Canon EOS 60D TEST

3. ISO TEST, RAW

Uprkos tome da predstavlja tek jedan segment poželjnih karakteristika digitalnog senzora, ISO performanse su se poslednjih godina ustalile skoro kao najbitniji element u poređenju aparata i ocenjivanju kvaliteta njihovog senzora. S druge strane, insistiranje samo na detaljima, uz zanemarivanje performansi u lošim svetlosnim uslovima, takođe je loše za prosečnog fotografa. Istina je, naravno, negde u sredini, a pošto smo u prethodna dva poglavlja testa videli šta Canon 60D nudi kada je reprodukcija detalja u pitanju, red je da sada pogledamo gde se ovaj aparat nalazi kada se radi o „low-light“ uslovima.

Pre no što se upustimo u prebrojavanje „čestica“ šuma na 100% isečcima, reći ćemo da, kada je ova materija u pitanju, posebnu znatiželju izazivaju baš ovakvih senzori visoke rezolucije. Canonu je u proteklom periodu najviše zamerano upravo zbog potenciranja rezolucije u APS-C segmentu, jer je viša rezolucija, odnosno gustina piksela, oduvek važila za glavnog generatora šuma na višim ISO vrednostima. Konstrukcija senzora i profil mikrosočiva na njemu, omogućili su EOS-u 7D, a nakon njega i 550D, da se iskažu baš tamo gde je bilo očekivano da će podbaciti – u high-ISO performansama.

RAW, kao osnovni format snimanja, u startu daje snimke sa evidentno više šuma u odnosu na JPEG, zauzvrat nudeći mogućnost znatno lakšeg uklanjanja, uz bolje očuvanje detalja. Uz očekivanja da slična situacija ostane aktuelna i sa 60D, proverićemo kako stoje stvari, a sučeljavanje ćemo opet izvesti između iste trojke, među kojima su (osim 60D) Canon EOS 40D i Nikon D7000.

Ista studijska scena i dalje će nam služiti kao reper. 100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade. Uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 800, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo 60D, u sredini 40D i desno D7000):

Verovatno najviše znatiželje izaziva poređenje EOS-a 60D sa glavnim konkurentom – Nikonom D7000. Razlike nisu drastične, kako je u početnu najavljivano, ali postoje. Do ISO800, one su akademskih razmera i svode se na učinak nešto jačeg AA filtera kod Nikona, za šta argumente treba tražiti u nešto nižoj konturnoj oštrini isečaka sa D7000, uprkos tome što je korišćen objektiv koji je u rangu Canonovog „normalca“. Iznad ISO 1600, pa sve do 6400, prednost D7000 ostaje konstantna, u okvirima koji se kreću do 1/3 blende, a zasluga su AA filtera, ali i nešto jače osetljivosti senzora u Nikonu. Koliko je mala prednost u oštrini koju demonstrira 60D, tolika je mala i prednost u suzbijanju kolornog šuma kod D7000, koji i najviše narušava kvalitet kod oba aparata. Naravno, ne treba ignorisati premda malu, sasvim očiglednu prednost senzora D7000, a pažljiviji pristup algoritmu unutrašnje obrade doneo je Nikonu i dodatnu prednost na softverski dobijenom ISO12800, koja deluju nešto čistije, nego što je na Canonu. U celoj kombinatorici možda je najzanimljivije kako se snašao stari lav – Canon EOS 40D. Iako dobacuje svega do ISO3200 (i to uz softverski „boost“), ovaj aparat je odradio zadatak više nego odlično, prkoseći generacijskoj razlici. Očekivali smo ozbiljnije poljuljanu poziciju Canonovog CMOS-a od 18MP, ali se to ipak nije desilo.

Isto poređenje ćemo napraviti i na noćnoj sceni, koja provocira jaču pojavu šuma:

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade. Uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 800, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo 60D, u sredini 40D i desno D7000):

Malo je toga što se može reći, a da bude originalno, tj. da ne ponovimo po treći put ono što smo i ranije govorili, analizirajući isti ovaj senzor. Nekako se čini da dalji napredak po pitanju low-light performansi nije moguć. Barem sa trenutno aktuelnom tehnologijom – onom koja nam se servira u paketu sa aparatima poslednje generacije. Dakako da progres retko kad može biti revolucionaran, a pojedinačni skokovi u performansama aparata obično bivaju praćeni i odgovarajućim stepenom kompromisa. Kod senzora Canona 60D njih nema previše, a pohvalno je to što rast rezolucije nije ugrozio ISO performanse, jer su na nivou piksela, one sasvim konkurentne sa nekadašnjim liderom u ovoj oblasti, EOS-om 40D. Štaviše, kada se gleda u odnosu na isti format štampe/prikaza, snimak sa 60D i D7000 deluje još i finije nego 40D, jer se sitniji pikseli šuma utapaju u veću rezoluciju. Napredak se vidi i na polju očuvanja kolorita na najvišim ISO vrednostima, ali i po načinu „distribucije“ kolornog šuma na snimku, gde je pojava „bendinga“, tj. ispoljavanje šuma u „pojasevima“, vrlo retka (da ne kažemo – nepostojeća) pojava.

Smanjeni zazor među ćelijama na senzoru i niži profil mikrosočiva su omogućili da 18MP Canon CMOS-a ima high-ISO performanse za respekt. I dalje to nije konkurentno u odnosu na „full-frame“ senzore (niti je verovatno da će ikada biti), ali možemo konstatovati da se današnji, čak i najmanji aparati, sve manje „plaše“ mraka, na radost fotografa, za koje ova činjenica znači pre svega odlaganje trenutka kada se, zbog nedostatka blica u lošim svetlosnim uslovima, aparat pakuje u torbu.

Kada govorimo o samom šumu i njegovom karakteru, ponovićemo da je 7D prvi put prikazao krivu rasta šuma koja je pravolinijska, a stepen rasta konstantan, za razliku od ranijih primera gde su najniže ISO vrednosti prilično čiste i jedva da se razlikuju, dok se više ISO vrednosti naglo zagušuju šumom. Isti trend je nastavljen i na 550D, a danas ga vidimo i na 60D. Ponovo možemo da konstatujemo isto što smo rekli u slučaju studijskog poređenja sa Nikonom D7000 – prednost Nikona ostaje gotovo konstantna, iako minorna, a može se pripisati nešto jačem AA filteru i većoj osetljivosti senzora. Kakve god bile, razlike nisu dovoljne da bi u realnom radu mogle biti primećene.

Upotrebljivost pojedinačnih osetljivosti je priča za sebe. Na pitanje upotrebljivosti ISO 1600 ne treba ni trošiti reči, jer je to danas već odavno uvežbana tačka, praktično kod svih brendova. Situacija nije loša ni iznad toga. 3200 je dovoljno čist, da će uz tek površno čišćenje biti moguće očuvati visok nivo detalja, dovoljnu oštrinu i odličan kolorit. Slično se može reći i za ISO4000, dok na ISO5000 šum već počinje svoj agresivni uticaj. Kolorni šum je nešto gušći, i dalje je uniformnog karaktera, i još uvek ga je lako očistiti. Ukoliko tačka fokusa nije idealno izabrana, ili objektiv nije ispratio situaciju dovoljno oštrom reprodukcijom, verovatnije je da će dooštravanje biti teško izvesti, a da ono prođe bez vidljivog pojačanja šuma. Ipak, kada se odmeravanju ekspozicije i prikladnom WB-u da primat, nema razloga lišiti se ni ISO 6400. Uz poklanjanje naročite pažnje obradi i čišćenju, koje će održati balans između detalja i količine šuma, ISO6400 može dati snimke koji će vas verovatno podsetiti na film. Za ISO12800, kao softverski postignutu vrednost, već nema mesta nekoj radosti. Ukoliko su snimci relativno dobro osvetljeni (iznad granice minimuma), i iz najviše vrednosti je moguće izvući upotrebljive snimke, ukoliko ne insistirate na velikoformatnoj štampi i zadržavanju velike količine detalja. Uz smanjenje rezolucije na polovinu (ili manje), ISO12800 postaje i više nego upotrebljiv, uz potrebu da se držite RAW formata.

Da ne bismo celu analizu sveli samo na suvoparno teoretisanje, pogledajmo par primera urađenih na višim ISO vrednostima, u RAW formatu. Provukli smo ih kroz Adobe Camera RAW 6.2, očistili od šuma ACR-om ili Imagenomic Noiseware-om, a zatim izvezli fotografije u nekoliko različitih rezolucija:

Canon EF 16-35mm f/2.8L USM @16mm f/2.8, ISO 6400, (ACR NR): 18MP , 10MP , 6MP , 2MP

Canon EF-S 10-22mm f/3.5-4.5 USM @22mm f/3.5, ISO 6400, (ACR NR): 18MP , 10MP , 6MP , 2MP

Canon EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM @40mm f/8, ISO 12800, (ACR NR): 18MP , 10MP , 6MP , 2MP