Nikon D750, Test

fotoTEST

Praktični deo testa je najčešće najzanimljiviji, jer otkriva realnu upotrebnu vrednost nekog aparata. Istina, teško je danas naći aparat koji nije upotrebljiv. Mnogi od njih daleko prebacuju potrebe svojih vlasnika, ali u prirodi je čoveka težnja ka najboljim (a pogotovo najboljim za određenu svotu novca), bez obzira na potrebe koje ima.

Na žalost (ili na sreću?), praktični deo testa Nikonovih DSLR-ova u poslednje vreme biva skoro pa dosadan. Razlozi su, s druge strane, zapravo pozitivni. Čuveni proizvođač je tokom godina elektronsku podlogu svojih aparata doveo na takav nivo, da im je jednostavno teško zameriti skoro bilo šta. Kada zamerki i ima, retko se one tiču rezultata koje beleži senzor, a to je ono što većinu najviše interesuje.

Nikon D750 u tom smislu ne nudi ništa posebno novo. Mi ćemo se svakako potruditi da registrujemo praktične benefite najnovije revizije poznatog 24MP FF senzora, poteklog iz Sony-ja, ali ne očekujemo da on u bilo kom segmentu nadjača već postojeće Nikon aparate, jer je lestvica odavno podignuta na nivo koji ne dopušta bilo kakve nagle kvalitativne skokove. Barem dok je na snazi eksploatacija tzv. „Bajerovih“ senzora.

Budući da je D700, realno govoreći, već davno tehnološki prevaziđen, smatramo da nema naročitog smisla posezati za uporednim snimcima načinjenim ovim aparatom, pa smo komparaciju bazirali na svežijim modelima, koji će se prirodno nametnuti kao nekakav reper ili nedoumica prilikom nabavke. S toga, Nikon D750 ćemo uporediti sa D610, jer smatramo da je Nikon u trenutnom stanju stvari na tržištu, manje/više sam sebi konkurent.

Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem oba formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo referentni prajm objektiv iz reda „normalaca“ – Nikon AF-S 50mm f/1.4, tako da je uticaj optike na konačne rezultate i praktično irelevantan za međusobno poređenje. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!

DETALJI, RAW

Krenućemo prvo od detalja. Test počinjemo sa RAW formatom, kao neprikosnovenim i primarnim na DSLR aparatima. Posebno je bitan u situacijama koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija. Kao sirov oblik zapisa, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade.

Studijska scena koju smo eksploatisali u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor narušavanja detalja), i primenjen istovetni stepen oštrenja, a temperatura svetla postavljena na 2850K. Izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Nikon D750 ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa najjeftinijeg, ali ni po čemu inferiornog Nikona D610, što će mnogima biti i glavna dilema prilikom izbora.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: D750, D610

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:

Čak i kada bismo bili voljni da sitničarimo, od poređenja senzora D750 sa D610 ne bismo se ovajdili u pokušaju da uočimo razlike. Ako ih i ima, one su vidljive „ispod haube“, odnosno u toku obrade. U detaljima ih jednostavno – nema, pa ako je osnovna ideja vodilja za zamenu D600, odnosno D610 za D750 nešto poput pejzaža ili makro fotografija, rekli bismo da D750 u tom pogledu ne donosi ništa vredno investicije. To nipošto ne znači da je senzor razočarao, već da je u D600/D610 on balansiran tako da se iz njega izvlači maksimum. Iskoristićemo priliku da još jednom podsetimo da D750 i dalje poseduje AA/LP filter, te da nije ispratio trend koji je Nikon uveo čak i u najnižu klasu DSLR-ova. Priznajemo da nas to i dalje začuđuje, ali je očigledno postojao razlog.

U nastavku ćemo pogledati kako se D750 snalazi u uslovima koji nisu kontrolisani. Bez obzira što ni ovde ne očekujemo bilo kakva iznenađenja, iskoristićemo priliku da uporedimo RAW i JPEG format:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

Stara je i svima poznata priča da je RAW i JPEG nemoguće porediti. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što JPEG u biti i nastaje od tog istog RAW-a, pa samim tim nije realno da JPEG može biti jednak. Ipak, Nikon je odavno stavio tačku na neugledne, mutnjikave i prepeglane JPEG snimke, pa u slučaju D750 još jednom imamo prilike da vidimo veoma kvalitetan JPEG. Ako zagledate isečke, jasno ćete videti prednosti RAW-a, ali se nikako ne može reći da je JPEG neupotrebljiv. Fine teksture, detalji u senci, mikrokontrast i oštrina bez artefakta... sve je to na strani RAW-a, ali uz razlike koje nisu astronomske kakve su nekad bile. Naravno, uz uslov da pričamo samo o prostoj konverziji RAW-a, ne i nekoj ozbiljnijoj obradi, jer tu JPEG u startu gubi dah. U sledećem poglavlju ćemo se posvetiti samo JPEG-u...