Nikon D600 Test

TELO

Nikon D600 odstupa od ustaljenih standarda koji važe u klasi full-frame aparata ovog proizvođača, a izgledom neodoljivo podseća na APS-C telo srednje klase – Nikon D7000, čime sugeriše kakvom sloju kupaca naginje:

Upadljivo sitnije telo u odnosu na D800, dimenzija 141 x 113 x 82 mm, u rukama deluje udobnije nego što se vizuelno čini, ali istovremeno iznenađuje i svojom ne baš malom masom, od celih 850 grama! Ukoliko bismo ga poredili sa D700, razlika je još upadljivija, a ergonomske razlike takve da će za većinu prelazak sa pomenutog aparata u početku delovati poražavajuće, najpre zbog manjeg broja direktnih komandi i njihovog rasporeda, dok će nakon prvog kontakta D600, iako pomalo paradoksalno, delovati udobniji, jer osim smanjene mase, D600 poseduje i bolji (čak i nešto dublji) rukohvat nego D700/D800! Kada govorimo o nekom realnijem scenariju, što bi bio prelazak sa APS-C tela, „problema“ ne bi smelo biti, jer su primenjena rešenja poreklom sa inače odlično prihvaćenog modela D7000. Uzgred, pomenimo i to da Nikon D600 deli i sličnu konstrukcijsku platformu, pa je telo delimično od legure magnezijuma, a delimično od plastike. Preciznije, njegovim frontalnim delom dominira plastika, dok su zadnji i gornji deo pretežno metalni, kako bi se napravilo dovoljno uštede u proizvodnoj ceni, a time i onoj nama zanimljivoj – prodajnoj. Pogledajmo zvaničnu fotografiju ogoljenog tela novog aparata:

Magnezijumsko telo i MB-D14 grip Nikona D600*

Srećom, ušteda nije previše uticala na sveukupnu robusnost, posebno kada znamo kojoj je ciljnoj grupi aparat namenjen. U praksi, Nikon D600 će biti sposoban da se nosi sa vremenskim (ne)prilikama jednako dobro kako to čini Nikon D7000, a tu mesta zamerkama jednostavno nema. Treba jedino biti načisto sa time šta pojam „zaptivenosti“ znači, a znači da se telo može izložiti kiši i ostalim „mokrim i prašnjavim“ uslovima rada, ali ne i potapanju u vodu, šta šta je potrebno pribaviti odgovarajuću specijalizovanu opremu. Na sledećoj ilustraciji se mogu videti zaptivne tačke novog tela:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na D600*

Zavesica je deklarisana na pristojnih 150.000 okidanja i premda deklaracija ne znači garanciju, nemamo sumnji da će veći deo primeraka uspešno dostići, pa čak i prevazići ovu cifru. Nikonova istrajnost na kompatibilnosti sa svim objektivima u F-bajonet izvedbi često služi kao naročit ponos ove kompanije. Međutim, ponekad to insistiranje pravi svojevrsnu konfuziju oko određenih kombinacija, pa je za konkretne kombinacije telo-objektiv neophodno konsultovati originalno korisničko uputstvo (dostupno na pretposlednjoj strani testa). Prosto nabrajanje ovde ne bi bilo svrsishodno, a detaljnije upuštanje u tu materiju daleko prevazilazi okvire ovog testa. Od veoma interesantnih objektiva, bitno je napomenuti da jedino gama PC-E (tilt/shift) objektiva nije u celosti podržana i to baš u segmentu tilt/shift korekcija, baš kao i na prethodnim modelima koje krasi 35mm (full-frame) senzor. Razlog je kolizija zadnjeg elementa objektiva sa mehanizmom ogledala, pa treba biti oprezan prilikom bilo kakvih eksperimenata sa ovom vrstom objektiva! Srećom po sve buduće vlasnike, Nikon D600 nije lišen interne elektro-mehaničke podrške za autofokusiranje na starijim objektivima bez sopstvenog motora. To znači da aparat poseduje mikromotor i tzv. „šrafciger“, kojim se postiže ova mnogima omiljenja funkcija i time otvara mogućnost korišćenja veoma starih objektiva.


SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Kao i u slučaju mnogih drugih modela fotoaparata, ni sa senzorom Nikona D600 nije baš jednostavno za pretpostaviti šta se iza svega krije. Ukupna rezolucija nedvosmisleno ukazuje da je senzor nekadašnjeg „flagship“ modela, D3x, ponuđen po bagatelnoj ceni u jeftinijem pakovanju, međutim, detaljniji uvod u specifikacije to opovrgava ukupnim brojem piksela. Preciznije rečeno, senzor u Nikonu D3x ima tačnu rezoluciju od 6048 x 4032 piksela, dok onaj u D600 poseduje nešto nižu – 6016 x 4016. Iako se takva razlika čini minornom, i u praksi i jeste minorna, gledano čisto rezolucijski, definitivno govori u prilog tvrdnji proizvođača da je u pitanju potpuno nov senzor. Pošto Nikon ne proizvodi senzore, već samo dizajnira pojedine modele, i ovaj put možemo govoriti o Sony CMOS senzoru formata 35mm (full-frame), čije su precizne dimenzije 35.9 x 24mm, a FOV (Field-Of-View) faktor 1.0x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju baš onaj raspon i širinu projekcije, kakva je i predviđena, odnosno navedena u njihovim karakteristikama. 

Novi ili samo osvežen? – Sony CMOS od 24.2 MP*

Osnovni ISO raspon novog aparata kreće od baznih ISO 100 do maksimalnih 6400, dok je softverski prošireni dostupan u tri niže L ( L1.0 (ISO 50), L0.7 (ISO 64) i L0.3 (ISO 80)), kao i par viših H vrednosti (H0.3 (ISO 8000), H0.7 (ISO 10000), H1.0 (ISO 12800) i H2.0 (ISO 25600). Očekivali smo možda i nešto veći ISO raspon, s obzirom na tekuće trendove u ovoj oblasti, ali bismo bili neiskreni, ako bismo rekli da je i ovo postojeće nedovoljno. Mnogi verovatno nikad neće ni posegnuti za H vrednostima, pa D600 u tom pogledu sasvim zadovoljava.

Aktuelni procesor iz Nikon kuhinje, Expeed 3, sastavni je deo i Nikona D600, a s obzirom na potencijal koji poseduje, nije bilo za očekivati da bi mogao biti zamenjen novim. Njegove sposobnosti su nam poznate od ranije, a osim podrške za jako visoku zahtevnost glavnog senzora, obezbeđuje i video podršku, kao i vanserijske performanse, koje su potrebne za koordinaciju rada svih sistema koje aparat poseduje.

Mozak sistema - Nikon Expeed3*

Sistem vibracione redukcije prašine, koji je već godinama prisutan u Nikon DSLR-ovima, oličen je u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i „low-pass“ filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System*

Senzor merenja svetla („svetlomer“), u kompletu je preuzet sa modela D7000. Zadužen je kako za određivanje ekspozicije, tako i za jačinu bljeska blica u i-TTL režimu rada. Radi se o TTL senzoru sačinjenom od 2016 piksela, sposobnih za merenje sva tri RGB (Red/Green/Blue) kolorna kanala, čime se, osim samog reflektovanog svetla, odmerava i zasićenost kolorita i time usrednjava dobijena vrednost merenja, radi postizanja što bolje eksponiranosti i očuvanja detalja, nezavisno od uslova. Kao i kod svih drugih Nikon DSLR-ova, uključena su tri moda merenja, od kojih je poseban akcenat stavljen na „3D Color Matrix metering II“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo ukoliko unesete relevantne informacije o nakačenom objektivu. Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø8, ø15, ø12 i ø20mm; ili uprosečena vrednost 75% središnjeg dela kadra), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 12mm. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 4mm (1.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački.

U slučaju da fotograf preferira određene korekcije u merenju svetla, u Custom funkcijama je na raspolaganju opcija Fine tune optimal exposure, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje pravilno odmerenog trajanja ekspozicije.

Poznat od ranije - TTL 2016-pikselni RGB senzor merenja svetla*

Uobičajena funkcija Nikon DSLR-ova gornjeg segmenta, „virtuelni horizont“, dostupna je i na ovom modelu. Radi se o funkciji namenjenoj lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u jednoj osi, nezavisno od orjentacije aparata, što znači da će asistirati u poravnjanju neželjenog naginjanja u levu, odnosno desnu stranu, i u vertikalnom i u horizontalnom položaju snimanja:

Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu – unutar tražila (levo) i na glavnom displeju (desno)

AUTO-FOKUS

Autofokus je još jedan od sistema preuzetih sa modela D7000, a prilagođenih upotrebi u FF telu. Radi se o Multi-CAM4800 AF senzoru sa 39 AF tačaka, od kojih centralnih devet spada u krstaste („cross-type“). Na ovaj način je napravljena distinkcija u odnosu na skuplji D800, a ujedno je omogućena i niža prodajna cena. 

Još jedna premijera – Multi-CAM4800 TTL, novi AF modul sa 39 tačaka od kojih je 9 krstastih*

39 AF tačaka pokriva najbitniji, mada relativno mali deo kadra,a po potrebi se, za manuelnu selekciju, njihov broj može ograničiti na svega 11. Središnjih 33 je dostupno na blendama od najmanje f/5.6 do f/8, dok je centralnih 7 dostupno i na f/8. Raspored svih tačaka, kao i onih krstastih u zavisnosti od maksimalnog otvora blende, možemo videti na ilustraciji niže:

Prikaz rasporeda sa 39 ili 11 AF tačaka, kao i 9 „krstastih“

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete; AF-A (Auto-servo AF) je hibrid prethodna dva moda, a nakon inicijalnog jednokratnog fokusiranja, automatski prelazi u mod kontinualnog fokusa, u slučaju da registruje promenu distance izabranog cilja. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije su usluge pomažu preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 39 AF tačaka koje je moguće izabrati.

Režima autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupan je u svim modovima fokusa:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C) ili Auto-servo (AF-A), dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih 39 tačaka, redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (u Single-point režimu) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidivo:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom

A varijanta sa 39 tačaka je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 39 AF tačaka

U praksi, jedino poslednja varijanta Dynamic-area režima pokazuje vidljivije kolebanje, a to je i prirodno za očekivati, budući da trodimenzionalnost praćenih objekata onemogućava AF da preciznije odredi potrebnu distancu. Na manjim blendama (f/5.6-f/8 i manje) nepreciznosti će biti manje vidljive, zbog većeg polja dubinske oštrine (DOF-a), dok će veće blende češće biti pogođene neadekvatnim održavanjem inicijalne AF tačke na objektu.

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C) i auto-servo (AF-A):

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru, dinamičkom promenom tačaka

Iako se na trenutke čini da je ovo preveliki zalogaj za današnje aparate, 3D-tracking u nekim situacijama uspeva dosta dobro da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Posebno što zbog načina funkcionisanja zahteva minimalnu potrebu za praćenjem mete pomeranjem aparata, sve dok je ista u „vidokrugu“ fokusnog polja. Glavna razlika između ovog i prethodnog režima dinamičke zone sa 39 tačaka je u tome da 3D-Tracking režim nema „primarnu“ tačku. Meta se određuje na početku, a nakon toga su sve AF tačke potpuno ravnopravne i jedna drugoj predaju prioritet, u skladu sa kretanjem mete u kadru. U Dynamic-Area režimu sa 39 tačaka jedna tačka ima apsolutni prioritet, dok su druge tu samo da joj asistiraju. Bilo kako bilo, 3D-Tracking režim nije svemoguć i treba ga izbegavati u skoro svim situacijama gde meta u odnosu na pozadinu nije jasno izdvojena, tj. kada je pozadina ili previše blizu, ili je suviše konfuzna, tako da svetlomer teže raspoznaje metu koju prati.

Poslednji režim fokusiranja zapravo je prvi, ako uzmemo da ga svi proizvođači, bez izuzetka, obavezno postavljaju kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, trudeći se da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekat, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

U realnim uslovima, što pre zaboravite na postojanje ove varijante „automatskog fokusa“ (da ne kažemo – „pametovanja“ AF sistema), to bolje. Ne zbog toga što je po definiciji loša, već zbog toga što aparat jednostavno nije sposoban da oceni koje prioritete gaji fotograf, pogotovo kada subjekt zauzima tek mali deo fokusnog polja pokrivenog sa svih 39 AF tačaka. ili na sceni postoji više objekata koje bi automatika mogla prepoznati kao prioritetne. Po ovom pitanju D600 se ponaša kao i svaki drugi DSLR, čiji AF modul pokušava da „misli“, bez obzira na algoritam predikcije kretanja, koji u nekim momentima zaista dobro radi svoj posao. Srećom, zbog svoje prilagodljivosti, DSLR-ovi i jesu to što jesu – tako da su ostali režimi fokusiranja bazirani na manuelnoj selekciji određenih tačaka ili grupe tačaka.

Grupa opcija vezanih za autofokus nudi par set uobičajenih opcija, među kojima je i AF Fine Tune, funkcija kojom se može vršiti fina kalibracija fokusa. Kalibraciju je moguće izvršiti za ukupno 12 objektiva, u ±20 koraka, pojedinačno za svaki objektiv ili globalno na nivou aparata. Zgodna mogućnost koja se relativno retko koristi, ali može biti zlata vredna u slučaju manjih problema sa fokusom, kada će vlasnika lišiti potrebe posete servisu. Jedini uslov je da mašenje fokusa bude konstantno, nezavisno od žižne daljine.

Još jedna od opcija za dodatno prilagođavanje AF-a potrebama fotografa je i Focus Tracking with Lock-On. Njome se, u pet koraka, podešava brzina reakcije AF sistema na promene distance izabranog objekta, kada je izabran AF-C, odnosno AF-A fokusni mod. Najviši nivo (5) pravi najdužu zadršku između dve korekcije fokusa (npr. u slučaju da pratite metu u čijem se pravcu često pojavljuju neželjeni objekti, koje bi AF trebao da ignoriše), dok najniži (1) vrši vrlo česte korekcije distance. Opcija može biti i potpuno isključena, kada se korekcije vrše trenutno, bez zadrški, što će najčešće biti korišćeno prilikom snimanja veoma dinamičnih scena, kada su ažurne korekcije ključne za dobre rezultate. To za sobom nosi i neke negativne konsekvence, kakva je recimo nepoželjna i preterana reakcija AF sistema na opstruktivne elemente u kadru, kakve su recimo bandere prilikom snimanja automobila u pokretu. Upravo za takve situacije je ova opcija i najkorisnija, jer će nagle promene distance ispred izabrane AF tačke jednostavno ignorisati.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intezitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite centralne AF tačke, jer AF-Assist lampa samo nju pokriva, zbog veoma uskog snopa koji emituje.

Kao i kod svih aparata sa kompleksnijim auto-fokusnim sistemom, uputno je dobro proučiti njegov način rada, a posebno svaki režim i mod ponaosob, čak i ako vam pojedini od njih nisu potrebni. Ovakav pristup ne garantuje potpuni uspeh, ali vas barem lišava besciljnog lutanja po menijima u želji da pronađete uzrok za loše fokusirane snimke, a može drastično skratiti period prilagođavanja na novo telo.

TRAŽILO

Tražilo je, uobičajeno za DSLR-ove, optičkog tipa, a bazirano je na pentaprizmi, koja obezbeđuje 100% prikaza kadra, a samim tim i precizno kadriranje. Pentaprizma obezbeđuje svetliju projekciju, a uz stepen uvećanja od 0.7x, tražilo čini izuzetno udobnim za rad. Maksimalna udaljenost oka od optičkog elementa, pri kojem se može videti kompletan prikaz kadra (tzv. eyepoint), iznosi svega 17mm, pa će korišćenje sa naočarima za pojedince biti malo komplikovanije. Korekcija dioptrije se vrši u rasponu od -3 do +1, namenskim točkićem koji se nalazi na desnom boku tražila.

Unutar tražila, stvari su manje/više uobičajene kada su Nikon DSLR-ovi u pitanju. Fokusno staklo je neizmenjivog tipa, arhaičnog imena Type B BriteView Clear Matte Screen Mark VIII, a kombinovano je sa posebnim providnim LCD filmom, smeštenim između fokusnog stakla i pentaprizme, kojim se pred očima fotografa dinamički emituju najbitniji parametri, AF tačke i pomoćna mreža za lakše kadriranje. AF tačke su omeđene vidljivim okvirom, a istovremeno su prikazane jedino prilikom selekcije AF režima. 

„Framing grid“, kako Nikon naziva mrežu od 4x4 polja, pomaže prilikom komponovanja kadra, a po potrebi može biti isključena. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Tražilo Nikona D600

Sa informativne strane, tražilo D600 pruža obiman spektar informacija, koje će se čak i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno emitovane. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa i „rangefinder“ funkcije; izabran režim merenja svetla; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator zaključane snage bljeska (FV-Lock); indikator usklađenosti zatvarača za brzinom sinhronizacije blica; dužina ekspozicije (odnosno AF mod); indikator otvora blende za objektive bez elektronike; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV (sa mogućnošću menjanja +/- orjentacije); signal prazne baterije; indikator kompenzacije snage blica; indikator aktivne „bracketing“ funkcije; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator AutoISO opcije; broj preostalih snimaka (odnosno, u zavisnosti od podešavanja ili trenutnog moda – ISO vrednost, stepen kompenzacije ekspozicije i snage blica, nivo Active-D Lighting funkcije i AF režim; indikator spremnosti blica.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Komande su prilagođene manjem telu, a veći deo rešenja je usvojen sa Nikona D7000, sa kojim je D600 i vizuelno veoma sličan. Pogled spreda otkriva standardan raspored komandi. Centralnim delom dominira Nikon F bajonet, na kojem uočavamo prisustvo „šrafcigera“, naročitog mehaničkog sklopa za pogonjenje autofokusa na starijim Nikon objektivima, koji ne poseduju sopstveni motor. Sa leve strane bajoneta, pri vrhu rukovata, stoji prednji kontrolni točkić, kojim se kontroliše otvor blende, ekspozicija i mnogi drugi parametri, u zavisnosti od trenutnog moda rada. U prostoru između relativno udobnog, mada i dalje plitkog rukohvata, postavljeni su programabilni tasteri, od kojih donji nosi naziv Preview (inicijalno služi za proveru dubine DOF-a, privremenim dovođenjem otvora blende na izabranu vrednost), a drugi Function. Mogu se setovati da vrše jednu od desetak različitih funkcija, u zavisnosti od želja korisnika. Bliže gornjoj strani, iznad Fn tastera, nalazi se AF-Assist lampa, koja služi za pomoć pri fokusiranju u lošijim svetlosnim uslovima, ali i kao indikator odloženog okidanja. Desno od bajoneta se nalazi IC receptor, kojim se vrši bežično okidanje kompatibilnim daljinskim okidačem, a ispod njega interni mono mikrofon, namenjen snimanju audio zapisa u sklopu video snimka. Do njega su dva tastera. Prvim se vrši aktivacija internog blica ili setuje kompenzacija bljeska blica, ukoliko je isti već podignut ili je nakačen eksterni, dok se tasterom ispod aktivira i podešava Bracketing, funkcija višestrukog okidanja različitim otvorima blende. Uz sam bajonet se nalazi i taster za odbravljivanje objektiva, radi njegovog skidanja sa aparata, a odmah ispod je i polugica za izbor manuelnog ili automatskog fokusa. Rešenje primenjeno na D7000 i D800 je podareno i novom D600. To znači da se izbor moda i režima fokusa vrši pritiskom na taster koji je smešten u osnovu ove polugice, te da se prednjim i zadnjim kontrolnim točkićem vrši odabir željene kombinacije.

Sa gornje strane je situacija takođe uobičajena za Nikon, ali opet bliža modelu D7000, nego D700/D800. Centralnu poziciju zauzima kućište prizme sa internim blicem i papučicom eksternog blica, dok se sa leve strane nalazi rotacioni selektor modova, koji sadrži četiri kreativna moda (Manual, Aperture priority, Shutter priority i Programmed Auto), Full-Auto, koji je potpuno automatizovan, zatim No-flash, takođe automatizovani mod, ali sa isključenim blicem, dva User moda, koje je moguće prilagoditi sopstvenim potrebama i jednom pozicijom koja objedinjuje sve scenske modove, kreirane tako da maksimalno pokriju potrebe amatera, bez prevelikih ambicija u pogledu savladavanja kontrole parametara. Nehotičnu promenu fotografskog moda (?) Nikon je sprečio ubacivanjem tastera u središte komande, kojom se fizički sprečava promena. Ispod samog selektora modova nalazi se još jedan pristen, a njegova namena je izbor režima okidanja. Kao i selektor modova, i on je „obezbeđen“ posebnim tasterom, ovog puta sa strane, koji je neophodno pritisnuti kako biste promenili režim. Ni dan-danas nam nije jasno ovo rešenje za efikasno usporavanje rada, ali je nekome u inženjerskom timu očigledno priraslo srcu.

I na desnoj strani je situacija već viđena. Skroz napred, isturen iznad samog rukohvata, stoji dvostepeni okidač, kojim se vrši fokusiranje i snimanje fotografija, a u njegovoj je osnovi prekidač za uključivanje aparata i aktiviranje privremenog pozadinskog osvetljenja statusnog displeja. Između statusnog displeja i okidača nalazi se grupa od tri tastera. Skroz levo je komanda za promenu režima merenja svetla, koja je dodatno obeležena Format natpisom, a u kombinaciji sa komandom za brisanje (sa zadnje strane aparata), nakon držanja od 3 sekunde inicira formatiranje kartice, sa prethodnom potvrdom. Do komande za izbor režima merenja svetla, nalazi se komanda za započinjanje i zaustavljanje snimanja video zapisa, koju na žalost nije moguće reprogramirati po potrebi, a sasvim desno je komanda za setovanje kompenzacije ekspozicije. I ova komanda je dodatno obeležena, a zelena tačka označava da u kombinaciji sa istovetno obeležim tasterom na zadnjoj strani (ISO), aparat može biti vraćen u fabričko stanje.

Statusni displej D600

I statusni displej Nikona D600 po mnogo čemu podseća na D7000. Osnovni parametri su slično organizovani, a pati i od istih mana, kao što je nedostatak skale svetlomera, koja je uobičajena na skupljim modelima. Pored standardno pristutnih, indikatora baterije, trajanja ekspozicije, otvora blende i ISO vrednosti, tu je i kvalitet, parametri blica, indikatori Active D-Lighting funkcije, indikator balansa bele, HDR-a, intervalometra, izabranog fokusnog moda, izabranog režima merenja svetla itd. Uglavnom, skoro sve što bi vam moglo zatrebati, osim skale svetlomera, koje nema, kao ni na D7000. Šteta, ali eto – mora se negde i zakinuti.

Pogled sa zadnje strane takođe spada u red već viđenog. Iz perspektive nekoga ko je navikao na raspored komandi koji krasi npr Nikon D90, ovo je svakako dobra stvar. Veliki displej, koji sa svoje desne strane poseduje senzor ambijentalnog osvetljenja, čiji je zadatak da dinamički prilagođava osvetljenje u zavisnosti od okruženja u kojem radi, okružen je dvema grupama komandi. Sa leve strane tražila su komande za prelazak u režim pregleda snimaka i brisanje istih, dok se sa leve strane displeja nalazi niz od pet komandi. Prva odozgo je Menu, za ulazak u sistem menija, dok su ostale četri multifunkcionalnog tipa i njihova namena zavisi od okolnosti.: prva služi za kontrolu kolornih stilova i retuširanje; drugi za izbor balansa bele boje, zaštitu snimljenih fotografija i interaktivni sistem pomoći; trećom se vrši promena kvaliteta snimanja i zumiranje u režimima živog prikaza (live-view) i pregleda fotografija, dok je poslednje rezervisano za izbor ISO vrednosti i odzumiranje u režimima živog prikaza i pregleda fotografija. I, obrni-okreni, opet Nikonima više klase zameramo jednu te i stu stvar – poziciju ISO tastera. Da li je zaista toliko teško naći neko bolje, logičnije mesto za jednu od najbitnijih komandi digitalnog aparata ili je rezervisanje nekakvog zapećka, nepristupačnog dok je aparat na oku i bez posezanja levom rukom, zaista najbolje što projektni tim može da smisli? Prosto poražavajuće deluje činjenica da, kako se od najniže klase približavamo najvišoj, u slučaju Nikona to znači sve besmisleniju i neupotrebljiviju poziciju ISO komande. Ako je i za ćef, previše je.

Pogled na desnu stranu zadnjeg dela je dosta logičniji. Na boku tražila je ranije pominjani točkić za korekciju dioptrije prikaza u tražilu, a malo desno je AE-Lock/AF-Lock taster za zaključavanje ekspozicije i fokusa. U gornjem desnom uglu se nalazi zadnji kontrolni točak, višefunkcionalna komanda kojim se, osim najosnovnijih, podešavaju i mnogi drugi ključni parametri, do čijeg se izbora dolazi namenskim komandama na aparatu. Desno od displeja je rotacioni preklopnik za zaključavanje izabrane fokusne tačke, u čijem se središtu nalaze osmosmerna komanda za upravljanje sistemom menija i izbor aktivne fokusne tačke, kao i OK taster za potvrdu izabranih opcija ili selekciju centralne AF tačke. Odmah ispod je još jedan preklopnik, namenjen izboru između fotografskog i video moda rada, u čijem se središtu nalazi komanda kojom se aparat prebacuje u režim živog prikaza (u daljem tekstu LV, tj. Live-view). Nešto niže je Info taster za aktiviranje tzv. Information Display-a, funkcije koja glavni displej pretvara u bogatiju verziju statusnog, sa obiljem dostupnih parametara, pa i onima koji nedostaju na pravom statusnom. Tu su još i zvučnik, LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera, a desno dole je drugi IC receptor, koji omogućava daljinsko okidanje kompatibilnim okidačima.

MEMORIJA

Memorijski slot se na aparatima obično nalazi na desnom boku aparata, skriven ispod malih vratanca. Nikon D600 ovde nije izuzetak, osim što se ispod povećih vratanaca nalaze dva istovetna i Secure Digital (SD) slota. To je još jedna u nizu stavki zbog kojih D600 možemo zvati „full-frame D7000“. D600 prihvata sve memorijske kartice iz SD standarda, a to obuhvata najstarije SD, nešto novije SDHC i SDXC, kao i najnovije UHS-I kartice koje obezbeđuju maksimalne brzine transfera. Osim za njih, podrška je obezbeđena i za sve popularije Eye-Fi kartice, kojima se snimljeni materijal može bežično preneti na kompatibilne Wi-Fi uređaje. Memorijski slotovi su istovetni i potpuno ravnopravni. Mogu se koristiti sekvencijalno, tako što se nakon popunjavanja prve kartice (gornji slot) automatski prelazi na drugi (donji slot), zatim kao backup, kada se snimci automatski preslikavaju i na drugu karticu čime se postiže redudantnost, a mogu se odvojiti i po tipovima zapisa, pa tako na prvu može biti snimljen samo RAW, a na drugu JPEG format, ili da na drugu bude upisivan samo video zapis. Mogućnosti su široke, a modalitet upotrebe je ograničen samo potrebama korisnika.

Odeljak SD memorijskih slotova

Kada govorimo o memorijskoj zahtevnosti novog aparata, u tom domenu Nikon D600 ne iznenađuje. Skok rezolucije koji se desio u poslednjih godinu dana, definitivno iziskuje nabavku prilično većih, ali i bržih memorijskih kartica. Na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti: 270 RAW, 530 JPEG ili 190 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit lossless RAW + JPEG L/Fine). Naravno, varijacije su moguće u zavisnosti od redukcije šuma (manje šuma, manji fajlovi), količine snimaka na višim ISO vrednostima (zauzimaju u proseku više prostora), ali i sadržaja (snimci sa mahom jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

Kada govorimo o video segmentu, Nikon D600 je u stanju da iskoristi prednost B-frejmova, tako da na nižem bitrate-u produkuje snimke manje memorijske zahtevnosti, uz očuvan kvalitet. Tako će kartica od 8GB obezbediti ukupno oko 45 do 60 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu (fullHD, 1920 x 1080 @30fps sa zvukom), u zavisnosti od sadržaja i uslova u kojima su snimljeni, pri čemu lošiji svetlosni uslovi, zbog korišćenja viših ISO vrednosti i pojave šuma samim tim, utiču na memorijski zahtevniji zapis. 

BATERIJA

Opet ćemo se začuditi da je baterija, za divno čudo, poznata od ranije. Nosi naziv EN-EL15, a prvi put smo je videli prilikom predstavljanja (opet) modela D7000. To znači da ove baterije nisu raritet, što je vrlo pozitivno u slučaju potrebe za rezervnom ili nabavke baterijskog gripa. Radi se o Li-Ion bateriji kapaciteta 1900 mAh, a smart karakteristike označavaju prisustvo prateće elektronike kojom se baterija indentifikuje u aparatu i prati njen „životni ciklus“. Praćenje stanja od punjenja do punjenja obuhvata prikaz trenutne napunjenosti u procentima, kao i prikaz u šest nivoa na statusnom displeju aparata.

MH-25 punjač sa EN-EL15 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje solidnih 900 snimaka, sa uobičajenom upotrebom displeja i sporadičnom upotrebom pop-up blica. U realnoj upotrebi, koja uključuje upotrebu u najrazličitijim temperaturnim i svetlosnim uslovima, kombinovano korišćenje LV-a i dosta navigacije kroz menije, kao i objektive sa i bez stabilizacije, sa i bez sopstvenog AF motora, baterija je obezbedila deklarisani broj snimaka. U kontrolisanim uslovima (uzdržano korišćenje displeja i LV režima, kao i internog blica), autonomiju je moguće popeti i do broja od preko 1000 snimaka! U video modu je situacija nešto kompleksnija, pre svega zbog intezivnog upošljavanja glavnog displeja, ali i senzora koji je permanentno aktivan. 

Ukoliko je na objektivu aktivna optička stabilizacija, situacija se još pogoršava. U praksi, uz intezivno korišćenje, baterija će uspeti da izgura oko sat i pô snimanja, što je solidan rezultat i u proseku se poklapa sa kapacitetom koji obezbeđuje 16GB memorijskog prostora.

KONEKTORI

Smešteni na levom boku aparata, ispod tri odvojena gumena poklopca, nalaze se konektori. U prvoj pregradi (odozgo) nalazi se par 3.5-milimetarskih konektora. Jedan je stereo ulaz za eksterni mikrofon, a drugi je stereo izlaz namenjen slušalicama za monitoring snimanja audio zapisa u video modu. Ispod srednjeg poklopca su USB i HDMI konektori. Prvim se fotoaparat može povezati sa računarom, radi daljinske kontrole, prebacivanja fotografija, ili sa printerom, u cilju direktnog štampanja snimaka. 

Drugim konektorom se aparat može povezati sa televizorom ili sličnim uređajem, čime je omogućen prikaz LV-a ili snimljenih fotografija, ali snimanje video zapisa pomoću eksternih uređaja. Poslednji i najmanji poklopac namenjen je GPS modulu ili žičnom daljinskom okidaču.

Konektori: mikrofonski stereo ulaz i izlaz za slušalice, USB, HDMI i kombinovani GPS/remote

DISPLEJ

Displej, predmet kontroverzi na Nikonovom top modelu D800, zbog reprodukcije boja koja (prema nekim izvorima) previše vuče na zeleno, upotrebljen je i na modelu D600. Ne bismo se previše upuštali u razmatranje kolorne problematike, s obzirom da naše subjektivno stanovište posmatra displej tek kao priručnu alatku za provizorno utvrđivanje ispravnosti upotrebljenih parametara snimanja, pre nego kao monitor koji bi maksimalno verno trebao preneti živopisnost kolorita svake snimljene fotografije. Nego, da se vratimo na temu. Radi se o displeju dijagonale 3.2“ (81mm), rezolucije 921.000 piksela i formata 4:3, koji i dalje ne prati razmeru senzora, zbog čega dobar deo površine ostaje iskorišćen samo za prikaz parametara. Displej je opremljen senzorom ambijentalnog svetla, koji u realnom vremenu prilagođava osvetljenje uslovima rada i automatski pojačava kontrast kada se aparat nađe na suncu ili snegu, odnosno smanjuje ga kada se nalazite u slabo osvetljenoj prostoriji i slično. To u praksi funkcioniše sasvim solidno, ali kao i kod sličnih rešenja drugih proizvođača, nije uvek idealno i ponekad ćete poželeti da osvetljenje prilagodite ručno, što vam aparat i omogućava.

Već smo navikli da se glavni displej može koristiti kao detaljnija verzija statusnog, a Nikon D600 nije izuzetak. Information Display, kako Nikon naziva svoje viđenje ove funkcije, objedinjuje skoro sve relevantne parametre i funkcije, koji bi vam mogli zatrebati u toku rada, a dostupne su kako kroz upravljanje direktnim komandama na aparatu, tako i putem interaktivnog upravljanja kursorskim tasterima. Sam prikaz može biti prilagođen dnevnim i noćnim uslovima, ručno ili automatski. Kako sve to izgleda, može se videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) se odavno odomaćio kao redovna funkcija na DSLR-ovima, prvo kao polufunkcionalna imitacija sličnog načina rada na kompakt aparatima, a onda i kao obavezno rešenje koje prati snimanje video zapisa. U tehničkom smislu, LV predstavlja direktnu projekciju prikaza sa senzora, na glavni displej aparata, „uživo“. Otud i naziv. Osim očigledne mogućnosti kadriranja bez prinošenja aparata licu (što je sa DSLR-ovima inače malo problematično, kako zbog nemale mase, tako i zbog lakšeg „stresanja“ fotografija), LV omogućava znatno lagodniji rad sa stativa, kao i u svim situacijama gde kadriranje gledanjem kroz tražilo fizički nije izvodljivo. S druge strane, LV je neophodna karika u sve važnijem segmentu današnjeg prosečnog DSLR-a – video zapisu. 

Pošto zbog prisustva ogledala na putanji svetlosti od objektiva do senzora, LV na DSLR aparatima radi malo drugačije nego na kompaktima. Da bi prikaz bio moguć, mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora, pošto je za njegovo funkcionisanje neophodno da ogledalo bude u svom donjem položaju. Iz tih razloga, LV režim rada upošljava nezavistan sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i krase ga neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, preciznost, a loša proističe upravo iz te preciznosti, a to je sporost ili, ako ćemo biti politički korektni – mala brzina fokusiranja. Fokusiranje se inače izvodi tako što se pomoću posebnog algoritma, koji meri kontrast između različito obojenih površina na prikazu sa glavnog senzora i fokusnu ravan zaustavlja tek kada pronađe poziciju koja daje najveći mikrokontrast između različito obojenih površina. Preciznost na D600 nije dovedena u pitanje, ali je brzina CDAF-a i dalje bolna tačka. Iako je CDAF i u teoriji ograničen po pitanju brzine izoštravanja, neki proizvođači, a pre svih Olympus, dokazali su sa svojim mirrorless aparatima da CDAF ne mora biti spor (čak naprotiv), te da jedina sporna osobina ostaje fokusiranje pokretnih meta u režimu kontinualnog praćenja. Kao i kod faznog fokusa, što je uniformnija površina koja se fokusira, to je fokusiranje teže izvodljivo, s tim da kontrastni fokus ima vidljivo više problema u takvim kritičnim situacijama.

Na raspolaganju je dva moda fokusiranja: Single-servo AF (AF-S), za statične mete, kada se fokusiranje, kao i na faznom fokusu, izvodi jednokratno i Full- time Servo AF (AF-F), koji korekcije fokusa izvodi permanentno, reagujući na bilo kakve promene u distanci mete, koja se nalazi ispod izabranog fokusnog polja. Da od ovog moda fokusiranja ne treba očekivati ništa posebno, naučili smo u svim prethodnim testovima, a moramo da konstatujemo da ni danas situacija nije bolja. Arhaično skakutanje fokusne ravni, kad god joj se učini da se nešto pomerilo (iako često nije), potpuno je neprihvatljiv način rada za bilo šta osim povremene zabave. Ipak, u nekim slučejevima, korisnici će moći da iskoriste neke od režima kontrastnog fokusa koje D600 nudi: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način koji je vizuelno vrlo sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema. „Konstantno“ je više opisna kategorija, nego što je zaista u pitanju nekakva konstantnost. Štaviše, često ćete se čuditi „gde je fokus pošao“, iako za time nema apsolutno nikakve potrebe.

Posebna poslastica LV režima je izuzetno precizno manuelno fokusiranje, kada se prikaz može uvećati i do 23 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Virtual Horizon, za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Očekivali smo da će Nikon D600 poneti mnoge dobre osobine postojećih modela DSLR-ova, ali smo isto tako bili svesni da će na listi biti i one manje poželjne. Jedna od njih, ali dovoljno iritantna da skoro potpuno pokvari utisak o implementaciji LV režima je – upravljanje parametrima. Opet. Interesantno je da Nikon svaki put odluči da promeni neku sitnicu, kako svi budući korisnici ne bi pomislili da se na unapređenju ne radi. Jedino je pitanje da li svi korisnici imaju dovoljno smisla za humor, tako da ne dožive šok od količine unapređenja. Naime, velika većina prethodnih Nikon DSLR-ova, izuzev onih najskupljih, patila je od namerne sabotaže upravljanja parametrima u LV-u, u realnom vremenu. To znači da se parametri, poput otvora blende, ekspozicije i ISO vrednosti, menjaju samo „virtuelno“, dok u realnosti oni ostaju na pređašnjim vrednostima, sve dok korisnik ne deaktivira i ponovo aktivira LV. Sa D600, Nikon je otišao korak dalje. Kako korisnici ne bi bili potpuno zbunjeni, inženjerski tim je odlučio da barem ne prikazuje ono što ne radi, pa će pokušaj promene blende u trenutku dok je LV režim aktivan, bilo da je u pitanju fotografski, bilo video mod, biti potpuno ignorisan, zbog čega će korisnik barem biti svestan da ništa ne može da uradi, pre nego što izgubi kosu snimajući sa pogrešnim parametrima. Zato je i dalje neophodno napustiti LV režim i nanovo ga aktivirati u fotografskom modu, ne bi li prethodno izabrani parametri postali aktivni, dok je u video modu setovanje blende neophodno izvršiti pre prebacivanja preklopnika na video. Postaje zamorno da se iz testa u test ponavljaju jedne te iste zamerke, ali tako je – kako je. Kažu „ko ćeka – dočeka“. Nadajmo se da ćemo i to unapređenje jednom videti.

VIDEO

Video segment novog aparata je skoro u potpunosti preuzet sa modela D800(E). Snimanje je ponuđeno u dve rezolucije formata 16:9 i nekoliko framerate-a. 1920x1080 (1080p, fullHD) se može snimati brzinom od 24, 25 ili 30fps, dok se niža 1280x720 (720p) može koristiti brzinama od 25, 30, 50 ili 60fps. Svaki od formata snimanja je ponuđen u dva nivoa kvaliteta – high i normal.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner. Zapis je sada ograničen na prilično dugih 30 minuta po snimku, a prosečan bitrate iznosi oko 24Mbps i postignut je korišćenjem B-frejmova, kao i u slučaju prethodnih Nikona. Na taj način je održan visok nivo kvaliteta, uz manje zauzeće prostora i, što je mnogo bitnije – manju halapljivost u pogledu protoka na memorijskom kontroleru. Naravno, zauzeće prostora zavisi i od uslova u kojima je video snimljen, pa će srazmerno veći fajlovi biti kreirani u lošijim svetlosnim uslovima, kada visoke ISO vrednosti smanjuju mogućnost jake kompresije. Jedina razlika uočena u odnosu na D800 se tiče malo jačeg omekšavanja ivica (antialiasing), što za većinu posečnih korisnika neće biti naročit problem. Za ozbiljnije snimanje, Nikon je obezbedio i nekompresovani izlaz na HDMI portu, tako da je materijal moguće direktno slati na neki eksterni uređaj, bez ikakve kompresije ili nepoželjnih parametara ispisanih na ekranu.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, u 44KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom mono mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) može kontinualno kalibrisati (u zavisnosti od uslova snimanja) ili se ručno podesiti u tri koraka. Korišćenje mikrofona smeštenog u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, rezultuje sa dosta „parazitnih“ zvukova, nepoželjnih u video zapisu. Zato, kada postoji potreba za kvalitetnijim audio zapisom, eksterni mikrofon će, uz pomoć konektora koji je obezbeđen na boku aparata, omogućiti znatno kvalitetniji snimak. Da stvar bude još bolja, Nikon je obezbedio i konektor za eksterni monitoring zvuka, pa je uz odgovarajuće stereo slušalice moguće kontrolisati kako kvalitet, tako i nivo ulaznog signala u toku snimanja.

Autofokus u toku snimanja videa odavno nije novina na Nikon aparatima, ali na žalost – bez obzira što je D600 već ko zna koji model po redu, koji je dobio ovu funkciju, njena implementacija je jednako slaba kao i prvi put. Da podsetimo, režim kontinualnog fokusa nosi ime Full-time-servo (AF-F), a radi na sledeći način: a nakon što odredite inicijalnu metu, aparat će pokušavati da fokusnu ravan permanentno održava na njoj. Kažemo „pokušavati“, jer će već nakon prvih par minuta svakome biti jasno da još nije zreo za ovakve egzibicije. Fokusna ravan će „nervozno“ biti korigovana svakih par sekundi, a otklon u pogrešnu stranu će nekada biti neprihvatljivo velik, a samim tim će i rezultujući snimak biti teško upotrebljiv. Za pokušaj smo u periodu promocije D3100 i D7000 rekli „svaka čast“, na kasnijim modelima bivali razočarani što ne primećujemo nikakav napredak, a danas? Danas slobodno možemo konstatovati da je stvar otaljana, bez neke naročite volje da bude učinjena upotrebljivom. 

Činjenica je da CDAF pati od određenih tehničkih ograničenja, koja ga sputavaju u postizanju onoga što je hobi-videografima (ili profesionalcima u reporterskoj videografiji) bitno. Međutim, onda se postavlja pitanje poente ovakvih bezuspešnih pokušaja, koji niti imaju upotrebnu vrednost, niti ih možemo izbaciti iz liste specifikacija? Zbog toga preporučujemo da se potencijalni vlasnici u video modu oslone na sopstvena čula i talenat, te praktikuju klasični manuelni fokus. Potreban je jedan period navikavanja, ali ono što se na taj način može dobiti, zaista nema cenu. Izuzetno, alternativa tome može biti i praktikovanje automatskog fokusiranja, ali pre započetog snimanja. Ili nabavka skupocene dodatne opreme koja će mehaničke egzibicije učiniti lakšim.

Na već snimljenom video materijalu je moguće izvršiti najosnovnije zahvate, poput trimovanja (isecanja delova snimka) ili izvlačenja pojedinačnih frejmova, kao svojevrsnog oblika fotografije. Nakon editovanja, novi snimak može biti odvojeno zapisan na karticu.

BLIC

Osim na modelu D4 (i njegovim prethodnicima), Nikon insistira da na svim aparatima mora postojati interni blic. D600 nastavlja da prati tu tradiciju, ne bez razloga. Njegov vodeći broj je 12 na ISO 100, a maksimalna brzina sinhronizacije iznosi 1/200. Izuzetno, smanjenom snagom aparat može vršiti sinhronizaciju i brzinom ekspozicije od 1/250. Za trenutak okidanja može biti izabrana prva ili druga zavesica (tj. bljesak na početku ili na kraju ekspozicije, kako bi proces eksponiranja prikupio što više ambijentalnog svetla). Redukcija crvenila u očima se podrazumeva, kao i tzv. „slow-sync“, kada se potencira duže eksponiranje radi prikupljanja više ambijentalnog svetla.

Ponuđena su četiri moda rada internog blica: i-TTL, koji uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljeska. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relatvno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 ukupne snage. Pošto blic okida unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. pre-flash-a, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica, pa je u ovom modu moguće okidati i eksternu rasvetu koju pobuđuje foto-ćelija (eksterni Nikon blicevi sa SU-4 modom, stariji blicevi sa foto-ćelijama ili studijska rasveta). Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva današnjih DSLR-ova, iako se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je ono po čemu je Nikon već odavno poznat, a to je čuveni Commander mode - mod kojim se, pomoću internog blica, kontrolišu pojedinačni eksterni blicevi ili grupe bliceva, u jednom od tri režima.

Commander mod može vršiti kontrolu do dve grupe bliceva (A i B), uz dodatak internog, a svaki od njih može biti setovan na TTL, Manuelnu ili Auto-aperture (AA) kontrolu rada, ukoliko za nju postoji podrška, a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Svaka od grupa, ali i interni blic, može biti isključen, pri čemu će pop-up slati samo pre-flash kojim aktivira bežično okidanje, bez bitnije emisije svetlosti. Naravno, najčešće će biti korišćeni TTL i manuelni modovi, kao daleko najupotrebljiviji, a osim u pogledu grupa, Nikon ne navodi ograničenja po pitanju ukupnog broja kontrolisanih bliceva, osim da je optimalan broj – tri, bez bojazni od eventualnih problema sa međusobnim interferiranjem. Prepoznavanje bliceva se vrši istovetnim podešavanjem commander-a (internog blica) i eksternih bliceva, kanalima od 1 do 4 (3 je podrazumevana vrednost).

Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preteranog truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva, svakako jeste poželjno. Takođe, prilikom kupovine treba obratiti pažnju i na eventualnu podršku za bežičnu kontrolu korišćenjem commander moda, pošto bi bila šteta ne koristiti ga. Pažnja sa kojom je Nikon osmišljavao i-TTL algoritam se možda najbolje vidi po tome kako se eksterni blicevi ponašaju prilikom rada u bounce položaju glave blica (položaj prilikom kojeg se glava zakreće prema nekoj reflektivnoj površini, umesto u subjekte u kadru), kada je sposoban da automatski odredi potrebnu kompenzaciju snage bljeska, ne bi li eksponiranost bila korektna. Takođe, u situacijama koje obično zbunjuju većinu TTL algoritama, kakva je fotografisanje u prisustvu obilja refleksnih površina (poput ogledala ili stakla), Nikonov će se odlično snaći i dosta efikasno sprečiti podeksponiranje.

Kako D600 ne poseduje PC-Sync konektor za okidanje studijske rasvete pomoćy sinhro kabla, istu je moguće kontrolisati pomoću opcionog AS-15 dodatka, ili nekim bežičnim okidačem za tu namenu.