Canon EOS 7D Mark II, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: LINK (ZIP; 145 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

7D Mark II se u ovom slučaju pokazao boljim od ostalih Canon aparata iz APS-C segmenta, pa čak i EOS-a 70D sa kojim deli osnovu senzora. To navodi na zaključak da je istinita tvrdnja proizvođača da je senzor unapređen u odnosu na onaj iz 70D. 7D Mark II nakon oporavka snimka podeksponiranog za 4EV i dalje ima dosta kolornog šuma, izraženog u tamnim partijama, ali evidentno manje nego 70D. S druge strane, poređenje sa Nikonom D7100 i njegovim Sony CMOS-om od 24 MP, pokazuje da Canon i dalje ima mnogo toga da savlada, kada je dinamički raspon u pitanju. Bolja očuvanost kolorita, tonalnog odnosa i finih detalja na Nikon snimcima, dovoljno govori u prilog našem stavu. Ipak, Canon ovaj put nije u potpunoj defanzivi, jer za razliku od D7100, njegovi snimci ne pokazuju tragove kolornog bendinga. Sve u svemu, očekivali smo više, iako ni ovo nije loše, imajući u vidu koliko je dugo Canon ignorisao vapaje korisnika za boljim DR-om.

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Zbog toga i ne čudi što se na gornjem primeru, barem kada je u pitanju web rezolucija, jedva može naslutiti da u prvobitnoj varijanti nešto nije valjalo. Za razliku od podeksponiranih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i, premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bi kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Pogledajmo kako će se 7D Mark II snaći sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“ (tzv. „pull“ proces):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Ovde je Canon 7D Mark II u rangu proseka – efekat popravljanja u obradi je tek simboličan, sa očiglednim partijama koje su ostale bez informacija. Budući da ovo generalno predstavlja slabu tačku digitalnih senzora, nismo iznenađeni. Prosto govoreći, svaki piksel ima svoj limit zasićenja, koji sa viškom svetla biva dosegnut, te ponestaje prostora za oporavak, jer su čitave partije protumačene kao belina. U tamnijem delu spektra je situacija daleko jednostavnija – kada informacije nema, ona se u najgorem slučaju može prevesti u šum. A za senzor ne postoji suviše slaba svetlost, pa će i gubici ovog tipa u mnogo manjoj meri uticati na krajnji rezultat.

Iz priloženog niza od 13 snimaka možemo izneti još neka zapažanja - podeksponiranjem za 1 i 2EV, 7D Mark II ne pokazuje nikakvu bitnu degradaciju snimka, osim što se primećuje pojava kolornog šuma, koji se lako uklanja. Za -3EV važi slična ocena, s tim da je evidentno odsustvo bendinga, kako kolornog, tako i onog izazvanog šumom. Takođe, ne primećuje se ni najmanji kolorni disbalans, što nije neobično čak ni kod najboljeg u smislu DR-a iz APS-C klase, Nikonovog D7100! U odnosu na EOS 70D, 7D Mark II se bitno bolje snalazi sa kontrolom šuma u tamnijim partijama, pa se čini da je Canon ipak koliko-toliko uspeo da umanji prednost konkurencije. 4 blende manjka za većinu aparata predstavlja granicu kada se javljaju anomalije koje je teško korigovati. Dok je kod D7100 to kolorni bending visoke frekvencije i sporadični hot pikseli, kod Canona je u pitanju malo ozbiljnija pojava – srednjefrekventni kolorni šum. Razlika u odnosu na prvu iteraciju ovog senzora (viđenu u 70D) je u tome što je sada očuvanost detalja bitno bolja, a istovremeno je i količina šuma manja. Bez obzira što je svima jasno da se u realnosti ovakve situacije ne dešavaju, dinamički raspon jeste jako bitna stavka u evaluaciji senzora i svaki napredak je dobrodošao.

-5 EV provocira senzore da iskažu ozbiljnije kolorne devijacije. Na D7100 je ova anomalija umerena i kolorit povlači blago ka zelenom tonu, dok se na Canonu primećuje plavi tonalitet i dosta teža kontrola istog u obradi. Istina, situacija je bolje nego na 70D, jer se pažljivom obradom može ukloniti i do 90% suvišnih nijansi u tamnim partijama. Za 6, 7 i 8 blendi podeksponirani snimci na delu demonstriraju razvijenost tehnologije digitalnih senzora. Pogledamo li kako je Nikon uradio domaći zadatak na ovom polju, videćemo da stanje nije ni izbliza tako beznadežno kako bismo mogli zaključiti gledajući snimke sa Canon aparata. Komparativno, 7D Mark II je i na ovim snimcima bolji nego 70D, ali je to i dalje neupotrebljivo. Bez ozbira što kao takvi, kao što već rekosmo, ne predstavljaju nekakvu realnu situaciju, više nego verno pokazuju domet senzora po pitanju dinamičkog raspona.

Kod preeksponiranih snimaka je situacija daleko ujednačenija. Ako pokušate simulaciju ISO 50 i preeksponirate snimak za 1 EV, aparat vas neće kazniti i imaćete uglavnom potpuno upotrebljiv rezultat, bez pregorelih partija. Barem ukoliko scena nije previše kontrastna. +2EV je već lutrija – može se desiti da uspe, ali i da bude upropašćen, što pre svega zavisi od same scene. Što je ona kontrastnija, to je i mogućnost da nešto krene naopako veća. Zato, ukoliko želite da igrate na sigurno, držite se preporučenih parametara za datu situaciju! +3EV preeksponirani snimak već ne predstavlja iznenađenje. Veći deo fotografije je tu, ali ono malo što nije, u najsvetlijem delu tonova, bespovratno je izgubljeno, bez ikakvih šansi za oporavak. Isto važi i za +4EV, ali uz nešto veći procenat gubitaka. Ovde moramo pomenuti i da je pojava koju smo svojevremeno registrovali u testu EOS-a 70D, kada na +3EV deo svetlijih nijansi na volšeban način prelazi u magentu, ovaj put izostala!

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Canona 7D Mark II, to je ISO 16000) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa 7D Mark II potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 25600 ili 51200, pošto su dotične već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 16000, podeksponiranog za 2.66 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 2.66 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 20MP, 12MP, 6MP, 2MP

S obzirom da 7D Mark II kao gornji limit baznog raspona ima ISO 16000, bilo je za očekivati  da će malo bolje podneti ovu tehniku. Ono što smo na ovaj način dobili i jeste u rangu najboljeg što jedan APS-C može da pruži, ali i dalje dovoljno daleko od FF senzora. Ipak, moramo reći da je, bez obzira što ovakav rezultat teško možemo smatrati upotrebljivim, ovo bez dileme najbolje što APS-C danas pruža. Od 70D, koji je prvi dobio 20MP Canon APS-C senzor, 7D Mark II je na simuliranih ISO 102400 bolji za celu blendu, što je izvanredan rezultat! Da stvar bude još neverovatnija, bolji je i od Nikonovog D7100, što ide u prilog pravilu da razlike u dinamičkom rasponu opadaju sa rastom osetljivosti senzora.

Znajući da je rezultat takav kakav je, rešili smo da isprovociramo limit i isprobamo i push na 204800... nešto što do sada nismo probali ni na jednom APS-C-u:

Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 3.66 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 20MP, 12MP, 6MP, 2MP

Pošto nismo imali skoro nikakvih očekivanja, iznenadilo nas je da se nakon obrade bilo šta vidi! Nema sumnje da je ovo daleko od bilo čega što se može podvesti pod termin „upotrebljivo“, ali sama činjenica da fotografija nije potpuno uništena, navodi na zaključak da 7D Mark II zaista jeste doneo opipljiv napredak, uprkos kritikama da nosi senzor izrađen zastarelom tehnologijom! I dok ta tvrdnja zaista jeste istinita, Canon je demonstrirao da se na njega još uvek može računati, bez obzira što bitku protiv glavnog rivala, a na polju dinamičkog raspona, nije uspeo da dobije.