Nikon D750, Test

TELO

Opšti trend minijaturizacije fotoaparata u svim klasama, zahvatio je i klasične DSLR-ove srednje klase. Nikon D750 sledi istu praksu, s tim da akcenat ovaj put nije stavljen na prosto smanjivanje konačne zapremine, već i na opštu udobnost koju aparat pruža korisniku. Suštinski, D750 donosi par veoma bitnih ergonomskih unapređenja, s tim da neke od njih neće baš biti najbolje dočekane od strane pojedinih korisnika. Ortogonalne projekcije će baciti tek malo svetla na neke promene u dizajnu:

Osnovni gabariti D750 su veoma bliski onima sa D610 - 141 x 113 x 78 mm, a uprkos očigledno plićoj dubini od 78mm (D610 broj 82mm), novi aparat  je osetno udobniji za držanje, sa više prostora za prste između rukohvata i bajoneta. Na ovaj način je jedan vid ergonomije značajno unapređen, a u praksi će se to odraziti na mogućnost dugotrajnijeg rada bez umora u šakama. Gumena obloga spada u red već viđenih. Udobna je na dodir i efikasno sprečava klizanje čak i nakon višesatnog držanja, mada mnogi preferiraju nešto tvrđu oblogu nego što Nikon nudi na svojim aparatima.

Kada je u pitanju konstrukciono rešenje, Nikon D750 primenjuje praksu koja je započeta sa D7000, što podrazumeva kombinovanje legure magnezijuma sa nekim vidom plastike. Ovaj put je ABS plastika ustupila mesto karbon-fiberu, kao daleko čvršćem vidu nemetalne strukture, a sama činjenica da je u pitanju kompozitni materijal, dovoljno govori u prilog tvrdnji da ovim potezom nije žrtvovana ni zaptivenost, kao ni čvrstina celokupnog oklopa. Kad već pomenusmo zaptivenost, ona je na D750 u rangu do sad viđenog u ovoj klasi Nikona, a to znači da je telo sposobno da izdrži kontinualnu izloženost lošim vremenskim prilikama u nekom kraćem vremenskom periodu. Istine radi, trebalo bi reći da nijedan proizvođač (a tu prirodno spada i Nikon) u praksi ne navodi stepen zaptivenosti na nivou standardizovanih vrednosti, definisanih IP skalom (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code) , te niko zapravo i ne zna šta neko telo može da izdrži, dok se i sam ne nađe u prilici da to isproba, svojom ili tuđom voljom. Ono što zasigurno možemo tvrditi je da nijedan od aparata sa izmenjivim objektivima, koji ponosno nose oznaku „zaptivenosti“, nije sposoban da bez dodatne opreme izdrži bilo kakvo potapanje u tečnost. Ako bismo svojevoljno interpretirali sopstvena saznanja po ovom pitanju, rekli bismo da većina zaptivenih aparata zadovoljava IP5 (poneki i IP6) kada je pitanju prašina, odnosno IP4 kada je u pitanju tečnost.

Pogledajmo i zvaničnu fotografiju ogoljenog tela novog aparata, kako bi bilo jasnije koji delovi su metalni, a koji od karbon-fibera:

Magnezijumsko-kompozitno telo Nikona D750*

Zaptiveni spojevi se mogu videti na sledećem šematskom prikazu:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na D750*

Zavesica je deklarisana na pristojnih 150.000 okidanja i premda deklaracija ne znači garanciju, nemamo sumnji da će veći deo primeraka uspešno dostići, pa čak i prevazići ovu cifru. Ako njena izdržljivost dobaci barem do četvrtine onoga što je čuveni D700 uspevao da izdrži u pojedinim slučajevima (više stotina hiljada okidanja bez zamene zavesice!), deklarisani vek će biti potpuno irelevantan kao podatak.

Nikonova istrajnost na kompatibilnosti sa svim objektivima u F-bajonet izvedbi često služi kao naročit ponos ove kompanije. Međutim, ponekad to insistiranje pravi svojevrsnu konfuziju oko određenih kombinacija, pa je za konkretne kombinacije telo-objektiv neophodno konsultovati originalno korisničko uputstvo (dostupno na pretposlednjoj strani testa). Prosto nabrajanje ovde ne bi bilo svrsishodno, a detaljnije upuštanje u tu materiju daleko prevazilazi okvire ovog testa. Kao i svi ostali Nikon FF DSLR-ovi, i D750 poseduje internu elektro-mehaničku podršku za autofokusiranje na starijim objektivima bez sopstvenog motora, u vidu mikromotora i tzv. „šrafcigera“, kojim se pogoni fokusni mehanizam i time otvara mogućnost korišćenja veoma starih autofokusnih objektiva.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Senzor je najveće unapređenje za one koji su ostali na D700, a odoleli Nikonu D600 i njegovom blizancu D610. Da nas je neko pitao kako zamišljamo naslednika D700, bez ustezanja bismo pretpostavili senzor iz Nikona Df, koji važi za „kralja tame“. Ipak, naslućujemo da bi taj senzor D750 previše približio top modelu D4s, a to nije interes proizvođača, iz očiglednih razloga. Uklanjanje AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filtera smo očekivali bez naročite pompe, imajući u vidu da su gotovo sve klase Nikon DSLR-ova, izuzev D610, izgubile ovaj filter sa spiska. Zbog toga smo se iznenadili kada nas je dočekala informacija da Nikon D750 ipak ima AA filter, čime se sugeriše da unapređenje po klasama nije uniformno, već prilagođeno ciljnoj grupi korisnika.

Rezolucija ovog CMOS senzora, koji po svemu sudeći potiće iz Sony-ja, iznosi 24MP. Tačnije: 6016 x 4016 piksela. Njegove precizne dimenzije su 35.9 x 24mm, a FOV (Field-Of-View) faktor 1.0x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju baš onaj raspon i širinu projekcije, kakva je i predviđena, odnosno navedena u njihovim karakteristikama.

Još jedna revizija - Sony CMOS od 24 MP*

Osnovni ISO raspon novog aparata kreće od baznih ISO 100 do maksimalnih 12800, dok je softverski prošireni dostupan u nižoj L (ISO 50) i nekoliko vrednosti viših od nominalnog raspona - H0.3 (ISO 16000), H0.7 (ISO 20000), H1.0 (ISO 25600) i H2.0 (ISO 51200). Povećanje ukupnog raspona za jednu blendu sugeriše da je na senzoru nešto rađeno, pa s naročitim nestrpljenjem očekujemo praktični deo testa.

Aktuelni procesor iz Nikon ponude, Expeed 4, očekivano je zauzeo svoje mesto na spisku elemenata koji čine D750, a razlozi nisu samo u poboljšanim performansama u odnosu na D610, već i u boljem video zapisu. Naravno, posao centralnog procesora se nipošto ne svodi samo na ove dve stavke, pa je on zaslužan i za celokupno funkcionisanje aparata i koordinaciju njegovih podsistema. Kako je novi aparat doneo i neke novine u pogledu merenja i fokusnog sistema, podrška u vidu novog procesora je itekako dobrodošla.

Mozak sistema - Nikon Expeed4*

Sistem vibracione redukcije prašine, koji je već godinama prisutan u Nikon DSLR-ovima, oličen je u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i „low-pass“ filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System*

Senzor merenja svetla je unapređen i u odnosu na D700, ali i u odnosu na novije D600/D610. Zapravo, on je po svim aspektima identičan senzoru merenja svetla koji smo nedavno videli na D810. Broji čak 91.000 piksela, sposobnih da interpretiraju informacije kroz sva tri RGB kolorna kanala, na taj način mereći, osim stepena osvetljenosti, i kolorni balans i tonalitet. Ujedno, prioritet će biti dat tonovima kože, što garantuje bitno tačnije merenje u kritičnim uslovima. Međusobna komunikacija sistema merenja svetla, sa autofokusnim sistemom, ključna je za već čuvenu sposobnost praćenja mete u kadru, davanjem prioriteta na osnovu identifikacije kolorita. Isti senzor je zadužen i za merenje potrebne jačine bljeska blica u i-TTL režimu rada. U odnosu na ranije sisteme merenja, novi modul se može pohvaliti preciznijom evaluacijom ekspozicije, a naročita pažnja je posvećena davanju prioriteta ljudskoj koži i licima, koji i u neodgovarajuće izabranim modovima, poput Matrix-a, kompenzuju eventualne greške i obezbeđuju korektno merenje.

Modova merenja, baš kao i u slučaju D810, ima četiri, a najčešće korišćeni će (bez sumnje) i dalje biti „3D Color Matrix metering II“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući upadnu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. Davanje prioriteta licima u kadru je i ovde prisutno (van LV režima!), a čini se da sada funkcioniše još bolje. Glavni efekat ovog algoritma se ogleda u sposobnosti svetlomera da izbalansira ekspoziciju tako da u obzir uzme i lica u kadru, bez obzira što je mod merenja takav da vrši merenje proseka cele scene. Na ovaj način se lako izbegava situacija gde jače osvetljena pozadina uzima prioritet prilikom fotografisanja pojedinačnih ili grupnih potreta. Ipak, ukoliko ovakav način rada zasmeta, namenska Face-Detection opcija (odeljak B4 u Custom sekciji) omogućava da 3D Color Matrix merenje funkcioniše na klasičan način. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo u svojoj bazičnog verziji (bez prefiksa „3D“) i ukoliko unesete relevantne informacije o nakačenom objektivu.

Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa 75% akcenta na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø8, ø12, ø15 i ø20mm; ili uprosečena vrednost celokupnog kadra), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 12mm.

Spot merenje stavlja akcenat na veoma mali krug prečnika 4mm (1.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački.

Potpuno nov mod merenja nosi naziv highlight-weighted i nedavno smo ga videli na D810. Na raspolaganju je samo sa “G”, “D” i “E” objektivima. Sa ostalim modelima objektiva funkcioniše kao i klasičan center-weighted mod. Kada su kompatibilni objektivi na raspolaganju, ovaj mod merenja prioritet daje očuvanju najsvetlijih partija snimka, na uštrb ostatka scene. U kombinaciji sa izuzetno širokim dinamičkim rasponom kojim senzor D750 raspolaže, u obradi je moguće dobiti više nego korektan rezultat. Poenta se ogleda u tome da dinamički raspon nije simetričan na skali osvetljenja, već mu više “prija” podeksponiran snimak. Kako su jače osvetljeni delovi skloni preeksponiranju, ideja je da se detalji u njima očuvaju kraćim ekspozicijama, te da se ostatak snimka dosvetli u obradi. Koliko god trivijalno delovalo, ovakvo merenje itekako može biti korisno, premda nema svrhu ukoliko se ne koristi RAW format.

I Nikon D750, poput mnogih aparata srednje i više klase ovog proizvođača, u Custom funkcijama nudi Fine tune optimal exposure opciju, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje korektnog merenja.

Poznat od ranije - TTL 91.000-pikselni RGB senzor merenja svetla*

Uobičajena funkcija Nikon DSLR-ova gornjeg segmenta, „virtuelni horizont“, dostupna je i na ovom modelu. Radi se o funkciji namenjenoj lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u obe ose, ali je u tražilu moguće dobiti prikaz samo za horizontalnu, nebitno da li je aparat u klasičnom ili portretnom položaju, dok će prikaz u režimu živog prikaza (Live View; u daljem tekstu LV) ravnopravno prikazati i poravnanje azimuta, odnosno položaj uzdužne ose aparata u odnosu na horizont. Bez obzira što će mnogima zasmetati ovaj nedostatak, mišljenja smo da on veoma malo utiče na funkcionalnost, pošto je pitanje poravnanja i inače kritično samo za horizontalnu osu, budući da su retke situacija kada će se od fotografa zahtevati da aparat poravna po vertikali i na taj način kadar „prepolovi“ na način koji se najčešće i ne smatra prihvatljivim, osim za neke specifične situacije. A osim toga, trebalo je nekako razdvojiti srednju od visoke klase, pa je verovatno i ovo jedan od načina, viđen očima proizvođača.

Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu – unutar tražila (levo) i  na glavnom displeju (desno)

AUTO-FOKUS

Iako je i stari D700 posedovao AF sistem istog broja i rasporeda tačaka, on je u međuvremenu evoluirao i doneo nam izvedbu koju smo nedavno imali prilike da vidimo na D810, a koja se u odnosu na staru iteraciju pokazala boljom u nekim ključnim segmentima. Ovaj AF sistem smo s pravom očekivali i na D750, a dobili smo nešto još bolje – potpuno nov AF sistem, čija je oznaka očekivana – Multi-CAM3500 II. I dalje je u pitanju fazni senzor TTL tipa, sa ukupno 51 AF tačkom, od koji je 15 krstastog tipa, a koncentrisane su u središtu fokusnog polja. Ključna razlika u odnosu na onaj koji smo videli na D810, a posebno u odnosu na onaj iz D700, tiče se sposobnosti delovanja u uslovima lošeg osvetljenja, pa novi AF sistem  svoju funkciju može da vrši u rasponu od čak -3, pa do +19EV, čime je Nikon dostigao jednog od rekordera iz suparničkih tabora, Canon EOS 6D. Ovaj podatak, iako može delovati kao samo još jedna beznačajna brojka, u mnogome utiče na efikasnost autofokusnog sistema, a kako se to odražava na rad u realnim uslovima, proverićemo u praktičnom delu testa.

Multi-CAM3500 II TTL, novi AF modul sa 51 tačkom od kojih je 15 krstastog tipa*

51 tačka pokriva dobar deo kadra, a fokusno polje je moguće ograniči i na svega 11 tačaka. Prikaz rasporeda autofokusnih tačaka, onih koje su krstastog tipa među njima, kao i raspoloživost u zavisnosti od maksimalnog otvora blende, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz rasporeda AF tačaka, kao i osetljivosti u zavisnosti od otvora blende
(crveno – krstaste tačke, crno – obične tačke; belo – neaktivne tačke)

Modova fokusiranja ima tri i standardni su za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka, dok AF-C (Continuous-Servo AF) služi za praćenje pokretne mete, kontinualnim korekcijama fokusne distance u zavisnosti od izabrane mete. Treći mod, koji se retko viđa na Nikon aparatima više klase, namenjen je situacijama kada ne znamo da li će nam praćenje možda zatrebati. U tom slučaju će AF-A mod najpre potvrditi fokus na identičan način kao i AF-S, te će u slučaju promene distance, reagovati automatskim prelaskom u servo mod praćenja. Fokus je na središnjih 11 tačaka aktivan na f/8 i većim blendama, što je značajno poboljšanje u odnosu na D700 i sasvim upotrebljivo u gotovo svim kombinacijama koje uključuju upotrebu tele-konvertera.

Ponuda metoda izbora AF tačaka se na Nikonima nije menjala duže vreme, a D750 je uz D810 ovde izuzetak. Najpre, pozabavimo se onim od ranije poznatim metodama. Single-point AF je verovatno najčešće korišćeni metod izbora AF tačaka, a karakterističan je po tome što je fokus ograničen na jednu, unapred izabranu tačku, ali uz maksimalnu kontrolu preciznosti. Zbog toga je ovaj metod dobar izbor onda kada nismo sigurni u kakvim će se uslovima odvijati akcija. Pogodan je i za pojedinačno, kao i za kontinualno fokusiranje:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C),dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih tačaka (51), redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (u Single-point režimu) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidivo:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom

A varijanta sa 51-om tačkom je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 51-om AF tačkom

Novi metod nozi naziv Group-area AF, preuzet je sa D4s, top modela iz Nikon kuhinje, a predstavlja zonu od 5 tačaka koje, za razliku od situacije sa dinamičkim metodima gde je središnja primarna, dele isti prioritet i dopunjuju se kako bi održale maksimalnu preciznost i pouzdanost, čak i onda kada meta u kadru onemogućava precizno praćenje. Kada više tačaka izabrane zone pokriva različite distance, kao prioritetna se uzima ona kojoj je objekat najbliži. U tražilu se ovaj metod vidi kao četiri AF tačke, iako ih zapravo ima pet (sa središnjom):

Group-area AF, fokusno polje sa 5 AF tačaka

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C):

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru, dinamičkom promenom tačaka

Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da 3D-tracking veoma često uspeva da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Glavna razlika između ovog i ranije pomenutog metoda dinamičke zone sa 51-om tačkom je u tome što 3D-Tracking režim nema „primarnu“ tačku. Meta se određuje na početku, a nakon toga su sve AF tačke potpuno ravnopravne i jedna drugoj predaju prioritet, u skladu sa kretanjem mete u kadru. Drugačije rečeno, klasični metodi izbora tačaka podrazumevaju izbor tačke od strane fotografa, dok 3D-Tracking predviđa automatski izbor tačke u odnosu na poziciju izabrane mete. Zato 3D-Tracking omogućava praćenje uz daleko manje napora, jer je dovoljno održati metu u fokusnom polju. Bilo kako bilo, 3D-Tracking režim nije svemoguć i treba ga izbegavati u skoro svim situacijama gde meta u odnosu na pozadinu nije jasno izdvojena, tj. kada je pozadina ili previše blizu, ili suviše konfuzna, tako da svetlomer teže raspoznaje metu koju prati.

Auto-area AF je metod okrenut početnicima, i proizvođači ga potenciraju kao podrazumevanog, bez nekog očiglednog razloga. Tačno je da zahteva najmanje iskustva, ali takođe obezbeđuje vrlo malo kontrole nad konačnim rezultatom. S obzirom da se radi o metodu koji sam određuje prioritet fokusa, velika je verovatnoća da se njegov izbor neće poklopiti sa izborom fotografa, jer evaluaciju izvodi najpre na osnovu distance cilja, pri čemu prioritet imaju objekti najbliži aparatu, uz uslov da su pokriveni fokusnim poljem. Ukoliko svetlomer registruje ton ljudske kože, njemu će dati prioritet. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

Grupa opcija vezanih za autofokus nudi par set uobičajenih opcija, među kojima je i AF Fine Tune, funkcija kojom se može vršiti fina kalibracija fokusa. Kalibraciju je sada moguće izvršiti za ukupno 20 objektiva, u ±20 koraka, pojedinačno za svaki objektiv ili globalno na nivou aparata. Zgodna mogućnost koja se relativno retko koristi, ali može biti zlata vredna u slučaju manjih problema sa fokusom, kada će vlasnika lišiti potrebe posete servisu. Jedini uslov je da „mašenje“ fokusa bude konstantno, nezavisno od žižne daljine, jer ne postoje posebna setovanja za različite delove raspona.

Još jedna od opcija za dodatno prilagođavanje AF-a potrebama fotografa je i Focus Tracking with Lock-On. Njome se, u pet koraka, podešava brzina reakcije AF sistema na promene distance izabranog objekta, kada je izabran AF-C fokusni mod. Najviši nivo (5) pravi najdužu zadršku između dve korekcije fokusa (npr. u slučaju da pratite metu u čijem se pravcu često pojavljuju neželjeni objekti, koje bi AF trebao da ignoriše), dok najniži (1) vrši vrlo česte korekcije distance. Opcija može biti i potpuno isključena, kada se korekcije vrše trenutno, bez zadrški, što će najčešće biti korišćeno prilikom snimanja veoma dinamičnih scena, kada su ažurne korekcije ključne za dobre rezultate. To za sobom nosi i neke negativne konsekvence, poput preterano brze reakcije AF sistema na opstruktivne elemente u kadru, kakve su recimo bandere prilikom snimanja automobila u pokretu. Upravo za takve situacije je ova opcija i najkorisnija, jer će nagle promene distance ispred izabrane AF tačke jednostavno ignorisati.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava izoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intenzitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite AF-S fokusnog moda centralne AF tačke, jer AF-Assist lampa samo nju pokriva, zbog veoma uskog snopa koji emituje.

Kao i kod svih aparata sa kompleksnijim auto-fokusnim sistemom, uputno je dobro proučiti njegov način rada, a posebno svaki režim i mod ponaosob, čak i ako vam pojedini od njih nisu potrebni. Ovakav pristup ne garantuje potpuni uspeh, ali vas barem lišava besciljnog lutanja po menijima u želji da pronađete uzrok za loše fokusirane snimke, a može drastično skratiti period prilagođavanja na novo telo.

TRAŽILO

Jedna od ozbiljnijih zamerki Nikonu D700, bila je nedostatak 100% prikaza u tražilu. D750, baš kao i svi ostali aktuelni FF Nikoni, poseduje 100% tražilo, bazirano na pentaprizmi visoke propusne moći, što garantuje svetlu projekciju i odličnu vidljivost čak i u uslovima lošeg osvetljenja. Stepen uvećanja iznosi 0.70x, dok je najveća udaljenost oka od tražila, sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz (tzv. Eyepoint), više nego pristojnih 21mm, pa je i korišćenje sa naočarima relativno lagodno. Dioptriju je moguće podesiti u rasponu od -3 do +1, točkićem na desnom boku tražila.

Prikaz unutar tražila prati za Nikon već godinama standardno rešenje, transparentni LCD film, kojim se na vizir projektuju AF tačke u zavisnosti od izabranog broja, moda i režima fokusiranja. Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i granične linije kadra, za svaki od predefinisanih formata (osim standardnog 36x24 razmere 3:2, tu je i 1.2x, kao i 1.5x krop (DX), oba u 3:2 odnosu stranica). Kao što smo i u prošlosti više puta napominjali, više bismo voleli da je u formatima manjim od punog 36x24, bilo moguće zatamniti odsečeni deo projekcije, jer bi tako kadriranje bilo daleko lakše. Kao što smo ranije već pomenuli, u samom viziru se projektuju se precizni markeri elektronskog poravnanja, ali isključivo za horizontalnu osu (bez obzira na orjentaciju aparata). Da bi korisnik mogao imati uvid u azimut aparata u odnosu na horizont, mora se poslužiti glavnim displejem i LV funkcijom.

Neizostavni deo prikaza su i svi potrebni parametri snimanja, smešteni na uobičajenu poziciju, ispod same projekcije kadra. Kao i u slučaju D810, i kod ovog aparata je ovaj deo tražila realizovan korišćenjem modernije OLED (Organic LED) tehnologije, umesto ustaljene LCD segmentne matrice. Suštinske razlike su samo „ispod haube“ (mahom ušteda energije i mogućnost korišćenja više boja), dok se u praksi prikaz zasad razlikuje samo po nešto drugačijoj kolornog nijansi u odnosu na ranije poznatu zelenu. Kako sve to izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji:

Tražilo Nikona D750

Dostupni parametri obuhvataju širok spektar informacija, koje će se i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno prikazane. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa sa rangefinder markerima; indikator trenutno izabranog moda merenja; indikator zaključanog merenja AE-Lock; indikator zaključanog merenja snage bljeska blica FV-Lock; indikator zaključane ekspozicije; Flexible-program indikator; indikator sinhronizacije blica; trajanje ekspozicije; indikator zaključane blende; otvor blende i indikator prisustva Non-CPU objektiva; skala svetlomera raspona ±2EV; indikator kompenzacije snage blica; indikator kompenzacije ekspozicije; Active D-Lighting i bracketing indikatori; ISO vrednost i Auto-ISO indikator; broj preostalih snimaka i indikator spremnosti blica. Pored ovih, u tražilu će se smenjivati i informacije poput raspoloživosti bafera, trenutnog formata snimanja, režima i moda autofokusa itd, a neke od njih će se pojavljivati i na samom viziru tražila. U takve spada indikator prazne baterije i odsustva memorijske kartice, ali i upozorenje da je aktivan monohrom kolorni profil ili specijalni efekati.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Nikon D750 neguje isti dizajnerski stil kao i većina aktuelnih DSLR aparata ovog proizvođača, što znači da komande ne odudaraju previše od uobičajenog šablona, osim u retkim slučajevima. Na žalost, to ne znači da su one idealne, a to će pogotovo moći da zaključe korisnici koji su se nadali punokrvnom nasledniku modela D700. Pogled spreda otkriva standardan raspored. Centralno mesto zauzima Nikon F bajonet. Sa njegove leve strane (gledano spreda) nalazi se gumom obloženi rukohvat na čijem su vrhu prednji kontrolni točak i Nikonov stilski pečat – čuvena crvena „obrva“. Rukohvat ćemo, bez preteranog ustezanja, oceniti kao najbolji do sada u Nikon taboru. Zbog veoma plitkog profila osnove tela, prostor između rukohvata i bajoneta je sada više nego dovoljno dubok, da čak i krupnije šake nemaju nikakvih problema prilikom dugotrajnog rada! Ovo je itekako vredna promena, a čak i ako vam se čini trivijalnom, mišljenje ćete verovatno promeniti kada budete u prilici da duže baratate aparatom. Ranije pomenuti prednji kontrolni točak ima višestruku ulogu. Obično je namenjen direktnoj kontroli osnovnih parametara, poput otvora blende i trajanja ekspozicije (u zavisnosti od trenutno izabranog moda), dok se posredno, u kombinaciji sa drugim komandama, može koristiti i za kontrolu raznih drugih funkcija i parametara.

Prostor između rukohvata i bajoneta je iskorišćen za još neke elemente. U samom vrhu su signalna LE dioda kojom aparat signalizira proces odloženog okidanja, uklanja crvenila u očima prilikom fotografisanja blicem ili radi kao AF-assist za pomoć u fokusiranju kada uslovi to zahtevaju. Do nje je desni kanal internog stereo mikrofona, koji se koristi u video zapisu. Malo niže, uz sam bajonet, postavljeno je još dva tastera i oba su programabilna. Gornji (Pv; preview) je inicijalno predviđen za DOF-preview komandu, kojom se blenda privremeno zatvara na izabranu vrednost, kako bi fotograf mogao imati uvid u prostiranje polja dubinske oštrine, dok se donji može programirati tako da vrši razne funkcije iz liste predefinisanih. Desno od bajoneta je još nekoliko elemenata. U vrhu je taster za elektronsko podizanje internog blica, koji nakon toga vrši funkciju podešavanja kompenzacije snage blica i raznih drugih parametara. Primetićemo i ovde jednu nedoslednost Nikona, kada su cenovne klase u pitanju – dok Nikon D750 poseduje elektronsku aktivaciju internog blica, dosta skuplji D810 poseduje tek prosečno izvedenu, mehaničku. Čak se i na primeru oznake aparata može videti ova vrsta neobjašnjive nedoslednosti. Iako ni jedna ni druga stvar ne predstavljaju nešto što u bilo kom trenutku može uticati na efikasnost aparata, smatramo ih u najmanju ruku – čudnim. Nedaleko od pomenute komande je i levi kanal internog mikrofona, a tu je i prednji IC prijemnik, koji služi za daljinsku kontrolu okidanja aparata pomoću kompatibilnih infracrvenih okidača. Do bajoneta je veliki taster za odbravljivanje objektiva radi uklanjanja sa tela, a još niže poluga za izbor između automatskog i manuelnog moda fokusiranja. U središtu polugice je i taster za izbor servo moda, kao i metoda izbora tačaka fokusiranja, a koristi se u kombinaciji sa prednjim i zadnjim kontrolnim točkićima.

Situacija sa gornje strane je bliža onoj na D610, nego D810. Središte gornje strane zauzima kućište pentaprizme, dok se na njemu nalazi interni blic i ISO-518 papučica blica. Sa leve strane vidimo standardni selektor modova sa 10 pozicija, dok je u njegovoj osnovi postavljen poseban prsten za izbor režima okidanja. Selektor modova pre okretanja mora biti otključan pritoskom na taster u njegovom središtu, a osim četiri stanardna kreativna moda Manuelni (M), Aperture Priority (A), Shutter Priority (S) i Program AE (P), D750 poseduje i nekoliko drugih. Zeleno označeni Full-Auto mod je namenjen apsolutnim početnicima, te ne ostavlja gotovo nikakvu mogućnost kontrole parametara. No-Flash radi na sličan način, ali uz suzbijanje upotrebe blica po svaku cenu, dok su pozicije Effects i Scene takođe namenjene manje iskusnim korisnicima koji žele instant rezultate. Effects pozicija će im omogućiti razne specijalne efekte koji se primenjuju u realnom vremenu, a Scene pozicija grupiše čak 16 scenskih modova, namenjenih širokom spektru situacija. Na kraju, ostale su još U1 i U2 pozicije, koje su naprednim korisnicima omiljene, a omogućavaju detaljno prilagođavanje aparata specifičnim potrebama i instant pristup tim podešavanjima, prostim izborom jednog od dva korisnička moda. Korisnički modovi pamte mod fotografisanja (jedan od 4 kreativna), trajanje ekspozicije, otvor blende, kompenzaciju ekspozicije i bljeska blica, fokusne tačke, merenje svetla, bracketing podešavanja, kao i podešavanja u okviru Shooting i Custom Setting odeljka u sistemu menija.

Situacija na strani desno od pentaprizme krije neke nedostatke koje, iskreno rečeno, nismo očekivali. U cilju smanjenja dimenzija aparata, Nikon je žrtvovao mnogima veoma bitan ergonomski element – statusni displej. Naime, on je dodatno smanjen i prikazom osiromašen u odnosu na inače ne baš sjajni statusni displej Nikona D610. Sijaset ranije prikazanih parametara nedostaje, a među njima je režim rada blica, izabrani kvalitet snimanja, fokusni mod i metod izbora tačaka, pikanterije poput Active D-Lighting indikatora itd. Međutim, da ne bude sve tako crno, barem je skala svetlomera prisutna, a to je nešto što D610 nije posedovao. Ostali parametri svedeni su na trajanje ekspozicije, otvor blende, mod merenja, indikator baterije, Auto-ISO indikator i ISO vrednosti, broj preostalih snimaka, bracketing indikator, multi-exposure indikator, status memorijskih kartica, kao i Wi-Fi indikator. Ne baš pohvalna promena za jedan aparat više kategorije.

Statusni displej D750

Ispred statusnog displeja je smešteno nekoliko tastera. Sasvim napred, isturen na vrhu rukohvata, nalazi se trostepeni rotacioni prekidač koji služi za uključivanje aparata i aktivaciju pozadinskog osvetljenja statusnog displeja, dok se u njegovom središtu nalazi možda i najbitnija komanda na aparatu – dvostepeni okidač. Između njega i statusnog displeja je još 3 komande. Upadljivo najmanji taster među njima je označen crvenom tačkom i pogađate – služi za pokretanje i zaustavljanje snimanja video zapisa. Srećom, sluha je bilo još na prethodno predstavljenom D810, a možemo s radošću konstatovati da je trend nastavljen i na D750, pa se ova komanda nesmetano može mapirati da vrši neku drugu funkciju, u slučaju da vam video zapis nije (previše) bitan. Izuzetno je zgodno što se iz liste predefinisanih može izabrati ISO funkcija, koja je na Nikon DSLR-ovima i inače veoma nesrećno pozicionirana, izuzev (paradoksalno) na aparatima najniže klase. Gore su još i komande za izbor moda merenja svetla, kao i kompenzaciju ekspozicije.

Zadnja strana aparata veoma je slična onome što smo imali prilike da vidimo na D610, s tom razlikom da je displej sada moguće rotirati, ako takvu pokretljivost uopšte možemo nazvati rotiranjem. Iznad displeja je optično tražilo, a čijem je desnom boku poznati točkić za korekciju dioptrije. Desno od tražila je AE-L/AF-L komanda za zaključavanje izmerenog trajanja ekspozicije, odnosno snage bljeska blica, a u krajnjem desnom uglu tela je zadnji kontrolni točak, čija je funkcija (baš kao i u slučaju prednjeg) promenjiva, a tiče se mahom kontrole najbitnijih parametara. Sa leve strane tražila je dva tastera. Jedan je namenjen prelasku u režim pregleda snimaka, a drugi za njihovo brisanje, odnosno formatiranje memorijskih kartica, kada se pritisne u kombinaciji sa istovetno označenim tasterom sa gornje strane aparata.

Malo niže, levo od glavnog displeja, nalazi se niz od 5 komandi. Sasvim gore je Menu, kojim se otvara sistem menija, a ispod njega su tri multifunkcionalne komande. Prvom se vrši promena balansa bele (White Balance; WB) u toku fotografisanja, dok se u režimu pregleda snimci mogu zaključati i na taj način zaštiti od nehotičnog brisanja. Istim tasterom se poziva i interaktivni sistem pomoći, koji tekstualnim putem obaveštava korisnika o funkcionisanju trenutno odabrane opcije u meniju. Sledeća komada (Qual) služi za setovanje kvaliteta snimaka ili zumiranje prikaza u zavisnosti od trenutnog režima rada. Niže je ISO komanda kojoj oduvek zameramo krajnje neintuitivnu poziciju, jer zahteva da aparat skinete sa lica i prstima potražite njegovu lokaciju na aparatu. Srećom, Nikon D750 nudi, baš kao što smo iznad pomenuli, veoma efikasno rešenje ovog problema. Isti taster služi i za umanjenje prikaza, kao i za reset aparata na fabrička podešavanja, ukoliko se pritisne sa identično označenim tasterom na gornjoj strani aparata. Poslednja komada je označena slovom „i“, a služi za aktiviranje dodatnih opcija, kao što je interaktivna promena parametara u klasičnom i LV modu, ali i za prelazak u mod retuširanja, tj. osnovne obrade postojećih snimaka.

Zajedničko za sve komande je pomalo nezgodno rešenje koje, prilikom pritiska na neku od njih, aktivira glavni displej i na njemu nudi interaktivni sistem promene pomoću kontrolnih točkića. Ovakav sistem rada nije naročito problematičan u LV režimu, ali je itekako nezgodan kada se radi pomoću optičkog tražila. Ako se setimo priče o statusnom displeju, ovakvo rešenje je zapravo sasvim očekivano, budući da korisnik nema drugog načina da kontroliše izabrane parametre. Smatramo da ovaj nedostatak nije dovoljan da pokvari užitak fotografisanja, ali treba biti svestan toga ukoliko planirate nabavku, a niste spremni da se odreknete ustaljenih navika.

Desno od displeja je još nekoliko poznatih komandi. Blizu vrha displeja je Info komanda, kojom se aktivira Information Display, Nikonova verzija interaktivne kontrole osnovnih parametara, koja znatno olakšava rad u trenucima kada nema akcije i kada natenane možete da prilagodite aparat potrebama. Ispod njega je osmosmerni taster-klackalica, kojim se vrši navigacija na svim nivoima, od kontrole parametara do kretanja kroz sistem menija. Osim toga, to je direktan pristup izboru aktivne AF tačke. U njegovom središtu je OK taster čija je namena jasna, dok se u osnovi klackalice nalazi rotacioni prekidač kojim se može zaključati trenutno izabrana AF tačka. Još jedan sličan prekidač, samo manjeg obima, nalazi se sasvim dole, a služi za prelazak iz fotografskog u video mod i obratno. U njegovom središtu je komanda za aktivaciju režima živog prikaza. Između njih je minijaturni mono zvučnik kojim se emituju signalni zvuci, kao i audio zapis iz video snimaka, a tu je i zelena LE dioda, koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera usled operacije sa memorijskim karticama. Nešto dalje je postavljen zadnji IC receptor koji prima komande bežičnog okidača. Ovo je jedna od stavki koje volimo da bez izuzetka pohvalimo na Nikon aparatima, iako ih nemaju baš svi modeli. Naime, imati jedan IC prijemnik je super, ali imati dva – to je već sjajno! Proizvođača ne čini siromašnijim (imajući u vidu cenu ovog elementa), a korisnika može učiniti veoma srećnim.

MEMORIJA

Mesto rezervisano za memorijske slotove je ostalo na uobičajenom mestu, na desnom boku aparata, iza velikih vrata. Ispod njih se nalaze dva istovetna i Secure Digital (SD) slota. Dok je ranije ovakva koncepcija bila izuzetak, danas je na Nikon aparatima srednje i više klase ovo standard u čiju korisnost ne treba sumnjati. D750 prihvata sve memorijske kartice iz SD standarda, a to obuhvata najstarije SD, nešto novije SDHC i SDXC, kao i najnovije UHS-I kartice koje obezbeđuju maksimalne brzine transfera. Osim za njih, podrška je obezbeđena i za sve popularije Eye-Fi kartice, kojima se snimljeni materijal može bežično preneti na kompatibilne Wi-Fi uređaje. Memorijski slotovi su istovetni i potpuno ravnopravni. Mogu se koristiti sekvencijalno, tako što se nakon popunjavanja prve kartice (gornji slot) automatski prelazi na drugi (donji slot), zatim kao backup, kada se snimci automatski preslikavaju i na drugu karticu čime se postiže redudantnost, a mogu se odvojiti i po tipovima zapisa, pa tako na prvu može biti snimljen samo RAW, a na drugu JPEG format, ili da na drugu bude upisivan samo video zapis. Mogućnosti su široke, a modalitet upotrebe je ograničen samo potrebama korisnika.

Odeljak SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost najnovijeg Nikona bi trebala biti u rangu onoga što smo videli na modelu D610, a specifikacije to i potvrđuju. Na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti: 270 RAW, 530 JPEG ili 190 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit lossless RAW + JPEG L/Fine). Naravno, varijacije su moguće u zavisnosti od redukcije šuma (manje šuma, manji fajlovi), količine snimaka na višim ISO vrednostima (zauzimaju u proseku više prostora), ali i sadržaja (snimci sa mahom jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

Kada govorimo o video segmentu, ni tu situacija nije bitno promenjena, pa će kartica od 8GB biti dovoljna za ukupno oko 40 do 50 minuta materijala u fullHD kvalitetu (1920 x 1080 @30fps sa zvukom), ali kako je sada moguće snimiti ovu rezoluciju u čak 60fps, dobijamo i očigledno manju minutažu na istom prostoru, koja se kreće negde u rangu 25-30 minuta. Naravno, navedene vrednosti su samo okvirne, a u praksi će sve zavisiti od uslova u kojima se snima, pri čemu lošiji svetlosni uslovi prirodno utiču na veću memorijsku zahtevnost.

BATERIJA

Baterija nam je i ovaj put poznata od ranije, što smatramo dobrom vešću. Nosi naziv EN-EL15, a prvi put smo je videli još prilikom predstavljanja APS-C modela D7000. To znači da ove baterije nisu raritet, što je vrlo pozitivno u slučaju potrebe za rezervnom ili nabavke baterijskog gripa. Radi se o Li-Ion bateriji kapaciteta 1900 mAh i napona 7V, a smart karakteristike označavaju prisustvo prateće elektronike kojom se baterija indentifikuje u aparatu i prati njen „životni ciklus“. Praćenje stanja od punjenja do punjenja obuhvata prikaz trenutne napunjenosti u procentima, kao i prikaz u šest nivoa na statusnom displeju aparata.

MH-25a punjač sa EN-EL15 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje odličnih 1230 snimaka, sa uobičajenom upotrebom displeja i sporadičnom upotrebom pop-up blica. U realnoj upotrebi, koja uključuje upotrebu u najrazličitijim temperaturnim i svetlosnim uslovima, kombinovano korišćenje LV-a i dosta navigacije kroz menije, kao i objektive sa i bez stabilizacije, sa i bez sopstvenog AF motora, baterija je obezbedila deklarisani broj snimaka. U kontrolisanim uslovima (uzdržano korišćenje displeja i LV režima, kao i internog blica), autonomiju je moguće popeti i do broja od preko 1500 snimaka! U video modu je situacija nešto kompleksnija, pre svega zbog intezivnog korišćenja glavnog displeja, ali i senzora koji je permanentno aktivan. Ukoliko je na objektivu aktivna optička stabilizacija, to dodatno skraćuje autonomiju. U praksi, uz intezivno korišćenje, baterija će uspeti da izgura oko sat vremena snimanja, što je solidan rezultat.

KONEKTORI

Svi konektori su grupisani na levom boku aparata, ispod tri odvojena gumena poklopca, U prvoj pregradi (odozgo) nalazi se samo namenski konektor za dodatke, kao što je daljinski okidač ili GPS modu. U srednjoj se nalazi par 3.5-milimetarskih konektora. Jedan je stereo ulaz za eksterni mikrofon, a drugi je stereo izlaz namenjen slušalicama za monitoring snimanja audio zapisa u video modu. Ispod trećeg poklopca su USB i HDMI konektori. Prvim se fotoaparat može povezati sa računarom, radi daljinske kontrole, prebacivanja fotografija, ili sa printerom, u cilju direktnog štampanja snimaka. Drugim konektorom se aparat može povezati sa televizorom ili sličnim uređajem, čime je omogućen prikaz LV-a ili snimljenih fotografija, ali snimanje video zapisa pomoću eksternih uređaja.

Konektori: kombinovani GPS/remote, mikrofonski stereo ulaz i izlaz za slušalice, USB i HDMI

DISPLEJ

Displej je pretrpeo nekoliko bitnih promena, iako se one na prvi pogled svode na mogućnost rotiranja. Njegova dijagonala je identična kao na nekoliko prethodnih modela (3.2“, tj. 8cm), a odnos stranica i dalje 4:3, tako da i ovaj put izostaje bolja iskorišćenost površine ekrana. Ukupna rezolucija iznosi 1.228.800 piksela, što prevedeno na razumljive dimenzije iznosi 640 x 480 piksela. Ugao vidljivosti je visokih 170°, a opcija podešavanja kolornog balansa je očigledno postala standardna za Nikon DSLR-ove, jer je poseduje i D750. Sposobnost rotiranja ovaj displej izdvaja od ostalih FF Nikona, s tim da u vezi ove novine imamo par zamerki. Prva je sama pokretljivost – displej je naime ograničen samo na pokretljivost po vertikali, što znači, moguće je izvesti tiltovanje u rasponu od 180°, dok je po horizontali isključen bilo kakav oblik pomeranja. Ovo značajno ograničava pokretljivost kada se poredi sa ranijim rešenjima (posebno ako uporedimo sa Nikonima serije D5xxx, ali je (istinu govoreći) u najvećem broju situacija sasvim dovoljno. Za pokretljivost je vezana i jedna druga, po našem mišljenju možda i veća zamerka – zglob koji čini mehanički deo obrtnog sistema je nepotrebno zakomplikovan, isuviše krut i nekako odaje utisak slabe otpornosti na eventualne mehaničke izazove. Ako tome dodamo i po svemu sudeći nelogičan način „otvaranja“ i rotacije, nije teško primetiti da je to moglo biti realizovano i mnogo bolje.

Sad prelazimo na drugi deo priče. Tehnički gledano, TFT ekran je pretrpeo promene koje ne čine neku naročitu razliku u pogledu kvaliteta prikaza i to stoji sve dok ne obratimo pažnju na jedan mali detalj – novi TFT displej koristi RGBW umesto konvencionalne RGB matrice, što svoje direktne reperkusije ima u značajnoj uštedi energije, a samim tim i autonomiji sa jednim punjenjem baterije! Naime, za razliku od klasične RGB matrice, koja prikaz formira korišćenjem tri osnovne kolorne komponente (R-G-B; crvena, zelena i plava), RGBW unosi još jednu komponentu u jednačinu – belu (White od „W“), što direktno utiče na bolju kontrolu osvetljenja, bez potrebe da sva tri kanala emituju vrednosti na svom maksimumu (intezitet 255 po svim kanalima) , što je inače uslov za postizanje belih piksela na RGB matricama. Otud i velika ušteda u potrošnji energije koja, kao što smo nešto iznad već pomenuli, donosi opipljive uštede i u praksi!

Information Display, kao veći surogat statusnog ekrana, svoju veliku ulogu ima upravo na D750, jer se obim informacija na potonjem prilično suzio, pa je za dosta parametara jednostavno neophodno konsultovati glavni displej. Svim prikazanim opcijama je moguće pristupiti interaktivno ili direktnim kontrolama, a kako sve to izgleda u praksi, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) kakav znamo sa većine ostalih aparata, uključujući i Nikon Df i D610 (o APS-C klasu da i ne pominjemo), a koji prati niz ozbiljnih nedostataka koji utiču na generalnu upotrebljivost, za D750 je nepoznanica. Konačno je jedan model van kategorije dva najskuplja, u koje spadaju D4s i D810, dobio LV dostojan cenovne kategorije kojoj pripada. Iako najčešće relativizovan kao važna funkcija, LV režim se poslednjih godina pokazao veoma korisnim u fotografiji, a praktično nezamenjivim kada je video u pitanju. Dok se u slučaju fotografisanja korisnik i dalje može osloniti na optičko tražilo (što većina i dalje najčešće čini), u slučaju video moda, situacija je prilično jasna – bilo kakvo opštenje sa video zapisom je direktno uslovljeno prelaskom u LV režim. Zbog toga su unapređenja na ovom polju dragocena.

Ako se setimo izvedbe na D610 i jeftinijim aparatima, znamo da je LV najpre ograničen kontrolom parametara, koja nije u realnom vremenu, već zahteva da se LV režim napusti i ponovo reaktivira, kako bi prethodno izabrana podešavanja blende i ekspozicije bila aktivna. Sada je ova nepravda ispravljena i D750 pruža potpunu kontrolu ka svim aspektima fotografisanja i/ili snimanja video zapisa. Svi parametri su dostupni konstantno i svaka promena se odmah vidi. Uslov za potpunu manifestaciju izabranih parametara na prikaz na ekranu je aktivna Exposure Preview opcija koja, uprkos tome što je malo „zavučena“ u sistemu menija, ipak postoji. Do nje se dolazi pritiskom na „i“ komandu dok je LV režim aktivan i izborom istoimene stavke u ponuđenom setu opcija.

Da priča o boljoj kontroli ne bude zaustavljena na operacijama koje drugi proizvođači već godinama nude, Nikon se potrudio implementiravši Power Aperture funkciju, kojom se kontrola blende (opet zarad potrebe video moda) podiže na jedan novi nivo, a ogleda se u fluidnom pomicanju dijafragme, kako bi promena bila moguća u toku samu snimanja, ali bez vizuelnih nus-efekata koje izaziva klasična, skokovita promena. Ovo unapređenje smo prvi put videli na nedavno predstavljenom D810, pa nas je pomalo zatekla informacija da je isti nivo kontrole moguć i u novom, bitno jeftinijem aparatu.

Ono što nije promenjeno, a samim tim ni unapređeno u bilo kom nivou je – autofokus. I dok sistem faznog autofokusa briljira u svim smerovima, paralelni sistem kontrastnog fokusa (CDAF; Contrast Detestion AutoFocus), na koji je LV režim ograničen, nije doneo nikakve novine, pa su njegove performanse u kontinualnom modu najblaže rečeno – nedovoljno dobre. Razlozi za neusaglašenost autofokusa u klasičnom fotografskom režimu u odnosu na LV i CDAF leže u načinu izoštravanja. Naime, zbog prisustva ogledala na putanji svetlosti od objektiva do senzora, LV na DSLR aparatima radi bitno drugačije nego fazni sistem, te da bi prikaz na ekranu bio moguć, mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora, pošto je za njegovo funkcionisanje neophodno da ogledalo bude u svom donjem položaju. Iz tih razloga, LV režim rada je ograničen na CDAF, barem dok Nikon ne implementira neko hibridno rešenje, po uzoru na konkurenciju koja fazne fokusne tačke poseduje i na glavnom senzoru. Ipak, bez obzira što se performansama ni tu ne ističe, CDAF Nikona D750 je sasvim solidan u modu statičnog, pojedinačnog fokusa, kada relativno brzo uspeva da potvrdi pozitivno izoštavanje.

Na raspolaganju je dva moda fokusiranja: Single-servo AF (AF-S), za statične mete, kada se fokusiranje kao i na faznom fokusu izvodi jednokratno i Full- time Servo AF (AF-F), koji korekcije fokusa izvodi permanentno, reagujući na bilo kakve promene u distanci mete, koja se nalazi ispod izabranog fokusnog polja. Da od ovog moda fokusiranja ne treba očekivati ništa posebno, naučili smo u svim prethodnim testovima Nikon DSLR-ova, a kao što smo već rekli, situacija ni danas nije bolja. Arhaično skakutanje fokusne ravni, kad god joj se učini da se nešto pomerilo (iako često nije), potpuno je neprihvatljiv način rada za bilo šta osim povremene zabave. Ipak, u ostalim slučajevima, kada kontinualno praćenje mete nije prioritet, korisnici će moći da iskoriste neke od režima kontrastnog fokusa koje aparat nudi: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način koji je vizuelno vrlo sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema. „Konstantno“ je više opisna kategorija, nego što je zaista u pitanju nekakva konstantnost. Štaviše, često ćete se čuditi „gde je fokus pošao“, iako za korekcijom nema apsolutno nikakve potrebe.

Posebna poslastica LV režima je izuzetno precizno manuelno fokusiranje, kada se prikaz može uvećati i do 23 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Virtual Horizon, za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Možda bismo i ovaj put celi pasus potrošili na tiradu o nedostatku inicijative kod Nikona i izostanku pokušaja da se CDAF i kontrola parametara unapredi, da nas Nikon ovaj put nije matirao velikim unapređenjem i to čak i tamo gde nismo očekivali. Svakako da se i ovako rešenom LV-u ima šta zameriti, ali tome ovaj put nećemo pridajati previše značaja. Treba samo reći da je na listi za „odstrel“ ostala još samo slabija fluidnost prikaza kada je on zumiran i kada su svetlosni uslovi slabiji od idealnih. Tada prikaz iz tečnog prelazi u brzi slajd-šou, što mislimo da ne priliči ozbiljnim aparatima, u koje D750 bez dileme spada.

VIDEO

Korak po korak, Nikon već godinama unazad marljivo radi na poboljšanju video segmenta svojih aparata. Pošto, za razliku od nekih drugih podsistema u aparatu, video biva nekako ravnomerno razvijan i relativno ujednačeno implementiran u svim kategorijama DSLR-ova ovog proizvođača, nismo se previše iznenadili kada smo shvatili da se D750 može pohvaliti gotovo identičnim video zapisom, kao i nedavno predstavljeni D810. Razlike u odnosu na D610 nisu epohalne, ali ih možemo nazvati dobrim evolutivnim pomakom koji Nikon sve bolje pozicionira na mapi ozbiljnih video sistema.

Snimanje je ponuđeno u dve rezolucije formata 16:9 i nekoliko brzina. 1920x1080 (1080p, fullHD) se može snimati u celom rasponu brzina, od 24, preko 25, 30, pa do 50 i 60fps u zavisnosti od izabranog standarda (PAL/NTSC) i potreba. Niža 1280x720 (720p) može koristiti brzinama od 50 ili 60fps. Sve varijante se snimaju isključivo u progressive modu, a kvalitet je ponuđen u dva nivoa – high i normal. Mnogi će primetiti da je i ovaj put izostala sve popularnija podrška za 4K rezoluciju, ali to ne treba da čudi, jer kako D750 može zaista mnogo da ponudi fotografima, za očekivati je da video ne bude prioritetan, ma koliko važan bio.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner. Zapis je i sada ograničen FAT32 standardom koji zahteva memorijski kontroler, pa će u maksimalnom kvalitetu (1080p/60fps) zapis biti limitiran na oko 10 minuta, dok će na nižoj rezoluciji ili brzini semplovanja dužina biti oko 20 minuta. Ukoliko se pojača kompresija (Normal kvalitet), zapis će dostići ograničenje od prilično dugih 30 minuta. Bitrate u maksimalnoj rezoluciji i brzini iznosi oko 42Mbps, dok je niža brzina ili rezolucija protok redukuju na oko 24Mbps. Niži kvalitet kompresije obezbeđuje i drastično manji protok od oko 12Mbps. Mogućnost slanja prikaza na eksterni uređaj nije ukinuta, pa kao i D810, novi aparat nudi čist, nekompresovani HDMI izlaz, te se materijal može direktno proslediti na eksterne snimače u formatu 4:2:2, 8-bitno, 60fps progressive, pri čemu je omogućen i simultani upis na memorijsku karticu!

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, u 44KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom stereo mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) i frekventni opseg mogu podešavati. Korišćenje mikrofona smeštenog u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, rezultuje sa dosta „parazitnih“ zvukova, nepoželjnih u video zapisu. Zato, kada postoji potreba za kvalitetnijim audio zapisom, eksterni mikrofon će, uz pomoć konektora koji je obezbeđen na boku aparata, omogućiti znatno kvalitetniji snimak, a prisutni konektor za slušalice će omogućiti i kontrolu audio komponente u realnom vremenu!

Ranije pomenuta nesputanost kontrole parametara (koja prirodno obuhvata i video mod), oseća se i u poboljšanom video modu, a da bi dodatno približio aparat ozbiljnoj video produkciji, Nikon je obezbedio još par sitnica, koje smo (opet) videli na D810. Najpre, to je tzv. „zebra“ (u meniju dostupna kao Highlight Display) – opcija kojom se u živom prikazu naglašavaju partije čija vrednost kolornih informacija gravitira blizu nepoželjnih 255,255,255 po RGB kanalima. To znači da će prilikom određivanja potrebnog trajanja ekspozicije i ostalih parametara, poput otvora blende i ISO vrednosti, sve preeksponirane površine biti naglašene pomoću naročitih crno/belih dijagonalnih linija, te na taj način biti predupređeno ruiniranje sirovog video zapisa, koji je u post-procesu gotovo nemoguće korigovati. Ma koliko ovakva jedna opcija zvučala trivijalno, spada u red osnovnih u video vodama, pa ovu novinu treba pozdraviti! Novi kolorni stil (Flat) je takođe uveden zbog potreba videografa, mada cela sekcija kolornih podešavanja nudi štošta i za fotografe, o čemu će više reči biti kasnije. Powered Aperture smo već pomenuli, a svoju upotrebnu vrednost ova opcija crpi upravo u video modu, jer omogućava kontinualnu promenu otvora blende u toku snimanja video zapisa i bez karakterističnog „treptanja“ usled skokovitog otvaranja/zatvaranja listića dijafragme.

Autofokus... i dalje je prosečan. Ni po čemu poseban, ali ipak sasvim solidan ukoliko se držite pojedinačnog fokusa. Kontinualni fokus u video modu očigledno nije na listi prioriteta ovog proizvođača, pa je izlišno dalje trošiti reči na tu problematiku. Istovremeno, kako je stepen unapređenja video segmenta itekako za pohvalu, spremni smo da još jednom zažmurimo na jedno oko. Biće bolje, nadamo se. Do tada, možemo se tešiti da se gro pažljivo režiranog materijala i inače dobija manuelnim fokusom.

BLIC

Vodeći broj internog blica je 12 na ISO 100, a maksimalna brzina sinhronizacije iznosi 1/200. Izuzetno, smanjenom snagom aparat može vršiti sinhronizaciju i brzinom ekspozicije od 1/250. Za trenutak okidanja može biti izabrana prva ili druga zavesica (tj. bljesak na početku ili na kraju ekspozicije, kako bi proces eksponiranja prikupio što više ambijentalnog svetla). Redukcija crvenila u očima se podrazumeva, kao i tzv. „slow-sync“, kada se potencira duže eksponiranje radi prikupljanja više ambijentalnog svetla.

Ponuđena su četiri moda rada internog blica: i-TTL, koji uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljeska. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relatvno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 ukupne snage. Pošto blic okida unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. pre-flash-a, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica, pa je u ovom modu moguće okidati i eksternu rasvetu koju pobuđuje foto-ćelija (eksterni Nikon blicevi sa SU-4 modom, stariji blicevi sa foto-ćelijama ili studijska rasveta). Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva današnjih DSLR-ova, iako se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je ono po čemu je Nikon već odavno poznat, a to je čuveni Commander mode - mod kojim se, pomoću internog blica, kontrolišu pojedinačni eksterni blicevi ili grupe bliceva, u jednom od tri režima.

Commander mod može vršiti kontrolu do dve grupe bliceva (A i B), uz dodatak internog, a svaki od njih može biti setovan na TTL, Manuelnu ili Auto-aperture (AA) kontrolu rada, ukoliko za nju postoji podrška, a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Svaka od grupa, ali i interni blic, može biti isključen, pri čemu će pop-up slati samo pre-flash kojim aktivira bežično okidanje, bez bitnije emisije svetlosti. Naravno, najčešće će biti korišćeni TTL i manuelni modovi, kao daleko najupotrebljiviji, a osim u pogledu grupa, Nikon ne navodi ograničenja po pitanju ukupnog broja kontrolisanih bliceva, osim da je optimalan broj – tri, bez bojazni od eventualnih problema sa međusobnom interferencijom. Prepoznavanje bliceva se vrši istovetnim podešavanjem commander-a (internog blica) i eksternih bliceva, kanalima od 1 do 4 (3 je podrazumevana vrednost).

Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preteranog truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva, svakako jeste poželjno. Takođe, prilikom kupovine treba obratiti pažnju i na eventualnu podršku za bežičnu kontrolu korišćenjem commander moda, pošto bi bila šteta ne koristiti ga. Pažnja sa kojom je Nikon osmišljavao i-TTL algoritam se možda najbolje vidi po tome kako se eksterni blicevi ponašaju prilikom rada u odbijajućem (bounce) položaju glave blica (položaj prilikom kojeg se glava zakreće prema nekoj reflektivnoj površini, umesto u subjekte u kadru), kada je sposoban da automatski odredi potrebnu kompenzaciju snage bljeska, ne bi li eksponiranost bila korektna. Takođe, u situacijama koje obično zbunjuju većinu ostalih TTL algoritama, kakva je fotografisanje u prisustvu obilja refleksnih površina (poput ogledala ili stakla), Nikonov će se odlično snaći i dosta efikasno sprečiti podeksponiranje.

Kako D750 ne poseduje PC-Sync konektor za okidanje studijske rasvete pomoću sinhro kabla, istu je moguće kontrolisati pomoću opcionog AS-15 dodatka, ili nekim bežičnim okidačem za tu namenu.

GRIP

Novi dizajn prirodno zahteva i potpuno novi vertikalni grip. Iako puna oznaka glasi MB-D16 Multi-Power Battery Grip, ne spada u klasične baterijske gripove jer, kao i kod ostalih Nikona, prima samo jednu EN-EL15 Li-Ion bateriju, dok je druga predviđena da stoji u telu, što sasvim efikasno onemogućava brzu i laku manipulaciju i primorava korisnika da prilikom svakog punjenja baterije u aparatu, potpuno demontira grip kako bi do nje došao. Ovo arhaično rešenje Nikon eksploatiše već godinama, mi se isto tako godinama tome čudimo, ali ne deluje da će inženjeri ovog proizvođača ikad spoznati mogućnost da to učine praktičnijim, iako su gabariti gripa dovoljni da se u njega komforno postave dve standardne baterije. Ipak, u MB-D16 se, uz priloženi MS-D16 uložak, može postaviti i 6 AA baterija, koje u odsudnom trenutku mogu pomoći u prevazilaženju problema nedostatka baterija, tamo gde je punjenje nemoguće obezbediti. Ovu mogućnost pak, ne treba posmatrati kao neko naročito upotrebljivo rešenje, jer je deklarisana autonomija sa 6 AA baterija procenjena na svega 430 snimaka. Nismo bili u prilici da isprobamo ovu procenu u praksi, ali verujemo da je bliska realnosti.

Ono što će ljubiteljima Nikona D700 nedostajati je i mogućnost korišćenja EN-EL18, baterije većeg kapaciteta iz najprestižnijeg aparata Nikon ponude (D4s), pošto dimenzije aparata nisu dovoljne da bi se ona u njih uklopila.

Nikon MB-D16 Multi-Power Battery Pack, vertikalni grip*

Dizajnersko rešenje gripa je veoma slično ranijim modelima. To podrazumeva izradu od legure magnezijuma većim delom, a skladno je oblikovan tako da čini naizgled neodvojivu celinu sa telom i poseduje duple kontrole koje su neophodne za potpunu vertikalnu funkcionalnost. Osim prekidača kojim se funkcije gripa mogu isključiti po potrebi, a u čijem se središtu nalazi replika dvostepenog okidača, MB-D16 poseduje i oba kontrolna točkića, kao i AE-L/AF-L komandu za zaključavanje ekspozicije. Kako bi opšta upotrebljivost u vertikalnom položaju bila jednaka, grip poseduje i osmosmerni džojstik, kao zamenu za osmosmernu kursorsku komandu, kojom se na samom telu vrši izbor AF tačaka i navigacija kroz sistem menija.

WI-FI

Implementacija Wi-Fi funkcije ni na Nikonu više nije novost, otkako ju je D5300 prvi ponudio u internom obliku, pa je bilo samo pitanje trenutka kada će se ona naći i u jednom FF telu. Ta čast pripala je Nikonu D750, pa je na taj način prestala i potreba za WU-1a namenskim Wi-Fi adapterom, iako se zvanično on i dalje može koristiti. Treba napomenuti samo to da standardni Nikon D750 poseduje ovu funkciju, dok se na nekim tržištima, čija zakonska regulativa ne dozvoljava ovakvu vrstu radio kontrole, nudi poseban model oznake Nikon D750 (K), koji NE POSEDUJE wireless modul.

Na žalost, za razliku od konkurentskog Canona, koji je svojom W-Fi implementacijom bacio sve karte na sto, Nikon je i u ovom slučaju pristupio problematici „malo“ uzdržanije, pa ona i dalje ne omogućava ništa više od onoga što je bilo na raspolaganju sa eksternim Wi-Fi adapterom. A to je, verujte nam na reč, veoma malo.

Glavna ideja se vrti oko razmene fotografija sa kompatibilnim uređajima i daljinske kontrole aparata. Nakon što se u aparatu aktivira Wi-Fi funkcija, sva dodatna podešavanja se, pomalo neuobičajeno, vrše iz aplikacije na smart uređaju. Najpre je potrebno instalirati besplatnu Wireless Mobile Utility aplikaciju za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.nikon.wu.wmau&hl=en) ili Apple iOS (https://itunes.apple.com/en/app/id554157010), da bi nakon povezivanja istog na bežičnu mrežu koju emituje aparat sa generičkim parametrima, bilo moguće sa telefona ili tableta pristupiti promeni parametara zaštite mreže, enkripcije itd. U samom aparatu nije moguće promeniti ni SSID emitera u aparatu, niti pristupne parametre, što smatramo prilično čudnim.

Veza sa „smart“ telefonima primarno služi za razmenu snimljenih fotografija sa umreženim smart uređajima ili korišćenje takvih uređaja kao daljinskih okidača. Na tome se priča na žalost završava. Barem kada je originalna Nikon aplikacija u pitanju. Fotografije sa aparata moguće je pregledati na Android/iOS uređajima, prebaciti ih na sam pametni uređaj ili poslati na neki od Web servisa. Primarna funkcionalnost je vezana za Nikon Image Space (http://nikonimagespace.com/). Radi se o web-servisu koji svakom registrovanom Nikon korisniku obezbeđuje 20GB besplatnog prostora za skladištenje snimaka, njihovu organizaciju i katalogizaciju, deljenje sa prijateljima i poznanicima itd. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih Nikon proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka. Pošto ova opcija nije vezana isključivo za Nikonov servis, slanje je omogućeno i na Twitter, Facebook i Instagram servise.

Kada je daljinska kontrola aparata u pitanju, moramo priznati da smo i dalje zatečeni njenom rudimentarnošću. Bez obzira što je Nikon svoj prvi izlet u ovom smeru imao sa modelom D5300, do danas na ovom polju nije načinjen doslovno nikakav pomak. Čak ni sama Wireless Mobile Utility aplikacija ne odiše stabilnošću, iako je za njeno „peglanje“ bilo sasvim dovoljno vremena. Aplikacija je u stanju da obezbedi LV prikaz na displeju tzv. „pametnih” uređaja, ali se tu praktično sve završava, jer je upravljanje svedeno na postavljanje fokusne ravni na proizvoljnu poziciju, fokusiranje i okidanje. Bez obzira što se najosnovniji parametri (otvor blende i dužina ekspozicije) mogu videti na prikazu, nije ih moguće menjati, pa će bežična interakcija ostati mahom neupotrebljiva bez posezanja za aparatom. Srećom, za mobilne platforme postoje komercijalne aplikacije koje donose skoro savršen sistem kontrole, a nadamo se da će se i sam Nikon setiti da kupcima obezbedi upotrebnu vrednost podsistema koji je marketinški dovoljno ispraćen, ali ne i u praksi.

Ni mogućnost daljinske kontrole sa računara još uvek nije implementirana, iako smo i to s nestrpljenjem očekivali i smatrali gotovo izvesnim. Komercijalno rešenje koje Nikon od ranije nudi, nije ponuđeno u nekoj jednostavnijoj, a besplatnoj varijanti, pa će za sve naprednije oblike bežičnog upravljanja i baratanja snimcima, korisnici morati da se snađu iz nezavisnih izvora. Kako svi nabrojani problemi i ograničenja nisu vezani za hardverski aspekt aparata, već čisto za softver, nadamo se da će u Nikonu biti sluha, te da će u bliskoj budućnosti ipak ponuditi neko integrisano rešenje kojim bi pun potencijal ove funkcije bio na raspolaganju. I da, još jedna (s obzirom na sve, ipak mala) zamerka – Nikonov interaktivni sistem pomoći i obaveštavanja će vas u slučaju odsustva memorijske kartice obavestiti da „aparat u trenutnom stanju ne može da aktivira Wi-Fi“, ali vam neće reći konkretno zbog čega, pa ćete to morati sami da saznate. Iako je ovo ograničenje pomenuto u zvaničnom upustvu, smatramo da je za još dve reči u obaveštenju jednostavno moralo imati mesta.