Nikon D5500, Test

 

TEST KIT OBJEKTIVA

Oba objektiva smo već imali prilike da testiramo u kombinaciji sa nekim ranijim modelima Nikona. AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II smo isprobali sa D3300, dok je AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR stigao sa D5300, direktnim prethodnikom Nikona D5500. Oba objektiva su se pokazala dobrim za klasu kojoj pripadaju. Što će reći – od njih ne treba očekivati čuda, ali ćete sigurno dobiti više nego što ste platili. Barem kada je 18-55 VR II u pitanju, jer je njegova cena, kako u kitu, tako i van njega, krajnje simbolična.

Test scena je ista kao i uvek. Možda ne idealna, ali uz kompromise koji osiguravaju verodostojnost i uključuju i uslove koji nisu idealni. A realno, retko ko fotografiše u idealnim uslovima. Pogotovo sa kit objektivima.

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – 18-55 VR (ZIP; 299 MB), 18-140 VR (ZIP; 370 MB),

NIKON AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II

Na početku ćemo pogledati kako jeftiniji od dva kit objektiva stoji sa kontrolom hromatskih aberacija. Tri isečka su tu da demonstriraju hromatske aberacije pre bilo kakvog uklanjanja (RAW format), zatim kvalitet algoritma za njihovo uklanjanje u aparatu (JPEG iz aparata), kao i ručno uklanjanje iz RAW snimka, tokom obrade (posle RAW obrade):

Prisustvo hromatskih aberacija na Nikon AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)

Hromatskih aberacija ima dosta, spadaju u lateralne, ali se da videti da ih je lako kontrolisati i ukloniti u procesu obrade. Ukoliko nemate želju da obrađujete sami, aparat će veoma dobro odraditi sam proces, mada Nikon i ne puža mogućnost isključivanja ove korekcije. S tim u vezi, nije neophodno imati bilo kakve posebne profile u aparatu. Čim okinete, snimak će automatski biti očišćen od aberacija. Ručnim uklanjanjem u obradi smo postigli još bolji efekat, ali nam je pažnju privukao mikrokontrast. Ako obratite pažnju, uočićete da je naša obrada dala dosta mekan rezultat na periferiji snimka, dok je isečak u sredini, za koji je odgovoran interni algoritam obrade u aparatu, dosta bolje definisan. Na žalost, u pitanju je oblik obmane, jer je ovakav rezultat dobijen zaslugama novog parametra u kolornim stilovima, čija je podrazumevana vrednost +1, a zove se Clarity. Njegov zadatak je povećanje mikrokontrasta. i, dok mi ne vidimo problem sa tim da se korisnicima ponudi vizuelno upečatljiviji rezultat, vidimo problem u tome da se takvo setovanje postavi za podrazumevano. Od ovoga potiču i očigledne razlike u mikrokontrastu prilikom poređenja sa prethodnikom. Na taj način fotografije deluju naizgled oštrije, a zapravo je u pitanju samo trik. Upravo iz ovih razloga RAW smatramo daleko bitnijim.

Preći ćemo na evaluaciju oštrine. Najpre ćemo pogledati kako 18-55 VR II stoji sa najširim uglom od 18mm i maksimalnim otvorom blende (f/3.5):

Nikon AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II @18mm f/3.5 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina je već sada pristojna, kako u centru, tako i na periferiji, što deluje ohrabrujuće, budući da je po nekom nepisanom pravilu, realno očekivati da će se zatvaranjem blende ona dodatno poboljšati. To ćemo odmah i da proverimo, privrtanjem na f/5.6:

Nikon AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II @15mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru je poboljšana, dok se na periferiji nije popravila. Ipak, primećujemo i nestanak efekta vinjetiranja, što je ipak pozitivan efekat. Prelazimo na 24mm:

Nikon AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru je ostala ista, dok se na periferiji popravila. Vinjetiranja ima tek u tragovima. Idemo dalje... 35mm:

AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Ovde uočavamo mali pad oštrine u centru, ali i na periferiji. Za najjeftinije objektive ovakva pojava nije retkost. Najzad, zato i jesu najjeftiniji. Ipak, pad oštrine se može primetiti samo relativno u odnosu na 24mm. U praksi će većina korisnika jedva primetiti promenu. Pogotovo ako sagledava ceo kadar kao celinu, umesto da posmatra na 100% uvećanju. Idemo na 45mm:

AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II @45mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Situacija je slična kao na 35mm, što znači da nije u pitanju delić raspona, već njegov srednji opseg. Zaokružićemo priču sa maksimalnih 55mm:

AF-S DX 18-55mm f/3.5-5.6G VR II @55mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

I ovde dolazimo do pomalo zbunjujuće situacije. Na krajnjih 55mm, manji kit objektiv dobija na oštrini i blizak je onome što smo imali na 24mm. Periferija možda nije idealna, ali je takođe dosta bolja nego na 35 i 45mm. Ova vrsta nekonzistentnosti je karakteristična za jeftine zumove, ali teši činjenica da, dok korisnik dođe do stadijuma da ga ovakva pojava ograničava, dotle će već preći na neku ozbiljniju optiku. Drugo, najjeftiniji kitovi se odlikuju i nešto većim stepenom kvalitativnih varijacija od primerka do primerka, pa i sa tim treba računati kada je oštrina u pitanju.

Ostali aspekti korišćenja su i iznad očekivanja. Brzina autofokusa nije nešto što bi ovaj objektiv preporučilo za ozbiljan rad, ali za strogo amatersku upotrebu – zamerki nemamo. Mehanički je nešto bolji nego što je to bio njegov prethodnik, dok dimenzije i nisu toliko manje koliko proizvođač nastoji da predstavi. Istina je da objektiv jeste fizički kraći kada je zatvoren i spakovan u torbu, ali da u tom obliku nije upotrebljiv. U svakom slučaju, cena je simbolična, pogotovo kada se nabavlja u sklopu kita, pa ako već nemate neki standardni zum, 18-55 VR II dobija apsolutnu preporuku.

Pogledajmo kako stvari stoje sa skupljim od dva kit objektiva...

NIKON AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR

Opet počinjemo najpre sa testom hromatskih aberacija. Tri isečka su tu da demonstriraju hromatske aberacije pre bilo kakvog uklanjanja (RAW format), zatim kvalitet algoritma za njihovo uklanjanje u aparatu (JPEG iz aparata), kao i ručno uklanjanje iz RAW snimka, tokom obrade (posle RAW obrade):

Prisustvo hromatskih aberacija na Nikon AF-S 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)

Ponavlja se priča koju smo imali sa manjim kit objektivom. Lateralne hromatske aberacije su jasno uočljive na levom isečku, pošto je u pitanju RAW bez ikakvih korekcija. Kao takav, pokazuje hromatske aberacije u najočitijem obliku. Srednji isečak je JPEG dobijen direktno iz aparata, gde se tragovi aberacija (mali, ali ipak mogući za registrovanje) mogu uočiti, a primećuje se i značajno izraženiji mikrokontrast, kojeg nema na RAW snimku. Sasvim desno je naša konverzija sa uključenom CA korekcijom.

Preći ćemo na evaluaciju oštrine po žižnim daljinama. Prvo 18mm na najvećem otvoru blende:

Nikon AF-S 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @18mm f/3.5 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Ovde kao da se ponavlja situacija koju smo zatekli sa 18-55 VR II – oštrine u centru kadra ne nedostaje, dok je na periferiji ona vidljivo lošija. Vinjetiranje je prisutno, ali nam se čini da je slabijeg intenziteta nego u slučaju jeftinijeg kit objektiva. Zatvaranje blende se obično odražava pozitivno na optičke performanse, pa ćemo proveriti da li je slično i sa 18-140 VR:

Nikon AF-S 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @18mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Na f/5.6 se oštrina u centru nije skoro ni najmanje promenila, što ne mora biti loše, jer je već na f/3.5 bila više nego solidna. Periferija je tek malo napredovala, doduše više poboljšanjem po pitanju vinjetiranja, nego oštrine. Jači je i kontrast. Preći ćemo na 24mm:

Nikon AF-S 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru je i dalje dobra i moglo bi se reći identična onoj na 18mm. Periferna je značajno bolja, dok je vinjetiranje na sličnom nivou. Prelazimo na 35mm:

Nikon AF-S 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

I dalje sasvim solidno u centru, ali ne baš najsjajnije na periferiji. Vinjetiranje je i dalje primetno. 50mm:

Nikon AF-S 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @50mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Kao i stariji AF-S DX 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR, i ovaj duži zum objektiv pokazuje dosta konzistentne performanse duž celog raspona. Oštrina u centru je i dalje solidna, na periferiji nešto manje solidna, a vinjetiranje skoro nestalo. Zum na 70mm:

Nikon AF-S 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @70mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Centar ne odstupa od utvrđenog nivoa, a periferna oštrina je vidljivo poboljšana. I ostalo nam je još maksimalnih 140mm:

Nikon AF-S 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @140mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

U centru je objektiv ponovo zabeležio odličan rezultat, dok je periferna oštrina ponovo opala. Ne previše, ali dovoljno da se može primetiti. Osim toga, javljaju se i tragovi hromatskih aberacija koje nisu mogle biti uklonjene namenskim algoritmom u procesu obrade. Vinjetiranje na 140mm postoji, ali tek u tragovima.

Kao ozbiljniji od dva standardna zuma koji se nude u kitu, 18-140 VR je generalno upotrebljiviji objektiv. Ne samo zbog oštrine koja je nesumnjivo solidna, već i zbog raspona koji će mnogim amaterima omogućiti lagodan rad bez potrebe da razmišljaju o dodatnim objektivima. Naravno, maksimalni otvor blende ga diskvalifikuje iz bilo kakve upotrebe u lošim svetlosnim uslovima, ali realno to i nije njegova namena. Brzina autofokusa je solidna za ovu kategoriju objektiva, izrada takođe, a jedino bismo mogli zameriti cenu, koja je malo viša nego što bismo želeli.

UTICAJ DIFRAKCIJE

Gledano u fizičkom smislu, difrakcija zavisi samo od otvora blende i uvek je ista. Međutim, veza sa senzorom nastaje zbog rezolucije zbog koje se difrakcija lakše uočava i predstavlja limitirajući faktor za efikasno iskorišćenje ponuđene rezolucije.

Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim uglom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako novi Nikon prve znake difrakcije (u teoriji) može pokazati već na blendi f/6.1, mada u praksi to nije tako lako uočiti. Odsustvo AA filtera na senzoru nam omogućava da jasnije registrujemo njen uticaj. Kako efekat difrakcije izgleda kada se uporede na drastičnom primeru, možemo videti na sledećim isečcima:

Uticaj difrakcije u zavisnosti od otvora blende
(levo – 18mm f4, bez difrakcije; desno – 18mm f/16, sa uticajem difrakcije)