Canon EOS 100D, Test

TELO

Novo telo se u osnovi nekako uvek uklapa u red već viđenog kod nekog proizvođača. I EOS 100D poseduje dosta dizajnerskih elemenata koje deli sa ostalim modelima iz game, ali ga dimenzije čine očigledno specifičnim:

Ako izuzmemo činjenicu da je očigledno (još jedan u nizu onih koji je) namenjen desnorukima, Canon EOS 100D krasi veoma unikatan dizajn u odnosu na ostale DSLR-ove ovog proizvođača! Dimenzije od svega 117 x 91 x 69mm čine ga svojevrsnim rekorderom – najmanjim DSLR aparatom koji je ikad viđen, nezavisno od kategorije i veličine senzora! Trka u minimalizaciji zapremine današnjih fotoaparata, kao da je nadahnula projektni tim u Canonu da u inat drugima kreira dovoljno mali aparat, da pokaže da nije neophodno izbaciti ogledalo i odreći se DSLR koncepta, da bismo dobili istinski malen proizvod! Kako u pitanju ne bi bila samo varka izazvana vizuelnim utiskom, celokupna koncepcija je ispraćena i vanserijski malom ukupnom masom, pa će 100D ruku opteretiti sa svega 407 grama, zajedno sa baterijom!

Naravno, prvo pitanje koje je s naše strane usledilo je: “a koliko sve to košta”? Nije u pitanju finansijski momenat, već kvalitativni. Da li su smanjene dimenzije i bitno smanjena masa rezultat ogromnih ušteda na svim nivoima ili je primenjena neka druga tehnika redukcije? Nakon prvog dodira, čini se da su sumnje bile neopravdane – Canon 100D po mnogim aspektima deluje čak i uverljivije nego neki krupniji aparati, a svaka komparacija sa EOS-om 1100D postaje potpuno izlišna, što nas još više približava ubeđenju da ovo nije direktni naslednik najslabijeg Canon DSLR-a.

Tim dizajnera je, sasvim smo sigurni, imao do sada najteži izazov – spakovati sistem, koji ni po čemu ne zaostaje za sličnim aparatima, u izuzetno malo kućište, tako da ne trpe ni performanse, ali ni ruke budućih vlasnika. Nakon relativno lošeg utiska koji je na nas u ergonomskom smislu ostavio prethodni model najniže klase Canona, EOS 1100D, nismo očekivali da sitnije telo može biti ovako skladno upakovano u celinu. Rukohvat je realizovan tako da okidač praktično premošćava udolinu između njega i bajoneta, na taj način praveći dovoljno mesta za prste desne šake i kažiprst istovremeno. Na taj način se, uz lakše dimenzije, postiže efekat koji 100D čini čak i udobnijim nego što su neki veći aparati! Ako tome dodamo i gumeni finiš koji pokriva značajan deo tela i praćen je novom teksturom, kao i daleko boljim prijanjanjem za prste, jasno je zbog čega nam se hvat čini sigurnijim. S te strane možemo zaključiti da je na ovom planu urađen “lavovski” posao!

Osnovna konstrukcija aparata je metalna (u pitanju je legura aluminijuma), dok su elementi unutrašnje konstrukcije i oplate sačinjeni od kompozitnih materijala i plastike, čime je postignuta maksmalna čvrstina i primetna ušteda u konačnoj masi. Zavesica je deklarisana na uobičajenih 100.000 okidanja, pa 100D ne zaostaje ni u tom domenu. Ono po čemu smo je upamtili prilikom testiranja, bio je neočekivani trzaj prilikom okidanja! Kako je aparat minijaturan i lak samim tim, mehanizam zavesice i ogledala koji se koristi i na većim aparatima, deluje kao neadekvatan. Ipak, moramo da se ogradimo i stavimo do znanja da je u pitanju samo lični utisak, jer dokaza da bi taj trzaj mogao da izazove strešenost – nemamo. Bajonet je u potpunosti elektro-mehanički kompatibilan sa svim EF/EF-S objektivima, kao i svi Canon aparati.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Canon APS-C senzor je jedina stavka koja nas, uslovno rečeno, ne oduševljava. Problem sa njim nije tehničke, već evolutivne prirode. Dok su drugi proizvođači senzora i fotoaparata nastojali da uhvate priključak i sustignu Canon pre par godina, pomenuta kompanija je odlučila da na tom polju ne radi skoro ništa, jer je osećaj superiornosti nadvladao logiku. U međuvremenu se na CMOS sceni izdešavalo štošta, te je Canon preko noći nadigran na sopstvenom terenu i doveden u situaciju da mora da cedi postojeću tehnologiju, umesto da razvija napredniju. Rezultat svega toga je višegodišnje „recikliranje“ svima već dobro poznatog APS-C senzora od 18MP, svojevremeno izuzetno dobro primljenog prilikom promocije EOS-a 7D i nešto kasnije 550D.

Da podsetimo, radi se o senzoru izrađenom u CMOS tehnologiji, rezolucije 18MP (precizno – 5184x3456 piksela). Krop faktor 1.6x, na šta akronim APS-C (od Advanced Photo System type-C) ukazuje, označava množilac kojim se dobija ekvivalentna žižna daljina i širina vidnog polja (FOV, skraćeno od Field-of-view) u odnosu na senzor punog 35mm formata, poznatog još i kao Full-frame (ili Lajka format). U konkretnom primeru, to znači da kit objektiv Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM, na ovom telu pruža prikaz ekvivalentan onome koji bi objektiv raspona 29-88mm omogućio na full-frame senzoru, što se dobija množenjem naznačene žižne daljine sa odgovarajućim krop faktorom. Iako to može stvoriti izvesne poteškoće u pogledu realizacije šireg vidnog polja (jer je izbor ultra-širokih (Ultra-Wide-Angle) objektiva relativno sužen), APS-C senzori u kombinaciji sa teleobjektivima pružaju utisak znatno veće žižne daljine, zbog čega su posebno zgodni za sve situacije koje potenciraju tele-opseg.

Ono što je na njemu novo, poznato nam je sa Fuji kompakta pod nazivom F300 EXR, a radi se o faznim pikselima usađenim u sam foto-senzor, kako bi se konačno našlo rešenje za spor i u kontinualnom modu neupotrebljiv kontrasni autofokus. Hybrid-CMOS AF, Canonovo viđenje ovog principa, prvi smo put videli na EOS 650D i EOS M modelima, u ne baš izuzetnom izdanju. Svakako da je jasan napredak postojao, ali ograničena upotreba hibridnog fokusa, usled veoma male pokrivenosti senzora faznim ćelijama, nije se proslavila na način kako su korisnici, a verujemo i sam proizvođač, očekivali. Canon je odlučio da tehnologiju unapredi i tako smo sa 100D dobili Hybrid-CMOS AF II.

I više nego dobro poznati 18MP Canon CMOS u APS-C formatu
u izvedbi sa ugađenim hibridnim faznim ćelijama koje pokrivaju 80% kadra

Kako radi hibridni fokus? Najpre, bitno je napraviti distinkciju u odnosu na klasični, namenski AF senzor. Hibridni fokus se ne oslanja na njega. Uopšte! Umesto toga, fazni foto-senzori su „usađeni“ u sam glavni senzor, tako da se slika projektovana na njih može međusobno uporediti, te na taj način dobiti fazna razlika koja odgovara distanci fokusiranog objekta. Nakon toga sledi otklon fokusnog mehanizma do tačne pozicije željene ravni, da bi u krajnjoj fazi uoštravanja precizno doterivanje bilo povereno kontrastnom fokusu (CDAF), koji nam je od ranije poznat iz LV moda, a važi za izuzetno precizan, premda spor. Težnja ka pomirenju ova dva koncepta javila se zbog potrebe za boljim fokusom u video modu koji, kao zavisan od LV moda, ne dozvoljava upotrebu konvencionalnog AF senzora. Tako se došlo do hibridnog fokusa, kao jednog rešenja za problematični kontinualni fokus u video modu, koji je i primarni razlog slabe primene DSLR videa u amaterske svrhe. Negativan, efekat ovog rešenja je to što fazni pikseli negde moraju biti smešteni, a to znači da su neke foto-ćelije žrtvovane, kako bi mogle da posluže za fokus. Prilikom formiranja konačne fotografije, ovi pikseli bi bili zamaskirani istom tehnologijom kojom se maskiraju i “vrući” (hot) pikseli ili prašina na senzoru.

Iskustva sa EOS-om 650D govore da napredak jeste vredan žrtvovanja jednog broja piksela, kao i da se efekat njihovog nedostatka na konačnom snimku praktično ne može uočiti. Ipak, nadamo se da Canon 100D donosi još bolje performanse, a o tome ćemo više reći nešto kasnije.

Procesor koji sve ovo treba da isprati nije promenjen i u pitanju je Digic 5. U odnosu na Digic 4, koji je krasio EOS 1100D, Digic 5 donosi dosta toga – bolja video podrška, nesumnjivo veća brzina, kao i podrška za više nivoa interne obrade. U praksi bi to trebalo da donese opipljiv pomak po pitanju opštih performansi i najmanjem aparatu u DSLR kategoriji obezbedi performanse kojih se ne bi postideli ni neki skuplji modeli.

Canon Digic 5 procesor *

Čišćenje prašine sa senzora je jedna od stavki koje su izazvale rezignirane komentare fotografske javnosti u slučaju EOS-a 1100D. Ne zato što je taj sistem bio loš, nego zato što uopšte nije ni postojao. Sveopšta štednja koja je pratila kompletnu izvedbu 1100D, nije se (srećom) ponovila i na najmanjem aparatu, pa je i sistem za čišćenje ponovo prisutan. Radi se o tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, na taj način otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom, zaštićenoj posebnim anti-statičkim premazom i uzemljenoj na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

EOS Cleaning System za borbu protiv prašine *

Poznati, dvojslojni 63-zonski iFCL sistem merenja je nasleđen od ostalih Canon aparata. Ovaj senzor merenja svetla osim upadne svetlosti meri i kolorni spektar, istovremeno analizirajući informacije dobijene sa svake od 19 AF tačaka i dajući težište objektu u fokusu, nezavisno od trenutno izabranog AF moda, na šta akronim iFCL i upućuje (intelligent Focus, Colour and Luminance). 63 zone omogućavaju preciznije merenje, budući da prosek osvetljenosti prikupljaju sa bitno manjih pojedinačnih površina, a pošto je poznato da su digitalni senzori posebno osetljivi na crvene tonove, dodatna ravnoteža je postignuta dvoslojnim merenjem, od kojih je svaki sloj osetljiv na različite talasne dužine svetlosti. Jedan sloj je posebno okrenut crveno-zelenom spektru, dok je drugi namenjen plavo-zelenom. Na taj način se maksimalno izbegava pogrešno merenje kada u kadru preovladavaju crveni tonovi, što je inače poznata slaba tačka digitalnih senzora. Modova merenja ima četiri: Evaluative, koji je vezan za sve AF tačke i usrednjava svetlo dobijeno uzorkovanjem cele scene; Partial, koje meri 9% centralne zone kadra; Center-weighted average, koje meri prosek sa naglaskom na centralnu zonu; i Spot, koje meri 4% površine u centru. Na žalost, svetlomer i dalje nije unapređen da spot merenje nudi u odnosu na izabranu AF tačku, što s obzirom na broj AF tačaka, smatramo nedostatkom.

Dvojslojni 63-zonski RGB senzor merenja svetla* (levo) i šematski prikaz zona merenja (desno)

AUTO-FOKUS

Kako se i dalje radi o DSLR-u, EOS 100D poseduje autofokusni sistem koji nam je dobro poznat iz drugih Canon aparata niže klase. Radi se o faznom Multi-BASIS TTL AF sistemu sa 9 tačaka, raspoređenih u obliku romboida, od kojih je centralna krstasta (tzv. „crosstype“), odnosno dvostruko osetljiva.

Procenat kadra koji tačke pokrivaju je osrednji, ali se može reći da omogućava komponovanje bez potrebe za previše rekadriranja. Ponuđena su tri standardna AF moda: One-Shot se najčešće koristi, a u pitanju je mod kojim se fokus izvodi jednokratno i potom zaključava, do okidanja ili otpuštanja AF komande; AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se izabrana meta permanentno prati promenom distance u odnosu na izabranu AF tačku; AI-Focus je mod koji kombinuje prethodna dva, tako što najpre potvrdi fokus jednokratno, a ukoliko detektuje promenu distance, automatski prelazi u Servo mod praćenja.

Svaki od ova tri moda može biti korišćen sa jednom, unapred izabranom tačkom, ili u Automatic Selection režimu, kada aparat sam određuje aktivne tačke, najčešće na osnovu najbližeg objekta koji fokusno polje od 9 tačaka pokriva.

AF-Assist, funkcija pomoćnog svetla prilikom fokusiranja u lošim svetlosnim uslovima, ni na 100D nema namensku lampu, već se izvodi internim blicem, serijom kratkih (i često iritantnih) bljesaka, kojima pomaže AF sistemu. Dobra strana ovakve AF-Assist funkcije je u tome što su pokrivene sve AF tačke, umesto samo centralne, što je često primenjivano rešenje na drugim aparatima. Pored ovog načina, AF-Assist može biti poveren i IC lampi eksternog blica ili ST-E2 wireless transmitera.

Prikaz 9 AF tačaka u tražilu, od kojih je centralna krstasta

TRAŽILO

Tražilo je, uobičajeno za DSLR-ove, optičkog tipa, a kao i kod svih drugih jeftinijih modela, bazirano je na pentaogledalu, kao ekonomičnijem i nešto tamnijem rešenju. Obezbeđuje skromnih 95% prikaza kadra, a uz stepen uvećanja od 0.87x, tražilo čini prihvatljivo udobnim za rad. Maksimalna udaljenost oka od optičkog elementa, pri kojem se može videti kompletan prikaz kadra (tzv. eyepoint), iznosi čak 19mm, pa će korišćenje sa naočarima biti relativno lako. Korekcija dioptrije se vrši u rasponu od -3 do +1, namenskim točkićem koji se nalazi na desnom boku tražila.

Prikaz unutar tražila obuhvata sve uobičajene indikatore i parametre kada su Canon DSLR-ovi u pitanju, a fiksno fokusno staklo poseduje graviran prikaz AF tačaka. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Tražilo EOS-a 100D

Sa informativne strane, tražilo EOS-a 100D pruža dovoljno obiman spektar informacija, koje će se čak i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno emitovane. S leva na desno, tu su: indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator spremnosti blica i njegove high-speed sinhronizacije; indikator kompenzacije snage blica; trajanje ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2 EV, indikator Highlight Tone Priority funkcije; ISO vrednost; indikator posebnog setovanja balansa bele; indikator monohromatskog kolornog stila; raspoloživost memorijskog bafera i indikator potvrde fokusa.
 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Bitno manje dimenzije su nametnule i potrebu za prilagođenim rasporedom komandi. Pogled spreda jeste karakterističan i veoma nalik ostalim Canon DSLR-ovima, ali uz nekoliko očiglednih razlika. Najpre, rukohvat je dizajniran tako da prostor za prste nije otvoren do vrha aparata, već je odozgo zatvoren “platformom” na koju je postavljen dvostepeni okidač. Na ovaj način su pomirene male dimenzije tela, sa i dalje veoma udobnim položajem prstiju, što inače predstavlja jedan od najvećih problema na aparatima manjih gabarita. Primećujemo i bitno drugačiju teksturu gumene obloge na kojoj se nije štedelo, pa je praktično cela desna strana presvučena njom. Za razliku od iritantnog rešenja koje smo kritikovali kod EOS-a 1100D, ovo je prijemčivo na dodir i veoma prijatno čak i nakon dugotrajnog držanja u rukama. Mesto je osigurano i IC receptoru, pa je on smešten na staro mesto, na samom rukohvatu. Centralno mesto prednjeg dela zauzima EF/EF-S bajonet, koji deluje gotovo apsurdno glomazno na aparatu ovih dimenzija, a desnom stranom dominira taster namenjen odbravljivanju objektiva radi demontaže. Iznad njega se nalazi dobro poznati taster za aktiviranje internog blica, a ovaj put je tu i LE dioda za signaliziranje odloženog okidanja i uklanjanje efekta crvenih očiju kada se koristi blic. U donjem delu se nalazi DOF-preview komanda, koja služi za privremeno zatvaranje blende na izabranu vrednost, kako bi fotograf mogao da vidi efekat pre okidanja, nezavisno od režima u kojem se aparat nalazi.

Gornja strana je takođe relativno slična ostalim Canon aparatima, ali uz minimalistički pristup, u skladu sa dimenzijama. Centralno mesto zauzima kućište prizme, skriveno ispod plastike, internog blica i papučice eksternog blica po ISO standardu. Levo se nalaze minijaturni otvori za interni mikrofon i zvučnik, dok je desno set od nekoliko komandi: najupadljivija među njima, selektor modova, zauzima najviše mesta. Nudi 12 položaja. Četiri spadaju u klasične, tzv. “kreativne” modove - Manuelni (P), Aperture Priority (Av), Shutter Priority (Tv) i Programmed Auto (P), dok su tri pozicije potpuno automatske, bez predefinisane namene: Creative-Auto (CA) je mod koji gravitira na pola puta između scenskog i kreativnog, a osnovna namena mu je pojednostavljenje određivanja parametara, koje ne upliće previše tehničkih termina, već slikovito navodi korisnika ka željenim parametrima; No-flash nam je poznat od ranije, a služi za isključivanje blica bez obzira na uslove rada, dok je Scene-Intelligent Auto zamena za nekadašnji “Full-Auto” mod. SCN je skup od šest scenskih modova grupisanih na jednu poziciju, a osim njega je na selektoru dostupno još četiri, po viđenju projektnog tima, najčešće korišćena scenska moda: Portrait, Landscape, Close-up i Moving-subjects. U osnovi selektora modova je tropoložajni mehanički prekidač za uključivanje aparata, koji osim funkcija uključivanja i isključivanja, poseduje i poziciju prelaska u video mod, što smatramo boljim rešenjem nego što je zasebna pozicija na selektoru, pošto obezbeđuje daleko kraće vreme do početka snimanja video zapisa.

Ispred selektora modova je jedini običan taster na gornjoj strani aparata, a namenjen je promeni ISO vrednosti u koracima od 1EV, kako smo i navikli na Canon aparatima nižeg ranga. Desno od njega je kontrolni točkić kojim se, u zavisnosti od izabranog fotografskog ili video moda, vrši selekcija trajanja ekspozicije ili otvora blende. Sasvim napred, tamo gde ga i očekujemo, nalazi se dvostepeni okidač, kojim se vrši fokusiranje, merenje svetla i, konačno, okidanje.

Pogled sa zadnje strane takođe ne odstupa od onoga na šta smo navikli. Dominantni element je (bez dileme) displej. S obzirom na dimenzije tela, njegova dijagonala od gotovo 8cm (3 inča) zauzima najveći deo površine. Nije nam jasno koji se razlozi kriju za preterano veliki okvir oko samog ekrana, ali mislimo da je bilo moguće upakovati ga malo tesnije, tako da manje utiče na raspored komandi. Ovako, one nisu loše raspoređene, ali ostaje utisak da je to moglo bolje. Tik iznad displeja, centralno je postavljeno optičko tražilo, a povrh njega senzor kojim aparat reguliše blizinu lica kako bi privremeno deaktivirao prikaz na displeju i time uštedeo nešto energije. Levo od tražila su dve komande: Menu služi za ulazak u sistem menija, dok se Info koristi za razne namene – njime se displej može isključiti/uključiti, može se pozvati prikaz parametara u klasičnom ili režimu živog prikaza, a može se menjati i količina informacija u režimu pregleda snimaka. Na desnom boku tražila nalazi se točkić za korekciju dioptrije, a desno od njega je komanda za pokretanje režima živog prikaza u fotografskom, odnosno započinjanje/zaustavljanje snimanja video zapisa u video modu.

Gumena obloga zadnje strane aparata, iako nevelika, prostire se na najbitnijem delu i budući da se najčešće nalazi ispod palca desne ruke, obezbeđuje dodatnu sigurnost prilikom držanja. U gornjem delu se nalaze dva od ranije poznata tastera, s tim da im je orjentacija sada vertikalna, pa se sasvim gore-desno nalazi komanda za selekciju aktivne AF tačke, odnosno uvećanje u režimu pregleda i živog prikaza, dok je ispod nje komanda za zaključavanje trajanja ekspozicije, tj. umanjenje prikaza u svim režimima. Koncept kontrole aktivne AF tačke smatramo slabošću Canon DSLR-ova niže kategorije, budući da od korisnika zahtevaju uzastopni pritisak komande za selekciju i zatim izbor aktivne tačke pomoću kursorskih tastera. Ovaj način rada je nepraktičan, spor i provocira greške, pogotovo onda kada je potrebna brža reakcija. Zbog čega nije moguće vršiti direktnu selekciju samo kursorskim tasterima, nemamo jasan odgovor, osim da se na ovaj način neguje jasna distinkcija u odnosu na više klase.

Desno od displeja upadljivo mesto zauzima set kursorskih tastera kojima se vrši izbor aktivne AF tačke, navigacija kroz sistem menija i promena parametara rada. U centru ove komande se nalazi Q/Set taster, a namena mu je potvrda izbora pojedinačnih parametara i opcija i aktivacija Quick Control Screen-a, sistema interaktivne kontrole parametara. Iznad kursorskih tastera se nalazi komanda za kompenzaciju ekspozicije, odnosno izbor otvora blende, u zavisnosti od aktivnog foto/video moda, dok su ispod tasteri za prelazak u režim pregleda snimaka, odnosno njihovo brisanje. Sasvim desno-dole je LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera usled operacija čitanja ili upisa na memorijsku karticu.

MEMORIJA

Suprotno uobičajenoj praksi, odeljak memorijske kartice je smešten ispod zajedničkog poklopca, zajedno sa baterijom. Ovo rešenje je često viđeno na kompakt aparatima i dok tamo retko kad predstavlja ozbiljan problem, na DSLR-ovima ume biti izuzetno nepraktično. Naime, pošto je poklopac bitno veći od slotova koji su ispod njega smešteni, često se dešava da čak i relativno male pločice za montažu na stativ prekriju isti i tako potpuno onemoguće promenu kartice ili zamenu baterije novom, bez da aparat skidate sa stativa i demontirate pločicu. Možda deluje kao trivijalnost, ali u praksi je ovo ozbiljan propust!

Memorijski slot je namenjen karticama Secure Digital standarda (SD), a podržane su sve varijante standarda, od klasičnih, preko SDHC i SDXC. Podrška je obezbeđena i za brze UHS-I podvarijante, a na listi je i Eye-Fi tehnologija bežičnog transfera snimaka, ukoliko se koriste odgovarajući kompatibilni uređaji.

Brzinska zahtevnost novog aparata se kreće u okvirima minimalnog, pošto ni rezolucija, a ni rafal nisu preveliki. Za udoban rad je dovoljno imati SDHC/SDXC karticu klase 6, a poželjno je da ona ipak bude klase 10 ili brža, kako bi i pražnjenje nevelikog bafera trajalo kraće.

Prosečna veličina fajlova ne varira preterano u odnosu na sve prethodne aparate sa kojima EOS 100D deli isti senzor, pa se na karticu kapaciteta 8GB može smestiti u proseku oko 350 RAW, 1300 JPEG ili 260 RAW + JPEG kombinovano, u maksimalnom kvalitetu.

Video segment radi na bitno drugačiji način, pa od memorijske kartice zavisi pre svega da li će video zapis uopšte moći da bude zabeležen. Proizvođač preporučuje kartice minimum klase 6, a mi bismo ipak išli na sigurno i dali prednost klasi 10, jer se u nekim slučajevima sa sporijim karticama može desiti da aparat prekine snimanje, jer kartica ne može da isprati potrebnu brzinu upisa. Ovo je posebno bitno zbog toga što deklarisana brzina ne mora nužno biti i ona realna. Zbog FAT32 standarda upisa fajlova, snimci su limitirani na maksimalno 4GB po fajlu. Protok, koji aparat generiše po minuti video zapisa, zavisi od rezolucije i upotrebljenog stepena kompresije, pa će minut 1080p materijala zauzeti 330 MB, dok će u nižoj HD rezoluciji (720p) zauzeti jednak prostor, što je rezultat dvostruko bržeg framerate-a. Najniža, VGA rezolucija (640 x 480), zauzima 83 MB/min. Tom računicom dolazimo do nekih ~24 minuta video materijala u obe HD rezolucije ili oko 95 minuta koji se mogu smestiti na 8GB karticu.

Odeljak SD memorijskog slota i baterije

BATERIJA

Baterija oznake LP-E12 predstavlja potpuno novi model, koji sa EOS-om 100D doživljava svoju premijeru. Radi se o Litijum-Jonskoj bateriji kapaciteta 875mAh, koji je čak i za nijansu veći nego na LP-E10 bateriji EOS-a 1100D, iako je sama baterija 10 grama lakša. Bez obzira na veći kapacitet, baterija je deklarisana na bitno manje snimaka, pa proizvođač navodi oko 380 snimaka sa punom baterijom po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima. U praksi, kada se live-view retko koristi, a ne forsira se pregled fotografija, možete očekivati i do 450 snimaka sa jednim punjenjem, a taj broj se značajno smanjuje ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis ili neki od algoritama unutrašnje obrade, poput redukcije šuma, uklanjanje vinjeta i hromatskih aberacija i tome sličnog. Režim živog prikaza takođe nije štedljiv, pa možete očekivati svega 150-200 snimaka sa non-stop aktivnim displejem. Za video zapis važi slično - drastično je zahtevniji, ne samo zato što forsira upotrebu displeja (jer se video zapis snima iz režima „živog prikaza“), čak i onda kada samo snimanje nije aktivno, već i zbog permanentno aktivnog memorijskog kontrolera, koji vrši upis na memorijsku karticu. Zbog toga Canon predviđa realni vek napunjene baterije do oko 65 minuta. Čak i uz saznanje da u mali aparat nije moguće staviti veću bateriju, priznajemo da smo pomalo zbunjeni informacijama o jednakom kapacitetu sa prethodnom baterijom, a ipak drastično slabijom autonomijom. Pošto 100D nema ništa od sistema koji bi crpili drastično veću energiju nego kod EOS 1100D, ostaje nejasno zbog čega ovaj aparat “dobacuje” do samo 380 snimaka? Punjenje sasvim prazne baterije traje oko 2 i pô sata.

KONEKTORI

Svi konektori se nalaze na levom boku aparata, ispod gumenog poklopca. Ukupno ih ima četiri. Odozgo na dole, na raspolaganju su mikrofonski 3.5mm stereo ulaz, E3 konektor za daljinski okidač, kombinovani USB 2.0/Audio-video/GPS konektor i mini-HDMI izlaz. Kombinovanim USB-A/V konektorom se aparat može povezati sa računarom, u cilju prebacivanja snimaka ili daljinske kontrole pomoću priložene EOS Utility aplikacije. Isti konektor se može koristiti i za povezavanje sa eksternim analognim displejem, kako za pregled snimaka, tako i za kontrolu aparata u režimu živog prikaza. Za prikaz na eksternom displeju, samo u digitalnoj formi, namenjen je i mini-HDMI konektor. Ukoliko se radi o televizoru koji podržava HDMI-CEC standard, aparat je u režimu pregleda moguće kontrolisati pomoću standardnog daljinskog upravljača.

Konektori: mikrofonski stereo ulaz, E3 remote,
kombinovani Audio-Video/USB/GPS i mini-HDMI

DISPLEJ

Iskreno, po prvi put smo očekivali da će na jednom modernom aparatu displej biti smanjen u odnosu na prethodne modele, a pretpostavka je bila da će to morati da se desi, budući da smanjeni gabariti tela ne dozvoljavaju baš previše prostora za preveliku dijagonalu. Canonov projektni tim je imao drugačije viđenje, pa je 100D ipak preuzeo već ustaljeni displej od 3 inča (skoro 8cm). Tako dolazimo do paradoksalne situacije da manji aparat poseduje veći displej, nego što je posedovao nekadašnji najmanji model – EOS 1100D!

Pošto prostora ipak nema na pretek, Canon 100D poseduje fiksni umesto obrtnog displeja, format je 3:2, a rezolucija 1.040.000 piksela. Displej nema senzor ambijentalnog svetla, pa je za podešavanje inteziteta osvetljenja neophodno koristiti opciju u glavnom meniju, koja omogućava izbor inteziteta osvetljenja u 7 nivoa. Reprodukcija boja je ništa manje od izuzetne, onako kako smo i navikli na Canon DSLR-ovima, a sličan zaključak se može preneti i na ugao vidljivosti, koji je gotovo idealan.

Ustaljena novotarija u poslednje vreme je ekran osetljiv na dodir. Upotrebljen je napredan „kapacitivni“ ekran koji reaguje na dodir, za razliku od starijih rezistivnih koji reaguju na pritisak, a još uvek egzistiraju na većini GPS uređaja. Kapacitivnim ekranom je postignuta daleko veća osetljivost, a samim tim i preciznost. Procenat situacija u kojima ekran nije odreagovao kako smo želeli je mizerno mali, pa se može smatrati statistički nevažnim. Same operacije koje su korisnicima na raspolaganju na ovaj način, obuhvataju skoro sve – od podešavanja osnovnih parametara, izmene važnijih setovanja i opcija, pa sve do izbora aktivne fokusne tačke ili samog okidanja. U režimu pregleda snimaka je situacija slična. Na raspolaganju su svi pokreti na koje smo navikli na telefonima sa ekranima osetljivim na dodir, od skrolovanja do uvećanja ili umanjenja prikaza. Srećom, za one kojima se ova novotarija neće preterano svideti, Canon je obezbedio i mogućnost njenog isključivanja, pa displej možete tretirati kao i svaki drugi.

Ekran osetljiv na dodir postojanje funkcije poput Quick Control Screen čini logičnijim nego ikad. Svim opcijama je moguće lako pristupiti, a obim informacija i parametara je takav da neće biti previše komplikovano navići se i iskoristiti mogućnost brze navigacije i upravljanja. Ako se ranije niste susretali sa Quick Control Screen funkcijom, samo da napomenemo da se radi o svojevrsnoj zameni za statusni displej, što je posebno zgodno za rad sa stativa, kada je aparat u visini očiju i kada je statusni displej zaista teško videti. Ova funkcija se poziva pritiskom na Q/Set taster na poleđini aparata, nakon čega će prikaz na ekranu poprimiti sledeći izgled:

Quick Control Screen: Prikaz parametara i ponuđene teme

Obim parametara obuhvata sve što može zatrebati, pa i više od toga: indikator izabranog moda; trajanje ekspozicije; otvor blende; ISO vrednost; Highlight Tone Priority indikator; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); skalu svetlomera raspona ±3 EV sa AutoExposure Bracketing markerima; indikator kompenzacije snage blica; Eye-Fi indikator; izabrani kolorni stil; balans bele; korekcija balansa bele; WB bracketing; Auto Lighting Optimizer indikator; fokusni mod; režim okidanja; mod merenja svetla; kvalitet snimanja; status baterije i GPS-a; multi-shot NR indikator i broj preostalih snimaka do punjenja memorijskog bafera.

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) je na DSLR-ovima ranije bio potpuno zapostavljen, da bi popularizacijom video moda naglo dobio na značaju, iako njegova upotrebljivost nikako nije ograničena samo na video zapis. I pored svih unapređenja koja su se dogodila u poslednje vreme, fotografisanje u položaju aparata ispred sebe je i dalje problematično sa krupnijim aparatima, a kako EOS 100D ne spada u takve, zanimalo nas je kako će se pokazati novi Hybrid-CMOS AF II, hibridni fokus u LV režimu, koji teži da poboljša kako performanse, tako i tačnost. Naravno, LV će i dalje ostati daleko najupotrebljiviji pri radu sa sa stativa, najčešće u kontrolisanim uslovima.

Da podsetimo, da bi prikaz sa senzora bio moguć u LV režimu, mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora, pošto je za njegovo funkcionisanje neophodno da ogledalo bude u svom donjem položaju. Iz tih razloga, LV režim poseduje sopstveni, nezavisni sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i uglavnom, do sada su ga krasile neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, oduvek bila preciznost i tu se ništa nije menjalo, dok su one loše, slaba brzina i operativnost u uslovima slabog svetla, važile za glavni faktor zbog kojeg ovaj način fokusa nije postigao popularnost na DSLR aparatima. Canon EOS 650D je bio prvi Canon koji je hibridnim fokusom promovisao napredak na tom polju, a slede ga 700D i EOS M. Iako predstavljen u istom trenutku kada i 700D, EOS 100D donosi drugu generaciju ove tehnike fokusa. Prvobitna ideja je zasnovana na faznim ćelijama ugrađenim u glavni senzor, kada se posebnim algoritmom vrši fazno poređenje projekcije na tim ćelijama u toku fokusiranja i time na neki način simulira konvencionalni AF senzor. Kada je fokusna ravan dovedena u okvir tolerancije, klasičan kontrastni fokus preuzima stvar i precizno dovršava operaciju.

Najveća razlika u odnosu na prvu iteraciju hibridnog fokusa je u prostiranju faznih ćelija na glavnom senzoru. EOS 650D ih je imao koncentrisane na vrlo maloj površini u centru kadra (svega oko 10%), te je hibridni fokus funkcionisao samo dok je fokusno polje u okviru te površine. Ukoliko biste fokusno polje pomerili van, fokus bi radio oslanjajući se isključivo na CDAF tehniku, što je imalo svoje očigledne implikacije na brzinu, ali i sposobnost rada u lošim svetlosnim uslovima. Na EOS-u 100D, hibridni fokus je dostupan na bitno većoj površini, što se može videti i na sledećoj ilustraciji:

Fokusno polje u LV režimu u odnosu na fazni fokus

80% pokrivenosti kadra faznim ćelijama na glavnom senzoru osigurava potpuno drugačiji nivo kontrole i brzinu fokusa. Krajnji rubovi kadra ipak nisu pokriveni, a razlozi su vrlo jednostavni - zbog pada oštrine na rubovima većine objektiva, fokus bi na krajnjoj periferiji kadra bio gotovo neupotrebljiv, pa je izabrano da on jednostavno ne bude na raspolaganju, kako bi se predupredilo svako neadekvatno rukovanje. S druge strane, 80% površine senzora predstavlja suštinski više nego što ijedan fazni senzor može da ponudi, nezavisno od brenda, te u krajnjem slučaju možemo biti i više nego zadovoljni.

Podela autofokusnih modova i metoda je drugačija nego u klasičnom režimu rada, uz neke specifičnosti. Kontrastnih metoda fokusa ima ukupno tri, a već neko vreme ih znamo sa drugih Canon DSLR-ova. Podrazumevani metod je Face+Tracking koji radi dvojako. U slučaju da su u kadru prisutna lica, AF će njima dati prioritet i pratiće njihovu poziciju u kadru. Ukoliko je aktivno kontinualno fokusiranje, lica će biti ispraćena i fokusom, a prioritet će biti na licu najbližem objektivu. Kada u kadru nema lica, ovaj metod će funkcionisati identično kao i FlexiZone – Multi.  Ovaj drugi mod po redu permanentno prikazuje celo fokusno polje (onih 80% kadra), izdeljeno na 31 zonu i u suštini se ponaša kao i Auto-selection AF, dajući prioritet najbližim motivima u kadru. Pritisak na Erase taster 31 zonu pretvara u 9 većih, koje se mogu ručno selektovati i na taj način ubrzati rad. FlexiZone – Single je ono što nam je u LV-u poznato sa starijih Canon aparata i predstavlja metod kojim se jedno fokusno polje fleksibilno pomera po kadru i fokus održava samo na njemu. Takođe funkcioniše i u kontinualnom i u režimu jednokratnog fokusiranja. Kada su uslovi rada u pitanju, CDAF je deklarisan na 0-18EV, što je tek za pola blende skromniji raspon u odnosu na glavni AF senzor. Canon napominje da će CDAF najbolje funkcionisati sa najnovijim STM (Stepper-Motor) objektivima, koji poseduju Focus-By-Wire tehnologiju elektronski pogonjenog fokusnog prstena, koji je nečujan i samim tim najprikladniji za video potrebe. Ova preporuka se može protumačiti i kao svojevrsna najava celog niza STM objektiva u narednom periodu.

Naravno, Quick-AF mod, kada se privremeno aktivira sistem faznog fokusa, i dalje je u opticaju, za eventualne retke situacije gde novi CDAF neće uspeti da se izbori sa premalo svetla i sličnim poteškoćama. Manuelno fokusiranje, poslastica kojom LV pruža savršenu kontrolu dubinske oštrine, pozicije fokusa i sličnog, potpomognuto je opcijom uvećanja prikaza u dva nivoa – 5 i 10 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti. Kada je aktivno upravljanje pomoću ekrana osetljivog na dodir, pozivom Quick Control Screen-a (Q/Set komanda) se parametri mogu menjati interaktivno:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža za kadriranje:

Pomoćna mreža u tri varijante

Merenje svetla se u ulaznoj (entry-level) klasi Canona već neko vreme ne svodi samo na Evaluative, pa nije iznenađenje što i EOS 100D poseduje malo sofisticiraniji sistem određivanja optimalne ekspozicije. Po sistemu rada su veoma slični svojim pandanima u klasičnom modu rada: Evaluative vrši uzorkovanje proseka cele scene, ali prvobitnom analizom 315 zona na koje je ceo kadar podeljen. Partial merenje funkcioniše slično kao i istoimeno merenje pomoću konvencionalnog svetlomera, što znači da je merenje ograničeno na samo jedan deo kadra, i obuhvata zonu od 10%. Center-weighted Average mod merenja je takođe prisutan. Kao što je poznato, i on meri prosek cele scene, ali sa 75% akcenta na središnji deo kadra. Tu je i Spot  merenje koje meri veoma malu površinu od svega 2.6%, zanemarujući ostatak kadra. Merenje je operativno u rasponu od 0-20EV, što znači da većih iznenađenja može biti samo u ekstremnim situacijama.

Prikaz je precizan, verodostojan i izuzetno fluidan, zbog čega se osećaj preskakanja frejmova ne javlja ni u kom slučaju, nezavisno od uvećanja ili izabranih parametara. Exposure Simulation funkcioniše besprekorno i operativan je u svim režimima rada, ali se (za razliku od opcije na naprednijim Canon aparatima) ne može isključiti, što može predstavljati problem u slučaju da koristite neki od 3rd-party bliceva ili okidača bez mogućnosti E-TTL komunikacije sa aparatom. U slučaju korišćenja E-TTL kompatibilnih bliceva, aparat će sam isključiti ovu funkciju, kako bi omogućio vidljivost i kada parametri nisu odgovarajući, pošto merenje ne uzima blic u obzir. Promena parametara je neograničena i sa te strane je Canon trenutna referenca, jer pruža sve što korisniku može zatrebati – od promene osnovnih parametara, kao što su ISO vrednost, otvor blende i trajanje ekspozicije, pa do onih specifičnih kao što je promena kolornih stilova, balansa bele i tome slično. Novinu predstavlja mogućnost primene jednog od sedam kreativnih filtera čiji se efekat može videti u realnom vremenu, što smo imali prilike videti na, nedavno takođe predstavljenom i od strane tržišta ne baš proslavljenom, EOS-u 700D. Iako ne baš značajna novina, ova opcija na delu pokazuje i svu moć novog procesora, jer je ovakvo nešto bilo nezamislivo pre par generacija.

Okidanje u LV režimu može biti klasično ili dodirom ekrana. Dodirom je moguće izvršiti i fokusiranje i okidanje i ne sumnjamo da će neki zavoleti ovu opciju.

VIDEO

Canon 100D je video segment skoro u potpunosti preuzeo sa 650D, uz nekoliko sitnijih izmena. Osnovne proporcije video zapisa su 16:9 i ponuđene su dve popularne HD rezolucije – višu od 1920x1080 (tzv. 1080p), u 24/25fps za PAL, odnosno 30fps za NTSC standard i nižu od 1280x720 (720p) u 50fps za PAL, odnosno 60fps za NTSC. Ponuđena je i najniža, 4:3 VGA (640x480) rezolucija, u 25/30fps.

Zapis se enkoduje varijabilnim bitrate-om (VBR), realtime u MPEG-2 (H.264) formatu i zajedno sa nekomprimovanim stereo PCM zvukom u 16-bita i 44KHz, pakuje u MOV kontejner. Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32 fajl sistem, korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. U sprezi sa kvalitetom kompresije koju izvodi enkoder, to omogućava snimanje do oko 12minuta u maksimalnoj rezoluciji, odnosno 30 u najnižoj. Varijacije su moguće u zavisnosti od uslova snimanja, sa posebnim akcentom na prisustvo svetla. U uslovima lošeg svetla, kada se forsira upotreba viših ISO vrednosti, šum utiče i na veći izlazni fajl.

Kontrola snimanja je fleksibilna i omogućena u potpuno automatskom ili manuelnom režimu, brzinama zatvarača koje se kreću od 1/30 do maksimalnih 1/4000. Zatvarač se podešava prema unapred definisanim koracima, standardnim za fotografiju. Za manje upućene – brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač (bliži izabranom framerate-u) daje zamućenije frejmove, što rezultuje „mekšom“ projekcijom, bližoj filmskoj tehnici snimanja. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a nije je preporučljivo menjati u toku snimanja, zbog skokovitog prelaza, koji je karakterističan za dijafragmu fotografskih objektiva. ISO vrednost takođe nije ograničena, a funkcioniše i u AutoISO modu, kada će snimatelja maksimalno poštedeti potrebe za čestim intervencijama, posebno u situacijama koje uključuju dinamičnije svetlo i uopšte, čestu promenu uslova.

Druga iteracija hibridnog fokusa je, za razliku od situacije sa EOS-om 650D, ovaj put donela opipljiv pomak u pogledu performansi. Kako u smislu brzine, tako i u smislu tačnosti. Fokus je brži, sigurniji i bez previše nepredvidivih skokova fokusne ravni, a ukoliko poštujete preporuku proizvođača i koristite moderne objektive opremljene stepper motorom (STM), možete očekivati još bolji rezultat! Evidentan napredak je moguće uočiti čak i prilikom korišćenja kontinualnog fokusa... istina, ne na način kako se to očekuje od konvencionalnog faznog fokusa, ali ipak daleko bolje nego što je to bilo.

Zvuk se snima 16-bitno, 44HKz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Bez dodatne opreme, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mikrofonu. Ulazni signal može biti kontrolisan potpuno automatski, kontinualnom kalibracijom ulaza (tzv. Auto Gain Control) ili ga je po potrebi moguće setovati i potpuno ručno, preciznošću od 64 koraka na skali, vodeći se peak-metrom kao pokazateljem optimalne snage. Uz to, postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar. Interni mikrofon je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela, a nepoželjne zvukove iz tela nije moguće eliminisati, tako da je preporučljiva nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku.

Ostatak podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma, zbog procesorske zahtevnosti, nije podržano u toku video snimanja, pa je za tu namenu moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera na računaru.

BLIC

Canon EOS 100D poseduje primetno slabiji pop-up (interni) blic vodećeg broja 9.4, a pokriva ugao maksimalne širine 18mm (29mm ekvivalentno) na ISO 100. Podržan je važeći E-TTL II algoritam, kada je raspon snage moguće kompenzovati do ±2 blende, a može raditi i u manuelnom modu, kada je minimalna snaga 1/128. Pošto posebna AF-Assist lampa nije na raspolaganju, kao i na ostalim Canon telima interni blic se, pomoću niza kratkih bljesaka, koristi za tu namenu. Bljesak blica može biti postavljen na prvu (na početku okidanja) ili drugu zavesicu (na kraju okidanja, radi prikupljanja što veće količine ambijentalnog svetla), a FEB (Flash Exposure Bracketing) nije na raspolaganju.

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć znatno efektnija, a privlači mnogo manju pažnju. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu. Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/200, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/200 ili automatski određenu. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intezitetom, određenom učestalošću.