Nikon D3200 Test

7. DINAMIČKI RASPON

Osim po plitkom polju dubinske oštrine (tzv DOF-u), veliki senzori, a u njih spadaju svi senzori u DSLR aparatima, poznati su i po širem dinamičkom rasponu, zbog kojeg se ističu u odnosu na one manje, najčešće ugrađivane u klasu „kompakt“ aparata. Dinamički raspon (u daljem tekstu – „DR“) koji, po definiciji, označava razliku između najtamnijih i najsvetlijih tonova koje je senzor (a nekada film) sposoban da zabeleži, utiče i na dubinu kolornih kanala, odnosno nijansi koje će aparat uspeti da reprodukuje, bez posterizacije ili gradualnog bendinga (stepenastih prelaza/ferlaufa“), koji su karakteristični za aparate uskog DR-a.

Od širine dinamičkog raspona zavisi i otpornost RAW-a na obradu, mogućnost izvlačenja najsvetlijih i najtamnijih partija na snimku (sa posebnim težištem na „pregorele“ (RGB:255,255,255) i „zapušene“ partije), ali i mogućnost simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, uglavnom viših od onih dostupnih u aparatu.

Prva na testu DR-a će biti demonstacija izvlačenja teško podeksponiranih, odnosno preeksponiranih snimaka, što se može desiti kada u žurbi zaboravite da korigujete ekspoziciju u manuelnom modu ili blic „zaboravi“ da opali kada je potrebno. Širok DR će vam pružiti dovoljnu odstupnicu da i nekoliko blendi manjka ili viška, pretvorite u korektno eksponiran snimak. U našem primeru, cele četiri blende podeksponiran snimak, na ISO 100, izgleda ovako: 

ISO 100, -4EV podeksponiran snimak

A nakon procesiranja i prosvetljavanja za odgovarajuću vrednost, dobili smo sledeći rezultat: 

Podeksponirani snimak na ISO100, naknadno izvučen u obradi, povećanjem za 4 blende

Nikon D3200 se odlično snašao u ovoj situaciji i očuvao je najveći deo fotografije. Odokativna procena kaže – oko 90%. Ipak, ovo važi za lakši slučaj. Mnogo je teži onaj koji nastaje preeksponiranjem, a po istom receptu, proverićemo kako novi senzor stoji u situaciji gde postoji višak svetlosti od čak 4 blende, takođe na ISO 100:  

ISO 100, +4EV preeksponirani snimak

 Nakon izvlačenja, dobili smo sledeći rezultat: 

Preeksponirani snimak na ISO 100, naknadno „izvučen“ u obradi, smanjenjem za 4 blende

Iako neupućenima gornji snimak može delovati kao potpuna katastrofa, moramo reći da je ovo prilično uobičajeno za ovako agresivnu obradu. Deluje da je dinamički raspon prilično bolji od Nikona D3100, i pored toga što najveći deo najsvetlijih partija nije spasen. Na svim partijama sa blagim kolornim prelazima, može se konstatovati prilično dobra očuvanost istih, tj. mnogo manji gubitak međunijansi, nego što je normalno za ovakve situacije, pa se i po tome vidi određen napredak. Za razliku od Nikona D3100, gde je na ovaj način bilo spaseno (grubo) oko 40% snimka, ove je procenat barem za 30% bolji!

U nastavku ćemo probati da ispitamo i neke granične vrednosti tzv. „push“ procesa, zahvata kojim se podeksponirani snimak „izvlači“ do potrebne tačke, te na taj način simulira viša ISO vrednost, što je često korišćeno rešenje za situacije sa malo svetla. Kada se praktikuje ovaj proces, mudrije je izabrati najvišu vrednost baznog raspona, jer one softverski dobijene u aparatu (na D3200 su to vrednosti H1.0 (12800)) sa sobom već nose određene gubitke, pa ne bi bile od posebne koristi. Zato ćemo primer „natezanja“ RAW-a pokazati na primeru podeksponiranja snimka urađenog na ISO6400 za dve, odnosno tri i četiri blende, na taj način simulirajući ISO 25600, 51200 i 102400. Prva je ISO 25600: 

Softverski dobijenih ISO 25600, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

... druga je 51200: 

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

...a treća celih 102400: 

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 4 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Već ko zna koji put po redu možemo konstatovati da je šteta što ISO 25600 nije ponuđena u aparatu, jer je uz relativno pažljivu obradu, moguće koristiti ovu vrednost u određenim situacijama. Naravno, ne uvek i ne svuda, ali ponekad bi moglo da bude korisno. Šuma ima, njegov karakter je takav da se u principu ne uklanja baš lako (prvenstveno zbog prilične količine izraženih piksela svetlih nijansi, koje softver za obradu najčešće ne detektuje kao šum), ali ga je moguće koliko-toliko kontrolisati, naročito ako posegnete za interpolacijom na nižu rezoluciju. Vidljiv magenta kolorni prizvuk se dâ kontrolisati pomoću blage selektivne desaturacije i/ili njenog blagog utamnjenja na skali, što se za simulirani ISO 51200 baš i ne može reći. I dalje je određenu količinu šuma moguće redukovati u obradi, ali ne bez drastičnih implikacija na detalje i kolorit i svakako bez mogućnosti da se očuva makar i minimalna količina u tamnijim partijama na snimku. Rekli bismo da je ovaj zahvat (podeksponiranje za 3 blende) upotrebljiv tek toliko da se njime može napraviti neki snimak dokumentarnog tipa, u nekoj niskoj rezoluciji. Očekivano, za 102400 ne važi ni to. Naglašeni magenta prizvuk na tamnim partijama ne samo da proždire sveukupan kolorni balans, već ozbiljno ugrožava i snimak u celini. Ne bismo mogli reći da je ovo upotrebljivo čak ni na web rezolucijama (poput ovde prikazane od 800 x 534), a kamoli nečemu većem, sve i da se pozabavite sofisticiranijim tehnikama obrade.

Dinamika senzora u Nikonu D3200 je više nego pristojna i slobodno bi se moglo reći, jedna od trenutno najboljih u APS-C svetu. Mnogo je urađeno na očuvanju tamnih partija i pravi raskoš tonova kojim se mali D3200 može pohvaliti, možda će najbolje biti demonstriran u uslovima koji „cede“ dinamički raspon, poput pejzažne fotografije. U svakom slučaju, jasno je da smo svake godine sve bliži i bliži dinamici analognog filma, čemu se odavno nadamo.