Fuji X-T4, Test

 

TELO

Suptilne izmene od generacije do generacije, učinile su da tranzicija prođe gotovo neprimećeno, ali kada uporedimo dimenzije svih dosadašnjih generacija ove serije Fujifilm APS-C MILC-eva, možemo uvideti da je rast u pogledu gabarita konstantan i da se ova serija sve više približava gabaritima nekada dominantnih DSLR-ova. Nije to nipošto loše, ali sugeriše da je za neke potrebe neophodno imati i odgovarajuću ergonomiju koju, opet, nije baš lako postići na gabaritno skromnim telima. X-T4 iza gabarita krije i jednu veoma bitnu novinu, a to je integrisana stabilizacija na nivou senzora, što je do nedavno bila ekskluziva X-H1 modela koji se, podsećamo, isticao upravo gabaritima.

Dizajnerski gledano, X-T4 prati istu formu koja karakteriše ovu seriju od prve generacije, a to znači solidno uspešno koketiranje modernog i retro dizajna, uz tu i tamo poneku nedoslednost, sa kojom se može živeti, nakon što navika učini svoje.

Gabariti su do sada najveći u X-Tx seriji. Nisu porasli mnogo, ali dovoljno da se to u rukama oseti. 135 x 93 x 64mm je tek za po neki milimetar veće po širini i visini, ali je dubina primetno veća, zbog čega telo u rukama leži značajno bolje. Masa je takođe porasla i sada iznosi 607 grama, a najveći deo povećanja odlazi na novu bateriju.

Izrada je izuzetna, što i ne čudi, s obzirom da se radi o kombinaciji legure magnezijuma sa veoma malo plastike i oblogama od gume na gotovo kompletnoj oplati aparata, kako bi ležanje u ruci bilo dovoljno udobno, čak i pri većim opterećenjima. Kvalitet gumenih obloga je visok, ali osećaj na dodir bi po našem mišljenju mogao biti i bolji. Njena tvrdoća je i dalje malo veća nego što je poželjno, a u skladu je sa onim na šta nas je Fujifilm već navikao. Srećom, oblik rukohvata je takav da je držanje još bolje i ne opada čak ni sa najvećim objektivima.

Fuji X-T4 je, baš kao i prethodnik, zaptiven i samim tim otporan na vremenske prilike. Kao ni većina drugih proizvođača foto/video opreme, Fuji ipak ne navodi stepen zaptivenosti po standardizovanoj IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), pa je i sam pojam zaptivenosti više informativnog karaktera i definitivno nije nešto što podrazumeva bilo kakve ekstremne situacije, poput potapanja u tečnost. Za takve prilike je ipak neophodno imati posebno, namensko kućište. Osim toga, treba naglasiti da je aparat zaptiven tačno onoliko koliko su i ostali delovi sistema, pa se podrazumeva da i objektiv mora biti iz reda onih koji nose „WR“ sufiks, što označava „Weather Resistant“. U korist visokog kvaliteta i robusnosti ide i podatak o procenjenih 300.000 snimaka, na koliko je deklarisana zavesica, što je najviše što jedan Fujifilm model nudi. U praksi se može desiti da aparat postigne i mnogo više snimaka, budući da poseduje i elektronsku verziju, koja nema ograničen radni vek.

Bajonet je Fuji X, što podrazumeva kompatibilnost isključivo sa Fuji APS-C sistemom u nativnoj varijanti, što s obzirom na izbor optičkih rešenja, teško možemo uzeti kao nedostatak.

 

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Za razliku od DSLR sistema, kod kojih je senzor samo jedna u nizu komponenti koje moraju funkcionisati komplementarno sa ostalima, kod MILC aparata je senzor apsolutno najbitniji deo, koji se stara o čitavom nizu parametara, tokom celog procesa kadriranja, fokusiranja ili merenja svetla. Njegova uloga je ključna, pa se u priči o podsistemima aparata on najčešće nameće kao primarni element. S obzirom da pripada MILC kategoriji, ni X-T4 nije izuzetak.

Senzor predstavlja ponos Fuji kompanije, koja je oduvek težila da tehnologiju upotrebi na sebi svojstven, unikatan način, čak i onda kada to jednim delom odudara od uobičajenih okvira. X-Trans kolorni filter je jedan od načina na koji Fuji postiže svoju unikatnost, a ona je dostigla svoju četvrtu iteraciju, i dalje čuvajući titulu matrice koja se sa najboljim uspehom nosi sa pojavom moiré-a. Iako kritičari (s pravom) navode da izostanak moiré-a svakako nije besplatan, te da u jednačinu unosi i neke negativne posledice, X-Trans predstavlja jasan otklon u odnosu na klasičnu „Bayer“ RGB matricu, a Fuji tvrdi da upravo to rešenje garantuje najverniju reprodukciju boja. Fuji na svoje senzore ne stavlja Anti-Aliasing/Low-Pass (AA/LP) filtere, što u nekoj meri kompenzuje problem nešto manje oštrine X-Trans matrice. Kao i prethodna generacija, i ova se izrađuje u Sony pogonima, s tim da Fuji ističe kako je kompletan razvoj i dizajn uradio sopstvenim kapacitetima. Kako Bayer i X-Trans matrice izgledaju kada se uporede, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

X-Trans IV RGB matrica senzora *

Senzor koji ponovo testiramo, nije nov i bio je aktuelan i na prethodniku, a upotrebljen je i na aparatima kao što je X-Pro3. Radi se o četvrtoj generaciji X-Trans senzora APS-C formata, dimenzija 23.5 x 15.6mm koji je, zahvaljujući tome što je baziran na Sony CMOS tehnologiji (koja u ovom trenutku svakako važi za najnapredniju), smešten u red tzv. BSI (BackSide Illuminated) senzora, kod kojih su, u cilju efikasnijeg sakupljanja svetlosti, elementi koji čine foto-receptor, raspoređeni drugačije u odnosu na uobičajene FSI (FrontSide Illuminated) varijante. Naime, konvencionalan (FSI) dizajn je konstruisan po ugledu na ljudsko oko, sa sočivom koje je prva barijera svetlosnim zracima koji padaju na površinu senzora, da bi nakon prolaska kroz njega zraci prvo morali proći kroz kolorni filter, pa zatim provodnički sloj i tek onda stigli do samog substrata koji registruje informaciju. Takav dizajn beleži određene gubitke u prikupljenoj svetlosti, budući da se deo iste reflektuje o metalni provodnički sloj, te na taj način ostaje neiskorišćen. Tu na scenu stupa BSI dizajn, koji svetlost, nakon prolaska kroz sočivo i kolorni filter, odmah propušta do substrata, dok je ožičenje smešteno iza. Ovaj dizajn, osim što je nešto skuplji, obezbeđuje bitno veću efikasnost u prikupljanju svetlosti, kako zbog izostanka refleksije ožičenja, tako i zbog veće iskoristive površine svake od fotodioda. Samim tim, BSI dizajn utiče i na bolju osetljivost, ali i dinamički raspon.

Ukupna raspoloživa rezolucija iznosi 26MP (precizno – 6240 x 4160 piksela), a APS-C format ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.5x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da kit objektiv, XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS ima efektivni raspon od 27-83mm, ekvivalentnih 35mm senzoru.

ISO raspon kod Fuji aparata već neko vreme počinje od neuobičajenih ISO 160, a to je slučaj i kod X-T4. Maksimum baznog raspona dobacuje do, za današnje prilike relativno skromnih 12800. Raspon se softverski može proširiti u oba smera. U donjem se softverske ISO vrednosti kreću od ISO 80 – 125, dok u gornjem opsegu aparat nudi ISO 25600 i 51200.

Senzor po prvi put nije fiksiran, kao kod prethodnih iteracija ove klase, već poseduje integrisan sistem stabilizacije (IBIS; In-Body Stabilization System). Ovo bi mogao biti odgovor na pitanje rasta gabarita u odnosu na X-T3, jer je i jedini dosadašnji Fujifilm, koji ju je posedovao (X-H1), bio bitno krupniji od ostalih APS-C Fuji modela. Fujifilm je svoju izvedbu senzorske stabilizacije deklarisao na prilično neverovatnih 6.5 blendi, što bismo mogli nazvati petom generacijom stabilizacije, koja po efikasnosti nadilazi sve do sada viđeno. Inače, stabilizacija se vrši u 5 osa.

Fuji X-T4 od svog prethodnika nasleđuje i sistemski procesor jednostavnog naziva X Processor 4. Kako video mogućnosti nisu narasle u dovoljnoj meri da bi brzina interne obrade bila ugrožena, projektni tim je smatrao da će aktuelni centralni procesor biti prikladan i za novo okruženje.

Fuji X Processor 4 *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je integralnom sistemu samočišćenja razvijenom u Fuji kompaniji, a u osnovi se radi o klasičnom modulu koji upošljava nekoliko različitih frekvencija vibriranja, kako bi uklonio čestice prašine sa površine senzora. Naravno, pod uslovom da iste nisu zalepljene na površinu. Ono što zameramo Fuji-ju i MILC aparatima generalno je to što je senzor gotovo non-stop izložen prašini, čak i kada je aparat isključen, a objektiv skinut sa tela. Mislimo da bi neka vrsta zaštite senzora u momentima zamene objektiva bila poželjna, ali to očigledno ne misle i proizvođači.

Kako je X-T4 aparat MILC kategorije, odsustvo ogledala kakvo znamo iz DSLR-a, uslovljava i odsustvo čitavog niza autonomnih sistema koji se staraju o različitim fazama nastanka fotografije, a koji inače zavise od prisustva tog ogledala. Jedan od takvih podsistema je i senzor merenja svetla. S obzirom da X-T4, kao ni ostali MILC-evi, ne poseduje namenski senzor merenja svetla, taj proces je u potpunosti prepušten glavnom senzoru. Uslovi za ovo su dobijeni zahvaljujući MILC konceptu koji režim živog prikaza (tzv. „Live-view“) koristi kao osnovni i jedini način rada. U takvom okruženju, kada je glavni senzor non-stop aktivan, isti se može koristiti kao zamena za čitav niz podsistema, koji su na DSLR-ovima morali da postoje kao zasebni elementi. U takve podsisteme, osim merenja svetla, spada i sistem autofokusa, kao i način rada elektronskog tražila (EVF).

Merenje svetla se, baš kao i na X-T3, vrši u 256 zona, koje pomoću uzoraka sa glavnog senzora, vrše procenu potrebne eksponiranosti. To što se za merenje svetla koristi isključivo glavni senzor, nije prepreka prisustvu klasičnih modova merenja, kakve poznajemo sa DSLR aparata, pa se X-T4 takođe može pohvaliti merenjima kakvo je Multi (slično Matrix modu sa Nikona, recimo), Average, Center-weighted i Spot. Multi mod merenja će većini korisnika biti dominantan u svakodnevnom radu, jer vrši merenje cele scene, a u obzir uzima kolorit i očuvanje što šireg tonalnog opsega. Center-weighted mod takođe meri celu scenu, ali stavlja akcenat na središnji deo kadra, dok Average mod računa prost prosek. Iako zvuči banalno, ovaj mod merenja će za dosta situacija biti verovatno i podesniji nego Multi mod. Spot je poslednji mod merenja, a bitno je drugačiji u odnosu na prethodno pobrojane, jer se kao uzorak uzima veoma mala površina od svega 2% kadra sa centrom u izabranoj AF tački/zoni, čime se obezbeđuje korektna eksponiranost ovog dela kadra, uz zanemarivanje svega ostalog. Izborom odgovarajuće opcije u sistemu menija, X-T4 nudi mogućnost vezivanja spot merenja za aktivnu AF tačku, umesto forsiranja centralne tačke kao referentne tačke.

Electronic level, Fuji-jeva verzija elektronske libele kojom aparat fotografu asistira u poravnanju aparata u odnosu na horizont, raspoloživa je za rad u dve ose. Registruje i vizuelno predstavlja nagib po horizontali, ali i azimut, odnosno vertikalni ugao u odnosu na uzdužnu osu objektiva. Vizuelni deo ove korisne alatke je i ovaj put na raspolaganju dve varijante, s tim da je u tražilu i/ili na glavnom ekranu permanentno prisutna samo ona bazična, u vidu proste horizontalne linije. Ukoliko želite napredniju, koja ilustruje i azimut, tj. vertikalni otklon u odnosu na uzdužnu osu objektiva, morate je posebno aktivirati i to ponavljati svaki put nakon što aparat isključite. Od samih nedostataka, još su iritantniji nedostaci koje proizvođač uporno ponavlja, iz generacije u generaciju, ali je to nešto na šta se očito moramo navići. Naročito kod Fujifilm-a.

 

AUTO-FOKUS

Sistem autofokusa je još jedan od elemenata koji u MILC sistemima nema svoj namenski senzor, već se oslanja na usluge glavnog senzora, vršeći svoju funkciju neposredno pre okidanja. Fuji X-T4 spada u red aparata koji osim (za režim živog prikaza uobičajenog) kontrastnog (Contrast Detection AutoFocus; u daljem tekstu CDAF), nudi i fazni (Phase Detection AutoFocus; PDAF), oslanjajući se na namenske fazne tačke implementirane na površinu glavnog senzora. Fuji je jedan od pionira ove tehnologije hibridnog fokusa, pošto ju je pre više godina prvi implementirao u svoj kompakt model FinePix F300 EXR, pa je sasvim očekivano da na isti način nastavi i u MILC klasi, koja je postala centar Fuji foto univerzuma.

U osnovi, X-T4 nudi identičan sistem fokusiranja kao i X-T3. Sporadične izmene su strogo softverskog tipa. Intelligent Hybrid AF, kako ga Fujifilm zove, fokusiranje vrši pomoću mreže od ukupno 425 AF polja, sačinjenih od 25 x 17 pojedinačnih segmenata, koja zauzimaju praktično 100% ukupne površine kadra. Sam senzor je pokriven sa preko 5000 faznih foto-dioda po jednom polju, što znači da je čitav senzor pokriven sa preko 2 miliona faznih ćelija!

Granica minimalnih uslova osvetljenja, koji su neophodni da bi autofokus korektno funkcionisao, dodatno je smanjena, pa X-T4 može da fokusira na samo -6 EV, što predstavlja dodatno i veoma ozbiljno unapređenje u odnosu na X-T3.

Aktivnim fokusnim poljem ili zonom se može upravljati ručno ili automatski, u zavisnosti od izabranog fokusnog metoda. Kako sve to izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz AF tačaka u elektronskom tražilu i na glavnom displeju, u varijanti sa 425 i sa 117 AF tačaka

Aparat nudi mogućnost svođenja fokusne zone sa maksimalnih 425 na svega 117 AF polja, u cilju lakše manipulacije i bržeg rada. Time se delimično gubi na fleksibilnosti odabira aktivnog AF polja, ali je selekcija nedvosmisleno brža. Upravljanje AF poljima i zonama se vrši namenskim džojstikom na zadnjoj strani tela. Komanda je precizna i veoma intuitivna, baš kao što je bila i na X-T3 ili X-H1.

Od fokusnih modova, Fuji nudi standardne opcije: Single mod služi za pojedinačno, jednokratno fokusiranje i neophodno ga je ponavljati za svaki snimak, dok je Continuous namenjen praćenju pokretne mete i konstantnom refokusiranju. Na raspolaganju je i „nefokusni“, tj. manuelni mod, koji je na jednom ovakvom aparatu prava poslastica za koristiti. Naravno, ukoliko vam manuelni fokus nije stran.

Spisak metoda selekcije tačaka nije suviše dugačak, ali se odlikuje sa više različitih varijacija, koje mogu biti korisne od slučaja do slučaja. Single Point AF - klasična pojedinačna selekcija AF tačaka/polja se veoma jednostavno vrši korišćenjem namenskog džojstika, dok se pritiskom na isti aktivno AF polje automatski resetuje na centar kadra. Fokusno polje se u ukupno šest koraka može povećati do 150%, odnosno smanjiti na 50% originalne veličine, te na taj način olakšati fokusiranje u zavisnosti od potreba.

Zone AF - zonski sistem selekcije funkcioniše malo drugačije. Kadar je podeljen na ukupno 91 polje, sačinjeno od mreže 13 x 9. Ovaj metod se od prostog povećanja pojedinačnog polja/tačke razlikuje po tome što se u slučaju zone, fokusiranje vrši usrednjavanjem težišta svih tačaka koje zona pokriva, umesto da polje bude posmatrano integralno, kao jedna velika fokusna tačka. U suštini, zona funkcioniše kao automatska selekcija ograničene površine. Zona se može definisati u nekoliko veličina: 3x3 je najmanja, a može biti i dimenzija 5x5 ili 7x7 tačaka.

Poslednji metod je Wide/Tracking, a način funkcionisanja se razlikuje u zavisnosti od toga da li je izabran pojedinačni ili kontinualni mod fokusiranja. U modu pojedinačnog fokusiranja, ovaj metod selekcije je potpuno automatski. Obuhvata celu fokusnu površinu, a aparat samostalno procenjuje težište kadra u zavisnosti od kontrasta, distance i kolorita. U praksi, ovaj metod funkcionisanja je najbliži klasičnom „kompaktovskom“, gde aparat prosto „nabada“ fokus, u nadi da će vam se njegov izbor svideti. Učinak je polovičan – nekad će aparat fokusirati baš ono što ste naumili, ali često to neće biti slučaj (npr. u situacijama kada je objekat previše sitan). Ukoliko je aktivno prepoznavanje očiju ili lica, njegova upotrebljivost je na mnogo višem nivou, a posebno iz razloga što je ovaj algoritam kod X-T4 znatno unapređen. U kontinualnom modu, Wide/Tracking će nastojati da permanentno prati unapred izabranu metu i procenjuje njenu poziciju na osnovu kolorita. Tracking u kontinualnom modu funkcioniše više nego dobro, o čemu ćemo više reći u praktičnom delu testa.

X-T4 nudi još jednu poziciju u listi raspoloživih metoda. Ona je kratko označena sa „All“, ne predstavlja fokusni metod sama po sebi, već kombinuje prvobitna tri, tako da je brza promena olakšana i vrši se zadnjim kontrolnim točkićem, dok je aktivan režim promene AF tačke/zone.

Kao i ranije, fokusni sistem je sposoban za prepoznavanje lica i očiju što, barem u teoriji, može olakšati rad sa velikim blendama i u situacijama kada za preterano osmišljavanje kompozicije nema vremena. Face/Eye Detection opcija je ponuđena u nekoliko varijacija. Osnovna prepoznaje lica i dostupna je kako u pojedinačnom, tako i u kontinualnom fokusnom modu, u sva tri metoda selekcije. Pored nje, ponuđena je i sofisticiranija verzija koja prepoznaje i oči. Eye-Auto samostalno bira za težište fokusa oko najbliže aparatu, dok se izborom Eye-right ili Eye-Left može ručno precizirati koje je oko u datoj situaciji bitnije za fokus. Ukoliko aparat nije u stanju da iz bilo kojeg razloga prepozna oči (naočare, previše širok kadar, nedovoljno svetla i tome slično), usredsrediće se na lice, čime se izbegava izostanak fokusa. U kontinualnom modu, dostupno je isključivo praćenje lica, bez mogućnosti davanja prioriteta očima, što ne treba da čudi, budući da je izdvajanje očiju u kadru i inače veoma težak zadatak, iz mnoštva razloga, zbog kojih centralni procesor nema dovoljno vremena da se sa time izbori u paketu sa simultanom korekcijom fokusa. Ukoliko se, tokom korišćenja metoda automatske selekcije, u kadru nađe više lica, algoritam će prioritet dati onima koja su najbliža centru.

Od dodatnih opcija u cilju prilagođavanja autofokusa, X-T4 nudi širok dijapazon opcija za fino prilagođavanje, kao što su Pre-AF (permanentna korekcija fokusa, nezavisno od toga da li je okidač pritisnut na prvo koleno ili ne) ili AF-Illuminator (pomoćno svetlo za fokusiranje). X-T4 nudi i prilagođene scenarije za različite tipove fotografisanja, baš što to nude i X-T3 i X-H1. Pet različitih scenarija kombinuje tri primarna parametra, kojima se definiše ponašanje autofokusnog sistema. Ukoliko postoji potreba za dodatnim prilagođavanjem, šesta pozicija omogućava ručno definisanje osetljivosti praćenja, brzine praćenja i brzine kojom se menja aktivno fokusno polje ili zona:

Opcije prilagođavanja ponašanja autofokusa

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Fuji X-T4 prati koncept koji je matična kompanija zauzela na samom početku definisanja sistema, pa iako pretenduje na veoma sličan segment tržišta kao i najbolji APS-C DSLR-ovi, njegove komande nisu u potpunosti preslikane iz mainstream ponude. Samim tim, da bi se postigao sklad između mogućnosti i navika, neophodno je poraditi na koliko-toliko pažljivom prilagođavanju komandi sopstvenim potrebama. Uprkos tome što je Fuji generalno, a i sam X-T4 dosta fleksibilan kada je mogućnost mapiranja komandi u pitanju, neke od njih su limitirane na određeni set funkcija, čime je i stepen prilagođavanja ograničen. Na sve to, retro koncept je, budimo iskreno, najbolje potisnuti, ukoliko od ovog aparata želite maksimalnu agilnost i brzu promenu parametara.

Pogled spreda neodoljivo podseća na stare SLR aparate, ali već sam senzor otklanja svaku sumnju u poreklo. Bajonet, koji zauzima centralno mesto na prednjoj strani aparata, predstavlja X sistem, koji je kompatibilan isključivo sa Fuji X objektivima za APS-C format. Uz njegov obod, na levoj strani se nalazi taster za otključavanje bajoneta radi uklanjanja objektiva. Sasvim levo je rukohvat, čiji je profil sada dodatno naglašen, možda malo oštrijih linija, ali sasvim prikladan za aparat ovih gabarita i mase. Celokupni prednji deo je obložen reljefnom gumom, pa nijedan oblik ili veličina šake neće imati poteškoća u pogledu ergonomije. Iznad rukohvata je prednji kontrolni točkić koji osim rotacije u dva smera, prepoznaje i pritisak. Ipak, iako je mehanička komponenta tu, nije i softverska. Deluje kao da je X-T4 ovaj segment softverske podrške u celini preuzeo od X-Pro3, te aparat nije „svestan“ postojanja mogućnosti pritiska na prednji kontrolni točkić. Ostaje da se nadamo da će odgovorni spoznati propust, te da će korisnicima kroz novi firmware omogućiti da koriste ono što je na raspolaganju.

Nedaleko od njega, desno, prema bajonetu, nalazi se minijaturna LE dioda, koja signalizira odloženo okidanje ili asistira sistemu autofokusa u uslovima lošeg osvetljenja. Ispod njega je programabilna Fn2 komanda, koja inicijalno služi za podešavanje režima okidanja, a može se podesiti da vrši neku drugu funkciju po želji korisnika. Ono što nam se ne sviđa, a što je ranije bilo uobičajeno, je nemogućnost brzom pristupu opciji remapiranja programabilnih komandi. Naime, ranije je bilo moguće dobiti listu podržanih funkcija, tako što programabilnu komandu držimo pritisnutu više od 5 sekundi. Tada se na ekranu pojavljuje spisak podržanih, te je dovoljno samo odabrati novu i potvrditi, da bi od tog trenutka dotična komanda vršila tu novu funkciju. Sada je jedini način da komandu reprogramirate, da to učinite kroz ne baš intuitivan sistem menija. Školski primer degradacije ergonomije. Dole, uz sam bajonet, nalazi se taster kojim se objektiv otključava i na taj način omogućava njegova demontaža sa tela.

Pogled sa desne strane bajoneta takođe nije preterano živopisan. Sasvim gore se nalazi PC-Sync konektor, sa (i dalje) arhaičnim poklopcem koji se zavrće poput vijka, a namenjen je povezivanju sa eksternom rasvetom ili blicem bez TTL komunikacije. Ne razumemo zbog čega Fujifilm forsira ovo rešenje sa poklopcem koji nije pričvršćen za telo, s obzirom da je veoma lako izgubiti ga. Sasvim dole se nalazi rotacioni prekidač za izbor fokusnog moda (pojedinačni i kontinualni) ili prebacivanja u mod manuelnog fokusiranja. Ovaj prekidač je jedna od onih stvari koje vizuelno deluju upečatljivo, ali u praksi umeju da uspore rad, jer se veoma lako može desiti da umesto na C poziciju (kontinualni fokus), prekidač sa pojedinačnog prebacite na manuelni fokus. Prosto, otpor koji pruža je možda prevelik, pa se nakon primene veće sile, često dešava da preskoči srednju poziciju. S druge strane, ukoliko bi bio mehanički „labaviji“ i pružao manji otvor, mogao bi biti pomeren nehotice, što je takođe problematično. Sva je prilika da bi bilo koji nepoželjan scenario najlakše mogao biti izbegnut da su dizajneri prosto izabrali neko efikasnije rešenje.

Pogled odozgo je, uz neke Olympusove modele, nešto najbliže retro konceptu kakav nas asocira na stare rangefindere i SLR-ove. Sličnost sa X-T3 je takva da ih je teško razlikovati. Centralnim delom dominira kućište nepostojeće pentaprizme, u kojem se krije sklop elektronskog tražila, a na njemu papučica eksternog blica i par diskretnih otvora namenjenih levom, odnosno desnom kanalu internog stereo mikrofona. Na levom boku kućišta tražila je točkić za regulaciju dioptrije, dok se skroz levo nalazi mehanički ISO točkić, kojim se vrši ručni izbor ISO vrednosti u rangu od 160 do 12800, u koracima od 1/3 EV, uz AutoISO poziciju, ali i poziciju za ručnu kontrolu ISO vrednosti. Softverski dobijene ISO vrednosti iz L i H opsega, ovog puta uopšte nisu na raspolaganju na točkiću, već se iste mogu dobiti samo na C poziciji, pomoću kontrolnog točkića. AutoISO funkcija ostaje enigma za inženjere iz Fujifilm-a, pa uprkos veoma zgodnoj mogućnosti definisanja tri AutoISO profila, čiji se opseg može limitirati do željenog nivoa, sama mehanika rada i dalje drastično zaostaje za onom koju nudi bilo koji drugi brend. Fiksiranje određene ekspozicije limitirano je na veoma uzak opseg, a i algoritam koji automatski određuje potrebnu ISO vrednost, naprosto ne radi pouzdano i veoma često će dopustiti da ekpozicija gravitira u rangu od 1/8s ili 1/40, na žižnoj daljini od 200mm, iako je ISO vrednost postavljena na svega 1600. Dalje, ukoliko je vrednost ekspozicije postavljena na potpuno automatsku, Fuji forsira žižnu daljinu kao jedinu relevantnu meru, na osnovu koje procenjuje potrebnu ISO vrednost. Nije moguće definisati brže ili sporije ekspozicije u odnosu na referentnu, što značajno limitira upotrebljivost. Ništa ne bi bilo toliko problematično, da je ova pojava usamljeni slučaj, rezervisan samo za X-T4, jer bi u tom slučaju rešenje došlo kroz neki od budućih update-a. Međutim, kako je ova pojava konstanta cele Fuji game, sumnjamo da će rešenje ikad doći, barem do temeljnog redizajna softverske komponente njihovih modela.

Poziciju sa ISO točkićem deli i rotaciona polugica za izbor režima okidanja. Fuji X-T4 nudi sve uobičajene načine okidanja, ali klasifikovane na prilično neuobičajen način. Osim pojedinačnog i rafalnog okidanja (u dve različite brzine, a svaka se može definisati ručno), ovaj točkić nudi i HDR, panorama, bracketing i advanced filter pozicije, ali ne i pozicije za odloženo okidanje koje je, kao kod kakvog jeftinog kompakta, neophodno tražiti po sistemu menija! Neverovatno je da projektni tim smatra logičnim da odloženo okidanje nema svoju poziciju na ovom točkiću, iako se veoma često koristi u praksi, dok instant aktivacija filtera ima. Fujifilm kompanija je veoma dosledna u negovanju svojih nelogičnosti, to im se mora priznati. Insistiranje na filterima krajnje upitne kvalitativne norme, a na aparatu koji automatske modove prosto ne poseduje, zvuči kao svojevrstan paradoks.

Na desnom boku kućišta tražila se nalazi Viewfinder komanda. Njena namena je jasna na osnovu imena – služi za uključivanje/isključivanje prikaza u tražilu ili aktivaciju senzora primicanja lica, kako bi tražilo bilo (de)aktivirano u zavisnosti od toga da li je aparat primaknut očima ili nije.

Desno je još jedan točkić, ovaj put za izbor trajanja ekspozicije. Ponuđene su samo vrednosti od 1“ do 1/8000, dok se za ostale mora koristiti kontrolni točkić, kojim se ekspozicija može setovati i u koracima od 1/3EV, između dve susedne vrednosti na točkiću. U prevodu. Ukoliko točkić stoji na 1/4000, kontrolnim točkićem ćete moći da korigujete trajanje ekspozicije na vrednosti kao što su 1/2500, 1/3200, 1/4000 i 1/5000. Priznaćete – zbunjujuće, ali kada se jednom naviknete i ne deluje toliko strašno. Srećom, ovakva gimnastika se može izbeći prostim prebacivanjem točkića na T poziciju, kada se ekspozicija bira potpuno ručno, u celom rasponu, kao i na većini drugih digitalnih aparata. Ukoliko je aktivna samo mehanička zavesica, raspon ekspozicije se kreće od 15 minuta do 1/8000s. Ukoliko je aktivna elektronska, raspon je proširen do 1/32000s. Kombinovanjem je moguće postići maksimalni raspon, a aparat će sam regulisati kada treba okinuti kojom zavesicom. Da bi bilo potpuno jasno kakva ograničenja zavesice nameću, neophodno je konsultovati zvanično uputstvo.

Baš kao i ISO točkić, i točkić za izbor ekspozicije ima još jedan u svojoj osnovi. Na prethodniku je služio za izbor moda merenja svetla, ali je sada prenamenjen za izbor režima rada – fotografskog ili video moda. Bez želje da video mod predstavimo kao nebitnu stavku, čini se da je za brzinu rada ipak kritičnija direktna komanda za izbor moda merenja, nego li prebacivanja iz video u foto mod i obratno. No, izgleda da su dizajnerska unapređenja tela više rezultat potrebe da se bilo šta promeni, nego želje da se postojeće stanje unapredi. Fujifilm svakako nije jedini koji praktikuje takvu filozofiju, ali je svakako jedan od revnosnijih u sprovođenju često nelogičnih odluka. Dodajmo još samo to da oba pomenuta točkića poseduju i taster u svom središtu, kojim se zaključava, odnosno otključava mogućnost okretanja. Za razliku od svih drugih rešenja koja traže da taster bude zadržan tokom okretanja, Fuji je primenio tehniku dvopoložajnog tastera, pa je okretanje ili dozvoljeno ili nije, te nije neophodno držati ga pritisnutim, što je veoma zgodno i zadovoljava svačiji ukus.

Malo desno od točkića za izbor ekspozicije, pomaknut ka rukohvatu, nalazi se prekidač za uključivanje aparata, u čijem je središtu dvostepeni okidač, kojim se na prvom kolenu vrši merenje i fokusiranje, a na drugom i samo okidanje. Sam taster u svojoj sredini poseduje navoj za nekad popularne mehaničke okidače, što smo videli i na većini drugih Fuji MILC-eva. Desno od njega se nalazi i točkić za kompenzaciju ekspozicije, raspona ±3 EV. Njegova namena je jasna, ali nekada može biti nedovoljno efikasan, pa je Fuji ipak ponudio i C poziciju na ovom točkiću, koja kontrolu kompenzacije pretvara u potpuno digitalnu, kada je za kompenzaciju ekspozicije dovoljno korišćenje prednjeg kontrolnog točkića.

Između dva točkića, ranije je postojao još jedan Fn taster, koji je sada lociran sa desne strane okidača. Ni ovaj nam put nije bio previše omiljen. Za razliku od situacije sa prethodnikom, gde je glavni nedostatak bio suviše nizak profil ove komande, zbog koje ju je bilo izuzetno teško koristiti, dok je i sam položaj na telu bio problematičan, kod X-T4 je barem drugi nedostatak rešen, pa se taster sada nalazi na nešto pristupačnijem mestu.

Bez obzira što Fuji X-T4 ne poseduje nikakav očigledni selektor modova, ne znači da ne nudi mogućnost izbora moda fotografisanja. Osim manuelnog, koji se dobija tako što se prstenom na objektivu ručno vrši izbor otvora blende, dok se točkić za ekspoziciju nalazi na nekoj konkretnoj vrednosti ili na T poziciji, X-T4 nudi i ostale kreativne modove. Ukoliko i prsten blende, kao i točkić ekspozicije stoje na A pozicijama, aparat se nalazi u Programmed Auto (P) modu. Poželite li rad u modu prioriteta blende ili ekspozicije, dovoljno je da jedan od ova dva parametara (blenda ili ekspozicija) bude ručno izabran, a drugi bude prepušten automatici (A).

I zadnja strana liči na ono što nudi X-T3, gde opet primećujemo da su pojedine komande zamenile mesta. Saglasni smo sa idejom da su unapređenja ergonomije uvek dobrodošla, ali se ipak čini da, baš kao i kod Canon-a, neko u Fujifilm-u očigledno ima viška vremena i popravlja što nije pokvareno.

Dominantno mesto na zadnjoj strani zauzima 3-inčni pokretni ekran, ovaj put sa zglobnim (i po našem mišljenju, mnogo praktičnijim) mehanizmom, dok su komande raspoređene sa njegove desne strane, kao i oko tražila, koje se nalazi iznad ekrana.

Odmah ispod okulara tražila, a iznad ekrana, nalazi se senzor kojim aparat registruje primicanje lica i, u skladu sa podešavanjima, (de)aktivira prikaz u tražilu i/ili na glavnom ekranu. Levo od tražila je taster za brisanje snimaka, a do njega komanda za prelaz u režim pregleda snimaka.

Desno od tražila postoji još tri komande. Prva u nizu je AF-ON, kojom se inicira proces fokusiranja, a spada u programabilne. Do nje je zadnji kontrolni točkić koji se, baš kao i prednji, osim rotiranja može i pritisnuti, čime se raspon njegovog delovanja proširuje. Između ostalog, na taj način se postiže uvećanje prikaza, kako u režimu fotografisanja, tako i u režimu pregleda. Sasvim desno je Q (Quick Menu) komanda, kojom se poziva poseban meni za brzu promenu najvažnijih opcija, a čiji je raspored moguće prilagoditi sopstvenim potrebama. Niže je AE-L, komanda za zaključavanje prethodno izmerene ekspozicije, a ispod nje 8-smerni džojstik koji služi za direktan izbor aktivnog AF polja ili resetovanje na centralno. Istom komandom se na aparatu mogu vršiti i razne druge operacije, poput navigacije kroz maločas pomenuti Quick meni itd.

Niže je set od četiri komande poređane u krug oko Menu/OK komande za ulazak u sistem menija i potvrdu izbora. Sve četiri komande spadaju u red programabilnih. Sasvim dole je Disp/Back taster kojim se (de)aktivira glavni displej, odnosno bira živi prikaz ili prikaz parametara.

 

MEMORIJA

Fuji X-T4 nudi dva slota po Secure Digital (SD) standardu. Izuzev Eye-Fi, kompatibilni su sa svim uobičajenim podstandardima, kao što su SDHC i SDXC, kao i svim brzinskim klasama, sve do UHS-II. Nalaze se ispod kvalitetnog i osiguranog poklopca na desnom boku aparata, a zamerka u pogledu pozicije slotova, uzeta je u obzir, pa su oni sada postavljeni u osi, jedan ispod drugog, s tim da se kao prvi slot računa onaj donji. Slotovi su ravnopravni po pitanju prioriteta i deklarisane brzine, tako da je nevažno koji ćete koristiti, osim ukoliko se koriste kartice različitih brzina, pa za video treba koristiti onu koja je adekvatnija. Aparat poseduje opciju kojom se snimci lako mogu (grupno ili pojedinačno) kopirati sa kartice na karticu, naravno, pod uslovom da slobodan prostor to dozvoljava.

Način upisa je fleksibilan, kao što smo navikli od ranije. Može biti sekvencijalan, kada će aparat snimke smeštati najpre na karticu u prvom slotu, a nakon što na njoj ponestane slobodnog prostora, preći će na drugu. Backup će forsirati paralelan upis snimaka na obe memorijske kartice, a RAW/JPEG će upis na kartice razdvojiti po formatima, tako da u prvom slotu bude RAW, a u drugom JPEG. Takođe, i video snimke je moguće dodeliti određenom slotu, ukoliko takva potreba postoji.

Odeljak SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost Fuji-ja X-T4 je malo veća od proseka za rezolucijsku klasu kojoj pripada, pa će na karticu kapaciteta 8GB u proseku stati oko 130 RAW snimaka u nekompresovanom, odnosno otprilike dvostruko više (240) u lossless kompresovanom formatu, dok će u JPEG-u maksimalnog kvaliteta, na istu karticu biti moguće smestiti oko 500 snimaka. Ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis u maksimalnom kvalitetu, 8GB će biti dovoljno za otprilike 100 snimaka, odnosno 180, ukoliko se koristi kompresovani RAW. Kompresija JPEG-a donosi oko 50% manje fajlove, a isto važi i JPEG-ove srednje rezolucije. Odlučite li se za najmanju rezoluciju, možete računati na oko četvrtinu zauzeća u odnosu na snimak maksimalnog JPEG kvaliteta. Kombinovanjem kompresije i rezolucije, moguće je postići značajne uštede, ukoliko vam izlazni kvalitet nije od značaja.

Video zapis je, naravno, daleko zahtevniji, a u slučaju X-T4 i kompleksniji za proračun potrebnog prostora, zbog činjenice da je definisanje kvaliteta moguće na nekoliko nivoa, te da se od izabranih parametara i zauzeće može značajno razlikovati. U svakom slučaju, na istu 8GB karticu je moguće snimiti svega oko dva minuta materijala u maksimalnom kvalitetu (DCI 4K/2160p, brzinom od 60fps, u 400MBit), što savršeno svedoči o zahtevnosti naprednog video zapisa koji aparat nudi.

Fujifilm je uzeo u obzir zamerke iznesene na račun X-T3, čija je autonomija sa osnovnom baterijom bila ograničavajući faktor, pa je sa novom baterijom aparat znatno manje limitiran u pogledu kontinualnog rada. Bitno je napomenuti je da je brzinska zahtevnost memorijske kartice mnogo veća nego ona prostorna. Naime, 4K video zahteva bitno veći protok, pa proizvođač preporučuje korišćenje UHS-II kartice. Niži kvalitet će biti tolerantan i prema sporijim karticama. Ukoliko se 4K zapis snima najvećim protokom (400 Mbps), preporučena je kartica video klase 60.

 

 

BATERIJA

Fujifilm kompanija spada u istrajnije, kada je u pitanju negovanje vertikalne kompatibilnosti u pogledu baterije. Ipak, da bi relativno skromna autonomija bila doterana do poželjnog nivoa, novi aparat je dobio i potpuno novu bateriju, koja po kapacitetu (ali i dimenzijama) ne zaostaje za onima koje prate DSLR-ove. Nova baterija nosi oznaku NP-W235. U pitanju je punjiva, Li-Ion baterija, radnog napona 7.2V i kapaciteta ozbiljnih 2350mAh. Njena masa je 79 grama, a dimenzije znatno veće od onih na koje nas je navikla stara baterija.

AC-5VJ AC/USB adapter i NP-W235 Li-Ion „pametna“ baterija

CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardi, koji se smatraju referentnima za evaluaciju performansi fotoaparata, predviđaju posebna merenja za upotrebu elektronskog tražila, a posebno za korišćenje glavnog ekrana. Iako bi, gledano u odnosu na dijagonalu i potreban kontrast, bilo logično da je ekran veći potrošač, upravo je suprotno – zbog izrazito više rezolucije, EVF angažuje više energije, pa je i autonomija nešto slabija. Tako će Fuji X-T4, uz korišćenje EVF-a, uspeti da snimi oko 500 snimaka, pre nego li baterija ostane prazna. To je značajno bolji rezultat od onoga što postiže X-T3. Zvanično, autonomija u normalnom modu biva identična, bez obzira da li koristite tražilo ili glavni ekran. Ukoliko se koristi Boost mod, sa tražilom je moguće ostvariti oko 450, a sa ekranom oko 480 snimaka. Korišćenjem Economy (štedljivog) moda, autonomija raste na 570 uz korišćenje tražila, odnosno 600 ukoliko forsirate glavni ekran.

Video zapis je generalno daleko zahtevniji, jer se angažuju svi podsistemi, ali je i u ovom pogledu napredak u odnosu na X-T3 veoma uočljiv, pa će novi model uspeti da izvuče prosečno oko 85 do 95 minuta snimanja sa prekidima, odnosno oko 110 do 130 minuta u kontinuitetu, što je dvostruko bolji rezultat.

Punjenje potpuno prazne baterije, posredstvom tela, USB kabla i priloženog AC adaptera, traje oko 180 minuta. Ukoliko kao izvor koristite slobodan USB port računara, izlaznog napona i jačine 5V/500mA, punjenje će trajati oko 10 sati. Takav način punjenja je i inače problematičan u smislu efikasnosti, ali je sada situacija dodatno zakomplikovana time što je kapacitet baterije bezmalo dvostruko veći. Ukoliko u toku punjenja putem USB kabla, uključite aparat, punjenje će biti prekinuto, a napajanje aparata vršeno direktno sa USB porta.

Opet napominjemo, bespotrebne egzibicije u pogledu štednje, primoravaju budućeg vlasnika da u okvir troškova neizostavno uračuna i namenski punjač, jer vreme utrošeno za punjenje defacto znači i nemogućnost korišćenja aparata.

 

 

KONEKTORI

X-T3 je nudio odlično rešenje za zaštitu konektora na levom boku tela, koje se sastojalo od tvrdog poklopaca sa šarkama, koji je bilo moguće ukloniti, radi montiranja dodatne opreme, često korišćene u video produkciji. Na žalost, to rešenje je napušteno, u korist običnih gumenih poklopaca, koje je teško sasvim otvoriti i koji poprilično smetaju, kako korišćenju dodatne opreme, tako i tokom punjenja baterije u aparatu, putem USB kabla.

Jedan od konektora, PC-Sync, namenjen okidanju eksterne rasvete, pozicioniran je s prednje strane aparata i poseduje sopstveni, ne baš praktični plastični poklopac. Ne dopada nam se što ga je moguće veoma lako izgubiti, pošto ničim nije pričvršćen za sâm aparat (iako se zavrće), te se u slučaju korišćenja poklopac mora skloniti na sigurno. Na levom boku aparata nalaze se konektori koji su skriveni ispod čvrstog poklopca. Ima ih četiri. Vertikalno, odozgo na dole, ponuđeni su redom: 3.5mm mikrofonski stereo ulaz, namenjen snimanju audio zapisa kao komponente video snimka; zatim 2.5mm remote konektor, namenjen kompatibilnim daljinskim okidačima; nešto niže je Micro-HDMI izlaz D tipa, kojim se prikaz sa aparata može poslati na kompatibilni eksterni displej; sasvim dole je USB 3.2 konektor C tipa, kojim se aparat povezuje sa računarom, punjačem ili se, uz pomoć priloženog adaptera, može konvertovati u 3.5mm izlaz za slušalice. Egzibicija viđena na prethodniku, kada je konektor daljinskog okidača bio nespretno postavljen na desni bok, u zonu rukohvata i na taj način veoma efikasno ometao korišćenje, ovaj put je izbegnuta.

Konektori: PC-Sync (spreda, ne vidi se na slici); ispod poklopca (odozgo na dole) –
3.5mm stereo mikrofonski ulaz; 2.5mm remote konektor; Micro-HDMI Type-D; Micro-USB 3.2 Type-C

 

 

TRAŽILO I DISPLEJ

S obzirom da dele softversku komponentu i grafičko rešenje, elektronsko tražilo i displej faktički daju identičan prikaz, ako izuzmemo krajnji kvalitet, diktiran raspoloživom rezolucijom, koja je kod elektronskog tražila drastično veća. Elektronsko tražilo (Electronic Viewfinder; u daljem tekstu EVF), prikaz preuzima direktno sa senzora, tako da je i projekcija u svakom smislu identična onome što senzor vidi i što će biti upisano na karticu kao snimak, uključujući i verni prikaz balansa bele i uticaja trenutno izabranih parametara. Drugim rečima, EVF konstantno funkcioniše u režimu živog prikaza (Live-View; u daljem tekstu LV). Kako prikaz izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz u elektronskom tražilu, odnosno glavnom displeju Fuji-ja X-T4

Rezolucija minijaturnog ekrana dijagonale 0.5 inča, izrađenog u OLED (Organic LED) tehnologiji, iznosi 3.690.000 piksela, što obezbeđuje veoma detaljan prikaz. Faktor uvećanja je 0.75x, a pokrivenost kadra 100%. Eyepoint, odnosno minimalna distanca od tražila, sa koje je moguće sagledati ceo kadar, iznosi čak 23mm, što osobama koje svakodnevno koriste naočare, može znatno da olakša korišćenje. Tražilo raspolaže i senzorom primicanja lica, pa će (u slučaju da tako podesite) biti sposoban da sam uključi/isključi glavni ekran ili tražilo, u zavisnosti od toga da li ste aparat primakli ili udaljili od oka.

Obim dostupnih informacija je u nekim momentima čak i prevelik, a srećom, Fuji je predvideo mogućnost selektivnog izbora prikazanih informacija, do nivoa izbora bukvalno svakog pojedinačnog parametra. Sama projekcija, iako zaista kvalitetna, još uvek se ne čini najboljim što od ove tehnologije možemo očekivati. Nominalna frekvencija osvežavanja prikaza je 60fps, što je za većinu uobičajenih situacija i više nego dovoljno. Ukoliko je Power Management postavljen na High Performance, tražilo će biti osvežavano učestalošću od čak 100fps, što će trošiti više energije iz baterija, ali i dati bitno fluidniji prikaz.

Displej je konačno unapređen i doveden na nivo koji nudi X-Pro serija, što ranije nije bio slučaj. U pitanju je fiksni TFT-LCD dijagonale 3 inča (7.6cm), ukupne rezolucije 1.620.000 piksela i proporcija 3:2, zbog čega je iskorišćenost prikaza maksimalna, budući da je i glavni senzor tog formata. Baš kao i u slučaju novijih Nikon DSLR-ova, Fuji koristi RGBW umesto konvencionalne RGB matrice, a primarni razlog je, ako izuzmemo u teoriji nešto bolji prikaz, ušteda energije, pošto za prikaz svetlijih nijansi nije neophodno angažovati maksimalni intenzitet sve tri kolorne komponente, već se to postiže samo jednim, belim pikselom. Panel osetljiv na dodir je i dalje tu, kapacitivnog je tipa, te je mnogo toga moguće kontrolisati interaktivno, direktno na glavnom ekranu. Ovo je naročito primamljivo jer je rotacija ekrana sada neograničena, a time i upotrebljivost funkcije kontrole dodirom.

X-T4, kao i svi ostali Fuji MILC-evi, poseduje Quick meni, kojim se najbitniji parametri, među onima koji nemaju dodeljenu direktnu komandu na aparatu, mogu podešavati interaktivno, nakon pritiska na Q taster. 16 funkcija poređano je pravilno formirajući tabelu od 4 x 4 polja, a njihov obim i raspored moguće je definisati zasebno za foto i video mod. Kretanje po njima se vrši džojstikom, dok se zadnjim kontrolnim točkićem vrši selekcija između ponuđenih postavki svake od njih. Kako to u praksi izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara u Quick meniju

Uvećanje prikaza u režimu živog prikaza, za koji smo već konstatovali da je i osnovni način rada na MILC aparatima, nije novina. X-T4 omogućava da se pritiskom na zadnji kontrolni točkić direktno dođe do 100% uvećanja, a njegovim rotiranjem je stepen uvećanja moguće korigovati u oba smera.

Uvećanje u LV režimu

 

VIDEO

X-T4 je i konačno izbrisao X-H1 kao jedini video-orjentisani Fujifilm model. X-T3 je definisao novu politiku kompanije u pogledu implementacije video moda, a X-T4 je samo učvršćuje, budući da su promene na ovom polju veoma uzdržane i pored nekih zaista bitnih unapređenja.

Glavno unapređenje, integrisana stabilizacija senzora, nije namenjena isključivo video modu, ali na njegovu upotrebljivost ima veoma značajan uticaj.

Ponuđen je video zapis u četiri različite rezolucije i nešto više brzina nego ranije. Standardna 4K rezolucija (3840 x 2160px), kao i njena DCI varijanta (4096 x 2160) snimaju se progresivnom tehnikom, brzinama u rasponu od 23.98 do 59.94 fps, a isto važi i za dve fullHD rezolucije – standardnu 16:9 formata (1920 x 1080px) i proširenu 17:9 formata (2048 x 1080). 4K rezolucije su i ovaj put delimično lišene kropovanja, tako što se u rasponu brzina od 23.98 do 29.97 fps snima bez krop faktora, dok se na najvišim brzinama od 50 i 59.94 fps, primenjuje 1.17x krop. Efektivni krop faktor, gledano u odnosu na 35mm format, iznosi približno 1.76x. Krop faktora, na žalost, nije pošteđen high-speed video, koji se snima krop faktorom 1.29x. On se i dalje snima rezolucijom od 1920 x 1080, progresivno, a ovaj put je raspon brzina ponuđen u 100, 120, 200 i čak 240fps, što uz niz različitih brzina reprodukcije, donosi efektivno usporenje u rasponu od 1/2 do 1/10.

Izuzev 4K-DCI koja je na maksimalnim brzinama ograničena na 20 i high-speed rezolucija, koje su ograničene na 3 minuta za brže (200-240 fps) i 6 minuta za sporije (100-120 fps) snimanje, sve ostale imaju limit od 30 minuta kontinualnog snimanja. Ove limite ne treba mešati sa tehničkim ograničenjima koje nameće FAT32 fajl sistem. Njegov limit od 4GB i dalje postoji, ali nije u korelaciji sa samim komandovanjem započetog/zaustavljenog snimanja. Koliko god snimanje trajalo, rezultujući snimak će biti isečen na 4GB, a snimanje nastavljeno u novom fajlu, bez znanja korisnika.

Zapis se enkoduje u realnom vremenu i na raspolaganju su dve vrste kompresije. Pored AVCHD/MPEG-4 (H.264), opet je ponuđena i kvalitetnija HEVC/H.265, koja spada u kompresiju slabijeg intenziteta (a samim tim i višeg kvaliteta), a poznata je još i kao ALL-I (ALL-Intra, od Intraframe). Razlika u odnosu na H.264 je u tome što je svaki frejm tzv. keyframe. Iz toga proizilazi da se svaki pojedinačni frejm kompresuje, što podrazumeva manju hardversku zahtevnost, kako u reprodukciji, tako i u obradi, s tim da ovako kompresovan video konzumira daleko više prostora. Nasuprot tome, H.264, odnosno Interframe (IPB), kompresiju vrši po ciklusima, tako što izvodi predikciju nedostajućih frejmova, kako na osnovu prethodnog, tako i na osnovu sledećeg frejma u nizu. Na taj način se dobija precizna komparacija razlika u odnosu na ostale frejmove, što rezultira zapisom koji sadrži samo neophodne promene, a ne i celokupan frejm. Zbog toga je IPB prostorno manje zahtevan, a kompresija se vrši za više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta. U aparatu je ovaj tip kompresije označen kao Long GOP (od Long Group-Of-Pictures).

Video komponenta se zajedno sa nekomprimovanim Linear PCM stereo zvukom, pakuje u 24-bita/48KHz i smešta u MOV kontejner. Kvalitativno gledano, kompresiju je moguće birati u maksimalno četiri nivoa (obim zavisi prvenstveno od rezolucije, ali i upotrebljenog tipa kompresije), a na raspolaganju je 50, 100, 200 i 400Mbps, pri čemu je poslednja rezervisana isključivo za 4K rezoluciju.

X-T4 nudi 10-bitni kolorni prostor za H.265 kompresiju, i to 4:2:0 za interno i 4:2:2 za eksterno snimanje putem HDMI izlaza. Ukoliko se koristi H.264, interni zapis je limitiran na 8-bita 4:2:0, dok je za eksterni 10-bita i 4:2:2. Tu je i interni F-Log, logaritamski kolorni profil koji, nasuprot uobičajenog linearnog, nudi veći dinamički raspon i daleko veći potencijal u obradi, pri čemu je ISO raspon limitiran na opseg od 640 do 12800. Hybrid Log Gamma (HLG), namenjen projekciji na HDR televizorima, limitiran je na ISO opseg od 1000 do 12800. Kao što video signal istovremeno može biti prosleđen na HDMI izlaz i paralelno upisivan na SD karticu, tako je moguće i angažovanje oba memorijska slota za simultani upis, u cilju bezbednosti snimljenog materijala.

Opcije vezane za reprodukciju boja uvek podrazumevaju i kolorne profile. X-T4 za ovu svrhu, pored uobičajenih i Eterna-Cinema simulacije filma (kako Fujifilm to voli da kaže), koju smo se prvi put sreli na X-H1, donosi i Eterna-Bleach Bypass, koja forsira desaturisane boje i nešto jači kontrast.

Kontrola snimanja je fleksibilna i donekle popravljena u odnosu na X-T3. Kompenzacija se, kada je aktivan mod prioriteta blende, može vršiti u toku snimanja, u rasponu od ±2EV, a u manuelnom je dozvoljena i korekcija ekspozicije. Blenda, trajanje ekspozicije i ISO vrednost, mogu se korigovati i tokom snimanja, kako kontrolnim točkićem, tako i posebnim menijem na ekranu, kako bi zvuk bio pošteđen nepotrebne buke. Ipak, konfuzija izazvana prisustvom mehaničkih komandi, koje često mogu biti (i jesu) u koliziji sa faktičkim stanjem u pogledu izabranih parametara, i dalje postoji. Srećom, nekome je palo na pamet da bi najlogičniji izlaz bila mogućnost potpune deaktivacije retro-komandi u video modu, što doprinosi većoj kontroli i omogućava bolju predvidivost situacije. Aparat prepoznaje razliku među modovima, pa će parametri korišćeni za video biti različiti od onih za fotografski mod. Osim toga, raspon trajanja ekspozicije u video modu poznaje i neke specifične veličine, inače nedostupne u fotografskom. Sve ovo je doprinelo rešavanju paradoksalnih situacija, prilikom kojih ste na X-T3 bili u mogućnosti da dovedete aparat u stanje potpune blokade, gotovo do stanja u kojem je reset na fabrička podešavanja jedini izbor. Šteta što nešto slično nije predviđeno i za fotografski mod, kako bi kolizija u prioritetima među komandama bila prevaziđena.

Record komanda ne postoji ni ovaj put. To podrazumeva da se započinjanje i zaustavljanje snimanja vrši okidačem, što (subjektivno) nije baš praktično rešenje. Nehotičan dodir okidača i dalje uzrokuje nevoljno započinjanje i, što je mnogo gore, zaustavljanje snimanja kada to ne želite. Izuzetno, snimanje je moguće započeti i putem ekrana osetljivog na dodir. Opet, opcija mapiranja programabilnih komandi bi lako mogla rešiti problem, da je na spisak raspoloživih komandi uvršteno i snimanje video zapisa. Kao što nije. Zašto? Ne znamo, ali nam se čini da je žiriranje za spisak „kvalifikovanih“ komandi koje se mogu birati za programabilne tastere, radila ista osoba koja je za to zadužena i u Canon-u. Talenat je prepoznatljiv.

„Zebra“, grafičko pomagalo koje u realnom vremenu šrafurom naglašava partije snimka koje izlaze van okvira zadatih granica osvetljenosti, ponuđena je u par varijanti. Fuji X-T4 dodatno poboljšava AF performanse, a to naročito važi za algoritam prepoznavanja lica i očiju. Poboljšanju udobnosti rada doprinose i funkcije kakva je „tally light“, kojom aparat signalizira status aparata u video modu, kako za operatera, tako i za prisutne ispred i iza objektiva. Aparat koristi uobičajenu LE diodu na zadnjem delu rukohvata i onu koja se nalazi u prostoru između rukohvata i bajoneta s prednje strane, kako bi (po potrebi) signalizirao trenutni status snimanja. Po želji se može namestiti tako da ove LE diode permanentno svetle, trepću u pravilnim intervalima ili budu potpuno ugašene, pojedinačno ili zajedno.

Kako je IBIS (stabilizacija senzora) sada prisutna, X-T4 nudi i nekoliko opcija za prilagođavanje potrebama. Tako je stabilizaciju senzora moguće koristiti samostalno ili u kombinaciji sa optičkom stabilizacijom objektiva (OIS), ako je objektiv poseduje. Osim toga, aparat nudi i digitalnu stabilizaciju (DIS), koja se može kombinovati sa ostale dve, tako što se određeni deo bordure kadra iseca i koristi za kompenzaciju podrhtavanja. Efektivni frejm usled toga biva dodatno isečen, u zavisnosti od formata snimanja.

S obzirom da je X-T4 preuzeo senzor iz X-T3, efekat „rolling shutter-a“ je već maksimalno potisnut, koliko je to moguće bez angažovanja „global shutter“ elektronske zavesice, tehnologije istovremenog očitavanja čitave površine senzora.

 

 

BLIC

Fuji X-T4, baš kao ni X-T3, ne poseduje interni blic, iako bismo se na osnovu dizajna mogli zakleti da se on krije iznad tražila. Razlika u odnosu na X-T3 ipak postoji, jer se sada uz aparat ne isporučuje namenski sklopivi blic, oznake EF-X8. S toga, opis rada sa blicem se svodi isključivo na rad sa eksternim blicevima.

Blicevi mogu raditi u nekoliko režima. Podrazumevani je automatski/TTL režim, kada blic određuje potrebnu snagu na osnovu izmerenog svetla na sceni, a od opcija je na raspolaganju samo kompenzacija snage bljeska. Osim standardnog TTL-a, blic se može podesiti i tako da radi u Auto režimu, kada na osnovu scene određuje hoće li uopšte bljesnuti, a tu je i slow-sync, mogućnost spore sinhronizacije, kada se bljesak blica kombinuje sa dužom ekspozicijom, radi postizanja efekta intenzivnijeg ambijentalnog svetla. Jedna od unikatnih opcija je TTL-Lock. Služi za zaključavanje izmerene snage blica i upotrebu iste za sve naredne fotografije, što je recimo zgodno kada se uslovi neće u većoj meri menjati tokom perioda fotografisanja. Informacije o potrebnoj snazi bljeska se mogu preuzeti iz prethodnih snimaka ili se izmeriti uoči snimanja, serijom kratkih bljesaka. Fuji navodi da je ovo dobar način za postizanje bolje konzistentnosti u istim uslovima, a mi se sa tom ocenom možemo složiti samo donekle, pošto se termin „isti uslovi“ može veoma fleksibilno tumačiti.

Blic se može koristiti i u manuelnom modu, pri čemu se snaga može podesiti od minimalnih 1/64 do pune snage (1/1).

Eksterni blic se može koristiti i za bežičnu kontrolu bliceva, što drastično utiče na fleksibilnost u radu. Fuji podržava definisanje do tri grupe bliceva i njihovu automatsku kontrolu. Bežična kontrola spada u optičke, što će reći da je neophodno da blicevi imaju međusobnu optičku vidljivost ili barem uslove da registruju inicijalni bljesak sa osnovnog blica, montiranog na aparat. Osim svega pobrojanog, na raspolaganju su i funkcije kao što su serijsko bljeskanje (multi/repeating flash) i high-speed sync, kojim se limit sinhronizacije može prevazići na uštrb emitovane efektivne snage.

Maksimalna brzina sinhronizacije je limitirana na solidnih 1/250, što spada u neki standard APS-C klase. Fuji X-T4 poseduje i ISO-519 kompatibilni konektor za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), pa je istu moguće okidati i na taj način, ali bez ikakve komunikacije sa aparatom, a samim tim i bez benefita koje donosi TTL algoritam.

 

 

WI-FI

Fuji X-T4 poseduje Wi-Fi modul za bežičnu komunikaciju, a kao i kod većine fotoaparata, njegova namena je višestruka, s tim da se mahom koristi za daljinsku kontrolu posredstvom pametnih telefona, ali i za prenos snimaka na kompatibilne uređaje. Osim toga, na raspolaganju je i bežična štampa na opcione Fujifilm Instax Share printere. Interesantno je to što nekad specifikacije otkrivaju karakteristike uređaja u veoma ograničenom smislu. Baš kao i X-T3, novi aparat poseduje i Bluetooth modul verzije 4.2, putem kojeg se bežična komunikacija može ostvariti nezavisno od Wi-Fi konekcije.

Da bi povezivanje bilo moguće, neophodno je najpre instalirati namensku aplikaciju na kompatibilni uređaj. Podržana je komunikacija sa Android i Apple IOS uređajima u smislu daljinske kontrole i promene parametara, dok se transfer snimaka sa aparata na PC računar može ostvariti besplatnom aplikacijom Fujifilm X Acquire.

Ukoliko se za transfer snimaka koristi neki od pametnih uređaja, aparat nudi opciju automatskog smanjivanja rezolucije, kako bi prenos bio brži, jer na malim ekranima i tako nije moguće proučavati nekakve detalje ili vršiti obradu. Naravno, smanjeni snimci su namenjeni isključivo prebacivanju i ni na koji način ne utiču na originalne snimke na memorijskoj kartici. U slučaju da vreme nije kritična stavka, snimke je moguće prebacivati i u punoj rezoluciji. Link sa Android/IOS uređajima donosi još jednu pogodnost, a to je automatski EXIF geo-tagging na osnovu informacija sa telefona. Aparat je, drugim rečima, sposoban da iskoristi GPS modul pametnog uređaja i upiše trenutne koordinate u EXIF odgovarajućeg snimka. Ova funkcija radi, ali kao i na svim drugim aparatima u kojima je implementirana sličnom tehnikom, radi relativno sporo i ponekad nepouzdano. Jednostavno, ne vidimo neku naročitu uštedu koju je donelo izostavljanje internog GPS modula u samom aparatu, budući da je potrošnja baterije svakako veća, jer i bežična komunikacija ne spada u red štedljivih, pri čemu ćete u nekom trenutku ostati i bez baterije telefona.

 

 
GRIP

Fuji X-T4 nije dobio dva gripa, kao prethodnik, koji je u ponudi imao i baterijski i ergonomski. Sada je u ponudi je samo baterijski, oznake VG-XT4. Ovaj grip spada u vertikalne baterijske gripove. Radi se o veoma dobro opremljenom gripu, nešto višeg profila nego što je poželjno, baš kao što je to bio slučaj sa prethodnicima. Ipak, preporučujemo ga onima koji planiraju korišćenje iole masivnijih objektiva i bliceva, a posebno ukoliko je aparat potreban za dugotrajan rad. Najpre iz razloga što je aparat sa ovim gripom nemerljivo udobniji i lakši za korišćenje, budući da na postojeći rukohvat dodaje još jedan „sloj“ dubine, a onda i zbog toga što obezbeđuje daleko veću autonomiju, nikad dovoljno unapređenu stavku modernih MILC aparata. Autonomija se povećava pomoću dve dodatne NP-W235 baterije, što uz onu jednu u aparatu, čini autonomiju čak trostruko većom. 1450 snimaka je prosek u normal režimu, nezavisno od toga da li se koristi EVF ili glavni ekran, dok se u „boost“ režimu smanjuje za oko 100-150 snimaka. Ukoliko aktivirate režim štednje (economy), autonomija skače na raspon od 1600-1700 snimaka! I dalje taj rezultat nije uporediv sa najefikasnijim modelima iz DSLR klase, ali je svakako vredan pomena.

Po svom dizajnu, grip je dobrim delom komplementaran sa samim aparatom. Izrađen je od legure magnezijuma, a kao telo, takođe je i zaptiven i obložen identičnom gumenom oblogom svojim većim delom. Za komunikaciju sa aparatom se koristi poseban konektor sa donje strane aparata, za čiji gumeni poklopac postoji određeno mesto na samom gripu, kako bi bio sačuvan od gubljenja. Grip se na aparat pričvršćuje standardno, šrafljenjem u ¼“ navoj za stativ, a isti takav navoj obezbeđuje sa svoje donje strane, kako bi aparat i dalje mogao biti korišćen na stativu ili monopodu.

U paketu sa VG-XT4 više ne stiže AC-9VS AC adapter, te je isti ponuđen samo kao opcija. Inače se priključuje na sam grip i može napajati sam aparat u studijskim uslovima ili puniti baterije dok je isti isključen. Punjenje se vrši za sve tri baterije istovremeno, a njihov status će se videti na LE diodama sa zadnje strane gripa, kao i na samom aparatu. Sam grip (sa adapterom) se može koristiti za punjenje baterija čak i kada je demontiran sa aparata. Sve baterije se mogu puniti i putem USB konektora (C tip), nezavisno od baterija koje se nalaze unutar gripa. Ukoliko se koristi standardni AC/USB adapter, punjenje može potrajati do 300 minuta. Ukoliko se koristi adapter veće jačine, punjenje može biti ubrzano na minimalnih 180 minuta.

Gledano sa prednje strane, na gripu se nalazi samo prednji kontrolni točkić koji je, kao i sve ostale komande, funkcionalno 1:1 prekopiran sa samog tela. Zadnja strana je dosta živopisnija. Sasvim levo je rotacioni preklopnik za normalni, boost i economy mod, a nedaleko od njega dve LE diode, koje signaliziraju status baterija u toku punjenja (po jedna za svaku od baterija). Na sredini, ispod displeja aparata, nalazi se točkić kojim se grip pričvršćuje za telo, a malo desno od njega i džojstik kojim se manipuliše AF sistemom i izborom aktivne AF tačke/zone, prilagođen vertikalnom položaju. Tu su i AE-Lock i AF-ON komande za zaključavanje izmerene ekspozicije, odnosno aktiviranje fokusnog sistema, a sasvim dole-desno (odnosno gore-desno, ako grip posmatramo u vertikalnoj orjentaciji) nalazi se zadnji kontrolni točkić. Gornja strana (opet gledano u vertikalnoj orjentaciji) donosi još četiri komande. Najbitnija od njih je dvostepeni okidač, koji se nalazi u središtu rotacionog Lock prekidača. Njime se zaključavaju funkcije svih komandi na gripu i sprečava nehotično pritiskanje u slučaju korišćenja aparata u horizontalnoj orjentaciji. Tu je još dve komande. Jedna je Q, čija je funkcija identična onoj na aparatu (pozivanje Quick menija), a druga programabilna Fn1 komanda, koja preuzima mapiranje sa originalne Fn1 komande na telu aparata. Leva strana gripa krije malu bravicu, čijim se podizanjem i zakretanjem vadi uložak sa ležištima za dve NP-W235 baterije. Iznad pomenute bravice, nalazi se i poklopac ispod kojeg je AC konektor za priloženi punjač. Grip, osim svega navedenog, nudi i namenski 3.5mm stereo izlaz za slušalice, koji nedostaje na samom telu.