Canon EOS 7D Mark II, Test

DETALJI, JPEG

Primarni format je obično diktiran fotografskim žanrom, ali se generalno RAW smatra osnovom u DSLR svetu. Kad god ima dovoljno vremena za obradu, bolje je osloniti se na RAW. Međutim, šta raditi kad vremena nema? To su generalno sve one situacije koje zahtevaju brz rad, obradu gotovo u potpunosti isključuju i ne štede memorijski bafer. Tada je JPEG jedini izbor!

Baš zbog takvih scenarija, sprovešćemo i mali test detalja u JPEG formatu, poredeći iste modele aparata. U prethodnom bloku smo videli da JPEG iz 7D Mark II nije loš, mada i ne briljira kvalitetom da bi se u nekom momentu mogao porediti sa RAW-om. Ipak, ako je JPEG jedino rešenje, dobro je znati koji su dometi aparata kojim se radi.

Iskoristićemo istu scenu, a snimci su nastali u istom paketu kada i RAW:

Snimci u punoj rezoluciji: 7D Mark II, D7100

JPEG iz aparata, 100% kropovi bez dodatne obrade:

Ovde je situacija pomalo „šarena“, da se tako izrazimo. Nikon D7100 je u proseku zadržao prednost, ali ona nije tako jasna kao u slučaju RAW formata. Prvi isečak je dovoljno ilustrativan u pogledu prednosti Nikonovog pulena, a slično se može reći i za poslednji. U slučaju srednjeg isečka, aparati su prilično slični. Nikon je i tu zabeležio više finih detalja, ali je ukupna razlika takva da ju je potrebno veoma revnosno tražiti. Drugim rečima, nedovoljno da bi se moglo decidno reći koji je aparat bolji.

U ukupnom skoru, Nikon je i ovde odradio bolji posao, ali se Canon 7D Mark II drži veoma blizu, što ga uz sjajne tehničke karakteristike i brzinske performanse, smešta u sam vrh akcionih fotografskih sprava.

Uporedićemo još jednom RAW i JPEG, ovaj put u studijskim uslovima:

Kontrolisani uslovi potenciraju malo očiglednije kvalitativne razlike među formatima, sa nedvosmislenom prednošću RAW-a u pogledu detalja, oštrine, mikrokontrasta i kolornog balansa. Čak, primetna je i bolja kontrola svetlih partija na novom aparatu. Ovo je ujedno i odličan dokaz da je uz pažljivu kontrolu parametara, veoma lako doći do JPEG-a koji savršeno oslikava potencijal senzora. Zbog čega ni jedan proizvođač ne omogućava precizniju kontrolu JPEG obrade, nije nam poznato.

Nešto kontrole je moguće ostvariti uz korišćenje parametara unutar podešavanja kolornih stilova, a jedno od njih se odnosi i na oštrenje. Međutim, kako je stepen oštrenja moguće menjati u tek rudimentarnim okvirima, izborom na skali od 0 do 7 (podrazumevani stepen je 3), a bez pristupa radijusu oštrenja, izvlačenje finih detalja se svodi na mahom prenaglašene konture. Pogledajmo kako snimak sa 7D Mark II izgleda na svakom od 8 ponuđenih nivoa oštrenja:

Nemogućnost definisanja radijusa oštrenja je direktno odgovorna za loš ishod viših nivoa ovog algoritma. Prakitčno je sve iznad stepena 4 previše naglašeno, što za sobom povlači i neke negativne implikacije. Jedna od njih, najočiglednija, je pojava korone (svetlih senki na obodima različito obojenih površina; najizraženija je na poslednjem stepenu oštrenja), dok je druga čak i potencijalno nezgodnija, jer pojačava izraženost šuma. Zato, ukoliko imate potrebu da fotografije oštrite već u aparatu, dobro je prilagoditi ga konkretnom objektivu i konkretnoj situaciji, kako bi sve negativne strane bile svedene na minimum. Ukoliko se koristi RAW+JPEG zapis, oštrenje koje se primenjuje na JPEG nema nikakvih uticaja na RAW, pa se setovanjima u aparatu može pristupiti sa više slobode, bez bojazni da će snimci biti trajno upropašteni.