Canon EOS 5Ds i 5Ds R, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova u jednoj ekspoziciji. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače, zahvaljujući odličnim Sony senzorima.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi bez dodatnih korekcija – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: LINK (ZIP; 360 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Iz priloženog niza od 13 snimaka možemo izneti neka konkretnija zapažanja - podeksponiranjem za 1 i 2EV, Canon 5Ds se otprilike uklapa u okvire koje je proizvođač naveo, ocenom da je dinamički raspon novog aparata identičan onome koji je svojevremeno predtavljen sa senzorom 5D Mark III. Suštinski, to uopšte nije loš rezultat, jer je kolorit savršeno očuvan, kao i tonalitet scene, a prisustvo kolornog šuma, kao nusprodukta „push“ tehnike, nije preterano. Sve ovo ostaje u drugom planu, kada pogledamo rezultat koji je u istim uslovima postigao suparnički D810. Nikon na ovom polju već duže vreme drži čas Canonu, pa nismo iznenađeni što se ista ocena i danas može upotrebiti. Količina ispoljenog šuma je na snimku D810 minimalna (iako ipak postoji) i veoma laka za naknadno uklanjanje, ukoliko za tim ima potrebe.

Na -3EV se već pomaljaju prve jasnije razlike. 5D Mark III čak na momente deluje bolje, održavajući kolorni šum na nižem nivou nego 5Ds, ali dodatna analiza pokazuje da je zapravo šum taj koji tu razliku potencira, a ne dinamički raspon, jer 5D Mark III počinje da ispoljava i izvesne probleme sa bendingom, gde se pravilni pojasevi šuma formiraju u tamnijim partijama snimka i to (neuobičajeno) u vertikalnoj orjentaciji! Nikon D810 i dalje vodi svoju politiku, pa je sa konačnim rezultatom negde na nivou između Canon snimaka načinjenih na -1 i -2 EV. To direktno znači skoro čitavih 2 EV prednosti u pogledu senki, što je impresivan rezultat. Znali smo koliko je D810 dobar u ovom pogledu, ali je neverovatno da i danas s lakoćom drži na distanci direktnog konkurenta.

Prelazimo na -4 EV, koje često koristimo kao nekakvu referentnu tačku prilikom poređenja dinamičkog raspona:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

5D Mark III je u već ozbiljnom problemu, jer se pored bendinga javljaju i kolorne devijacije u tamrnijem delu spektra, zbog čega crna ima primese magentnih nijansi, uprkos relativno dobroj kontroli kolornog šuma. 5Ds je u tom pogledu bolji… kolorni šum mu nije jača strana, jer već postaje agresivan, ali bending je nepostojeći i količina detalja je i dalje veća od oba konkurenta, uključujući tu čak i D810, za kojeg ovaj stepen „natezanja“ predstavlja tek laki trening. Efektivna prednost D810 je sada ipak nešto manja nego ranije i iznosi (grubo) 1.7 EV.

-5 EV većina aparata podnosi lošije od prvih četiri pokušaja, s tim da ne treba smetnuti s uma da je D810 tek u ovom momentu u situaciji u kojoj su ostala dva aparata bili još na -3EV! I za 5Ds, kao i za 5D Mark III, pet blendi manjka predstavljaju već ozbiljan problem, gde je osim veće količine kolornog šuma i bespovratno „zapušenih“ najtamnijih partija, očuvanje detalja već postalo veoma teško. To se posebno odnosi na 5D Mark III, koji je rezolucijom dovoljno podređen, pa nema aduta za borbu na ovom polju.

Dalje podeksponiranje već postaje problematično i unosi dodatne degradacije na konačni snimak. Canon 5D Mark III je odavno izbačen iz koloseka, jer mu snimak osim kolornog šuma, svega drugog ima u izobilju, što se naročito odnosi na bending i kolornu dominaciju magentnih nijansi. Osim toga, za razliku od 5Ds čiji histogram jasno ukazuje da veoma dobro očuvanje opšteg tonaliteta, uprkos prisustvu šuma, snimak sa 5D Mark III je već dobrano zapušen u najtamnijim partijama. D810 igra svoju igru i nastavlja da demonstira silu, povećavši jaz u odnosu na ostale konkurente, čak i za više od 2 EV!

Iako svesni da je svaka dalja komparacija jalova i besmislena, uporedili smo sve aparate i na -7 i -8 EV. Nikon D810 je tek u ovom trenutku pokazao ozbiljan gubitak informacija i opšteg tonaliteta scene, ali se i dalje veoma dobro drži. To ne bismo mogli reći za 5Ds, čiji se snimak ugušio u šumu, ali je ipak za klasu čistiji i definisaniji od onoga što nam je priredio 5D Mark III. -8 EV je suvišno pominjati, osim u smislu da nijedan od aparata nije sposoban da pruži bilo šta upotrebljivo, ali zarad statistike, reći ćemo da D810 vodi sa nezanemarljivom razlikom od najmanje 2 EV prednosti, a u odnosu na 5D Mark III možda i svih 3!

Pošto smo analizu „push“ procesa priveli kraju, red je da obratimo pažnju i na drugi kraj vage i pogledamo kakva je situacija sa „pull“ tehnikom, kada se namerno (ili slučajno) preeksponirani snimci, u obradi dovode u normalu, potamnjivanjem za onoliko blendi, koliko je dodato tokom fotografisanja. S obzirom da je dinamički raspon digitalnih senzora asimetričan i više je okrenut tamnijim nijansama, nije realno očekivati da se ovom tehnikom može postići nešto blisko prethodnoj. 4 EV natezanja je mnogo više nego što digitalni senzor može da podnese, pa ćemo se zadržati u tim okvirima.

Prvi korak, +1EV, lak je zalogaj za bilo koji današnji senzor, pa ne iznenađuje što se 5Ds sasvim dobro snašao. Najzad, sva tri aparata raspolažu sa softverski proširenim ISO rasponom, koji obuhvata i ISO 50, a 1EV „pull“ na ISO 100 baš i proizvodi efektivni ISO 50. Sledeći korak je +2EV, tj. ISO 25. Kako Nikon D810 raspolaže sa nativnih ISO 64, a softverski čak i ISO 32, očekivali smo da na već +2 EV napravi prednost. Ipak, ovde nas je dočekalo malo iznenađenje, pa je 5Ds nadjačao D810 doslovno „za dlaku“, što se može tumačiti i kao greška kalibracije sistema, pa nema potrebe tome pridavati neku preteranu pažnju. 5D Mark III je uspeo još prijatnije da nas iznenadi, pa je ovde poneo čak i jednu malu, simboličnu pobedu, sa najmanjim procentom bespovratno izgubljenih detalja!

Sličnu situaciju zatičemo i na +3EV i softverskih ISO 12.5, s tim da su 5Ds i D810 u potpunosti izjednačeni, a 5D Mark III ispred taman toliko koliko je zaostajao u „push“ procesu i tamnim partijama. Dobro, možda ne u jednakoj meri, ali može se primetiti nekakav vid ravnoteže dobitaka i gubitaka u zavisnosti koju stranu skale posmatramo.

I, pogledajmo konačno, kako će se 5Ds snaći sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“ (tzv. „pull“ proces):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Tonska kriva je nastavila da se deformiše istom progresijom, pa je 5D Mark III zadržao svoju malu, ali važnu prednost, dok su 5Ds i D810 malo iza. Ipak, da ne bude zabune, sve te prednosti i zaostaci na ovom nivou, ne mogu doneti skoro ništa opipljivo u praksi, jer je snimak u celini već previše devastiran, da bi spasavanje svetlijih partija bilo čisto gubljenje vremena. Dinamika senzora u ovom delu tonalnog opsega jednostavno previše slabo napreduje, pa pravilo da je na digitalnom senzoru bezbednije ići u podeksponiranje, i dalje stoji.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti „push“ tehnikom, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Canona 5Ds, odnosno 5Ds R, to je ISO 6400) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa 5Ds/5Ds R potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 12800, pošto je već na raspolaganju u samom aparatu. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 6400, podeksponiranog za 2 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 25600:

Softverski dobijenih ISO 25600, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem i obradi
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 50MP, 24MP, 12MP, 6MP

Pretpostavka da je ISO raspon sužen iz razloga slabih ISO performansi, bila je pogrešna. Ipak je po sredi marketinška odluka da se visokorezolucijski aparat zauzda u korist očuvanja tržišta za postojeći, veoma uspešan model, EOS 5D Mark III. Simuliranih ISO 25600 je bez ikakvih dilema trebalo biti ponuđeno u aparatu, kao H2 vrednost. Uzgred, ova vrsta „natezanja“ fajla demonstira razlike u dinamičkom rasponu na višim u odnosu na niže ISO vrednosti. Dinamički raspon proizvoljnog senzora nije konstanta, već se menja u zavisnosti od angažovanje osetljivosti fotoćelija. Zato jedan aparat može biti inferioran ili superioran na nižim vrednostima, a sasvim prosečan ili čak loš na višim. U slučaju 5Ds/5Ds R, više ISO vrednosti donose određenu prednost, pa se u ovom slučaju superiornost Nikona D810 potire odličnom dinamikom Canona na maksimalnih ISO 6400!

Rešili smo da nastavimo i dalje, pa da probamo i push na 51200, podeksponiranjem za 3 EV:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem u obradi
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 50MP, 24MP, 12MP, 6MP

Ovaj put epilog nije tako povoljan… čak, reklo bi se da je DR naglo posustao i doveo do prilično „zapušenih“ tamnih partija, dodatno opterećenih kolornim primesama koje na izvornoj sceni ne postoje. Najčešće su to plavo-magentne nijanse, koje je dosta teško ukloniti sa snimka, mada je pitanje i svrhe, jer se iza njih ne krije skoro ništa od korisnih informacija. S toga možemo zaključiti da je ovaj korak već prevelik zalogaj za 5Ds i da treba biti zadovoljan sa simuliranih ISO 25600. A istini za volju, retko kome će i zatrebati više na aparatu ovog tipa.

Konačni zaključak vezan za dinamički raspon EOS-a 5Ds je da isti nije sposoban da se nosi sa nepobedivim D810, ali je ipak uspeo da se izdigne iznad starijeg Canon-a i pokaže da im dinamički raspon ipak nije isti. Tokom korišćenja aparata smo i slutili da je ocena o istovetnosti DR-a između dotičnih modela više paušalna, nego faktičko stanje i to se u testu i pokazalo. Matematički gledano, možda je Canonova tvrdnja i tačna, budući da ono što 5Ds dobije na jednoj, izgubi na drugoj strani tonske skale, ali je dinamika u tamnijem delu i tako dokazano korisnija za digitalni senzor.