Nikon D3200 Test

TELO

Osnovni dizajn tela nije suštinski promenjen u odnosu na D3100, a možda i najveću pažnju privlači jedan sasvim nebitan detalj – redizajn crvene „obrve“, zaštitnog znaka Nikon DSLR-va godinama unazad. Sada je stilizovan drugačije. Mnogima manje prijemčivo nego ranije, a nekima i lepše.

Standardno za klasu u kojoj se nalazi, Nikon D3200 je napravljen od plastike, a konstrukcija je ojačana metalnom strukturom. Sve zajedno, to čini telo mase 505 grama i dimenzija gotovo identičnih onima na D3100, koje iznose 125 x 96 x 76.5mm. U praksi, razlike su diskretne i, ukoliko niste navikli na stariji model, sva je prilika da ćete teško primetiti da se radi o novom aparatu. Njegova ergonomija je onakva kakva se i očekuje od aparata ove klase. Relativno lagano i minijaturno telo, solidno leži u ruci, s obzirom na dimenzije koje ga krase, a prosečni objektivi koji će na njemu najčešće biti korišćeni, neće naročito uticati na udobnost. Rukohvat je plitak, ali pošto aparat nije masivan, to neće previše smetati. S druge strane, ukoliko na njemu budete koristili masivnije, svetlosno jače objektive, težište će izrazito biti na njima, što će stvoriti priličan zamor ruku. Robustnost entry-level tela nikad nije važila za izuzetnu. Naravno, to ni izdaleka ne znači da je D3200 nežan aparat, već da se ne odlikuje telom od legure magnezijuma, koje iz istog razloga nije zaptiveno, niti otporno na lošije vremenske uslove. Predviđeni vek zavesice iznosi 100.000 okidanja, u skladu sa važećim standardima.

Pošto D3200 spada u APS-C tela (odnosno „krop“, u Nikon terminologiji poznata još i kao DX), kompatibilnost se prostire na celu gamu DX optike, a delimična podrška je obezbeđena i za najveći broj starijih objektiva, namenjenih čuvenom Nikon-F bajonetu. Zbog odsustva „šrafcigera“, naročitog motora u telu kojim se pogoni autofokus na starijim autofokusnim objektivima, podrška za njih je moguća samo sa manuelnim fokusom, dok je AF potvrda rezervisana za AF-D i AF-I objektive. Iz istog razloga, Nikon poslednjih godina lagano menja starije objektive novima iz AF-S serije, čija je funkcionalnost potpuna, nezavisno od tela na koje se montira. Takođe, podrška za sve modove snimanja je obezbeđena samo u kombinaciji sa objektivima koji raspolažu elektronikom, poput onih koji nose „D“ i „G“ sufiks, dok je one bez elektronike (Non-CPU) moguće koristiti isključivo u potpuno manuelnom modu. Sažeta tabela će pružiti jasniju sliku: 

Lista podržanih objektiva

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

U odnosu na prethodnika, Nikon D3200 je počašćen senzorom prilično neverovatne rezolucije od celih 24.2 MP (precizno 6016 x 4000). Mogli bismo reći – prilično neočekivano za klasu kojoj D3200 pripada. Radi se o senzoru izrađenom u CMOS tehnologiji, 3:2 odnosa i dimenzija 23.2 x 15.4 koje ukazuju na APS-C format (Advanced Photo System type-C; u Nikonovoj terminologiji označenog još i kao „DX“). FOV (Field-of-view) je 1.5x, što označava širinu vidnog polja u odnosu na senzor punog formata („full-frame“ ili 35mm format). To znači da množenjem žižne daljine naznačene na objektivu, multiplikatorom 1.5, dobijamo ekvivalentnu žižnu daljinu objektiva na FF senzoru. U prevodu, kada raspon kit objektiva, AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR, pomnožimo sa krop faktorom 1.5, dobijamo da taj objektiv na Nikonu D3200 pruža vidni ugao ekvivalentan objektivu raspona 27-82.5mm na full-frame senzoru (36x24mm). Ovakav vidni ugao, iako žrtvuje širinu, pogoduje ljubiteljima akcione fotografije koja uključuje velike radne distance, budući da svojim množiocem nadomešćuje nedostatak milimetara na objektivu.

Koliko je ovoliki rezolucijski skok opravdan, dobro je pitanje, ali je činjenica da će njegov konvencionalni dizajn (klasičan Low-Pass/Antialiasing filter) vršiti priličan pritisak na postojeću optiku. Objektivno, čini nam se da je „stari“ senzor iz D3100 prerano penzionisan, iako je itekako imao šta da pokaže. Osim toga, ovako naglo podizanje donje lestvice znači samo jedno – megalomanske rezolucijske aspiracije u gornjem segmentu, što neizostavno postavlja pitanje isplativosti, kako kroz pitanje resursa, tako i kroz pitanje podrške u vidu kvalitetne optike. A realno, teško je za očekivati da će naslednik D5100 i D7000 imati identičan senzor.

Osetljivost senzora je takođe povećana u odnosu na D3100 i to za jednu blendu. Tako sada bazni ISO raspon ide od 100 do 6400, dok je maksimum ostao na softverski postignutih ISO 12800 (H), a izbor je ograničen u koracima od jedne blende.

Nikon CMOS senzor rezolucije 24 MP*

Na polju ISO raspona, Nikon je odlučio na malo uzdržaniji pristup, pa unapređenje u ovom segmentu nije tako drastično, kao u slučaju rezolucije. Osnovni raspon je širi za jednu blendu u odnosu na D3100, i kreće se od ISO 100 do ISO 6400, Dostupna je i jedna proširena vrednost, ISO 12800 (H1.0), koja je postignuta softverski. Kao i kod većine drugih entry-level DSLR-ova, setovanje ISO vrednosti je moguće samo u koracima od cele blende, što je, iako ne ubedljiv, sasvim produktivan način da vam proizvođač skrene pažnju na ciljnu grupu aparata.

Pomalo neočekivano, D3200 je od D800(E) naslednio i novi Expeed 3 procesor, iako verujemo da bi i stari sasvim solidno podržao unapređenja. Njegov zadatak će u ovoj klasi biti dosta lakši, a obezbedio je podršku za bolji video, bržu internu obradu i rafal koji je poboljšan za jedan stepen i sada je blizak onome što je donedavno bio standard Nikona D90, a to je 4fps! Naravno, da ovo brzinsko poboljšanje ne bude samo deklerativnog tipa, pobrinuo se bafer koji obezbeđuje čak trostruko veći kapacitet u RAW-u – celih 18 snimaka u nizu, čega se ne bi postideli ni višestruko skuplji aparati!

Još brži – Nikon Expeed3*

Kao i u slučaju ostalih Nikon DSLR-ova, i D3200 je opremljen sistemom automatskog čišćenja prašine sa senzora. Tehnologija zvana „Integrated Dust Reduction System“ funkcioniše slično rešenjima drugih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i low-pass filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Vibracije se proizvode u četiri različite frekvencije, te se na taj način tretiraju čestice prašine različite veličine. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata, a po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora (i ne samo senzora), a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije (posebno se kupuje), mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System u sklopu šasije senzora* 

Merenje svetla ostaje povereno 420-pikselnom RGB senzoru TTL tipa, poznatom iz nekoliko drugih modela Nikon DSLR-ova, među kojima je i nekoliko prethodnih generacija Nikona niže i srednje klase, sve do modela D7000. Merenje, osim osvetljenosti na celom i određenim delovima kadra, obuhvata i tonalitet, kao i zasićenje po kolornim kanalima. Modova merenja ima tri. Najčešće korišćeno, Matrix, na raspolaganju je u dve varijante. Primarna, nazvana „3D Color Matrix metering II“, merenje vrši pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa cele scene, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U slučaju korišćenja elektronskih objektiva van D i G klase, koristi se Color Matrix Metering II (bez 3D prefiksa i mogućnosti određivanja distance). Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra (8mm), zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Naravno, svetlomer je zadužen i merenje potrebne jačine bljeska blica, kada se dotični koristi u i-TTL režimu.

420-pikselni RGB TTL senzor merenja svetla*

AUTO-FOKUS

Sistem autofokusa je i ovaj put baziran na Multi-CAM1000, faznom AF senzoru sa 11 tačaka od kojih je centralna krstasta. 

Već dokazan – Multi-CAM1000 TTL, AF modul sa 11 tačaka od kojih je centralna krstasta* 

11 AF tačaka pokriva najbitniji deo kadra, a centralna je krstasta (tzv. cross-type). Krstasta AF tačka označava AF polje koje je pokriveno sa dve dijagonalne tačke koje se seku pod uglom od 90°, čime se postiže dosta veća osetljivost, a samim tim i preciznost fokusa. Raspored tačaka možemo videti na ilustraciji niže:

Prikaz rasporeda 11 AF tačaka

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete; AF-A (Auto-servo AF) je hibrid prethodna dva moda, a nakon inicijalnog fokusiranja prelazi u mod kontinualnog fokusa, u slučaju promene distance izabranog cilja. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije usluge pomažu u preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 11 AF tačaka, koje je moguće izabrati.

Režima autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupno je u svim modovima fokusa:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Isto tako, može pomoći i kada se fokusiranje izvodi na jednoličnim površinama, kada će četiri bočne tačke (nisu naznačene u tražilu) pomoći u situacijama kada centralna ne može da potvrdi fokus. U slučaju da prethodno izabrana meta izađe van „vidokruga“ zadate AF tačke, tačke u okruženju će preuzeti ulogu i održati fokus na objektu, na taj način pomažući praćenje dinamičnijeg kretanja:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa pomoćnim tačkama

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete (odnosno fokusne tačke), ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C) i auto-servo (AF-A), a praćenje se izvodi korišćenjem svih 11 tačaka:

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru, dinamičkom promenom tačaka

Poslednji režim fokusiranja zapravo je prvi na listi, ako uzmemo da ga svi proizvođači, bez izuzetka, obavezno postavljaju kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, pokušavajući da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekat, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa: 

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

Redovna stavka vezana za autofokus na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intezitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Po specifikacijama, optimizovana je za raspon od 18 do 200mm, fokusiranjem na centralnoj tački, a domet se kreće od 0.5 do 3m (za najmanji domet je neophodno skinuti zonericu sa objektiva). AF-Assist može biti isključen u opcijama, a ne može se koristiti sa manuelnim ili kontinualnim fokusom.

Manuelni fokus, iako po definiciji ne spada u autofokusni režim, koristi neke njegove usluge, a potpomognut je rangefinder funkcijom koja se može uključiti. Ova opcija nudi mogućnost vrlo preciznog postizanja fokusa na željenoj meti, a osim uobičajene tačke u levom uglu tražila, koja indikuje potvrđen fokus, raspolaže i naročitim grafičkim prikazom položaja fokusa u odnosu na zadati cilj, čime ne raspolažu ni Nikoni najviše klase. Ova opcija u mnogome pomaže prilikom ručnog fokusiranja, a opravdanje za njeno prisustvo samo u aparatima najniže klase treba tražiti pre svega u činjenici da najniža klasa ne raspolaže ugrađenim motorom/šrafcigerom, pa je za najveći broj starijih objektiva neophodno manuelno fokusiranje. Na sledećoj ilustraciji možete videti kako rangefinder funkcija radi u praksi:

Manuelno fokusiranje potpomognuto rangefinder funkcijom

TRAŽILO

Optičko tražilo, kao glavni „interfejs“ između fotografa i aparata, važi za jednu od glavnih prednosti DSLR nad kompakt aparatima. Iako je, u očima laika, režim živog prikaza apsolutno neprikosloven, čak i najtvrđi pobornici kadriranja pomoću displeja vrlo brzo „padnu“ pod uticaj udobnog pogleda kroz „optiku“, nakon što prvi put isprobaju kako to izgleda. 

Tražilo u D3200 je identično onome u prethodniku. Radi se o optičkom tražilu, baziranom na pentaogledalu, zbog kojeg je nešto tamnije nego u višoj klasi (inače opremljenoj pentaprizmom), ali svakako uporedivo sa ostalim aparatima iz klase. Uvećanje je 0.8x, a pokrivenost kadra iznosi 95%. Pridruženim točkićem je moguće korigovati dioptriju u rasponu od -1.7 do +0.5, a eye-point, odnosno najudaljenija tačka sa koje kroz tražilo može videti prikaz celog kadra, iznosi 18mm, pa je korišćenje u najvećem broju slučajeva moguće i bez skidanja naočara.

Fokusno staklo je takođe identično kao i kod prethodnika i nosi oznaku Type B BriteView clear matte screen Mark VII. Uključuje gravirani prikaz AF tačaka, dosvetljenih crvenom LE diodom u trenutku izbora ili potvrde fokusa, bez mogućnosti prikaza pomoćne mreže. Zamerku upućujemo na dosta sitnu projekciju svake pojedinačne tačke, zbog čega će u nekim slučajevima biti prilično teško uočiti ih. Kako sve to izgleda (uključujući i pokrivenost kadra, označenog crvenim okvirom), možete videti na ilustraciji niže:

Tražilo Nikona D3200 

D3200 se može pohvaliti sasvim pristojnim spiskom parametara čiji je prikaz dostupan unutar tražila. S leva na desno, tu su: indikator potvrđenog fokusa; indikator zaključanog merenja; indikator fleksibilnog programa u P modu; trajanje ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera; stanje baterije; indikator kompenzacije blica; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator aktiviranosti AutoISO opcije; tekuća ISO vrednost; indikator blica i indikator upozorenja. Osim ovih, u tražilu mogu biti prikazani još neki parametri, smenjivanjem postojećih, u zavisnosti od trenutno aktivnog režima ili operacije. Tu je broj preostalih snimaka, stanje bafera, indikator balansa bele, stepen kompenzacije blica, rangefinder itd. Jedna zamerka na pružene informacije ipak postoji – tekuća ISO vrednost će biti vidljiva isključivo kada aktivirate Fn/ISO komandu, pri čemu će ostati vidljiva sve do promene na novu vrednost. Da je ostavljena mogućnost odabira prioriteta, ovo ne bismo tumačili kao problem, a ovako – teško je razumeti na koji način broj preostalih snimaka/bafera može imati prednost u odnosu na ISO?

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Dizajn malog, plastičnog tela je neznatno promenjen, a samo će poznavaoci moći da uoče razlike u odnosu na prethodnika.

Gledano spreda, razlike možemo uočiti u nešto drugačijem obliku gornjeg dela rukohvata, koji je sada više okrenut kažiprstu i zbog toga udobniji, a na samom rukohvatu je i IC receptor, kojim se okidanje može vršiti daljinski, pomoću odgovarajućeg okidača. U gornjem delu prostora između bajoneta i rukohvata je smeštena AF-Assist lampa, koja služi za blago dosvetljavanje objekta u cilju lakšeg fokusiranja, a istovremeno signalizira i period odloženog okidanja. Centralnu poziciju prednjeg dela aparata zauzima Nikon F bajonet, a sa njegove desne strane je taster za odbravljivanje objektiva. Iznad logotipa se nalazi mono mikrofon, koji se koristi za audio zapis u režimu video snimanja, a na boku pentaogledala, u čijem je kućištu smešten i interni blic, nalazi se dva tastera, od kojih prvi služi za aktivaciju i setovanje kompenzacije blica, dok drugi (niže postavljeni), Fn taster, spada u programabilne, a najčešća funkcija će mu biti setovanje ISO vrednosti, čime ova klasa aparata već godinama drži čas višestruko skupljim Nikonima više, pa i najviše klase!

Poznata je praksa proizvođača da s vremena na vreme vrše revizije dizajna, ali je sporno što se to u poslednje vreme često radi na štetu korisnika. Gornja strana je tako pretrpela malo veće izmene, a na žalost, među njima je i ona koja je nama subjektivno najviše zasmetala.  Tako D3200 vraća neshvatljivu praksu maltretiranja korisnika svaki put kada požele da promene režim okidanja: simpatična i izuzetno korisna polugica za izbor režima okidanja, kojoj smo se obradovali na D3100, izostavljena je iz osnove selektora modova, a korisnici su opet primorani da koriste izbor opcije korišćenjem displeja. I ne samo to, nego je na taj način vraćena i potpuno suluda ideja da se izabrani režim automatski resetuje na prethodno izabrani (podrazumevano pojedinačno ili rafalno okidanje) i to nakon jednog snimka u režimu odloženog okidanja! Zašto?! Ko će ga znati... Ipak, da ne bude sve (baš toliko) crno, barem je ovaj put na telo postavljen namenski taster za izbor režima, pa nije neophodno besomučno preturati po sistemu menija ili Information Display-u.

Selektor modova, dominantna komada u vidu točka, kojim se vrši izbor fotografskog moda, u potpunosti je preslikan sa prethodnika, ako izuzmemo nešto drugačiju nazubljenost. 13 pozicija ima zadatak da osigura podršku za sve moguće i nemoguće situacije u kojima će se laici, ali i iskusni fotografi, eventualno naći. Osim klasične Full-auto pozicije, koja potpuno automatski određuje sve parametre fotografisanja i sličnog moda ali bez upotrebe blica (Auto flash-off), selektor sadrži četiri standardna kreativna moda: Manual (M), Aperture Priority (A), Shutter Priority (S)i Programmed Auto (P). Osim ovih, na raspolaganju je i šest scenskih, predefinisanih  modova, prilagođenih upotrebi u različitim svakodnevnim situacijama, a bez uplitanja, za laike previše nerazumljivih, parametara snimanja. Tu su: Portrait, Landscape, Child, Sports, Close-up i Night Portrait. Poslednji, Guide mod, prvi put je predstavljen načelno sa Nikonom D3000, a uporno insistiranje na njegovom postojanju očigledno govori da ta funkcija ima svoju prođu kod početnika. Ovaj mod predstavlja interaktivni interfejs koji je zamišljen kao pomagalo neiskusnim korisnicima, u želji da što bolje iskoriste potencijal inače kompleksnog DSLR-a, bez potrebe za uplitanjem komplikovane terminologije. O njemu će više reči biti u poglavlju koje se bavi softverom.

Ostatak komandi je malo drugačije upakovan u celinu, a od ranije poznati tasteri, Info (za aktiviranje/deaktiviranje displeja) i komanda kompenzacije ekspozicije, malo su zbijeni, kako bi im se pridružio i namenski taster za započinjanje/zaustavljanje video snimanja. Nalazimo da je ovo rešenje lošije od prethodnog koje smo videli na D3100 i D7000, a koje je uključivalo i polugicu za prelazak u režim živog prikaza (u nastavku teksta – LV; Live-view).

Intervencije na zadnjoj strani obuhvataju praktično samo ono što je bilo neophodno uraditi, da bi bile ispraćene i promene na gornjoj strani aparata. Dominantnu, centralnu poziciju zauzima displej, a pokraj njegove leve strane je niz od pet tastera, koji su u istovetnom obliku bili prisutni i na prethodniku, s tom razlikom da su pozicije dvaju tastera zamenjene (iz ko zna kojih razloga). Odozgo na gore, prvi taster služi za prelazak u režim pregleda snimaka; ispod njega je Menu, komanda za ulazak u sistem menija; dalje, tu su komande za zumiranje i odzumiranje prikaza u LV režimu i režimu pregleda snimaka, dok potonji ima i funkciju aktivacije interaktivne pomoći (Help sistema, po kojoj su Nikoni odavno poznati). Sasvim dole je komada za aktivaciju interaktivne kontrole parametara, korišćenjem glavnog displeja.

Levo od tražila se nalazi drugi IC prijemnik, što predstavlja skoro zbunjujuću velikodušnost Nikonovog projektnog tima, posebno imajući u vidu prethodno pomenute dizajnerske nedoslednosti. Desno od tražila je točkić za korekciju dioptrije, a još malo dalje i AE-L/AF-L komanda za zaključavanje trajanja ekspozicije, odnosno snage bljeska blica, u zavisnosti od režima rada. U desnom gornjem uglu se nalazi kontrolni točak, čija je funkcija višestruka. U režimu fotografisanja i/ili snimanja video zapisa, služi za setovanje ekspozicije, odnosno otvora blende, a u kombinaciji sa drugim tasterima i za još neke funkcije, poput izbora ISO vrednosti. Desno od displeja je niz od nekoliko tastera. Centralno mesto pripada kursorskom, četvorosmernom tasteru kojim se vrši kretanje kroz sistem menija, a u njegovom središtu je OK taster za potvrdu. U režimu fotografisanja, ovaj set tastera služi za odabir aktivne fokusne tačke, što isti čini vrlo brzim. Iznad ove grupe se nalazi LV komanda za aktiviranje režima živog prikaza,  dok se ispod kursorskih tastera nalazi taster za izbor režima okidanja. Sasvim dole je LE dioda kojom se signalizira zauzeće memorijskog kontrole prilikom upisa snimaka na memorijsku karticu, a još niže je i komanda za brisanje snimljenih fotografija i video zapisa.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice zauzima uobičajeno mesto, u rukohvatu aparata. Njegova vratanca, iako potpomognuta oprugom, nešto su slabije izrade, pa zbog zazora ne odaju utisak naročite čvrstine – identična mana kao i kod prethodnika. Podrška važi za sve verzije i revizije Secure Digital (SD) standarda, a to osim izvornog, uključuje SDHC i SDXC, kao i sve popularnije Eye-Fi kartice koje, uz podršku odgovarajućim uređajima (Wi-Fi), omogućavaju bežični transfer snimaka. Podrška postoji i za najbrže UHS (Ultra High Speed) kartice prve generacije (UHS-I), pa se slobodno može reći da će D3200 da prihvati praktično sve što mu ponudite.

Odeljak SD memorijskog slota

Zahtevnost u pogledu kapaciteta kartice je, naravno, primetno veća nego ranije, što je pre svega rezultat ogromnog rezolucijskog skoka. Na karticu kapaciteta 8GB se u proseku može smestiti: 380 RAW, 680 JPEG ili 250 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (12-bit RAW + JPEG L/Fine). Varijacije u prosečnom zauzeću prostora se mogu javiti u zavisnosti od količine šuma (a samim tim i uključene redukcije), ali i sadržaja (snimci sa jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

Video segment je dosta zahtevniji, pa će na karticu istog kapaciteta stati do sat vremena materijala u punom, fullHD kvalitetu (1080p u 24fps), u zavisnosti od sadržaja i uslova u kojima su snimci nastali, pri čemu lošiji svetlosni uslovi, a zbog korišćenja viših ISO vrednosti (težih za kompresiju), produkuju i veći zapis u jedinici vremena. Kada je u pitanju brzinska zahtevnost, test je pokazao da prosečna SDHC kartica klase 6 može da odgovori na sve zahteve. Ipak, preporučujemo kartice najmanje klase 10, zbog eventualne fragmentacije i bržeg pražnjenja bafera.

BATERIJA

U osnovu rukohvata, takođe na uobičajenom mestu, nalazi se Li-Ion baterija. Ona nam je poznata od ranije, a nosi oznaku EN-EL14. Poklopac odeljka baterije je solidno izrađen, ne klima se i nema preteranog zazora kada je zatvoren, a zamerka ide ka lošoj izvedbi osigurača koji bateriju drži na mestu, kada se poklopac otvori. Ranije smo zamerali potpuni izostanak tog osigurača, a danas zameramo to što opruga koja potiskuje bateriju ka vani nije dovoljno jaka, pa nakon pomeranja osigurača baterija i dalje ostaje unutar odeljka i često ju je jako teško izvaditi bez blagog istresanja iz aparata. Skoro nebitan, ali u pojedinim trenucima istinski iritantan detalj. 

MH-24 punjač sa EN-EL14 Li-Ion baterijom

Kapacitet baterije iznosi 1030mAh, a od same brojke mnogo je bitnija autonomija koju obezbeđuje u praksi. Tu je situacija prilično dobra za aparat ove klase. Iako trajanje baterije može zavisiti od niza faktora, kao što su uslovi i/ili način korišćenja, baterija traje najmanje isto koliko i ona u D3100, a rekli bismo da u proseku obezbeđuje i nešto veću autonomiju. 540 snimaka po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima je odličan rezultat. Ukoliko prištedite na korišćenju internog blica i glavnog displeja, možete uštedeti još nešto energije i izvući oko 650 snimaka. Oni koji žele da idu dalje, uz maksimalnu štednju, koja isključuje korišćenje internog blica, glavnog displeja (i naravno, živog prikaza), stabilizacije objektiva, pa čak i autofokusa i RAW zapisa, mogu očekivati i celih 1100 snimaka iz jednog punjenja! 

Video zapis je, naravno, dosta zahtevniji, pa zbog forsiranog korišćenja displeja, kao i senzora, bateriju može potpuno da „iscedi“ za svega sat vremena. Testiranjem smo uspeli da izvučemo nešto više od 85 minuta snimanja, u nekoliko sekvenci, na sobnoj temperaturi od 22° koja i inače najviše pogoduje baterijama. Više nego solidan rezultat.

Dobro je što nije zamenjena nekom novom, ali nije dobro što baterijski grip i dalje nije uvršten u opcionu opremu, pa će potencijalni vlasnici morati da se zadovolje nekim od brojih rešenja nezavisnih proizvođača. 

KONEKTORI

Uobičajenu poziciju na telu, na levom boku, zauzimaju konektori, smešteni ispod gumene obloge. Odozgo na dole, tu su: 3.5-milimetarski stereo ulaz za eksterni mikrofon; kombinovani USB 2.0-Audio/Video konektor, kojim se aparat spaja na kompjuter, printer ili televizor; mini-HDMI je namenjen prikazu na eksternom displeju, bilo da je u pitanju „živi prikaz“ (live-view), bilo da je u pitanju pregled fotografija; poslednji je tzv „accessory terminal“, višenamenski konektor na koji se može prikačiti GP-1 GPS Modul ili MC-DC2 daljinski okidač. Novinu predstavlja kompatibilnost sa WU-1a, Wireless Mobile Adapter-om, kojim je omogućeno bežično povezivanje sa smart telefonima i tablet uređajima. Ovakvo povezivanje će obezbediti nekoliko korisnih mogućnosti. Najpre se smart uređaj može koristiti za daljinsko okidanje, pri čemu je na displeju obezbeđen LV prikaz sa aparata. Pored toga, memorijska kartica u telefonu ili tablet računaru može biti korišćena kao svojevrstan backup tokom snimanja, jer se može koristiti tako da sve fotografije odmah nakon okidanja bivaju automatski prebačene sa aparata na smart uređaj. Naravno, fotografije mogu biti prebačene i naknadno, ukoliko vam tako više odgovara, a obezbeđena je i mogućnost automatskog deljenja fotografija na popularnim društvenim mrežama i sajtovima za hostovanje fotografija, poput Flickr-a. Simpatična mogućnost, ali uz kompromis u vidu uređaja koji je nedovoljno ergonomski uklopljen u celinu i upadljivo viri sa levog boka aparata. Nakon povezivanja je neophodno sa zvaničnog sajta preuzeti Nikon's Wireless Mobile Adapter Utility za odgovarajući uređaj i to je sve. Zasad je ova funkcionalnost obezbeđena samo za Android OS verzije 2.3 (Gingerbread) i novije, a za jesen je najavljena i verzija za Apple iOS. 

Konektori: kombinovani mikrofonski ulaz, kombinovani USB-A/V, mini-HDMI i GPS/Remote

DISPLEJ

Klasa najjeftinijih Nikon DSLR-ova konačno dobila displej zasluženog kvaliteta, u skladu sa godinom proizvodnje. Nikoni ove klase godinama su posedovali ekrane vidljivo lošije rezolucije od ostalih modela u ponudi. Rezolucija 3-inčnog displeja odnosa stranica 4:3 sada je učetvorostručena i iznosi 921.000 piksela (640x480), po čemu se D3200 približio ozbiljnijim modelima ovog proizvođača. Vidljivost je solidna u svim uslovima, čak i onim nepovoljnim, a jedino će jako sunce zahtevati da stepen osvetljenja postavite na maksimum.

Aparati ove veličinske klase već duže vreme ne poseduju zaseban statusni displej, a ta uloga je poverena glavnom. Iako u nekim crtama zaostaje za klasičnim statusnim displejem, posebno kada je u pitanju potrošnja energije, glavni displej u kombinaciji veličine i raspona boja, kao i pozadinskog osvetljenja, donosi više nego upotrebljivu alternativu. Ako po strani stavimo činjenicu da je aparat lakše koristiti sa stativa u nivou očiju, ukoliko se posmatra glavni displej, postoji i ona „sitnica“ koju mnogi previđaju, a tiče se Information Display-a, mogućnosti da se parametrima i svim bitnim opcijama upravlja interaktivno, gledanjem u displej i kontrolom pomoću kursorskih tastera i kombinacija ostalih komandi. Pritiskom na taster u donjem levom uglu (označen sa „i“), aktivira se kursor, kojim se , uz pomoć osmosmernog tastera, vrši navigacija kroz set podešavanja, poređanih u donjem i desnom delu displeja. Pošto aparat poseduje senzor orjentacije, prikaz će biti rotiran zajedno sa aparatom, a time će i upravljanje biti lakše. U skladu sa ciljnom grupom aparata, kao i na ostalim jeftinijim Nikonima, Information Display je ponuđen u dve varijante – Classic i Graphic, sa po nekoliko kolornih tema. Organizacija parametara im se razlikuje, ali je njihov broj jednak.

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dve verzije i više kolornih tema 

Parametri koje obuhvata Information Display, tiču se, za fotografisanje mahom najbitnijih opcija. Osim aktivnog moda fotografisanja, u bloku najbitnijih parametara prikazani su: ekspozicija; otvor blende; aktivna fokusna tačka; napunjenost baterije; indikator zvučnih signala; kolorni stil; režim okidanja i broj preostalih snimaka. Okolo su poređane neke manje bitne stavke. Ispod su: aktivni režim okidanja blica; kompenzacija blica i kompenzacija ekspozicije. A desno, odozgo na dole: kvalitet fotografija; balans bele; ISO vrednost, režim okidanja; AF mod; AF režim i mod merenja svetla. Tu je indikator Active D-Lighting funkcije i selektovani kvalitet video zapisa. Obe varijante prikaza imaju i skalu svetlomera, graphic pored toga ima i grafički prikaz otvora blende sa trajanjem ekspozicije, očigledno namenjen manje iskusnim korisnicima, radi lakšeg shvatanja međusobne zavisnosti parametara.

Na žalost, svi ovi benefiti, koji opravdavaju izostanak klasičnog statusnog displeja, imaju i neke negativne osobine. Jedna je slabija vidljivost u uslovima jakog osvetljenja (sunce u zenitu, na primer), ali pre svih – to je značajno smanjenje autonomije, budući da glavni displej nije nimalo štedljiv u energetskom smislu.

LIVE VIEW

Režim „živog prikaza“ (live-view; u nastavku – LV) skoro da nije promenjen u odnosu na prethodnika. Ako izuzmemo drastično jasniju projekciju prikaza sa senzora, za koju je zaslužan novi displej, ali i drugačija implementacija uvećanja (više nije digitalno uvećanje, već se ono dobija uzorkovanjem površine senzora ekvivalentne uvećanju), sve ostalo je manje-više isto. I dalje će simulacija ekspozicije biti dostupna samo delimično, u Aperture Priority (A), Shutter Priority (S) i Programmed Auto (P) modovima, tako što će displej u realnom vremenu simulirati prikaz u zavisnosti od setovane kompenzacije ekspozicije, dok će u manuelnom modu (M), bilo kakva promena parametara biti potpuno ignorisana od strane LV prikaza. Da stvar bude još gora, opet se održala izuzetno iritantna osobina Nikona niže klase, gde promenu blende nije moguće izvršiti u LV modu, bez da se isti deaktivira i ponovo aktivira ili da se barem snimi jedna fotografija. Ovo značajno otežava korišćenje u video modu, jer ne pruža nikakav uvid u prostiranje dubinske oštrine.

Kao i obično, fokus je u LV režimu ograničen na „kontrastni“ (Contrast Detection Auto-Focus; u daljem tekstu CDAF), što u praksi znači da se izoštravanje ne postiže korišćenjem glavnog autofokusnog sistema, već se glavni senzor, pomoću posebnog algoritma, koristi za ustanovljavanje pozicije fokusne ravni, na osnovu oštrine prelaza između susednih površina. Baš kao na kompakt aparatima. Ovakav način fokusiranja je nekada važio za užasno spor (premda pouzdan), a situacija je poslednjih godina sve povoljnija, zbog čega se Nikon prošle godine i odvažio da ponudi fokus i u video modu, u kojem je i inače moguće koristiti isključivo CDAF. U LV-u je na raspolaganju nekoliko različitih fokusnih režima, u dva moda. Osnovni mod je Single-Servo AF (AF-S), a služi za jednokratno fokusiranje na komandu korisnika, dok je drugi sada već dobro poznati Full-time Servo AF (AF-F), kojim se prethodno izabrana meta kontinualno prati u prostoru. Oba moda mogu biti korišćena u četiri režima, a sve njih smo već imali prilike da vidimo na ranijim Nikon DSLR-ovima. Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traži“ lica u kadru i trudi se da održi fokus na njima; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kvazi-kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema, s tim da se samo uoštravanje izvodi tek po pritiskanju okidača na prvo koleno.

Rad u LV režimu može biti izuzetno udoban kada se radi sa manuelnim staklima (bez fokusa) ili kada se za planiranje scene ima dovoljno vremena. Tada LV pokazuje sav svoj potencijal, a jedna vrlo korisna stvar je mogućnost uvećanja prikaza. Pošto je D3200 konačno dobio dostojnu implementaciju uvećanja, pogledajmo kako to sada izgleda: 

Uvećanje u LV režimu 

Zumiranje prikaza se vrši označenim tasterima, a uvećanje dostiže do skoro 1:1. Za razliku od pređašnje izvedbe, koja je krasila model D3100, sada se uvećani prikaz može pohvaliti dosta kvalitetnim prikazom, iako to i dalje nije na nivou kakav se može sresti kod npr. modela D800. LV režim je opskrbljen i najvećim delom neophodnih informacija i parametara vezanih za snimanje fotografija ili videa, kako bi rad bio intuitivniji:

Prikaz parametara u LV režimu 

Tu je i pomoćna mreža, koja pomaže prilikom komponovanja kadra ili poravnanja po željenim geometrijskim referencama:

Pomoćna mreža u LV režimu

Kao i ni do sada, LV režim nije opremljen mogućnošću prikaza histograma - grafika izmerenog svetla u realnom vremenu, što odavno nije nepoznanica čak ni na jeftinim kompakt aparatima, iako će ga sasvim normalno prikazati u režimu pregleda fotografija (što je dokaz da sama analiza postoji).  Očekivali smo da bi nakon drastičnih promena u poslovnoj politici, Nikon mogao jednu ovakvu pogodnost da ponudi i u entry-level klasi, ali za to ćemo ipak morati da sačekamo još neko vreme.

VIDEO

U video segmentu, D3200 nije baš napravio nekakav drastičan pomak u odnosu na D3100, premda neka poboljšanja jesu tu, samo ih je potrebno otkriti. I dalje LV diktira sposobnost aparata da isprati sve komande (u prethodnom delu opisan problem sa promenom parametara u realnom vremenu), ali je sada barem moguće promeniti ih kako-tako. 

Po pitanju ostalih tehnikalija vezanih za video mod, moglo bi se reći da je sve ostalo slično, ali nipošto bez unapređenja! Snimanje je ponuđeno u nekoliko rezolucija i formata. Najveća je, naravno, puna fullHD rezolucija 16:9 formata, 1920 x 1080 (1080p), a sada je, odim u 24fps, dostupna i u 25 i 30fps.Niža HD rezolucija je sada dovedena na nivo već neko vreme prisutan kod konkurentskog Canona, a to podrazumeva 1280 x 720 (720p, 16:9) u 50 ili 60fps (u zavisnosti od izabranog video standarda; PAL ili NTSC). Na žalost, kao i Canon, i Nikon je izabrao da u HD rezoluciji izostavi niže vrednosti (25/30fps), što je šteta, iako je poznato da se taj nedostatak u postprocesu može lako zaobići. Najniža rezolucija, 640 x 424, u formatu 3:2, snima se u 25 ili 30fps. 

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner dok je zapis ograničen na, u odnosu na D3100 dvostruko dužih 20 minuta po snimku, odnosno 4 GB po fajlu, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, 24KHz, a zapisuje u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom mono mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) kontinualno kalibriše i prilagođava uslovima snimanja. Kao i kod svih drugih DSLR-ova, mikrofon smešten u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, rezultuje sa dosta „parazitnih“ zvukova, nepoželjnih u video zapisu. Srećom, Nikon je ovaj put imao sluha, pa je u standardni set konektora dodat i toliko željeni 3,5“ stereo konektor, koji je namenjen za priključivanje eksternog mikrofona.

Za razliku od slučaja sa D3100, Nikon je u D3200 uveo manuelne video kontrole u ponudu, s tim da je i dalje na snazi sadističko nastojanje proizvođača da korisniku maksimalno ogadi proces snimanja, a u cilju psihičkog iznurivanja do granice koja bi ga eventualno nagnala da se odluči na prelazak na skuplji model. Integriteta testa radi, pomenućemo i ovde o čemu se konkretno radi. Setovanje blende je operacija koja je, pre namerno, nego slučajno, sabotirana od strane projektnog tima, nemogućnošću da ista bude promenjena u toku rada u LV režimu. Umesto toga, ukoliko želite da promenite blendu ili ekspoziciju, neophodno je izvesti gimnastiku na aparatu, napuštanjem LV režima i ponovnim aktiviranjem, kako bi prethodno setovanje postalo aktivno. 

Ranije smo imali razloga da se nadamo nekoj eventualnoj intervenciji od strane Nikona, u vidu firmware-a koji bi uklonio ove nedostatke, a danas, na žalost, moramo priznati da je odluka da to bude tako – očigledno konačna i u potpunosti u cilju animiranja korisnika dodatni trošak. Srećom, među korisnicima je više tvrdoglavnih nego što ijedan proizvođač sluti, pa će u uslovima gde ljubitelj videa stoji sa dve noge na zemlji i tačno zna šta želi od aparata, video iz novog malog Nikona prosto briljirati, što u biti i jeste poenta!

BLIC

Vodeći broj internog blica iznosi 12 na ISO100. U prevodu, to znači da će maksimalni domet blica biti 12m na teoretski maksimalnom otvoru blende (f/1.0), i najširih 18mm. Praktični domet se može izračunati uzimanjem u obzir otvora blende koji se koristi, pa će na blendi f/3.5, koliko 18-55mm VR kit omogućava na najširih 18mm, blic moći da pokrije približno 3.5m, što je solidan rezultat i u rangu sa onim koji postižu i drugi modeli.

Interni blic Nikona D3200 se može koristiti u i-TTL ili manuelnom modu. i-TTL, poznati Nikonov algoritam izračunavanja potrebne snage bljeska, potpomognut je 420-pikselnim RGB svetlomerom, koji se brine o svim bitnijim parametrima. U i-TTL modu je dozvoljena kompenzacija snage u rasponu od -3 do +1EV u koracima od 1/3EV, dok je sinhronizacija obezbeđena do brzine 1/200, bez AutoFP mogućnosti postizanja brže sinhronizacije, na uštrb snage bljeska. Manuelni mod omogućava potpuno ručnu kontrolu snage u rasponu od 1/1 do 1/32, dok je vodeći broj tada nijansu veći (gn 13/ISO100), budući da se izostankom preflash-a (inače neophodnog za određivanje potrebne snage u i-TTL modu) štedi nešto energije. Interni flash može raditi na prvoj ili drugoj zavesici (radi prikupljanja više ambijentalne svetlosti), a raspolaže i mogućnošću redukcije efekta crvenih očiju.

i-TTL podrška za eksterne bliceve je obezbeđena za sve kompatibilne i-TTL modele, a od Nikonovih su to svi trenutno aktuelni: SB-400, SB-600, SB-700, SB-800, SB-900 i SB-910. Osim ovog moda, eksterni blicevi mogu biti kontrolisani u manuelnom, Auto-aperture (AA), Non-TTL Auto i Distance Priority modu. Auto-aperture mod je ograničen samo na pojedine Nikon bliceve (SB-800 i SB-900), a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Non-TTL Auto mod podržava i neke dosta starije bliceve, a odnosi se na način bljeskanja, koji blic određuje sam, mereći odbljesak od željenog objekta, nezavisno od setovanja na aparatu. Distance Priority mod je raspoloživ isključivo sa SB-700 i snažnijim modelima, a snaga blica se određuje manuelno, davanjem prioriteta distanci subjekta, u odnosu na zadati otvor blende.

S obzirom na klasu kojoj pripada, Nikon D3200 nema mogućnost bežične kontrole bliceva, već istu može ostvariti uz odgovarajuću eksternu podršku (SB-700, SB-800, SB-900, SB-910 ili SU-800). Nikonov CLS (Creative Lighting System), sistem bežične kontrole bliceva, obezbeđen u kombinaciji sa kompatibilnim blicevima, a Master blic, nakačen na papučicu aparata, može kontrolisati jednu ili više grupa Slave bliceva, korišćenjem svih modova koji su i inače dostupni.