Canon EOS 550D Test

TELO

Ono što je za trocifrenu klasu Canon DSLR-ova oduvek bilo karakteristično je telo primetno manjih dimenzija u odnosu na uobičajena, izrađeno kombinacijom metalne strukture i plastične oplate. Iako se to po kvalitetu ne može porediti za skupljim telima izrađenim od legure magnezijuma, čvrstina je na zavidnom nivou – ne škripi, niti krcka pod pritiskom, pa vas to, osim ukoliko ne planirate eksploataciju u vrlo lošim uslovima, neće ograničiti u radu. Osnovne dimenzije tela su 129x98x62mm, što su mere identične sa EOS-om 500D. Masa je tek neznatno veća i iznosi 530 grama, a oblik tela vrlo blizak obliku prethodniku, iako su neke linije i pozicije kontrola diskretno izmenjene, tek toliko da se ne stekne utisak da je u pitanju potpuno isti proizvod.

Ergonomija nikad nije bila jača strana entry-level aparata iz Canona. Na tom polju skoro ništa nije promenjeno, što je i za očekivati, obzirom da su i dimenzije iste kao kod prethodnika. Rukohvat je plitak i neće biti baš najzgodniji partner krupnijim objektivima, kao ni vlasniku sa većim šakama. Uprkos tome što se iz godine u godinu, iz generacije u generaciju ovog aparata iznose jedne iste kritike, neverovatno je da Canon odbija da dubinu rukohvata poveća za svega 5mm, što bi značajno uticalo na udobnost rada, čak i pored kontrola koje su u samom startu osuđene da budu nešto prostije u odnosu na veća i skuplja tela. Ipak, nezanemarljivi deo ciljnog auditorijuma ove klase Canon DSLR-ova, ceni upravo veličinu ove klase, koja barem u nekoj meri poboljšava mobilnost i vlasniku omogućava da aparat nosi sa sobom bitno češće nego što bi to mogao raditi sa krupnijim telom. Osim toga, ni konkurencija na tom polju nije značajno napredovala, što takođe ima uticaja na odluku o unapređenjima na ovom polju. Bez obzira na kritike u pogledu ergonomije, ženske ruke će apsolutno uživati u ovakvom aparatu, posebno u kombinaciji sa manjim (i lakšim) objektivima, što ga čini vrlo zgodnim saputnikom na putovanjima.

Oblik gumene obloge je delimično izmenjen i prilagođen je nešto drugačijem rasporedu elemenata, za šta je glavni uzrok novi displej, o kojem ćete više pročitati nešto kasnije. Još jedna izmena tiče se dodatne gumene obloge, koja bi trebala da poboljša udobnost rada, a nalazi se na prednjem desnom ćošku aparata (gledano spreda), na mestu gde je do sada stajao logo konkretnog modela aparata. Pozicija odeljka za baterije i memorijsku karticu je ostala ista, što se može reći i za metalni navoj stativa, koji se nalazi na standardnom mestu, duž ose objektiva. Isključen je svaki oblik zaptivenosti, a vek zavesice iznosi u proseku oko 100.000 okidanja.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Još u doba EOS-a 450D, činilo se da unapređenje APS-C senzora konačno dostiže svoj zenit. Uprkos tome, 500D je sa svojih 15.1 MP pokazao da rezolucijski limit još uvek nije dostignut, a tu činjenicu je dodatno zacementirao EOS 7D, od koga je i Canon EOS 550D preuzeo senzor i time većem broju ljudi pružio priliku da uživaju u njegovim čarima, a bez potrebe da 7D zaista i kupe. Zvanična verzija iz Canona pak kaže, da je u pitanju „novi senzor“. Koliko je za verovati ovoj tvrdnji, barem u ovom trenutku je teško reći, obzirom da „unapređenja“ ne moraju biti vezana za sam senzor, već i za prateće filtere, uz vidljiv uticaj na krajnje rezultate.

Da podsetimo, u pitanju je senzor APS-C formata (Field-Of-View/krop faktor 1.6x), dimenzija 22.3 x 14.9mm, ukupne rezolucije gotovo neverovatnih 18,7 MP (efektivnih 18 MP, tačnije – 5184x3456 piksela). APS-C format označava senzore suženog vidnog polja, zbog čega se ekvivalentna žižna daljina u odnosu na 35mm senzor/film dobija množenjem sa 1.6x. Zbog toga se i žižna daljina naznačena na objektivima množi sa 1.6, kako bismo dobili 35mm ekvivalent (primera radi, objektiv raspona 18-55mm, pomnožen sa 1.6x daje ekvivalentnu žižnu daljinu od ~29-88mm, što je ujedno i realni raspon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS kit objektiva).

18 MP Canon CMOS senzor *

Enormno povećanje rezolucije poslednjih godina je razlog zbog kojeg je Canon već dugo na meti kritika ljubitelja low-light fotografije. Kako se low-light performanse već po pravilu vezuju za gustinu piksela, jasno je da, barem teoretski gledano, ovakav senzor ne može biti šampion loših svetlosnih uslova. Praksa je, u slučaju EOS-a 7D, pokazala da gusto napakovani senzor ne mora biti prepreka ka dobrim high-ISO perfomansama, a 550D upravo iz tog razloga zvuči dosta zanimljivije, nego što bi možda inače bio.

Bolja svetlosna osetljivost je postignuta održanjem maksimalne moguće veličine ćelija (odnosno „piksela“, kako je popularnije reći) na senzoru. Na 15.1 MP senzoru prethodne generacije, veličina ćelija je iznosila 4.7 mikrona, dok je sada tek 4.3 µm, što je postignuto smanjenjem zazora između mikrosočiva zaduženih za sakupljanje fotona, ali ne i samih foto-ćelija, čije bi zbližavanje unelo dodatnu interferenciju i time pojačalo šum. Dodatno, sam profil mikrosočiva je niži za oko 20% i omogućava efikasnije prikupljanje svetlosti uz umanjen efekat difrakcije. Šematski prikazano, to izgleda kao na ilustraciji niže:

Šematski prikaz mikrosočiva novog u poređenju sa starim senzorom *

Ovakav zahvat je omogućio fleksibilnije okvire pojačanja signala sa senzora, sa direktnim uticajem na ISO raspon. Sada se on nominalno kreće od ISO 100 do 6400, što je za celu blendu osetljivije u odnosu na ono što je sa svojih ISO 3200, pružao prethodnik, EOS 500D. I dalje je na raspolaganju softverski proširena vrednost - ISO 12800 (H), baš kao i na 7D. Zamerka ide na dugogodišnje, namerno ograničavanje odabira ISO vrednosti (karakteristično za ovu klasu), a to znači da se ISO može setovati samo u koracima od po jedne blende, bez mogućnosti izbora međuvrednosti u koracima od po 1/3 ili 1/2 EV (vrednosti kao što su npr. ISO 640, ISO 1250 ili 4000). I dok ovakva praksa nije bila naročita smetnja na telima poput EOS-a 450D, koji je bio ograničen već sa ISO 1600, na telu koje poznaje vrednost do čak ISO 12800, razlika u šumu između 3200 i 6400 može biti značajna, pri čemu ste fizički onemogućeni da izaberete npr. ISO 5000 - zlatnu sredinu u nekim situacijama. Interesantno je da međuvrednosti sasvim lepo funkcionišu prilikom korišćenja AutoISO opcije, jer će EXIF, iako aparat prilikom snimanja prikaže ISO800, registrovati da je korišćena vrednost ISO640. Besmisleno ograničenje, ali – šta je tu je. Verovatno će za manji broj korisnika i ovakvo ograničenje biti dovoljan razlog za odabir skupljeg tela. Uzgred, kad smo već kod AutoISO opcije, ona je sada nešto manje ograničena u smislu fleksibilnosti setovanja, pa omogućava definisanje maksimalne vrednosti, što je značajno unapređenje.

Digic 4 procesor je ostao nasleđen iz prethodnika, pošto suštinski i nema potrebe za novim. Uz bafer optimizovan za postizanje nešto bržeg rafala, Canon 550D postiže pristojnih 3.7fps (u odnosu na 3.4fps kod 500D), ali na uštrb količine uzastopnih snimaka. Smanjeni kapacitet bafera za prihvat snimaka omogućava 34 JPEG ili 6 RAW snimaka u kontinuitetu, bez gubitka brzine. Šta je trebalo postići ovom gimnastikom, nije sasvim jasno – tek, činjenica je da totalno desetkovanje broja JPEG snimaka u kontinuitetu (500D izvlači čitavih 170!) ne zvuči baš marketinški pametno, iako vam tako nešto verovatno i neće trebati na aparatu ove klase. Digic 4, procesor koji deli više različitih Canon aparata, među kojima su i 500D, 7D, 5D Mark II i 1D Mark IV, ali i mnogi kompakti, omogućava sve danas standardne funkcije modernog DSLR-a: tu je režim „živog prikaza“ (live-view), mogućnost video zapisa FullHD (1080p) kvaliteta, automatskog uklanjanja vinjeta i optimizacija balansa senki na kontrastnim scenama.

I dalje na nivou zadatka - Digic 4 procesor *

Sistem za vibracionu redukciju prašine, poznat pod imenom „EOS Integrated Cleaning System“, već godinama ima svoje mesto u specifikacijama svih Canon DSLR-ova, a Canon EOS 550D nije izuzetak. Za slučaj da vam način rada ove funkcije nije poznat – kratko podsećanje: EOS Integrated Cleaning System funkcioniše kao celina, a sastoji se od komore i low-pass filtera sa anti-static premazom, „uzemljenih“ na šasiju aparata (čime se suzbija nagomilavanje statičkog elektriciteta usled naboja koji generiše senzor) i sistema za piezo-električnu vibraciju i prikupljanje odbačenih čestica prašine. Ovakvo čišćenje biva aktivirano prilikom svakog uključivanja i isključivanja aparata, a po potrebi i u toku rada, pomoću odgovarajuće opcije u meniju. Uspešnost ove tehnologije nije moguće izmeriti precizno, ali prašine definitivno ima manje, što će u svakom slučaju prorediti potrebu za čišćenjem u servisu, čak i uz frekventne izmene objektiva. Uz ovaj vid fizičke borbe sa prašinom, Canon i dalje pruža mogućnost softverskog mapiranja čestica prašine, opcijom „Dust delete data“, čime je omogućeno da se zaostale čestice naknadno redukuju softverski (uz pomoć priloženog softvera).

EOS Cleaning System, sistem automatske redukcije prašine *

Kompenzacija za odsustvo nekih poboljšanja dolazi u vidu sistema za merenje svetla (internog „svetlomera“) koji je u neizmenjenom obliku preuzet sa 7D. iFCL, 63-zonski sistem merenja svetla, u kombinaciji sa 4 standardna moda, odmenio je dugo eksploatisani 35-zonski, čime je ozbiljnost ove serije Canon DSLR-ova podignuta za lestvicu više i u ovom domenu prevazilazi čak i klasu dvocifrenih Canon DSLR-ova – danas konretno, EOS 50D.

Novi iFCL 63-zonski senzor merenja svetla* i šematski prikaz zona merenja