samom kraju ili kada je aktiviran C/B stil fotografisanja. Kako bi bile uočljivije, ove informacije se prikazuju u istoj ravni sa pomoćnom mrežom i AF tačkama.


KOMANDE I OSTALI DETALJI

Naše impresije s početka testa, koje se tiču drastično poboljšanog oblika rukohvata, teško će moguće primetiti nakon pogleda spreda. Novi aparat se tek minimalno razlikuje po pitanju rasporeda ostalih elemenata. Nikon F bajonet zauzima centralnu poziciju, a levo je rukohvat, na čijem je donjem delu postavljen prednji infracrveni prijemnik za daljinsko okidanje. Prostor koji odvaja bajonet od rukohvata, sada je bolje pokriven gumenom oblogom, a na njegovom vrhu se nalazi AF-assist lampa, koja pomaže prilikom fokusiranja u uslovima lošeg svetla ili signalizira odloženo okidanje. Sa desne strane je situacija takođe već viđena. Sasvim gore, do internog blica, nalazi se komanda za aktiviranje blica i setovanje kompenzacije snage bljeska, a nešto niže je programabilna Fn komanda, koja inicijalno služi za upravljanje ISO osetljivošću, a može biti remapirana da vrši neku drugu funkciju iz liste unapred definisanih.

Do samog bajoneta se nalazi taster kojim se isti otključava u cilju uklanjanja objektiva, a malo ispod je još jedan taster kojim se vrši promena režima okidanja.

Senzor, procesor i još ponešto

Pogled odozgo otkriva neke suptilne promene u izboru komandi i nešto veće kada je dizajn u pitanju.  Centralno mesto je i dalje rezervisano za kućište pentaogledala, zaduženog za optičko tražilo, dok se iznad njega nalazi interni blic i papučica eksternog blica, izrađena u skladu sa ISO-518 standardom. Malo ispred je integrisan interni stereo mikrofon, namenjen snimanju audio komponente video zapisa. Sa leve strane ovog sklopa, nalazi se samo interni mono zvučnik, dok je za desne situacija znatno živopisnija. Tik do blica je selektor modova, čiji je spisak pozicija znatno kraći nego na prethodniku, pa osim osnovna četiri kreativna moda (Manual (M), Aperture priority (A), Shutter priority (S) i Programmed Auto (P)), aparat nudi potpuno automatski (Full-auto) mod i automatski mod bez upotrebe blica. Na selektoru postoje još svega dve pozicije. Jedna je Effects, kojom se aparat prenacuje u mod koji omogućava laicima zanimljive grafičke egzibicije u realnom vremenu, dok je druga (Scene) zapravo grupna pozicija za čitav niz predefinisanih modova, koji za cilj imaju olakšan rad u raznim situacijama.

Senzor, procesor i još ponešto

Kao i kod ranijeg modela, u osnovu selektora modova je postavljena poluga kojom se aktivira režim živog prikaza (Live View; u daljem tekstu LV), a desno od nje uočavamo jednu novinu – točkić! Nije u pitanju nikakav dodatni točkić, već klasični zadnji kontrolni točkić, kojim se upravlja osnovnim parametrima, poput otvora blende, trajanja ekspozicije i sličnog, direktno ili u kombinaciji sa nekim drugim tasterima. Novo dizajersko rešenje nije donelo nikakvih posebnih unapređenja, pa ga smatramo isključivo estetskim zahvatom. Međutim, ovaka pojava ukazuje na jednu nepopularnu promenu – D5500 ne poseduje GPS prijemnik, koji je na prethodniku bio postavljen baš na ovom mestu! Ovakvo „čerupanje“ postaje isuviše nametljivo, nezavisno od kategorije aparata, a posebno je karakteristično baš za proizvode Nikon i Canon korporacija.

Iz ove perspektive se savršeno može uočiti šta je to što Nikon D5500 čini toliko udobnijim u odnosu na najveći broj drugih Nikon DSLR-ova u ovoj klasi, pa i šire. Rukohvat je potpuno drugačije oblikovan, a dvostepeni okidač sa prekidačem za uključivanje je pomeren više unazad i ka središtu tela. Promenjen je i njegov profil, pa je usek između rukohvata i bajoneta bitno dublji, što automatski znači i mnogo više prostora za prste! Iza dvostepenog okidača je sada dva tastera (umesto ranijih tri). Record taster, označen crvenom tačkom, primarno služi za pokretanje i zaustavljanje snimanja video zapisa, a po potrebi se može reprogramirati da vrši neku drugu funkciju. Iako je i Fn komanda sasvim pogodna za ISO funkciju, nama se prilično svidelo da ISO komanda bude pozicionirana na Record taster. Tako smo u vrlo kratkom periodu došli do situacije da prosto ne možemo da se odlučimo gde nam ISO komanda više odgovara! Verovali ili ne! Desno od Record komande je taster kojim se koriguje kompenzacija ekspozicije ili vrši izbor otvora blende, u zavisnosti od trenutno izabranog moda. Osim toga, istim tasterom se poziva i DOF preview funkcija, za proveru polja dubinske oštrine.

Senzor, procesor i još ponešto

Promene na zadnjoj strani aparata, posledice su promena viđenih na gornjoj. Centralnu poziciju zauzima veliki obrtni displej, a komande su postavljene desno, kao i iznad njega. Iznad je i optičko tražilo, a ponovo postoji senzor za automatsku deaktivaciju displeja kada aparat primaknemo licu. Levo od tražila je zadnji infracrveni prijemnik, a odmah do njega je i Menu komanda, za ulazak u sistem menija. Uz samo tražilo, sa desne strane, nalazi se točkić za regulisanje dioptrije (za one kojima je potrebna), a odmah desno do njega je Info komanda koja služi za aktiviranje displeja i ciklično menjanje prikazanih parametara u LV režimu. Njena uloga je dvojaka, na šta ukazuje i zelena oznaka, a u kombinaciji sa prethodno pomenutim Menu tasterom (koji je takođe označen zelenom tačkom), omogućava resetovanje svih podešavanja na fabrička. Ovu komandu je teško izvršiti nehotice, jer je neophodno da se dva tastera zajedno drže pritisnutima barem 5 sekundi u kontinuitetu – nešto što je slučajno veoma teško postići. Desno od Info komande je AE-Lock/AF-Lock komanda, kojom se vrši zaključavanje izmerene ekspozicije ili snage bljeska blica. Takođe, njome se vrši i zaštita pojedinačnih fotografija od slučajnog brisanja. Sasvim desno je zadnji kontrolni točkić, koji se vidi i iz ovog ugla.

Desno od displeja je nekoliko komandi. Najbitnija od svih je u središtu, a predstavlja osmosmerni kružni taster kojim se vrši navigacija kroz sistem menija, izbor aktivne AF tačke, upravljanje parametrima u skoro svim režimima itd. U njegovom središtu je OK taster, kojim se (kao što ime govori) vrši potvrda izabranog. Iznad je taster za prelazak u režim pregleda snimaka i taster označen malim slovom „i“, kojim se aktivira interaktivna kontrola parametara pomoću prikaza na displeju. Ispod osmosmerne komande je niz od 3 tastera. Dva služe za zumiranje u režimu pregleda i LV-u, dok donji kao dodatnu funkciju ima pozivanje interaktivnog sistema pomoći. Desno od pomenutih komandi je nešto manji taster za brisanje snimaka, a nedaleko od njega je i mala LE dioda, kao signal zauzeća memorijskog kontrolera, bilo da se radi o čitanju ili upisu na memorijsku karticu.

Senzor, procesor i još ponešto



MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice je postavljen na standardno mesto, na desnom boku aparata, u sklopu rukohvata. Izrada je solidna, a poklopac se čini dovoljno čvrstim da odoli oštećenjima i uz učestalu upotrebu. Podržava sve verzije i revizije Secure Digital (SD) standarda, što osim izvornog, uključuje i SDHC, SDXC, ali i sve popularniju Eye-Fi vrstu kartica, koje omogućavaju bežični transfer snimaka na kompatibilne uređaje (Wi-Fi standard komunikacije). Naravno, podržana je i najbrža UHS-I podvarijanta.

Senzor, procesor i još ponešto
Odeljak SD memorijskog slota

Zahtevnost u pogledu kapaciteta kartice je vrlo slična ranijoj, a u praksi na karticu kapaciteta 8 GB u proseku staje oko 330 RAW, 700 JPEG ili 220 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu i najvećoj rezoluciji (14-bitni NEF+JPEG Large/Fine). Prosečno zauzeće prostora može varirati u zavisnosti od količine šuma (a samim tim i uključene redukcije), ali i sadržaja (snimci sa jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

Video segment je dosta zahtevniji, pa će na karticu istog kapaciteta stati do sat vremena materijala u punom, fullHD kvalitetu (1080p u 30fps ili 1080i u 60fps). Kao i uvek, prostorna zahtevnost video materijala u mnogome zavisi od sadržaja i uslova u kojima su snimci nastali. Lošiji svetlosni uslovi i pojačan šum otežavaju kompresiju, pa se na taj način povećava i protok podataka u sekundi. Prilikom snimanja u nekim prosečnim uslovima, testiranjem smo utvrdili da prosečna SDHC kartica klase 6 uspeva da se izbori sa brzinskom zahtevnošću videa na Nikonu D5500, ali je zbog sigurnosti (fragmentacija i bolja kontrola memorijskog bafera) preporučljivo obezbediti barem Class 10 karticu.


BATERIJA

Baterija je preuzeta sa prethodnog modela, a njena oznaka je EN-EL14a. Radio se o Litijum-Jonskoj bateriji nominalnog napona od 7.2V i kapaciteta od 1230mAh. Po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima Nikon D5500 može da izdrži čak 820 snimaka bez punjenja, što je daleko više od svih aparata ove kategorije. Nikonova odluka da glavni displej bazira na RGBW matrici, svoje reperkusije ima u praktično svim klasama aparata!

Senzor, procesor i još ponešto
Nikon EN-EL14a baterija i MH-24 punjač

Bez obzira na postignutu veću autonomiju i za D5500 važe pravila štednje kojima je moguće ostvariti bolji rezultati trajanja baterije, pa ukoliko prištedite na korišćenju internog blica i glavnog displeja, možete izvući skoro 1000 snimaka!

Video zapis je (kao i u slučaju memorijske kartice) dosta zahtevniji, kako zbog forsiranog korišćenja displeja, tako i senzora, pa bateriju može potpuno da isprazni za oko 45 minuta kontinualnog snimanja. Testiranjem smo utvrdili da će baterija izdržati i preko sat vremena snimanja, posebno u povoljnim ambijentalnim uslovima (dobra osvetljenost i sobna temperatura, koja najviše pogoduje baterijama).


KONEKTORI

Za razliku od većine drugih aparata, kojima su konektori smešteni ispod jednog ili više gumenih poklopaca, po pravilu na levom boku aparata, D5500 poseduje malo neuobičajeno rešenje. Tri od četiri konektora se nalaze upravo na tom, svima poznatom mestu, dok je jedan izdvojen na desni bok aparata. Na levoj strani tela su: „accessory terminal“, odnosno konektor za priključivanje dodatne opreme poput daljinskih okidača ili GPS prijemnika, zatim 3.5mm stereo mikrofonski ulaz i kombinovani USB 2.0/Audio-video izlaz. Na desnoj strani aparata, tik iznad odeljka memorijskog slota, nalazi se poklopac ispod koga je smešten mini-HDMI video izlaz. Bez obzira što će ovaj izlaz mahom biti korišćen u trenutku dok je aparat na stativu ili namenskoj opremi za video snimanja, smatramo ovo rešenje krajnje arhaičnim i nepraktičnim. Ako ni zbog čega drugog, bilo kakve promene parametara na samom aparatu se uglavnom vrše desnom rukom, a kabl koji je prikačen za HDMI konektor, nikako neće pomoći u tom trenutku. Nepotrebna dizajnerska egzibicija, ako nas pitate!

Uz uslov da vam ovakva pozicija HDMI izlaza ne pravi preveliku pometnju, na taj način se prikaz, bilo da je u pitanju pregled snimaka ili upravljanje posredstvom LV režima, može poslati na neki od kompatibilnih HDMI uređaja.

Senzor, procesor i još ponešto
Konektori: na levom boku – remote, 3.5mm stereo mikrofonski ulaz i kombinovani USB/AV-out;
na desnom boku - mini HDMI




DISPLEJ

Obrtni displej je pokretljiv 180° horizontalno i 360° vertikalno i, srećom, nastavlja da neguje 3:2 odnos stranica u Nikon porodici DSLR-ova, uprkos činjenici da se proizvođač nije do danas odlučio da isto ponudi i na svojim drugim modelima. Da podsetimo, 3:2 format smatramo dobrim rešenjem, jer se na taj način površina ekrana maksimalno iskorišćava, budući da je i sam senzor dotičnog odnosa stranica. Rezolucija je i dalje 1.036.000 piksela, što u prevodu znači 720 x 480 piksela. Ugao vidljivosti je ostao na visokom nivou i po obe ose iznosi 170°, a kontrast je dovoljnog intenziteta, tako da će čak i na relativno jakoj svetlosti prikaz biti upotrebljiv.

Senzor, procesor i još ponešto

Odsustvo statusnog displeja na aparatima ove klase je glavni displej proizvelo u svojevrsnu zamenu. Pošto su rezolucija i raspoloživi prostor znatno veći, a njegov položaj na telu povoljniji (pogotovo kada je aparat nivelisan u nivou očiju), glavni displej izuzetno dobro radi posao statusnog, mada uz penale koji se tiču evidentno slabije vidljivosti u uslovima sa prejakim svetlom. Ranije je ovakva upotreba iziskivala i veće angažovanje raspoložive energije, zbog čega mali aparati (uz evidentno manji kapacitet baterije) nisu poznati kao neki šampioni autonomije.

Još jedna novina koju Nikon D5500 donosi, većini promiče i biva bez razloga relativizovana, a to je ekran osetljiv na dodir! Nikon D5500 je prvi Nikon DSLR sa ovakvim ekranom, a koliko je ovakva funkcija upotrebljiva, teško je opisati bez probe! Kontrolu većine parametara je moguće vršiti direktnom interakcijom na samom ekranu, a nehotična promena pojedinih parametara i funkcija je sprečena insistiranjem na tome da je za njeno aktiviranje neophodno pritisnuti taster „i“ na telu aparata.

Prikaz koji obuhvata Information Display (kako ga Nikon zove), ponuđen je u dve varijante – grafičkoj (levo) i klasičnoj (desno), sa po tri kolorne teme za svaku od njih. Organizacija osnovnih parametara im se delimično razlikuje, ali je njihov broj praktično jednak:

Senzor, procesor i još ponešto
Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u

Prikazane informacije pokrivaju trenutni mod rada, osnovne parametre poput otvora blende, ekspozicije, ISO vrednosti i skale svetlomera raspona ±2 blende (kojoj je, kao i u tražilu, moguće obrinuti polaritet). Pored njih, Information Display u osnovnom prikazu nudi i sledeće: indikator kompenzacije snage blica, odnosno manuelnog rada sa istim; indikator Auto-ISO opcije; indikatore multiple exposure i HDR funkcije; indikator baterije; indikator bracketing funkcije i parametre vezanje za nju; indikatori bipera, GPS-a i Eye-Fi konekcije; trenutni mod autofokusa, režim i selektovanu AF tačku. U donjem-desnom uglu je broj preostalih snimaka koje je moguće smestiti na karticu trenutno izabranim kvalitetom, a ceo donji deo ekrana sadrži opcije kojima se direktno pristupa pritiskom na Information Edit komandu označenu slovom „i“, te se na taj način mogu interaktivno kontrolisati, bez potrebe za kretanjem kroz sistem menija. Ponuđene su: kvalitet snimanja; balans bele (WB); ISO osetljivost; režim okidanja; mod i režim fokusa; mod merenja; Active D-Lighting; Bracketing; mod blica i njegova kompenzacija; kompenzacija ekspozicije i trenutni kolorni stil.


LIVE VIEW

Popularnost režima „živog prikaza“ (Live-View; u daljem tekstu LV) je naglo porasla nakon što se u DSLR kategoriju aparata uselio video zapis. Danas LV predstavlja sasvim uobičajenu funkciju na modernim DSLR-ovima, ali za fotografisanje nikad nije dostigao nivo koji nam je poznat sa kompakt aparata. Dva su razloga za to. Prvi je činjenica da je blagodeti optičkog tražila teško zameniti digitalnim prikazom, a drugi je čisto ergonomske prirode – zbog osetno velike razlike u masi, DSLR-ove je skoro nemoguće koristiti po uzoru na kompakte, kadriranjem u visini očiju, ispruženih ruku i proizvoljnim fokusiranjem, što zbog nedovoljne stabilnosti, što zbog nedostatka bržeg autofokusa. Na kraju, i sam rad u LV režimu je usporen, okidanje se vrši sa određenim kašnjenjem, pa i to treba imati u vidu. Ipak, upotrebljivost ove funkcije na DSLR-ovima se ne dovodi u pitanje, pri čemu je važno naglasiti da je po sredi sasvim drugi način rada. Zbog toga se LV na DSLR-ovima koristi mahom sa stativa, a u novije vreme i za snimanje video zapisa, kod kojeg postaje ključna spona između korisnika i onoga što aparat „vidi“.

Specifičnost LV režima je i autofokus „kontrastnog“ tipa (Contrast Detection Auto-Focus; u daljem tekstu CDAF). Radi se o načinu fokusa kod kojeg se za za izoštravanje ne koriste usluge faznog AF senzora, već fokus određuje na osnovu merenja kontrasta između susednih, različito obojenih površina u kadru, „šetajući“ fokusnu ravan napred/nazad do postizanja najoštrijih prelaza u izabranom polju. Otud i naziv „kontrastni fokus“. Ovaj način fokusiranja se, pored nekih očiglednih prednosti, kao što je visoka preciznost, odlikuje i nekim nedostacima, od kojih najkritičniju predstavljaju slabije performanse u lošijim svetlosnim uslovima, ali i smanjena brzina, zbog kojih nije pogodan za upotrebu na dinamičnim scenama. CDAF je oduvek važio i za loš izbor prilikom praćenja objekata. Nikon je u nekoliko navrata pokušavao da doskoči ovom problemu, implementacijom Full-time Servo AF (AF-F) moda fokusiranja u LV-u,  namenjenom kontinualnom fokusiranju, kako bi korišćenje video zapisa bilo olakšano manje iskusnim korisnicima.  Na žalost, u praksi se takvo rešenje nije pokazalo dovoljno dobrim, a i potezi konkurencije pokazuju da se neophodno naći nekakvo “hibridno” rešenje, koje će pomiriti dva načina fokusiranja i napraviti treći, pouzdaniji i svestraniji. Nikon D5500, zahvaljujući novom Expeed 4 procesoru jeste doneo nešto bolje CDAF performanse u odnosu na D5300, ali to i dalje nije na nivou koji nudi MILC klasa, pa čak i direktan rival, Canon, koji je promenio pristup ovom problemu.

LV režim je, pored pomenutog kontinualnog, opremljen i AF-S (Single-servo AF) modom fokusiranja, a oba se mogu koristiti u četiri metoda: Normal-area AF je klasični CDAF metod, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je, kao i istoimeni metod fokusiranja na kompakt aparatima, usresređen na davanje prioriteta licima u kadru, na osnovu forme i kolorita; poslednji metod je Subject-tracking AF koji je LV verzija kvazi-kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način sličan 3D-tracking fokusu faznog sistema, s tim da se samo uoštravanje izvodi tek po pritiskanju okidača na prvo koleno.

Ručno uoštravanje donosi daleko najprecizniju kontrolu prostiranja dubinske oštrine, a dodatna pomoć je i uvećanje. Dostupno je u nekoliko koraka:

Senzor, procesor i još ponešto
Uvećanje u LV režimu

Zumiranje prikaza se vrši označenim tasterima, a uvećanje dostiže do skoro 1:1, što pruža jednu sasvim novu dimenziju radu sa stativa. Posebno kada je npr. makro fotografija u pitanju. Istovremeno, na ovaj način je moguće nadomestiti izostanak AF motora na starijim objektivima, te na taj način imati na raspolaganju mnogo širi dijapazon optike koja se može iskoristiti. LV režim je opskrbljen i nizom neophodnih informacija i parametara vezanih za snimanje fotografija ili videa, kako bi rad bio intuitivniji:

Senzor, procesor i još ponešto
Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža, koja pomaže prilikom komponovanja kadra ili poravnanja po željenim geometrijskim referencama:

Senzor, procesor i još ponešto
Pomoćna mreža u tri varijante

Novina koju donosi D5500, rezultat je implementacije ekrana osetljivog na dodir. Ovakav ekran drastično ubrzava rad, jer se parametri mogu kontrolisati interaktivno, a isto važi i za pozicioniranje fokusnog polja, pa i samo fokusiranje.

Spisak zamerki se delimično skratio, pa sada imamo nešto bolju fluidnost prikaza, čak i kada je prikaz uvećan. I dalje to nije uporedivo sa onim što viđamo na konkurentskim modelima, ali to valjda tako mora da bude – ako jedan aparat prednjači u jednom segmentu, postalo je sasvim prirodno da zaostaje u nekom drugom. Iako je i uvećani prikaz solidno jasan i oštar, iz nekog čudnog razloga Nikon kao da nije u stanju da uvećani prikaz učini glatkim, pa će isti sa svojih 15-20 fps pre ličiti na neku slajd projekciju, nego na „živi“ prikaz. Iako se ovakav način rada ponavlja od modela do modela, nikad nismo bili načisto o čemu se zapravo radi – da li je u pitanju tehničko ograničenje ili smišljeno „sakaćenje“ aparata? Bilo kako bilo, ima još neobjašnjivih stavki. Jedna od njih je skoro pa tradicija – simulacija ekspozicije, tj. demonstracija uticaja tekućih parametara u realnom vremenu, i dalje funkcioniše na način koji LV vrlo malo razlikuje od pogleda kroz optičko tražilo, pa će prikaz imati vrlo malo veze sa konačnim snimkom. Osim toga, promena parametara nije moguća, iako displej sugeriše drugačije, a za njihovu aktivaciju će biti neophodno napustiti LV režim i nanovo ga uključiti. Spram svega nabrojanog, ponovni izostanak prikaza histograma u realnom vremenu, deluje kao traženje dlake u jajetu.


VIDEO

Nikon D5500 je u potpunosti preuzeo video segment iz prethodne generacije, pa ćemo iskoristiti priliku da ponovimo o kakvim se mogućnostima radi. Puna HD (fullHD) rezolucija formata 16:9 u 1920 x 1080 piksela je dostupna u brzinama od 24/25/30/50 i 60fps, bez preplitanja (tj. progressive). Niža HD rezolucija (1280 x 720) je dostupna isključivo u 50/60fps, dok se najmanja VGA (640 x 424) može snimati u 25/30fps. Svaka od rezolucija može biti zapisana u dva nivoa kvaliteta: high i normal.

Video enkoding se i dalje vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner, dok je zapis ograničen na 20 minuta po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a. Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, 24KHz, a zapisuje u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom stereo mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) kontinualno kalibriše i prilagođava uslovima snimanja. Kao i kod svih drugih DSLR-ova, mikrofon je smešten u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, pa može rezultovati audio zapisom sa dosta nepoželjnih zvukova. Srećom, 3.5-milimetarski konektor za eksterni stereo mikrofon je i dalje prisutan, pa će za ozbiljnije namene biti moguće zaobilaženje svih problema sa audio komponentom.

Senzor, procesor i još ponešto

Na žalost, baš kao i u slučaju svih modela nižih klasa, pa i nekih iz višeg segmenta, ni Nikon D5500 nije pošteđen neophodnog žongliranja sa komandama, svaki put kada poželite da korigujete neki parametar u video modu. Ekspozicija i ISO vrednost će biti automatski određeni u Aperture priority modu, dok će u Manual modu biti moguće vršiti sve korekcije, dok god vas ne izludi potreba da non-stop praktikujete gimnastiku sa LV režimom. Setovanje blende je operacija koja je, pre namerno, nego slučajno, sabotirana od strane projektnog tima, nemogućnošću da bude promenjena u toku rada u LV režimu. Umesto toga, ukoliko želite da promenite blendu, neophodno je izvesti određeni ritual napuštanjem LV režima i ponovnim aktiviranjem, kako bi prethodno setovanje postalo aktivno. Eventualno, ukoliko snimite fotografiju nakon promene setovanja (!), novi otvor će postati aktivan! Iako se pojavom svake nove generacije čudimo ovom rešenju, u Nikonu ne nedostaje istrajnosti da to tako i ostane. Sve ovo postaje dodatno iritantno pošto aparat naizgled registruje promenu parametara u toku snimanja (odnosno u LV režimu) i pokazuje ih na displeju, ali ista nisu ažurirana u realnom vremenu, te je neophodno izvršiti gore opisanu proceduru, kako bi nova setovanja postala aktivna.


BLIC

Blic se nije promenio u odnosu na pređašnji. Vodeći broj internog blica iznosi 12 na ISO100, a može se koristiti u potpuno automatskom, i-TTL ili manuelnom modu. i-TTL, poznati Nikonov algoritam izračunavanja potrebne snage bljeska, potpomognut je poznatim 2016-pikselnim RGB svetlomerom, koji se brine o svim bitnijim parametrima. U i-TTL modu je dozvoljena kompenzacija snage u rasponu od -3 do +1EV u koracima od 1/3EV, dok je sinhronizacija obezbeđena do brzine 1/200. Manuelni mod omogućava potpuno ručnu kontrolu snage u rasponu od 1/1 do 1/32, dok je vodeći broj tada za nijansu veći (GN 13/ISO100), budući da se izostankom predbljeska (inače neophodnog za određivanje potrebne snage u i-TTL modu) štedi nešto energije. Interni blic može raditi na prvoj ili drugoj zavesici (radi prikupljanja više ambijentalne svetlosti), a raspolaže i mogućnošću redukcije efekta crvenih očiju.

i-TTL podrška za eksterne bliceve je obezbeđena za sve kompatibilne i-TTL modele, a od Nikonovih su to svi trenutno aktuelni: SB-400, SB-600, SB-700, SB-800, SB-900 i SB-910. Osim ovog moda, eksterni blicevi mogu biti kontrolisani u manuelnom, Auto-aperture (AA), Non-TTL Auto i Distance Priority modu. Auto-aperture mod je ograničen samo na pojedine Nikon bliceve (SB-800 i SB-900), a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Non-TTL Auto mod podržava i neke dosta starije bliceve, a odnosi se na način bljeskanja, koji blic određuje sam, mereći odbljesak od željenog objekta, nezavisno od setovanja na aparatu. Distance Priority mod je raspoloživ isključivo sa SB-800 i SB-900 modelima, a snaga blica se određuje manuelno, davanjem prioriteta distanci subjekta, u odnosu na zadati otvor blende.

Bežična kontrola bliceva je i ovaj put izostala, pa će za ovu svrhu i dalje biti neophodno koristiti odgovarajuću eksternu podršku (SB-700, SB-800, SB-900, SB-910 ili SU-800). Nikonov CLS (Creative Lighting System), sistem bežične kontrole bliceva, na taj način je obezbeđen u kombinaciji sa kompatibilnim blicevima, a Master blic, nakačen na papučicu aparata, može kontrolisati jednu ili više grupa Slave bliceva, korišćenjem svih modova koji su i inače dostupni.

Senzor, procesor i još ponešto




WI-FI

Još jednom smo u prilici da se družimo sa jednim Nikon aparatom koji poseduje funkciju bežične komunikacije implementirane u samo telo. Na taj način se eliminiše potreba za eksternim dodacima, kakav je WU-1a adapter. Na žalost, Nikon opet nije našao za shodno da ovu funkciju dovede na upotrebljiv nivo.

Kako smo pre izvesnog vremena imali prilike da se poigramo sa sličnim rešenjem u Canon aparatima, otprilike smo slutili šta možemo očekivati. Međutim, Nikon je novoj funkciji pristupio malo uzdržanije, pa ona ne omogućava ništa više od onoga što je bilo na raspolaganju sa eksternim Wi-Fi adapterom. Poređenje sa mogućnostima koje poseduju Wi-Fi osposobljeni aparati konkurentskog Canona, više je nego bespredmetno.

Glavna ideja se vrti oko razmene fotografija sa kompatibilnim uređajima i daljinske kontrole aparata. Nakon što se u aparatu aktivira Wi-Fi funkcija, sva dodatna podešavanja se, pomalo neuobičajeno, vrše iz aplikacije na smart uređaju. Najpre je potrebno instalirati besplatnu Wireless Mobile Utility aplikaciju za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.nikon.wu.wmau&hl=en) ili Apple iOS (https://itunes.apple.com/en/app/id554157010), da bi nakon povezivanja istog na bežičnu mrežu koju emituje aparat sa generičkim parametrima, bilo moguće sa telefona ili tableta pristupiti promeni parametara zaštite mreže, enkripcije itd. U samom aparatu nije moguće promeniti ni SSID emitera u aparatu, niti pristupne parametre, što smatramo prilično čudnim.

Veza sa „smart“ telefonima primarno služi za razmenu snimljenih fotografija sa umreženim smart uređajima ili korišćenje takvih uređaja kao daljinskih okidača. Na tome se priča na žalost završava. Barem kada je originalna Nikon aplikacija u pitanju. Fotografije sa aparata moguće je pregledati na Android/iOS uređajima, prebaciti ih na sam pametni uređaj ili poslati na neki od Web servisa. Primarna funkcionalnost je vezana za Nikon Image Space (http://nikonimagespace.com/). Radi se o web-servisu koji svakom registrovanom Nikon korisniku obezbeđuje 20GB besplatnog prostora za skladištenje snimaka, njihovu organizaciju i katalogizaciju, deljenje sa prijateljima i poznanicima itd. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih Nikon proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka. Pošto ova opcija nije vezana isključivo za Nikonov servis, slanje je omogućeno i na Twitter, Facebook i Instagram servise.

Kada je daljinska kontrola aparata u pitanju, i dalje smo zatečeni njenom rudimentarnošću. Iako je Wireless Mobile Utility aplikacija u stanju da obezbedi LV prikaz na displeju tzv. „pametnih” uređaja, upravljanje je svedeno na postavljanje fokusne ravni na proizvoljnu poziciju, fokusiranje i okidanje. Bez obzira što se najosnovniji parametri (otvor blende i dužina ekspozicije) mogu videti na prikazu, nije ih moguće menjati, pa će bežična interakcija ostati mahom neupotrebljiva bez posezanja za aparatom.

Očekivali smo i mogućnost daljinske kontrole aparata sa računara, ali je i to izostalo. Komercijalno rešenje koje Nikon od ranije nudi, nije ponuđeno u nekoj jednostavnijoj, a besplatnoj varijanti, pa će za sve naprednije oblike bežičnog upravljanja i baratanja snimcima, korisnici morati da se snađu iz nezavisnih izvora. Ranije smo optimistično čekali Nikonov potez u smeru drastičnog poboljšanja ove funkcije, ali je taj korak izostao. Na žalost, čini se da će takvo stanje potrajati, što je prava šteta.



Komentari

Podelite svoja iskustva ili postavite pitanje

Na ovoj stranici je prikazano poslednjih pet komentara.
Pratite kompletnu diskusiju o ovoj vesti i učestvujte u njoj na našem forumu:
Digitalni fotoaparati forum » Nikon D5500, Test

Da biste mogli da postavljate komentare morate prvo da se registrujete.

Podelite sa prijateljima!