Nikon D750, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na standardom ISO rasponu (iako ovaj put on ne važi za bazni) – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: LINK (ZIP; 98 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Zbog toga i ne čudi što se na gornjem primeru jedva može naslutiti da u prvobitnoj varijanti nešto nije valjalo. Za razliku od podeksponiranih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i, premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bi kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Nikon DD750 se sa tamnim partijama snalazi odlično, baš kao i nedavno predstavljeni D810. Glavno pitanje je – da li D750 donosi nešto novo u svetlijim partijama? Pogledajmo kako će se snaći sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“ (tzv. „pull“ proces):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Opet smo se prerano ponadali nekom epohalnom otkriću. Izgleda da staro pravilo da se napredak na polju DR-a nekako uvek prostire u smeru tamnijih partija, i dalje odoleva vremenu. Očigledno je da će digitalni senzor još dugo kaskati za analognim filmom po pitanju dinamike u svetlijim tonovima, jer je evidentno da je dovoljno veoma malo prevideti prejak kontrast i u potpunosti izgubiti fine teksture, pa čak i čitave partije na snimku čiji je jedan deo obiluje veoma svetlim nijansama.

Kao što iz priloženog seta od 13 snimaka možete videti, D750 deluje potpuno uporedivo sa D810 kada je dinamički raspon u pitanju. Podeksponiranje za jednu blendu ne ostavlja bukvalno nikakav vidljiv trag na snimku, dok se -2 i 3EV odlikuju prisustvom veoma male količine kolornog šuma. 4 EV manjka već proizvodi manje probleme senzoru, u pogledu blažih kolornih devijacija tamnih partija i pojačanog kolornog šuma, koji se na momente ispoljava kroz jedva vidljiv bending. Ovako podeksponiran snimak je i dalje moguće dobro balansirati, bez obzira što će malo ko imati takvu potrebu u realnom radu (ako izuzmemo pseudo-HDR obradu, koja najviše zavisi upravo od ovakvih tehnika obrade).

Idući ka ekstremnijim primerima, primećujemo da 5EV podeksponiranja donosi linearni rast količine šuma, i dalje uniformnog, da bi se tek na -6EV pojavio i niskofrekventni kolorni šum, koji snimak čini težim za obradu i očuvanje kolorita. Istovremeno, sa -6 EV ulazimo u opseg koji utiče i na primetnu degradaciju kolorita i opšte osvetljenosti scene. Isto se ponavlja i na -7 i 8EV, s tim da svi negativni parametri napreduju progresivno, pri čemu ukupna eksponiranost scene zaostaje za (grubo) 1EV u odnosu na referentnu. Ta pojava nije neuobičajena i najčešće se ispoljava upravo sa ovakvim tehnikama.

Kod preeksponiranih snimaka, na žalost, nema iznenađenja. Navikli smo da digitalni senzor ne tretira ravnopravno podeksponirane i preeksponirane snimke, pa smo skoro pa ravnodušni prema veoma brzom gubitku daha od strane senzora, čim se prekorači +1 EV. Do te vrednosti, senzor praktično ne odstupa od referentnih vrednosti, što je i razumljivo, budući da je upravo na ovaj način simuliran ISO 50, dostupan u samom aparatu (L), dobijen softverskim putem. Ipak, to predstavlja i neki maksimum u svakodnevnom radu, pošto već +2EV izaziva trajne gubitke informacija u najsvetlijim partijama, koje je nemoguće popraviti, bez obzira na tehniku obrade. Uprkos svemu rečenom, dinamika na D750 u svetlijem delu spektra nije previše lošija od one na D810, mada je prednost prestižnijeg modela neporeciva. Razlog zbog kojeg na ovom senzoru ne postoji nativnih ISO 64 je više marketinške prirode, nego tehničkih ograničenja, ali je isto tako potpuno jasno da je minimum osetljivost koje D810 postiže softverski (ISO 32), na D750 nemoguće postići čak ni alhemijom. Tome u prilog ide i praktični dokaz, jer dalje preeksponiranje trajno devastira veoma velike površine fotografije, pa je jasno da asimetrija dinamičkog raspona ostaje i dalje na snazi i više je okrenuta tamnijim, nego svetlijim partijama.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Nikona D750, to je ISO 12800) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa D750 potpuno izlišno truditi se sa ISO 25600 i 51200, jer su dotične već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 12800, podeksponiranog za 3 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Bez obzira što konačni rezultat nije idealan, vidi se da je Nikon D750 više od pukog redizajna i drugačije podešenog firmware-a. Ono što sa D610 nije bilo moguće dobiti, sa D750 je čak i upotrebljivo! ISO 102400 je nešto za čim najveći broj korisnika nikada neće imati potrebe, a ukoliko se ta potreba ipak javi, dobro je znati da konačni rezultat nije nužno za bacanje. Uz pažljivu obradu, na ovaj način je moguće izvući čak i dosta korektan kolorit, što inače prvo strada u „push“ tehnici.

Pošto nismo uvereni da je ovo limit koji D750 može da izdrži, rešili smo da odemo i korak dalje i podeksponiranjem za 4 EV simuliramo i neverovatnih ISO 204800:

Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 4 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Što se na kraju ispostavilo kao greška! Prethodni korak je ipak bio blizu udarca u zid. Simuliranih ISO 204800 je jednostavno previše, a čak i ako izuzmemo ogromnu količinu šuma, kolorne primese u tamnim partijama i generalno lošu osvetljenost scene nakon oporavka, problem je u pojavi agresivnog bendinga i totalnog narušavanja kolornog balansa. Da nije magentnih nijansi na tamnijim partijama, ovu bismo fotografiju lako mogli pomešati sa monohromatskom.

Kako god, ovo nipošto nećemo nazvati razočaranjem, jer je dinamički raspon senzora na očekivano visokom nivou, koji fotografu daje maksimalnu slobodu da čak i tendenciozno kompenzuje nedostatak svetla, ne bi li ni iz čega dobio nešto upotrebljivo. Iako ova tehnika evaluacije ne spada u egaktne, viđeno nam daje za pravo da D750 smestimo negde između D810 i D610 po pitanju dinamičkog raspona, mada nam se čini da je postignuto bliže prestižnijem D810. Ako je to uopšte bitno u svetlu činjenice da se sva tri aparata odlikuju vanserijskim performansama na ovom polju.