Canon EOS 100D, Test

DETALJI, JPEG

Ako RAW možemo smatrati dominantnim formatom u procesu snimanja fotografija, JPEG svakako važi za primarni kada su u pitanju izlaz i distribucija fotografija. Zbog toga, kada je potrebno imati snimke „za odmah“ ili kada namena ne opravdava upotrebu RAW formata (a time i njegovu obradu), kvalitet JPEG-a koji aparat može da isporuči, može biti vrlo visoko na lestvici bitnih osobina.

Zato ćemo u ovom delu testa pogledati kako se 100D kotira kada je korisnik iz bilo kojeg razloga prinuđen da se okrene isključivo JPEG formatu snimanja. U prethodnom bloku smo se površno dotakli JPEG-a u poređenju sa RAW-om, a sada ćemo se malo detaljnije pozabaviti kako stvari stoje i u poređenju sa 1100D. Test scena je istovetna, a snimci su napravljeni istovremeno kada i RAW:

Opet ćemo uporediti učinke oba tela. JPEG iz aparata, 100% kropovi bez dodatne obrade:

Na podrazumevanim (default) postavkama, međusobni odnos je i dalje u korist EOS-a 100D, s tim da je ta prednost bitno manja. Može se uočiti na gornjem i (posebno) srednjem isečku, dok je donji, ako izuzmemo uvećanje, praktično jednak na oba aparata. Ovo ukazuje na činjenicu da je za profitiranje od boljeg senzora jednostavno neophodno okrenuti se RAW formatu. 100D bolje kontroliše površine u graničnim delovima spektra, pa bolje čuva najtamnije i najsvetlije partije a to, s obzirom na način konverzije u JPEG koji praktikuje “ravan” algoritam, nije zanemarljiva prednost za one čija se obrada završava u aparatu.

Ponovićemo RAW/JPEG poređenje, ali ovaj put u studijskim uslovima:

Situacija je manje/više nepromenjena u odnosu na poređenje koje smo prethodno izveli u vanjskim uslovima. Render finih detalja, odnos tamnih i svetlih tonova, mikrokontrast, teksture i oštrina... sve je to na strani RAW formata i praktično se kao jedini razuman razlog za korišćenje JPEG-a, javljaju potrebni resursi, i u tehničkom i u smislu potrebnog vremena. Kod JPEG-a se na konačan rezultat može uticati na nekoliko načina, ali se nivo prikazanih detalja, barem prividno, može kontrolisati isključivo podešavanjem oštrenja u aparatu.

Oštrenje je na Canon aparatima dostupno u 7 koraka, a kakav je njegov efekat u odnosu na snimak bez oštrenja, možemo videti na sledećim isečcima:

Iz priloženog se jasno može videti potencijal senzora, jer proces oštrenja može pokazati prve naznake slabog kvaliteta materijala. Kada ne postoji dovoljno dobra razlučivost detalja, ni oštrenje ne može značajno da popravi stvar. Dooštravanjem se, s druge strane, često mogu dobiti vrlo efektni rezultati, ali uz uslov da polazni rezultat sadrži dovoljno materijala za oštrenje. Ipak, treba znati granice, jer preterano oštrenje fotografije može biti mač za dve oštrice. U jednom trenutku kod mekanog JPEG snimka može napraviti dovoljno oštar rezultat, a već u sledećem koraku praktično uništen snimak. Za veliku većinu korisnika će podrazumevana vrednost (3) dati sasvim dovoljno uoštren snimak, a ukoliko postoji potreba za nešto jačim oštrenjem, ne preporučujemo da to bude više od nivoa 5.