Canon EOS 550D Test

DISPLEJ

500D već ima displej izuzetnog kvaliteta i taman kad smo pomislili da se više nema kud – Canon 550D postaje svojevrsni trend-seter. Po prvi put je upotrebljen 3-inčni displej rezolucije 1,04 MP (precizno – 720 x 480) i formata 3:2, čime je konačno izbačen iritantni crni pojas iznad i ispod snimka u režimu pregleda. Na ovaj način se koristi 100% površine displeja i time dobija primetno krupniji i vidljivo kvalitetniji prikaz (iako je bilo teško zamisliti da može bolje), a omogućava i lakšu kontrolu prilikom snimanja video zapisa, odnosno fokusiranja. Kao i na nekoliko prethodnih Canon DSLR-ova, displej je obložen sa nekoliko slojeva anti-reflektivnog materijala, što značajno poboljšava vidljivost na otvorenom, čak i na jakom suncu, uz poboljšan ugao vidljivosti, koji po specifikacijama iznosi oko 160°. Reprodukcija boja je, čini se, dodatno unapređena u odnosu na EOS 7D i skoro da je neverovatno koliko verno prikazuje ono što ćete kasnije videti i na monitoru računara. Maksimalno osvetljenje displeja je vrlo jako, a srednja vrednost (od mogućih 7 koraka) je dovoljna i za spoljne uslove sa nepovoljnim položajem sunca. Sve u svemu – element novog aparata koji vrlo upadljivo naglašava svoje prednosti već prilikom prvog susreta.

Kako trocifreni Canon aparati nemaju statusni displej, glavni displej preuzima njegovu ulogu:

Prikaz osnovnih parametara na Quick Control Screen-u

Osnovni parametri, koji su sastavni deo „quick control screen“ prikaza, obuhvataju sve može zatrebati, pa čak i više od toga. Prikaz se dinamički menja, u zavisnosti od izabranog moda, a pored najosnovnijih parametara, kao što su trenutni mod fotografisanja, brzina ekspozicije, blenda i ISO vrednost, tu je i nezaobilazna skala svetlomera koja, za razliku od ekvivalenta u optičkom tražilu, sada obuhvata celih ±5 blendi (7D je po prvi put uveo ±3 blende raspona), skrolovanjem levo i desno. Od ostalih parametara, tu je kompenzacija snage blica, indikator aktiviranosti Highlight Tone Priority i Auto Lighting Optimizer opcija, aktivni kolorni stil (Picture Style), izabrani nivo kvaliteta snimka, balans bele i indikator korekcije istog, AF mod, način okidanja, mod merenja svetla, status baterije, broj preostalih snimaka na kartici i Eye-Fi status.

Ovaj prikaz se koristi umesto klasičnog statusnog displeja na većim aparatima. Svi parametri mogu biti kontrolisani direktno, odgovarajućim komandama na aparatu, ili interaktivno, kada „Q“ taster na aparatu aktivira kretanje po kontrolnom ekranu pomoću kursorskih tastera, a setovanje svake pojedinačne opcije korišćenjem kontrolnog točkića ili kombinacijom kursora i Set tastera.

Ljubitelji prilagođavanja će verovatno ceniti mogućnost da izgled Quick control screen-a „oboje“ po svom ukusu, koristeći jedan od četiri predefinisana profila:

Izbor kolorne „teme“ Quick Control Screen-a

Pošto korišćenje glavnog displeja umesto statusnog troši primetno više energije, neposredno ispod tražila je senzor koji registruje primicanje aparata licu i tada isključuje prikaz. Dodatno, displej je moguće iskučiti i na uobičajen način, pritiskom na „Disp“ taster.

LIVE VIEW

Funkcija „živog prikaza“ (live-view) je u poslednjih nekoliko inkarnacija dovedena do nivoa, za koji se bez ustezanja može reći da je – skoro pa savršen. „Skoro“ jer je brzina rada i dalje kamen spoticanja, uslovljena fizičkim predispozicijama, i svakako ne može da isprati ono na šta smo navikli koristeći LV na kompakt aparatima. Međutim, vodeći se mišlju da live-view ni u kom slučaju ne pretenduje da odmeni optičko tražilo, lako se možemo prilagoditi na neke nedostatke, a još lakše na prednosti.

Fokusiranje u ovom modu je moguće izvesti na dva osnovna načina: klasničnim faznim fokusom (Phaze Detection Auto Focus) - standardnim načinom fokusiranja na DSLR aparatima, kao i kontrastnim fokusom (Contrast Detection Auto Focus, u daljem tekstu – CDAF), koji poznajemo sa kompakt aparata. U slučaju faznog fokusa(u LV režimu označen kao „AF-Quick“), pritiskom na prvo koleno okidača ogledalo će se privremeno spustiti u osnovni položaj, aparat će fokusirati koristeći namenski AF senzor i nakon obavljene potvrde fokusa, vratiti se u gornji položaj, uz povratak prikaza sa senzora. Ovaj način rada je prilično bučniji ali je, i pored laga koji dvostruko pomeranje ogledala pravi, i dalje brži od kontrastnog.

S druge strane, kontrasni fokus radi na principu pomeranja fokusne ravni do postizanja najoštrijih prelaza između kontrastnih površina i tehnički je identičan onome što poznajemo sa kompakt aparata. Mana CDAF-a je visoka osetljivost na loše svetlosne uslove i odsustvo površina sa jasnim kontrastom, kada često ume da se zbuni i odbije da fokusira. Pošto CDAF sistem fokusiranja nije baziran na osnovnom AF sistemu (i pridruženom AF senzoru), senzor sa 9 AF tačaka nije na raspolaganju, kao ni sve pogodnosti koje fazni fokus donosi, poput servo moda za kontinualno praćenje. Zamenu za 9 AF tačaka predstavlja fokusno polje pravougaonog oblika, kojim određujete položaj željene fokusne tačke (na slikama niže, beli pravougaonik u sredini).

Selektivni prikaz informacija u live-view režimu

Za razliku od malih kompakt aparata, DSLR-ovom CDAF-u se generalno neće naročito svideti dinamične scene, čak ni kada su propisno osvetljene, jer dubinska oštrina, diktirana velikim senzorom, drastično usporava rad i CDAF čini diskutabilno upotrebljivim za većinu primena koje obuhvataju čak i najmanju količinu akcije. S druge strane, kako ovaj način rada ne zavisi od preciznosti AF sistema i kvaliteta fokusa samog objektiva, kvalitetno fokusiran snimak je moguće izvući čak i sa objektivima koji maše fokus, a zbog načina kojim se do fokusa dolazi. Nezgodan deo ove priče su video snimci. Kako se video najčešće svodi na pokretne scene, CDAF je jednostavno mučno koristiti, jer mu je brzina u odnosu na foto-segment desetkovana, što iziskuje upotrebu po preporuci iz Canona, koja kaže da fokusiranje radije treba izvesti neposredno pre početka snimanja, kako bi bilo izbegnuto vrlo iritantno „skakutanje“ AF-a napred-nazad, a time i totalno ruiniranje video materijala.

CDAF tehnika fokusiranja na EOS-u 550D poznaje još jedan mod, a to je, poslednjih godina marketinški forsirani „face detection“. Ovaj način CDAF fokusiranja pomoću naročitog algoritma uspeva da „prepozna“ lica u kadru i fokusira ih, baš kao što kompakti rade već godinama. Zanimljiv aspekt realizacije live-view režima na 550D je udobnost rada, koja je bitno bolja nego na telima više klase (pre svega Canon-ima EOS 7D i EOS 5D Mark II ), na kojima je forsirana upotreba AF-ON tastera za fokusiranje, što značajno umanjuje lakoću rada. Skoro da bismo mogli reći da je možda sreća što AF-ON ne postoji na ovoj klasi tela, pa se fokusiranje u režimu „živog prikaza“ nesmetano izvodi okidačem, kao i obično.

Posebna poslastica je manuelno fokusiranje, možda i najbitnija stavka rada u režimu „živog prikaza“. Tasterima, kojima se zumira prikaz u režimu pregleda snimljenih fotografija, možete uvećati unapred izabrani segment kadra u dva koraka, sa uvećanjima od 5 ili 10 puta (prikazano na ilustraciji niže) i fokusirati savršeno precizno. Pošto LV raspolaže mogućnošću simulacije konačnog rezultata, pomaže utvrđivanju prostiranja polja dubinske oštrine, izgleda delova scene koji su van fokusa, pa i balansa bele (WB) kojim će snimak biti napravljen. Kako i dolikuje tehnologiji 21. veka, predikcija konačnog rezultata je tačna i faktički omogućava da rezultati budu poznati i pre okidanja.

Zumiranje prikaza u live-view režimu

U live-view režimu je moguće uključiti prikaz osnovnih informacija i pomagala, poput mreže horizontalnih/vertikalnih linija (grid) za olakšano kadriranje, koja se može konfigurisati tako da pokriva trećine (3x3) ili 6x4 polja, što će posebno pozdraviti ljubitelji pejzaža i arhitekture.

Pomoćna mreža za lakše poravnanje pri kadriranju

Uprkos trendu opšteg širenja ponude ka korisnicima koji se ne zadovoljavaju samo suvim kvalitetom fotografije, Canon ni na ovom aparatu nije implementirao opciju automatske rotacije prikaza na displeju, u zavisnosti od položaja aparata, pa rad u vertikalnom položaju neće pružiti konfor kakav je uobičajen za današnje Sony DSLR-ove. Ovo čudi utoliko više, što neki Canon kompakti već imaju tu mogućnost, budući da je senzor orjentacije već implementiran u telo.

Naravno, komoditet live-view načina rada je i dalje u senci odličnog tražila kakvo krasi jedan DSLR. Live-view se na DSLR-ovima može koristiti u stilu „point and shoot“ aparata, iako to sasvim očigledno nije primarna namena. U praktičnom smislu, live-view cilja u drugom smeru dalje, dok će za osnovno fotografisanje, optički „nišan“ i dalje ostati primarna i poželjnija alatka. Delom zbog navike, ali najčešće zbog udobnosti i pouzdanosti rada, sa kojom se CDAF teško može izboriti, barem danas. Dodatni razlog je i pitanje ergonomije – daleko je trivijalnija stvar držati 100-gramski kompakt aparat u visini očiju, bez oslonca, nego DSLR koji ni u jednoj kombinaciji ne može biti lakši od 600-700 grama. Zbog toga se namena treba tražiti pre svega u fotografisanju statičnih scena, najčešće bez stativa, a posebno ako je potrebno fokusirati manuelno, gde je pomoć live-view-a nemerljiva.

VIDEO

Za peti aparat u nizu koji ima mogućnost snimanja videa, više se ne može reći da je u pitanju novina. Video se u kratkom roku praktično odomaćio i sada se većina izmena svodi na prepravke i modifikacije već postojećeg, do postizanja još bolje upotrebljvosti. Iz tog razloga, iluzorno bi bilo očekivati neke revolucionarne novine, mada – fer bi bilo reći da smo dobili više no što smo očekivali u telu ove klase.

Sada i trocifrena serija Canon DSLR-ova pruža mogućnost snimanja video materija, u nekoliko rezolucija. Dve u formatu 16:9, i jednu u 4:3. Najveća, FullHD 1080p (1920x1080), u zavisnosti od izabranog sistema (PAL ili NTSC) nudi framerate od 24, 25 ili 30fps. Niža rezolucija, 720p (1280x720) je raspoloživa sa dvostruko većim framerate-om od 50, odnosno 60fps, kao i najniža VGA (640x480) rezolucija. Prvi put je uvedena mogućnost korišćenja VGA kropa – isečka iz osnovne rezolucije.

Kvalitet video zapisa

Video zapis se enkoduje u MPEG-2 formatu i smešta u MOV kontejner. U 1080p rezoluciji, zapis je ograničen na 4GB, što u proseku iznosi oko 12 minuta u kontinuitetu. Ovo ograničenje je zasluga fajl sistema FAT32, limitiranog na 4GB po fajlu. Ipak, 12 minuta je za ozbiljan (pa i manje ozbiljan) rad i više nego dovoljno, pogotovo što se u kasnijoj produkciji čak i snimci te dužine seckaju radi montaže. Za one kojima maksimalni kvalitet nije neophodan, snimanje u nižim rezolucijama, u okviru propisanih 4GB može da iznese i čitavih 30 minuta materijala. Protok po GB je diktiran pre svega uslovima snimanja, a logično je pretpostaviti da će dinamičniji kadrovi i kadrovi u uslovima lošeg osvetljenja (zbog viših ISO vrednosti i šuma koji donose) proizvesti prostorno zahtevniji materijal i, samim tim, manju minutažu u okviru limita.

Kada govorimo o kontroli, snimanje je moguće izvesti u potpuno automatskom režimu ili manuelno, a brzina zatvarača se može kretati u rasponu od 1/30 do 1/4000. Za manje upućene, brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Nasuprot tome, sporiji zatvarač daje nešto zamućenije frejmove, što je bliže filmskoj tehnici snimanja. Blendu je nesmetano moguće setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a ISO se, osim manuelno, može podešavati u rasponu od 100 do 6400 ili postaviti na „auto“, pri čemu će aparat samostalno održavati zahtevane parametre, setujući ISO vrednosti u zavisnosti od uslova. Autofokus je obezbeđen samo kroz CDAF (tokom snimanja), koji (uprkos vrlo pozitivnim iskustvima pri snimanju fotografija) vrlo sporo radi, a relativno retko uspeva da zaključa fokus. Zbog toga je preporučeno fokusirati pre početka snimanja, kako mučenje sa kontrastnim fokusiranjem ne bi ostalo vidljivo na snimku. U svakom slučaju, to ne možemo uzeti za zlo, imajući u vidu da je manuelno fokusiranje za video ove klase jednostavno obavezan način rada.

Snimanje zvuka se obavlja u 16-bitnom kvalitetu, 44KHz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Kao i u slučaju prethodnih Canon DSLR-ova sa mogućnošću snimanja video materijala, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mono mikrofonu, čiji se ulazni signal kontinualno kalibriše, u zavisnosti od situacije. Isto tako, kao i na prethodnim aparatima, ugrađeni mikrofon nije posebno kvalitetan za ozbiljnu upotrebu, ali je vrlo osetljiv i, kako je pozicioniran unutar tela, količina uhvaćenih parazitnih zvukova je prevelika – na snimku ćete, po svoj prilici, u svakom trenutku jasno čuti sve sitnice koje prate rad jednog aparata, bilo da je to zum prsten (ma koliko finog hoda bio), bilo da je u pitanju pomeranje glave stativa ili disanje rukovaoca. Ako objektiv ima optičku stabilizaciju, čuće se i njen rad. Čuje se bukvalno - sve. Za razliku od EOS-a 500D, Canon 550D ovaj nedostatak zaobilazi poput veće braće, konektorom namenjenim eksternom mikrofonu, koji će obezbediti bitno kvalitetniji stereo snimak. Kondenzatorski mikrofoni koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora nisu sistemski podržani, pa je za njih neophodno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. Ono što ni eksterni mikrofon ne može da reši, a spada u ozbiljne nedostatke snimanja zvuka je forsirana upotreba ranije pomenute Auto Gain Control (AGC), odnosno automatsku nivelaciju ulaznog signala, bez mogućnosti isključivanja i manuelnog setovanja, što značajno otežava snimanje zvuka. Iako je ovaj nedostatak nedavno ispavljen na 5D Mark II, izlaskom novog firmware, sumnjamo da će isti recept biti primenjen i na 550D, zbog održavanja razlika među klasama.

Od ostalih podešavanja, na raspolaganju su kolorni stilovi (picture styles), balans bele, uklanjanje vinjeta, „Auto Lighting Optimizer“ i „Highlight priority“. Uklanjanje šuma, zbog zahtevnosti tog procesa, nije na listi podržanih zahvata na video snimku.

Testiranje videa smo sproveli u nekoliko navrata, u različitim uslovima. Kako je u delu testa posvećenom memorijskim karticama rečeno, za video je obavezno imati na raspolaganju brže memorijske kartice (SHDC klase 6 i jače), kako bi bafer uspeo da se izbori sa velikim protokom podataka. Kao i kod ostalih aparata iz ponude, uprkos činjenici da je potrebna propusna moć deklarisana na oko 8MB/s, u uslovima horizontalnog panovanja ili drastičnih izmena scene, mogu se javiti neželjeni efekti poput ispuštanja frejmova.

Iako ne u meri u kojoj je to evidentno na senzoru FF formata (5D Mark II), prednost velikog senzora se, u odnosu na konvencionalne kamere, vidi i na APS-C formatu, već prilikom prvog snimanja u uslovima lošeg osvetljenja – sve, od dinamičkog raspona, kontrasta, pa do detaljnosti, ostaje degradirano u mnogo manjoj meri, čak i kada aparat „napuca“ ISO na vrlo visoku vrednost. Uslovno rečeno „loši“ rezultati i obilje šuma se može primetiti jedino kada se aparat odluči na najvišu ISO vrednost (6400) u uslovima kada na sceni preovlađuju izrazito tamni (gotovo crni) delovi.

Naravno, ergonomija je upitna i na telima sa mnogo fleksibilnijim kontrolama, tako da „upotrebljivost“ snimka ne treba uzimati zdravo za gotovo i povezivati sa lakoćom rukovanja. Trocifrena tela su već u startu ergonomski lošija u odnosu na veća, magnezijumska tela, a video ni najmanje ne doprinosi poboljšanju iste. Problematika je manje-više ista kao i kod prethodnih aparata sa video mogućnostima - pošto je snimanje videa dostupno isključivo kroz live-view režim rada, neophodno je da aparat odmaknete od očiju. To već u startu pravi problem u kombinaciji sa masom tela i objektiva, zbog kojih je teško održati balans, bez da koristite oslonac, ma kakav on bio. Kada na sve to dodamo i tek provizorno obraćanje pažnje na raspored kontrola na trocifrenim telima, manuelni zum i fokus čija udobnost u mnogome zavisi od objektiva, prilagođavanje za ozbiljnije snimanje zahteva nešto duži vremenski period. Potrebno je dosta vežbe u sticanju rutine, iako ste možda već izverzirani korisnik konvencionalne kamere.

Ipak, ako te nedostatke ostavimo po strani, noseći se mišlju da ih je moguće zaobići, naizgled amaterski aparat vam može doneti ozbiljne prednosti u pogledu kvaliteta video zapisa, posebno ako govorimo o lošim svetlosnim uslovima i izboru optike. Nedostatak AF-a može biti ozbiljan kamen spoticanja, ali treba imati na umu da loše performanse polu-upotrebljivog CDAF sistema nisu nametnute s namerom, već zbog tehničkih poteškoća, uslovljenih veličinom senzora i dubinske oštrine, koji skupa vrlo nepovoljno utiču na performanse CDAF-a. Do nabavke odgovarajućih pomagala, CDAF vam ipak može biti od pomoći ukoliko, kako je već rečeno, isti iskoristite za fokusiranje željene tačke pre no što započnete snimanje.

Još jedan aspekt poboljšanja rada sa videom, vezan je za mogućnost bazične video obrade, koja uključuje naknadno trimovanje snimljenog materijala i zapisivanje pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji rezultate žele „za odmah“.

Nasuprot iskustava koja su, nakon pojave Nikona D90 i Canona 5D Mark II bila nekako isforsirana, zbog iznenađenja koje su u tom trenutku priredili, sa novim Canon telom je situacija kudikamo jednostavnija za iznošenje rezimea. U odnosu na već viđeno, mogli smo da pretpostavimo u kom će se smeru kretati unapređenje videa na novoj seriji aparata. Mada, jasno je da su neki segmenti unapređeni i iznad očekivanja, pa će ljubitelji videa itekako imati čemu da se raduju. No, od tehničkih informacija mnogima su bitniji konkretni dokazi da nešto valja ili ne valja, pa ako vas video zapis zanima, semplovi na kraju testa će vam verovatno biti od konkretnije pomoći. Zasad je jedino bitno reći da, ako postoji segment DSLR-a u kojem se aktuelno trocifreno telo ne mora stideti većih i skupljih proizvoda unutar brenda (pa i van njega), onda je to video. Bravo za Canon 550D!

BLIC

Pop-up blic Canona 550D je standardni, E-TTL II kompatibilni interni blic vodećeg broja 13 na ISO100. Iako je eksterni blic jedna od prvih investicija nakon kupovine DSLR-a, popup blic može u nekim slučajevima biti od koristi. U najgorem slučaju, može se koristiti za AF-assist u lošijim svetlosnim uslovima, kada uz niz kratkih bljesaka pomaže prilikom fokusiranja ili okidanje slave blic glava. Bljesak blica može biti isključen (uz zadržanu mogućnost AF-assist funkcije) ili može raditi u E-TTL režimu. Bljesak blica može biti postavljen na prvu zavesicu, kada opaljuje odmah nakon okidanja ili na drugu zavesicu, kada opaljuje neposredno pred kraj ekspozicije, radi prikupljanja ambijentalnog svetla. Kompenzaciju je moguće setovati u rasponu od ±2 EV, dok manuelni mod nije moguće koristiti sa internim blicem, kao ni FEB (Flash Exposure Bracketing, višestruko okidanje sa različitim intezitetom bljeska).

Podrška za eksterne bliceve je za E-TTL režim ograničena na Canon bliceve ili namenske bliceve drugih proizvođača, kompatibilne sa ovim standardom. Ograničenja pri radu sa eksternim, u odnosu na interni su, naravno, znatno fleksibilnija i omogućavaju bitno bolju kontrolu rada. Za razliku od izvedbe sa internim blicem, eksterni blic emituje AF-Assist pomoću posebne lampe, radije nego strobo efektom.

Flash Exposure Bracketing, višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu. Wireless kontrola okidanja kompatibilnih bliceva postaje raspoloživa kada je na aparat postavljen odgovarajući blic (najčešće je to Canon Speedlight 580EX II) ili Canon ST-E2 wireless okidač.

Za kontrolu bliceva sa aparata generalno važi ograničenje brzine sinhronizacije bljeska od maksimalnih 1/200, dok se u modu prioriteta blende maksimalna brzina može ograničiti na 1/60 ili 1/200 fiksno, uz mogućnost rada bez posebnih ograničenja. Kao i za sve dosadašnje implementacije E-TTL II algoritma, određena odstupanja u merenju su moguća, ali vam ona neće pokvariti zabavu, budući da ih je lako moguće predvideti i vremenom im se prilagoditi. Iluzorno bi bilo na ovakvom telu očekivati wireless kontrolu bliceva bez odgovarajućeg eksternog blica ili namenskog Canon ST-E2 okidača, ali je barem raspon kompenzacije mogao biti doveden na nivo koji blicevi odavno omogućavaju, a to je raspon od ±3 blende. Podešavanje kompenzacije na samom blicu ima prioritet pa će, u slučaju setovanja na njemu, podešavanje na aparatu biti zanemareno. Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

Ako zanemarimo neke od iznesenih zamerki, rad sa blicem je sasvim pristojan u tehničkom smislu, iako u fizičkom neće biti nimalo zabavno rvati se sa većim modelima, poput Canon Speedlight-a 580 EX II. Kao najprikladniji blic bismo mogli preporučiti Canon Speedlight 430EX II ili, u slučaju ređih i manje zahtevnih potreba, najnoviji mali blic iz Canona – Speedlight 270EX.