Nikon D600 Test

fotoTEST

Za poklonike Nikon brenda, ali i poštovaoce onoga što je poznata kompanija uspela da uradi sa modelom D800(E), D600 je dolazi u pravom trenutku. Baš kada je zaličilo da Nikon nikad nije bio u povoljnijoj poziciji u odnosu na glavnog konkurenta (Canon), vođstvo kompanije je odlučilo da zada odlučujući, a možda čak i najteži udarac suparniku. Nikon D600 je po listi specifikacija relativno lako savladao direktnog konkurenta, EOS 6D. Međutim, da bi obezbedio potpunu dominaciju u novoformiranoj klasi, potrebno je da ga savlada i na glavnom terenu – fotografskom. Tamo gde lista specifikacija ne utiče previše na konačan ishod, a što istovremeno lako može da preoblikuje situaciju i potpuno potre inicijalnu prednost.S toga, rivalitet koji je između dve kompanije na snazi od ulaska u branšu foto-tehnike, a postao je posebno aktuelan poslednjih meseci otkad se priča o D600 i 6D, stavićemo na test i u praksi!

Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem oba formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo (kao i uvek) referentne prajmove iz reda „normalaca“ – Nikon AF-S 50mm f/1.4G i Canon EF 50mm f/1.4 USM. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!

1. DETALJI, RAW

Praktični deo testa, kao i uvek, počinjemo pričom o detaljima. Pošto je RAW neprikosnoveni i primarni format na DSLR aparatima, što se posebno odnosi na situacije koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija, na njemu će i u praktičnom testu biti težište. Dok JPEG ponajviše zavisi od kvaliteta internog procesiranja, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade.

Studijska scena koju smo eksploatisali i u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor narušavanja detalja), i primenjen istovetni stepen oštrenja, a temperatura svetla postavljena na 2850K. Izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Nikon D600 ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa direktnog rivala – Canon EOS 6D, što će mnogima biti i glavna dilema prilikom izbora.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije: 

Snimak u punoj rezoluciji: D600, 6D

 100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje: 

S obzirom da su u pitanju senzori u ovim okvirima veoma slične rezolucije, za očekivati je da ni razlike u detaljima nisu lako uočljive, a kamoli da postoji neka izuzetna razlika. Ipak, ako se malo zagledate u gornje isečke, primetićete da Nikon D600 ipak beleži mrvicu više detalja, ali da mu ni Canon EOS 6D ne ostaje dužan, beležeći nešto bolji mikrokontrast, što se može videti na isečku u dnu (grbovi). Naravno, to može biti i zasluga objektiva, koji je neizostavni deo jednačine. Kolorit je nešto topliji sa Nikona, na šta smo već navikli, a ono što se dâ primetiti je i nešto veća osetljivost Nikon senzora, pa je ukupna eksponiranost nešto svetlija nego što bi trebalo. U principu, ta nekonzistentnost nije prevelika i nekad će se vrlo teško primetiti, a merenja pokazuju da ne prelazi 1/6 blende.

Ako izuzmemo neke izuzetke, do sada, tačnije do modela D800(E) baš nismo bili često u prilici da vidimo Nikona u ulozi rezolucijskog lidera. Od nedavno su se uloge drastično promenile i sada je Canon taj koji treba da uhvati priključak. Kako bismo ih, kao i ranije, detaljima uporedili na ravnopravnom nivou, poslužićemo se jednostavnim tehnikama interpolacije i ekstrapolacije, odnosno dovođenja rezolucije na određenu veličinu, njenim smanjenjem, odnosno uvećanjem u obradi. Najpre da vidimo kako se Canon kotira u situaciji kada se njegova osnovna rezolucija (približno 20 MP) uveća na Nikonovih 24:

Sada već može uočiti veća razlika, što pokazuje da čak ni tako malu rezolucijsku prednost D600 nije moguće nadoknaditi u obradi. Dok se na poslednjem od tri isečaka razlika još i najmanje vidi (podsetimo – na istom isečku je u prethodnoj sekciji Canon bio u prednosti!), na gornja dva je Nikon u očiglednoj prednosti. Možda ona i dalje nije tolika da bi izmamila nekakvu ushićenost, ali itekako postoji. Pogledajmo kako će se aparati pokazati kada uradimo interpolaciju snimka sa D600 i dovedemo ga na rezoluciju konkurenta:

Ovde su razlike potpuno isčezle, s tim da se i dalje može konstatovati ta konstatna prednost 6D na poslednjem isečku. Naravno, pitanje je koliko ovakvo poređenje ima smisla (iako za nekog sigurno ima), jer se interpolacijom potire jedna od glavnih karakteristika senzora D600, pa je ovakva komparacija i dalje čisto informativnog karaktera.

Kako su studijski snimci urađeni u strogo kontrolisanim uslovima, isključuju čitav jedan dijapazon sporednih uticaja, koji nepovoljno mogu uticati na razlučivost senzora i/ili objektiva. Nikon D600 ovde nije izuzetak, pa ćemo pogledati kako se ovaj model snalazi u jednoj svakodnevnoj situaciji, koja nije kontrolisana i koja podrazumeva niz potencijalnih problema – od nepovoljnog svetla do slabe atmosferske prozračnosti. Zatim ćemo uporediti istovetne isečke razvijenog RAW-a nasuprot JPEG-a iz aparata, što će ujedno biti i uvertira za sledeće poglavlje testa:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

Testirajući nedavno Nikon D3200, zaključili smo da mu je JPEG format izvanredno dobar i na podrazumevanim („default“) setovanjima izuzetno blizak onome što se prostom konverzijom, bez nekog doterivanja, može dobiti iz RAW-a. Da li zbog toga što se ipak radi o različitim kategorijama aparata (zanemarite ono „entry“ u nazivu D600, ništa tu nije zaista početničko) ili zbog nečeg drugog, činjenica je da većina proizvođača po automatizmu manju pažnju posvećuje JPEG-u, čim se radi o skupljem aparatu. Za manje upućene korisnike će ovo biti ništa manje od čudnog, ali za verzirane fotografe ovo nije ništa značajno – gro snimaka će i dalje marljivo biti „provučeno“ kroz neki od RAW procesora, gde će sve eventualne manjkavosti biti anulirane, a krajnji snimak baš onakav kakav i treba da bude. Istina, jedan dobar deo fotografa kojima će ovo biti alatka za terenski rad (ko je pomenuo „svadbare“ i skromnije reportere?), neće biti baš zadovoljan činjenicom da se snimci moraju na silu dooštravati, jer je inicijalno ona relativno slaba, a pritom je i količina zabeleženih detalja skoro pa potpuno neuporediva sa onim što se dâ izvući iz RAW-a. Naravno, stvar se može delimićno izvući korišćenjem pojačanog unutrašnjeg oštrenja, ali se tako, osim nazubljenih ivica i usiljenog mikrokontrasta, izostanak detalja neće nadoknaditi.