Canon EOS 100D, Test

TEST KIT OBJEKTIVA

Canon EOS 100D pripada kategoriji aparata uz koji je kit objektiv praktično obavezan deo ponude. I sve prodajne statistike kažu da čak dve trećine kupaca najjeftinijih DSLR-ova praktično i ne skida najjeftiniji kit objektiv. Specifične dimenzije ovog aparata nekako vape za jednako specifičnim kit objektivom, a iako je EF 40mm f/2.8 STM dovoljno privlačan da svojim dimenzijama bude komplementaran deo nekakvog minijaturnog kompleta, Canon se odlučio da uz “najmanji DSLR na svetu” ponudi samo standardni zum, ovaj put u STM izvedbi, koja je istovremeno ponuđena i kao kit uz EOS 700D. Šta je tu je. Rekli bismo da u marketinškom timu velike kompanije nedostaje dalekovidosti, jer se 100D lako može nametnuti kao adekvatan argument u korist DSLR-a kao alternative MILC aparatima, upravo za one koji žele manje i lakše, ali se ne žele odreći ogledala i optičkog tražila.

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – 18-55 IS STM

CANON EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM

Iako su mnogi nakon prvog predstavljanja brže bolje požurili da novu STM verziju povežu sa starom i proglase je optički identičnom, iz optičke konstrukcije se vidi da to nipošto nije identičan objektiv. Čak je sasvim drugačiji što se optičke formule tiče, pa se postavlja pitanje da li to ima nekakve pozitivne implikacije i na optičke performanse. Sa zadovoljstvom ćemo to pokušati da utvrdimo. Najpre da vidimo kako se novi objektiv nosi sa hromatskim aberacijama, a istovremeno ćemo pogledati i kako se novi aparat nosi sa uklanjanjem istih:

Na žalost, poboljšanja u ovom pogledu nismo u mogućnosti da registrujemo. Način ispoljavanja lateralnih hromatskih aberacija, koje se manifestuju kao poprečno rasipanje boja, a koje se inteziviraju kako se od centra kadra krećemo ka periferiji, jednak je u odnosu na stari model ovog objektiva (EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II), a srećna okolnost je što Canon 100D, kao i nekoliko poslednjih DSLR-ova ovog proizvođača, poseduje opciju uklanjanja ove optičke anomalije u realnom vremenu, korišćenjem namenskih profila koji su smešteni u memoriji aparata. Kao što se sa isečka desno može videti, efikasnost je u slučaju ovog objektiva stopostotna, pa JPEG format neće zadavati glavobolje onima koji ga obilato koriste. Naknadno uklanjanje hromatskih aberacija sa JPEG snimaka je mnogo nezgodnija opcija, pa je od izuzetne važnosti da ovo funkcioniše dobro.

Oštrina predstavlja jednu od najvažnijih osobina objektiva. Nije da se od najjeftinijeg objektiva u ponudi može (i treba) očekivati čudo, ali poželjno je da objektiv, makar i slabije oštrine, bude što uniformniji na celom rasponu, kako bi se na njega uvek moglo računati sa predvidivim rezultatima. Pogledajmo kako se novi 18-55 IS STM nosi na najširem kraju i širom otvorene blende:

Primećujemo blago prisustvo aksijalnih (longitudinalnih) hromatskih aberacija („purple fringing“) koje se javljaju nezavisno od pozicije u kadru i iz sasvim drugačijih razloga u odnosu na lateralne hromatske aberacije. Ispoljavaju se kao senka ljubičasto/roze nijanse koja utiče na mikrokontrast i u nepovoljnim situacijama drastično narušava krajnji kvalitet snimka. Srećom, ovde je nema u prevelikim količinama, a istog inteziteta je bila i na starom kit objektivu, iako je na prvoj stabilisanoj verziji nije bilo ni u tragovima. Oštrina je sasvim solidna, ali ne bismo mogli reći da je nešto naročito bolja nego ranije. Periferija kadra jeste delimično poboljšana u pogledu oštrine, ali se pojačalo i vinjetiranje (stepen osvetljenosti kadra na periferiji snimka je slabiji).

Privrtanje blende na f/5.6 menja situaciju:

Aksijalne hromatske aberacije su u potpunosti nestale, a oštrina je pobojšana kako u centru, tako i na periferiji kadra. Isto važi i za mikrokontrast i delimično za vinjetiranje koje je sada manje izraženo. 24mm bi trebalo da popravi situaciju:

Kao što je i bilo za očekivati, 24mm daje nešto oštriji rezultat, što se posebno može primetiti na periferiji kadra. Mikrokontrast je ostao na istom nivou, a i vinjetiranje je nešto umerenije nego na 18mm. Pogledajmo kako stvari stoje na 35mm:

35mm bi se moglo uzeti kao idealna žižna daljina („sweet spot“) ovog objektiva, jer je na njoj oštrina najveća i u centru, ali i na periferiji kadra. Poslednji isečak je napravljen iz snimka urađenog na krajnjih 55mm:

Ovde na delu vidimo potpuno identičnu manu koju je imao i prvobitni EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS, i njegov naslednik sa sufiksom „mark II“, a to je vidljiv pad oštrine na celom kadru. Snimak ne bismo mogli nazvati mutnim, ali mu nedostaje mikrokontrast i jednostavno – vidi se pad performansi u odnosu na sve prethodne isečke. Uniformost tako nije postignuta ni ovaj put, mada treba imati u vidu da će i pored toga ovaj objektiv i dalje biti idealan za početak, za sve laike i entuzijaste koji još nisu u stanju da odluče o svojim prioritetima. Na taj način će imati objektiv za upoznavanje sa novim aparatom, a gubitak u zameni ni u jednoj varijanti ne može biti veliki, jer je i osnovna cena najmanjeg kit modela u ukupnoj ceni i dalje simbolična. Ako na sve ovo dodamo i promene u fizičkom smislu, koje se tiču FTM-a, nerotirajućeg prednjeg elementa i brzine fokusa, vrlo je malo argumenata protiv ovog pristupačnog objektiva.

Poslednja stvar koja se tiče sprege optike i senzora je difrakcija. Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim ulgom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako novi Canon prve znake difrakcije (u teoriji) može pokazati već na blendi f/6.6, mada se ona vizuelno, sa prosečno oštrim objektivima i uz prisustvo AA (Anti-aliasing/Low-pass) filtera teško može uočiti na blendama većim od f/10. Kako efekat difrakcije izgleda kada se uporede na drastičnom primeru, možemo videti na sledećim isečcima:

Epilog testiranja ovog objektiva nije iznenađujuć u bilo kom pogledu. Radi se o solidnom i za svoju cenu više nego sjajnom kit objektivu, koji će uspešno premostiti period do kupovine superiornijeg, a u nekim slučajevima ostati čak i kao jedini. Ima svojih mana, ali su one takve da neće u većoj meri moći da sputaju laike, a u nekim slučajevima čak i iskusne korisnike. Njegova glavna mana su, na neki čudan način, dimenzije. Bez ozbira što su one u poređenju sa većinom drugih objektiva male, u kombinaciji sa 100D deluje gotovo neverovatno veliko, pa ne sumnjamo da će mnogi potražiti adekvatnije rešenje, poput EF 40mm f/2.8 STM ili EF 35mm f/2.