Canon EOS 7D Mark II, Test

TELO

Evidentno je da su aparati počeli da se smanjuju u pogledu dimenzija i mase, ali je Canon u slučaju EOS-a 7D Mark II, rešio da ostane na liniji tradicionalnog dizajna, koji ne žrtvuje funkcionalnost zarad izgleda. Zbog toga se 7D Mark II ne može pohvaliti nekakvom uštedom u konačnim gabaritima, ali će iz istog razloga biti idealni kompanjon mnogim fotografima čije šake nisu kalirale poslednjih godina. S obzirom da je 7D Mark II ovu klasu i zvanično preveo u „pro“ kategoriju, neki bi očekivali da dobije integrisan vertikalni grip. Srećom (ili na žalost, u zavisnosti od ličnih preferencija), ovo nije slučaj, te će se 7D Mark II moći pohvaliti vertikalnim gripom jedino u slučaju da ga dokupite.

Po par milimetara veće dimenzije u svim osama, sugerišu da bi novi aparat trebao biti osetno teži od prethodnika. Uprkos tome, gabariti od 149 x 113 x 78mm donose tek 10 grama veću ukupnu masu – ukupno 910 grama sa baterijom.

Oblik aparata je veoma sličan obliku prethodnika, a primenjena rešenja su, baš kao i na prvobitnoj verziji, delimično preuzeta iz drugih klasa, a delimično rezultat traganja za boljom ergonomijom. Canon 7D Mark II je svojim najvećim delom prekriven kvalitetnom i čvrstom gumenom oblogom, koja svojom teksturom umnogome podseća na kožu. Guma potpuno prekriva rukohvat, poklopac memorijskih slotova i zadnju stranu aparata na koju naležu dlan i palac desne ruke. Čak je i desna strana (gledano spreda) u najvećoj meri prekrivena ovom oblogom. Tamo gde gumene obloge nema, nalaze se (opet gumeni) poklopci za konektore. Kako god, uz oblogu koja ne obuhvata jedino gornju i donju stranu tela, 7D Mark II je aparat koji svojim vlasnicima neće stvarati probleme prilikom dugotrajnijeg korišćenja jer je, uprkos nešto većoj ukupnoj masi u odnosu na niže klase, ovaj model u stvari mnogo udobniji za rad, kako zbog izvanrednog oblika koji prati oblik prosečne šake, tako i zbog odlično postavljenog težišta, koje izvrsno koegzistira sa masivnim objektivima koji će najčešće boraviti na ovakvom DSLR-u.

I pored nekih egzibicija kojima su vodeći proizvođači skloni poslednjih godina, EOS 7D Mark II je zadržao konvencionalno konstrukciono rešenje. Struktura se oslanja isključivo na laku leguru magnezijuma, a plastika je upotrebljena isključivo tamo gde je neophodno. Ovim Canon stavlja do znanja da je 7D Mark II definitivno telo bez kompromisa (barem u smislu robusnosti).

Magnezijumsko telo Canona EOS 7D Mark II *

Da u pitanju nije tek marketinški pamflet, Canon demonstrira i na pitanju zaptivenosti. Istina, iako proizvođač ne navodi stepen zaptivenosti po IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), tvrdnja da je u pitanju „najbolje zaptiveni DSLR ikada“, te da je „otpornost najmanje četiri puta veća u odnosu na prethodnika“, definitivno zavređuje našu pažnju. Ni prvobitni 7D nije bio slab po ovom pitanju, zbog čega je često slovio za omiljeno, jeftino wildlife rešenje, ali ovo što nudi novi model će mnogima jednostavno biti neprocenjivo! Osim kritičnih spojeva između plastike i magnezijuma, posebna pažnja je poklonjena tasterima, koji su obloženi posebnim silikonskim zaptivkama, na način da bez ozbiljnog oštećenja ili pritiska višeg od atmosferskog, nečistoćama prolaz nije omogućen. Pogledajmo kako to izgleda na šematskom prikazu:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na Canonu EOS 7D Mark II *

Povećana robusnost je ispraćena i većom dugotrajnošću zavesice, pa je ona sada deklarisana na čak 200.000 okidanja. Iako ova cifra i dalje zaostaje za 300.000 okidanja koji su nekad bili standard u klasi EOS-1, i dalje je dosta veća od proseka. Premda treba imati u vidu da deklarisan vek ne znači garanciju, pa su iznenađenja, kao i na ostalim DSLR aparatima, moguća u oba smera – kako u negativnom, tako i u pozitivnom.

Bajonet je standardan za jedno Canon APS-C telo, što znači da prihvata sve objektive EF i EF-S kategorije, a funkcionalnost je potpuna, bez obzira na model. Izuzetak je EF-M porodica objektiva, namenjena isključivo „bezogledalnoj“ EOS M seriji Canon digitalnih aparata.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Senzor je na ovom aparatu jedna od retkih tačaka koje nisu potpuno nove. U pitanju je revizija senzora koji smo prvi (i jedini) put videli na modelu niže klase, EOS-u 70D. Ako izuzmemo činjenicu da je senzor u EOS-u 70D prva novina u Canon APS-C segmentu nakon dugog niza godina u kojem je besomučno eksploatisan čuveni 18MP Canon CMOS, ovaj senzor je poseban i po tome što je po prvi put ponudio DualPixel CMOS tehnologiju. Iza ove tehnologije krije se do sada najuspešnija izvedba hibridnog fokusa, koji kombinuje najbolje iz oba sveta – faznog i kontrastnog fokusa u LV režimu, s ciljem podizanja efikasnosti.

Pre nego što još jednom detaljnije objasnimo DualPixel tehnologiju, osvrnućemo se na standardne osobine senzora. U pitanju je senzor izrađen u CMOS tehnologiji, APS-C formata i dimenzija 22.4 x 15mm, čija je ukupna rezolucija 20 MP efektivno (precizno 5472 x 3648 piksela). APS-C format u slučaju Canona ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.6, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da kit objektiv EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM ima efektivni raspon od 24-136mm, dok  EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM raspolaže sa 29-216mm ekvivalentnih 35mm senzoru.

Rezolucija u odnosu na prethodnika nije naročito porasla, ali osnovni ISO raspon itekako jeste. Štaviše, porastao je i u odnosu na EOS 70D, sa kojim deli osnovu, pa se sada ISO kreće od baznih ISO 100 do maksimalnih 16000, dok je softverski prošireni dostupan kao ISO 25600 (H1) i 51200 (H2). Povećanje ISO raspona je potpuno uobičajena stvar, ali ono što je pomalo retko je maksimalni ISO raspon koji nije zaokružen na celu blendu. Umesto da bude 12800 ili 25600, Canon inženjeri su odlučili da kao maksimalnu vrednost baznog raspona uzmu ISO 16000. Kakve će ovo praktične reperkusije imati na ISO performanse, videćemo u praktičnom delu testa. Zasad ostaje samo pretpostavka da se ISO 25600 nije pokazao dovoljno dobrim kada se dobije pojačanjem signala, te je ova vrednost postignuta softverskim putem.

Unapređen?  – Canon CMOS od 20 MP*

Da se podsetimo i DualPixel tehnologije... Radi se o rešenju koje kombinuje dva sistema fokusiranja, kako bi postigao i brzinu i tačnost. Prvobitne izvedbe Canon hibridnog fokusa su podrazumevale nekoliko, u na glavni CMOS senzor nasumično postavljenih, faznih fokusnih ćelija, kojima bi brzina bila dovedena na prihvatljiv nivo. Da bi to unapredio, Canon je u svojoj poslednjoj iteraciji hibridnog fokusa potpuno izostavio namenske fokusne ćelije i zamenio ih DualPixel tehnologijom. Za razliku od sporadično postavljenih, namenskih faznih piksela, DualPixel dizajn se bazira na udvojenim foto-ćelijama. Svaka fotoćelija se sastoji od dve fotodiode, a njihova fazna razlika u projektovanoj svetlosti istovremeno se koristi i za određivanje potrebnog otklona fokusnog mehanizma, ali i za prikupljanje svetlosnih informacija nakon okidanja! Uprkos stavovima skeptika, ovaj tehnologija se vremenom ispostavila veoma efikasnom, pa nije čudo što joj je Canon ostao veran.

Kako se svetlosna moć foto-ćelija ne bi prepolovila i na taj način ugrozila ostale bitne parametre, što ISO performansi, razlučivosti ili tonalnog opsega, svaka ćelija, iako prepolovljena na dve fotodiode, formira i dalje samo jedan piksel, udruženo! Polovine su tu samo da bi ispunile zadatak poređenja faznih razlika, u svrhu preciznog i brzog fokusiranja, dok foto deo ostaje praktično netaknut! Kada fotograf započne proces fokusiranja, fotodiode pojedinačnih ćelija porede fazne razlike, pogone fokusni mehanizam do izjednačavanja, da bi u poslednjem koraku kontrastni algoritam potvrdio tačnost. Nakon okidanja, obe diode jedne ćelije prikupljaju svetlost i na kraju ih D/A konvertor interpretira kao informaciju sa jedne foto-ćelije. To znači da senzor zapravo poseduje 40 miliona foto-dioda, skrivenih iza 20 miliona mikrosočiva, kao što se može videti i na šematskom prikazu:

Tehnologija iza DualPixel arhitekture novog Canon senzora *

I stari Canon 7D je bio poznat po tome što je posedovao dvostruki centralni procesor, kao neophodan preduslov izuzetnih brzinskih performansi. Ista praksa je ostala i danas, pa EOS 7D Mark II poseduje dva Digic 6 procesora, koji potiču iz iste kuće. Novi procesor donosi bitna unapređenja, kako na polju brzine rada, tako i po pitanju procesiranja snimaka, video kompresije i sličnog.

Centralni procesor u dvostrukom izdanju – Canon Dual Digic 6 *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, na taj način otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom. Komora je zaštićena posebnim anti-statičkim premazom i uzemljena je na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

EOS Cleaning System – za efikasnu borbu protiv prašine na senzoru *

Nekoliko podsistema čine 7D Mark II unikatnim u Canon porodici DSLR-ova. Jedan od takvih podsistema je i senzor merenja svetla. Novi RGB+IR senzor je uobičajenog TTL tipa (što znači da merenje izvodi „gledajući“ kroz objektiv), a sastoji se od oko 150.000 piksela koji scenu analiziraju kroz zasebne RGB kanale, ali u obzir uzimaju i infra-crveni deo spektra, radi postizanja što preciznijeg merenja. U odnosu na dvoslojnu zonu sa 63 polja, koja je svojevremeno bila veoma napredna, a čiji je glavni promoter bila prethodna generacija istog modela (EOS 7D), novi sistem merenja svetla je ništa manje od izuzetnog. 150 hiljada piksela (precizno 153.600) je sposobno da scenu sagleda sa daleko većom preciznošću, a kako bi ceo proces bio ubrzan, površina na kojoj se merenje vrši je podeljena na ukupno 252 zone, koje se analiziraju paralelno, po segmentima. Sistem merenja sada nastoji da „vidi“ scenu i prilagodi svoj rad njenom sadržaju. Iz ove sposobnosti je proistekla i tehnologija koja se krije iza akronima iSA (Intelligent Subject Analysis). „Inteligentna analiza subjekta“ je naziv za algoritam koji se oslanja na novi RGB+IR senzor merenja svetla, a u osnovi služi da na osnovu kolorita i oblika u kadru prepozna prisustvo specifičnih tonova koji su karakteristični za ljudsku kožu. Na ovaj način, Canon je konačno odgovorio na izazov koji je glavni suparnik, Nikon, postavio još sa modelom D800, implementiravši mu opciju prepoznavanja lica u radu pomoću optičkog tražila, umesto isključivo putem režima živog prikaza. iSA funkcija svoju glavnu ulogu vrši u korelaciji sa zahtevnim autofokusnim sistem praćenja mete, o čemu će nešto više reči biti kasnije. Sistem merenja je operativan u rasponu od 0 do 20 EV, što se uklapa u prosek koji nudi većina današnjih aparata, a isti senzor se koristi i za određivanje potrebnog inteziteta blica u E-TTL II režimu rada.

Modova merenja svetla ima kao i uvek – četiri, a ukratko ćemo objasniti namenu svakog od njih. Evaluative, mod merenja koji će većini korisnika biti pretežno primaran u svakodnevnom radu, vrši merenje cele scene, vezan je za sve AF tačke i usrednjava svetlo tako da konačna fotografija bude što je bolje balansirana, bez potenciranja bilo kojeg njenog dela. Partial mod meri 5% središnje zone kadra, dok Center-weighted average uzima prosek sa naglaskom na centralni deo kadra. Spot merenje je koncentrisano na veoma mali deo od svega 1.8% u centru kadra, što je ujedno i jedina (mada dovoljno ozbiljna) zamerka novom sistemu merenja. Naime, za razliku od glavnog rivala (Nikona), koji spot merenje vezuje za aktivnu AF tačku i to u svim kategorijama DSLR-ova, Canon ovu mogućnost nudi isključivo na svom top modelu, EOS-1D x. Ovaj put nemamo razumevanja za ovakav propust, jer bi jedan „pro“ model aparata jednostavno morao da poseduje upotrebljivije Spot merenje! A cela poenta spot merenja i jeste u tome da se merenju da akcenat u jednoj tački, onoj kojom fokusiramo! Na način kako to sada radi, dobili smo pomalo šizofrenu situaciju da u kadru imamo beskrajno široko fokusno polje koje se proteže celom horizontalom, ali je za spot merenje ipak neophodno vršiti prekadriranje i zaključavanje izmerene ekspozicije! Zbog čega Canon smatra da je za ovu opciju neophodno izbrojati gotovo petocifrenu sumu evropske monete, nije nam poznato, ali smatramo to u najmanju ruku nerazumnim insistiranjem!

Top klasa - TTL 150.000-pikselni RGB+IR senzor merenja svetla sa 252 zone*

Ravno nivelisan aparat je mnogima bitna stavka i pored mogućnosti da se „nagnuta“ fotografija ispravi u obradi, a za tu svrhu će sjajno poslužiti Dual-Axis Electronic Level, Canonova verzija ove korisne funkcije, kojom će aparat asistirati fotografu. Canon EOS 7D Mark II poseduje ovu funkciju u gotovo identičnoj izvedbi kao i prethodni model, s tim da je njegov odziv sada bitno agilniji, čak do nivoa iritirajućeg. Dual-axis u nazivu označava da poseduje dvostruki akselerometar, pa je libela aktivna i za horizontalnu osu i za azimut, tj ugao uzdužne ose objektiva u odnosu na horizont. Funkcija elektronske „libele“ je aktivna i za vertikalni položaj aparata, a prikaz je dostupan na glavnom displeju (mora se posebno aktivirati), kao i u tražilu, s tim da je upotrebljivost ovaj put nešto veća, jer se obe ose nalaze na istom mestu – u gornjem delu kadra. Prikaz „lebdi“ iznad glavne projekcije u vidu dve ukrštene skale, a preciznost merenja nivelacije aparata je u koracima od po 1° za obe ose, pri čemu je za horizontalnu dostupan prikaz otklona do 7.5°, dok je za vertikalnu prikaz limitiran na 4°. Kako elektronsko poravnanje izgleda u praksi, slikovitije možete videti na sledećoj ilustraciji:

Electronic Level, funkcija poravnanja aparata na delu

AUTO-FOKUS

Kada je izašao pre oko 5 godina, Canon EOS 7D je doneo potpuno nov AF sistem, modifikovan iz čuvene serije EOS-1. 7D Mark II ide korak dalje i donosi veoma napredan AF sistem, koji postaje ekskluziva ovog modela, jer ga ni jedan drugi aparat u Canon gami ne poseduje! Nećemo previše pogrešiti ni ako iznesemo tvrdnju da je ovo najnapredniji fazni autofokusni sistem koji trenutno postoji! Puno je razloga za ovako smelu tvrdnju. Najpre, ovaj TTL AF senzor poseduje čak 65 AF tačaka. To nije mnogo više od 61 koliko imaju 5D Mark III i EOS-1D x, ali je specifičnost novog AF sistema u tome što su sve AF tačke krstaste (eng. „crosstype“)! Kako god posmatramo stvari, nešto slično ne postoji u industriji! Maločas pomenuti modeli istog proizvođača su već privukli veliku pažnju predstavljanjem svojih AF sistema sa 61 AF tačkom, od kojih je čak 41 krstasta, ali je 7D Mark II otišao i korak dalje. Centralna tačka je dvostruko krstasta na f/2.8 i većim otvorima blende, a operativna je sve do minimuma od f/8, zbog čega je 7D Mark II pogodan za korišćenje sa telekonverterima, jer čak i optika maksimalnog otvora f/4, sa telekonverterom množioca 2x ulazi u dozvoljeni okvir (f/8).

AF senzor sa 65 krstastih (cross-type) AF tačaka *

Canon 7D Mark II prati trend poboljšanja operativnosti u uslovima veoma lošeg osvetljenja, pa će AF senzor biti u mogućnosti da korektno izoštrava u uslovima od -3 do +18 EV, što je otprilike ekvivalentno radu pod mesečevim svetlom. Ono što je mnogo bitnije je raspored AF tačaka u kadru, koji važi za još jednu od osobina koje definišu nove standarde. Naime, ako pogledamo sledeću šemu, videćemo da je raspored tačaka takav da se prostire gotovo do oboda kadra! Naravno, tome pogoduje i APS-C format, ali je uspeh ipak očigledan. Istovremeno, na ilustraciji se mogu videti i operativne AF tačke u zavisnosti od maksimalnog otvora blende objektiva:

Prikaz AF tačaka u tražilu sa aktivnih 65, 21 i 9 AF tačaka
(crvenom bojom je označena dvostruko krstasta tačka, aktivna na f/2.8 i većim otvorima blende)

Poslednjih nekoliko generacija DSLR-ova, na sceni su AF sistemi koji se u velikoj meri oslanjaju na podsistem zadužen za merenje svetla. Razlozi za to stoje u potrebi da se napravi jasnija distinkcija među objektima u kadru, te da se nekima od njih može lakše dati prioritet. Za ovaj aspekt funkcionisanja autofokusa na 7D Mark II, zadužena je iTR AF (Intelligent Tracking and Recognition Auto-focus) tehnologija, koja je u mogućnosti da u kadru jasno izdvoji ljudsku kožu (a posebno lica), te im da prioritet ukoliko korisnik to želi, bez obzira da li je u pitanju prosto jednokratno fokusiranje ili kontinualno praćenje mete u kadru. Ukoliko je u pitanju relativno statična scena, prilikom automatske selekcije tačaka, aparat će samostalno prepoznati potencijalnu metu u kadru, dok će u modu kontinualnog fokusa s lakoćom menjati aktivne tačke, kako bi fokusnu ravan zadržao na željenoj meti. EOS iTR je dostupan u svim metodima izbora tačaka, gde aparat ima slobodu dinamičke promene. Tu spadaju oba zonska metoda (Zone AF i Large-Zone AF), kao i metod potpuno automatske selekcije sa svih 65 AF tačaka.

Canon, kao i obično, raspolaže sa tri standardna fokusna moda. One-Shot je mod kojim se fokusiranje izvodi jednokratno, bez dodatnih korekcija; AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se unapred izabrana meta permanentno prati, dok god je pokrivena zadatom AF tačkom; AI-Focus je kombinacija prethodna dva moda, a radi tako što inicijalno vrši potvrdu fokusa identično One-Shot modu, da bi automatski prešao u kontinualni mod, ukoliko senzor registruje promenu distance izabranog cilja.

Izbor AF tačaka je realizovan u vidu sedam različitih metoda, prilagođenih najrazličitijim uslovima rada – od statičnih, do veoma dinamičnih, a ima čak i onih namenjenih apsolutnim početnicima, bez obzira što jedno ovakvo telo sasvim očigledno nije njima namenjeno. Svaki od metoda izbora tačaka (izuzev Single-point AF) je po potrebi moguće deaktivirati, pa se on neće pojavljivati prilikom izbora, ukoliko za njim nema potrebe.

65-point Automatic selection – potpuno automatski izbor jedne ili više tačaka iz grupe od 65, spada upravo u maločas pomenute „početničke“ režime rada, koji od korisnika ne zahtevaju interakciju, već izbor vrše samostalno, na osnovu prioriteta koje određuje sprega AF senzora, senzora merenja svetla i centralnog procesora. Tada se tačka bira bez uticaja korisnika, na osnovu više parametara, od kojih se kao najbitniji uzima distanca najbližeg objekta u kadru ili prisustvo ljudske kože/lica, ukoliko je odgovarajuća opcija prethodno aktivirana:

U ovom režimu je daljina sve, pa će prioritet fokusa u 99% slučajeva zaista biti najbliža meta u kadru, čak i ako fotografu deluje da je neki drugi izbor logičniji za dati kadar. Ako je iTR aktivan, onda će prioritet prvo imati ljudi, pa tek onda distanca. Za razliku od pređašnjih situacija gde bismo se aktivno borili protiv korišćenja ovakvih automatskih metoda izbora tačaka, sa 7D Mark II je situacija malo drugačija, jer aparat najčešće neće birati metu mehanički (kao do sada), već na osnovu informacija koje mu je servirao svetlomer.

Ukoliko fotograf ipak preferira potpunu kontrolu nad situacijom, klasičan Single-point AF će biti više nego logičan izbor. On omogućava slobodan izbor aktivne tačke, bilo koje od raspoloživih 65:

Kontrola je potpuna, ali zahteva i određenu verziranost u kontroli aktivne AF tačke, a posebno volju za rekadriranjem, jer nekada promena jednostavno nije opcija. Izbor tačaka se vrši ručno, a izabrana AF tačka ostaje aktivna dok god korisnik ne odluči da je promeni. Ovaj režim važi za najkorišćeniji na gotovo svim DSLR aparatima, a u praksi je jednostavan za korišćenje i više nego pouzdan. Jednu sličnu varijantu ovog načina fokusiranja predstavlja Single-Point Spot AF, režim kojim je predviđeno „loviti“ vrlo sitne objekte na sceni – sve one objekte koji su dovoljno mali da ih je nemoguće precizno „nanišaniti“ klasičnom, velikom AF tačkom. Single-point Spot AF je u tražilu označen manjom tačkom unutar velike i ujedno predstavlja odličnu vizuelnu ilustraciju preciznosti koja je potrebna prilikom nišanjenja, ne bi li u fokusu bilo baš ono što želite:

U nekim situacijama će se javiti potreba za fokusiranjem jednoličnih površina slabog kontrasta, a za takve prilike se preporučuje napredniji režim poput AF point expansion. Njegov način rada i dalje preferira jednu primarnu tačku, ali sa četiri susedne koje asistiraju izabranoj, tako što prikupljaju informacije o distanci onda kada primarna nije u mogućnosti da to uradi, bilo zbog smanjenog kontrasta, bilo zbog neke druge smetnje:

Za još teže situacije će poslužiti AF Point Explansion with surrounding points, režim koji takođe ima jednu primarnu, ali ovaj put sa 8 pomoćnih tačaka koje joj asistiraju u težim uslovima:

Ako čak i takva, proširena varijanta ne zadovoljava potrebe, na raspolaganju su i dve zonske selekcije. Prva, Zone AF, obuhvata ukupno 9 zona raspoređenih po celom kadru, koje imaju između 12 i 15 aktivnih AF tačaka. Zone se u praksi ponašaju kao ograničena verzija automatske selekcije, s tim što je automatici ovaj put dozvoljen veoma ograničen stepen autonomije prilikom selekcije mete. Ukoliko je iTR AF opcija uključena, njen efekat će se moći videti upravo korišćenjem ovog metoda. Kako ovih 9 zona izgledaju u praksi, možemo videti u nastavku:

A ukoliko broj aktivnih AF tačaka male zone nije dovoljan, tu je i velika zona (Large Zone AF), novi metod selekcije AF tačaka, kod kojeg je fokusno polje podeljeno na svega tri dela (leva, desna i srednja zona). Funkcionišu na sličan način kao i prethodna, tako da je i prioritet svake od njih je pre svega najbliži objekat u kadru. Baš kao i na prethodnom, i u ovom slučaju su na raspolaganju usluge iTR AF-a i njegove sposobnosti prepoznavanja lica u kadru. Raspored ovih zona se može videti na sledećoj ilustraciji:

Pored ovako široke ponude načina selekcije AF tačaka, kompleksnost autofokusa se može naslutiti i kroz širok spektar dostupnih pratećih opcija, koje upotpunjuju kontrolu i pokrivaju manje/više svaki mogući scenario. Jedna od njih je AF Configuration Tool, opcija namenjena preciznijem definisanju ponašanja AI Servo fokusnog moda. Opcija pokriva 6 različitih predefinisanih situacija, koji će parametre reakcije AF sistema jednim potezom prilagoditi potrebama. Canon je svaki od scenarija slikovito opisao, kako bi i početnici, ali i napredniji korisnici lakše mogli da izaberu onaj koji im najviše odgovara u nekom trenutku. Svaki scenario je definisan sa tri parametra (klizača), kojima se podešava Tracking sensitivity (osetljivost), Accelleration/Deceleration Tracking (reakcija na nagle promene brzine objekta) i AF point auto switching (brzina automatske promene aktivne AF tačke. Poređani su po zahtevnosti, od najjednostavnijih do najkomplikovanijih uslova rada: Scenario 1 je univerzalnog tipa, predviđen za najširi spektar akcionih scena koje podrazumevaju pokretne objekte. Scenario 2 je prati relativno spore objekte i ignoriše eventualne iznenadne prepreke u kadru, kako bi fokus ostao na željenom mestu. Po Canonu, takav slučaj su teniseri, plivači itd. Scenario 3 je potpuno suprotan od prethodnog i setovan je tako da maksimalnom brzinom reaguje na bilo koji objekat koji „uleti“ u definisano fokusno polje. Canon je taj scenario namenio biciklističkim trkama, skijašima itd. Scenario 4 predviđa dinamičnije sportove, poput košarke, fudbala ili moto-trka, gde subjekti jesu relativno laki za kadriranje, ali učestalo menjaju brzinu kretanja. Scenario 5 je namenjen za sve situacije koje podrazumevaju praćenje subjekta čiji se pravac i brzina kretanja često menjaju. Poslednji, šesti scenario je namenjen onim najtežim situacijama, kada čak ni najiskusniji fotografi ne mogu predvideti kretanje mete, koja naglo ubrzava, usporava, menja pravac ili čini sve to u istom trenutku. Šest predefinisanih scenarija je osmišljeno tako da može da pokrije većinu potreba fotografa ali se, u slučaju potrebe, svaki od scenarija može prilagoditi sopstvenim potrebama, pomeranjem klizača sva tri gorepomenuta parametra.

Pregled predefinisanih scenarija za precizniju kontrolu kontinualnog fokusa

Kao i ostali moderniji Canon DSLR-ovi više klase, i 7D Mark II poseduje mogućnost nezavisne selekcije različitih AF tačaka u zavisnosti od orjentacije aparata. To znači da aparat može da pamti jednu izabranu tačku u horizontalnoj orjentaciji, a neku sasvim drugu u vertikalnoj, pri čemu je moguće uključiti i opciju da se sa krajnje leve tačke može jednim potezom preći na krajnju desnu (ili sa gornje na donju), kao da selekcija „kruži“. AF-assist lampa ne postoji, pa se u najtežim uslovima rada možete osloniti na niz kratkih bljesaka internog blica ili namensku IC lampu eksternog.

AF-Microadjustment, opcija kojom se vrši fina kalibracija fokusa, već se odomaćila na ovakvim aparatima, a 7D Mark II je poseduje u obliku koji je usvojen sa EOS-om 5D Mark III. Broj objektiva za koji je moguće kreirati korekciju je udvostručen pa sada iznosi 40, a setovanje je moguće izvršiti u ±20 koraka. Razlika u odnosu na prethodnika je to što se kalibracija može nezavisno vršiti za minimalnu i maksimalnu žižnu daljinu, u slučaju da se radi o zum objektivu. Korekcije u srednjem delu raspona se tako postižu aproksimacijom u odnosu na predefinisane vrednosti na krajevima raspona, a to preciznost zahvata dovodi na sasvim novi nivo i omogućava još veći procenat uspešno kalibrisanih objektiva u vanservisnim uslovima! Fenomenalno!

Kao i uvek kada su ovako komplikovani fokusni sistemi u pitanju, detaljno sagledavanje opcija, mogućnosti i načina rada jednog ovako sofisticiranog AF sistema, od ključnog je značaja za pravilnu upotrebu i funkcionisanje u skladu sa potrebama. Dosadašnja praksa je pokazala da najčešći uzrok problema sa autofokusom nije oprema, već fotograf kojeg je mrzelo da pročita korisničko uputstvo. Najzad, kako i sam proizvođač nudi zasebno uputstvo na 50 strana (priloženo na pretposlednjoj strani testa), koje se tiče isključivo AF sistema, preporučljivo je pročitati ga pre nego li aparat okrivimo za promašen fokus.

TRAŽILO

Tražilo novog Canona ne možemo nazvati revolucionarnim, ali se može reći da je ono što pruža u svakom smislu izuzetno i jedinstveno. Kao i u slučaju prethodne generacije, radi se o optičkom tražilu, baziranom na pentaprizmi, što garantuje veoma svetlu projekciju, čak i u lošim ambijentalnim uslovima. Projekcija obuhvata 100% prikaza u odnosu na konačan kadar, a stepen uvećanja je i dalje 1.0x, što danas nije baš čest slučaj. Eyepoint, to jest najveća udaljenost oka od tražila, sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz, iznosi čitavih 22mm, po čemu je 7D skoro u samom vrhu. Obloga tražila je preuzeta iz EOS-1 klase, što znači udobnost i veličinu koja pogoduje čak i korišćenju sa naočarima. Dioptriju je moguće podesiti u rasponu od -3 do +1m-1, točkićem na desnom boku tražila.

Prikaz unutar tražila realizovan je slično prethodniku, uz par bitnih razlika. Prva razlika je da je sa fiksnog fokusnog stakla, 7D Mark II prešao na izmenjivo, što je na Canon DSLR-ovima srednje i više klase nekada bilo uobičajeno. Tako se sada uz aparat standardno isporučuje Eh-A Precision Matte višenamensko fokusno staklo, a u slučaju potrebe, moguće ga je zameniti posebnom Eh-S Super-precision Matte verzijom, koja se od klasične razlikuje po tome što postiže veći stepen zamućenja kada je prikaz van fokusa, te time omogućava daleko preciznije manuelno fokusiranja na blendama u rasponu od f/1.8-2.8. Prethodniku je jedna od većih zamerki bila upravo nedostatak izmenjivog fokusnog stakla, pa je Canon na ovaj način uslišio mišljenje korisnika. Pohvalno!

Druga razlika u odnosu na prethodnika je daleko širi opseg informacija koje pruža tzv. „dinamički“ prikaz u tražilu. Naime, sada se u okviru projekcije kadra, osim fokusnih tačaka, zone spot merenja, pomoćne mreže za kadriranje i upozorenja, na viziru projektuju praktično svi primarni i sekundarni parametri, koji svoje kontrole imaju na telu. Tako se može videti izabrani mod na selektoru, balans bele, režim okidanja, fokusni mod, mod merenja svetla, izabrani kvalitet snimanja i pomenuta upozorenja, među kojima je i upozorenje na potencijalni problem sa treperenjem svetla. Ne treba zaboraviti ni indikator elektronske libele, sada postavljen na uočljiviju poziciju, tik iznad fokusnog polja.

Novo „inteligentno“ tražilo Canona EOS 7D Mark II

Informacije koje su dostupne van same projekcije, ispod, ali i sa njene desne strane, takođe obuhvataju veoma širok dijapazon informacija, parametara i indikatora. Tu su: indikator stanja baterije; AE-Lock indikator; indikator spremnosti blica: FE-Lock i High-speed flash indikatori; indikator kompenzacije snage bljeska blica; trajanje ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera ±3 blende i markeri bracketing funkcije; Highlight-tone Priority indikator; ISO vrednost; stanje bafera i indikator potvrde fokusa. Osim ovih, u prikazu se smenjuju još neke informacije, u zavisnosti od statusa aparata. Da desne strane projekcije su još dve skale, koje su do sada bile svojstvene jedino DSLR-ovima iz Canonove serije 1, što je još jedna potvrda ideje da se 7D Mark II smesti u pro klasu. Radi se o indikatorima merenja ekspozicije i bljeska blica. Obe skale su, baš kao i ona ispod projekcije, u rasponu od ±3 blende, a u manuelnom modu će pokazivati odstupanje od referentnog merenja, dok će donja biti rezervisana za eventualnu kompenzaciju.

Iz priloženog se vidi da je na polju ergonomije urađeno zaista mnogo, te da slobodno možemo reći da je Canon 7D Mark II ozbiljan pretendent na najpoželjniju akcionu spravu van kategorije top-modela. Takvo priznanje je zaslužio jer zaista omogućava korišćenje bez potrebe da ijednog trenutka aparat skinete s očiju! To se danas sve ređe viđa. Istina, ne dopada nam se previše što je pomoćna mreža za kadriranje usitnjena na 6x4 polja, umesto na standardnih 3x3. Ako već nije moglo biti ponuđeno i jedno i drugo, bolje je bilo da je primenjeno uobičajeno rešenje. Ali, šta je tu je. Jedna zamerka nije dovoljna da pokvari pozitivne utiske koje je tražilo ostavilo na nas.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Kako je Canon EOS 7D svojevremeno promovisao, u smislu dizajna, delimičnu fuziju klasičnih tela i tela serije 1 sa integrisanim gripom, bilo je za očekivati da 7D Mark II neće značajno odmaći po tom pitanju. I zaista, ako pogledamo ova dva modela uporedo jedno do drugog, nećemo uvideti neke bitne razlike. Gledano spreda, jedina vidljiva razlika u smislu komandi je DOF preview taster koji je sa ranije desne (gledano spreda) izmešten na levu stranu, u prostor između rukohvata i bajoneta. Promenjena mu je i forma, pa je sada više pljosnatog oblika i uz to je i programabilan, pa mu se mogu dodeliti razne funkcije iz spiska predefinisanih. Jedna od zgodnijih je privremena aktivacija AI-Servo fokusnog moda, što za brz rad može biti od ključnog značaja, jer omogućava bukvalno trenutnu promenu aktivnog AF moda. Dok taster držite, dotle je aktivan i AI-Servo. Čim ga otpustite, reaktivira se pređašnji mod. Zgodno.

Ostatak dizajna prednjeg dela aparata spada u već viđeno. Centralno mesto, kao i uvek, zauzima Canon EF bajonet. Kao što smo već ranije pomenuli, kompatibilan je sa svim EF i EF-S objektivima, na šta ukazuju crveni i beli marker na frontu bajoneta. Krajnje levo je veliki i ergonomski odlično oblikovan rukohvat, na čijoj je sredini IC prijemnik za daljinsko okidanje pomoću kompatibilnih okidača. Uvek se osvrćemo na ovako nesrećno izabranu poziciju ovog prijemnika, mada ona nije toliko problematična, jer ruka nikada nije na aparatu kada se radi pomoću okidača. Mnogo je veći problem to što 7D Mark II ima samo ovaj jedan IC prijemnik, pa je okidanje iz pozicije iza aparata nemoguće. To na indirektan način ukazuje da je Canon imao ideju da ćete ovakim aparatom i daljinskim okidačem fotografisati isključivo sebe ili grupu u kojoj ste i sami. Pomalo egocentrična pretpostavka, ali šta je tu je. Svaki put kritikujemo nedostatak sluha u pogledu IC prijemnika, ali bez jasnog efekta. Glavni suparnik, Nikon, po dva prijemnika nudi čak i u najnižim klasama, pa bi zato bilo mudro da i Canon razmisli o tome, jer kao što znamo, IC prijemnik zahteva optičku vidljivost, pa je njegovo mesto na telu jako bitno.

Idemo dalje. U udolini između rukohvata i bajoneta, nalazi se narandžasta lampica koja signalizira odloženo okidanje ili pomaže uklanjanju efekta crvenih očiju. Ma koliko se korisnici upinjali da iskamče od Canona implementaciju namenske AF lampe, za sada od toga nema vajde, pa strobo-efekat kojim aparat pomaže objektivu u fokusiranju pri lošem svetlu, ostaje jedina opcija, kada eksterni blic nije prikačen. Sasvim dole se nalazi ranije pomenuti programabilni DOF-preview taster i to je otprilike sve što se leve strane tiče. Desna strana nije ništa živopisnija. Sasvim gore je minijaturni mono mikrofon, namenjen snimanju audio komponente u sklopu video zapisa, a nedaleko od njega, bliže bajonetu, nalazi se komanda za aktivaciju internog blica.

Pogled odozgo otkriva gotovo identične impresije. Središnje mesto na gornjoj strani zauzima ISO-518 kompatibilna papučica eksternog blica. Ispred nje je postavljen jedini element koji čini razliku u odnosu na prethodnika – GPS prijemnik. To je ujedno i jedini deo tela koji nije zaštićen od padova, budući da je plastičan. Ispod ova dva elementa je kućište pentaprizme i interni blic, a desno od svega toga je selektor modova, u čijoj se osnovi nalazi prekidač za uključivanje aparata. Selektor modova poseduje integrisan taster za odbravljivanje, u cilju sprečavanja nehotične promene moda. Na selektoru je ukupno 9 pozicija. Scene Intelligent Auto je zamena za nekadašnji Full Auto mod, a od starog se razlikuje samo po tome što u obzir uzima i kolorit, ukupnu osvetljenost scene i još neke parametre, kako bi konačan rezultat bio što približniji željama korisnika. Barem onih koji koriste ovakve modove. Mišljenja smo da jednom ovakvom modu nije mesto na aparatu ove kategorije, jer potencijalne korisnike navodi na pogrešan zaključak da se isti može koristiti kao tipičan „point & shoot“ aparat, što je veoma daleko od istine, posebno uzimajući u obzir kompleksnost autofokusnog sistema koji je praktično nemoguće zaobići u radu pomoću optičkog tražila. Ostali modovi su isključivo kreativni, pa imamo Program AE (P), Shutter Priority AE (Tv), Aperture Priority AE (Av), Manual (M) i Bulb (B), kao namenski mod za ekspozicije duže od 30 sekundi. Pored ovih kreativnih modova, na selektoru je ponuđeno još 3 programabilne, Custom Shooting mode pozicije, koje se mogu podesiti tako da omogućavaju instant promenu najvažnijih funkcija, parametara i opcija.

Situacija sa desne strane pentaprizme je doslovno identična onoj na prethodniku. Najveći deo prostora zauzima statusni displej, ispred kojeg je niz od četiri komande. Tri komande su dvojake i koriste se u kombinaciji sa prednjim, odnosno zadnjim kontrolnim točkićem. U zavisnosti od toga koji točkić se koristi, razlikuje se i krajnji efekat. S leva na desno, prva komanda je WB/Metering, a služi podešavanju balansa bele i izboru moda merenja svetla. Do nje je Drive/AF komanda, kojom se vrši izbor režima okidanja i autofokusnog moda, dok se poslednjom, FE comp/ISO, vrši setovanje kompenzacije snage bljeska blica ili ISO vrednosti. Režima okidanja ima čak sedam: pojedinačno (Single), rafalno brzo (High-speed Continuous), rafalno usporeno (Continuous Low-speed), utišano pojedinačno (Silent Single), utišano rafalno (Silent Continuous), odloženo 2 sekunde (Self-timer 2s) i odloženo 10 sekundi (Self-timer 10s). Poslednja dva režima se koriste i za okidanje specijalizovanim okidačima. ISO vrednost se može birati u koracima od 1/3 ili cele blende, a dostupna je i Auto-ISO opcija kojom se aparatu dozvoljava da ISO vrednost izabere sam, zavisno od ostalih parametara i uslova rada. Canon je u poslednjih par generacija poradio na rešavanju zamerki vezanih za funkcionalnost Auto-ISO komande, a najsvežiju (i očekivano najkompletniju) verziju tih pokušaja možemo videti upravo u 7D Mark II. Tako se sada osim minimalne i maksimalne vrednosti ISO raspona koje su aparatu na raspolaganju za Auto-ISO namenu, može definisati i minimalna dužina ekspozicije iz liste predefinisanih ili prepustiti aparatu da minimalnu brzinu veže za trenutnu žižnu daljinu objektiva (po pravilu 1/ekvivalentna-žižna-daljina), pri čemu je moguće ubrzati ili usporiti tako dobijene vrednosti, setovanjem na skali.

Krajnje desno, nešto manja nego ostale, postavljena je komanda za uključivanje privremenog narandžastog pozadinskog osvetljenja statusnog displeja. Statusni displej je inače napravljen od segmentnog LCD-a, a cilj je istovremeno praćenje što većeg obima parametara uz minimalnu potrošnju energije. Parametri koje obuhvata, pokrivaju gotovo sve što je bitno za fotografisanje: balans bele; trajanje ekspozicije; otvor blende; broj preostalih snimaka; bracketing indikator; GPS indikator; WB-Shift indikator; Auto Lighting Optimizer indikator; Multiple Exposure indikator; HDR indikator; Intervalometar; Bulb indikator; napunjenost baterije; ISO vrednost; Highlight Tone Priority indikator; status memorijskih kartica; fokusni mod; režim okidanja; kompenzacija blica; indikator upozorenja i skala svetlomera raspona ±3 EV. Sve u svemu, veoma mala mogućnost da išta zafali.

Statusni displej

Sasvim napred, na vrhu rukohvata, nalazi se dvostepeni okidač. Podrazumevano stanje je da prvo koleno služi za merenje svetla i fokusiranje, a da se daljim pritiskom aktivira mehanizam okidanja. Ponašanje prvog kolena je delimično programabilno, pa se u posebnoj sekciji sistema menija može podesiti njegova funkcija. Malo nazad je prednji kontrolni točkić, čija je funkcija višestruka i zavisi od trenutnog statusa aparata. U režimu fotografisanja služi za izbor primarnih parametara, kao što su otvor blende i trajanje ekspozicije, a u kombinaciji sa drugim komandama kontroliše i većinu ostalih. Između okidača i prednjeg kontrolnog točkića je još jedna programabilna komanda sa oznakom M.Fn. Njena inicijalna funkcija nije nešto posebno specifična i služi za zaključavanje snage bljeska blica, koje je izmereno E-TTL II algoritmom. Može se remapirati tako da vrši zaključavanje trajanja ekspozicije (trajno ili tako da je neophodno držati taster pritisnutim) ili jednokratno prebacivanje kvaliteta snimanja na unapred zadatu vrednost. Najzanimljivija je poslednja varijanta – ciklično menjanje aktivnih parametara. Naime, kada je M.Fn setovan na Cycle funkciju, svakim pritiskom na ovaj taster, aparat će ponuditi po par funkcija, na istovetan način kao da ih pojedinačno biramo na namenskim tasterima ispred statusnog displeja! U kombinaciji sa permanentnim prisustvom svih osnovnih i proširenih parametara u optičkom tražilu, ovo omogućava da se aparatom upravlja ekstremno brzo i to bez skidanja s očiju, jer svaki pritisak proizvodi odgovarajući efekat u tražilu, tako što prikazuje samo par aktivnih funkcija i omogućava da ih kontrolnim točkićima momentalno promenite! S toga možemo da konstatujemo da je Canon 7D Mark II kandidat za titulu aparata sa najnaprednijom ergonomijom do danas! Zaista impresivno u svakom pogledu!

Zadnja strana poseduje gotovo identičan dizajn i raspored komandi kao prethodnik, ali s tom razlikom da su neke ranije nelogičnosti ispravljene, ali na žalost, neke dodatne uvedene u priču. Centralno mesto, kao i uvek zauzima displej. Iznad njega, ništa manje upadljivo, nalazi se optičko tražilo koje krasi Eg gumena obloga, ranije preuzeta sa EOS-1 serije. Komande su koncentrisane sa obe strane displeja. Levo od tražila su Menu i Info komande, kojima se ulazi u sistem menija i aktivira/deaktivira glavni displej, odnosno bira niz prikazanih parametara u LV režimu. Nedaleko odatle, uz donji levi ćošak tražila, nalazi se minijaturni mono zvučnik, koji se koristi za emitovanje zvučnih signala i audio zapisa snimljenog video materijala. Levo od displeja je niz od još 5 komandi. Odozgo na dole, prvo se pristupa setu specifičnih fotografskih funkcija i podešavanja, kakva su kolorni stilovi (Picture Styles), HDR i višestruka ekspozicija (Multiple Exposure). U režimu pregleda fotografija, ovim tasterom se poziva opcija komparacije dve fotografije, radi lakšeg poređenja više sličnih snimaka. Sledeća komanda po nama nema previše smisla, a inicijalno služi za ocenjivanje postojećih fotografija u vidu dodeljivanja od jedne do pet zvezdica. Iako bi suštinski ovo mogla biti korisna funkcija, mišljenja smo da, ma koliko kvalitetan bio, minijaturni displej aparata jednostavno nije dovoljno dobar reper kvaliteta/uspešnosti jednog snimka, te ponuđena opcija nema naročite logike. I tako će tek nakon pregleda na računaru, fotograf odlučiti šta ostaje, a šta se briše. Srećom, ovaj taster može poslužiti i za daleko korisniju Protect komandu, kojom se u režimu pregleda izabrane fotografije mogu zaštiti od nehotičnog brisanja.

Treći taster po redu je Magnify, a označen je simbolom lupe. Iskusniji korisnici Canon opreme će lako primetiti da je opcija uvećanja izmeštena sa svoje uobičajene pozicije (koja se nekad nalazila na komandama u desnom gornjem uglu aparata) i svedena na samo jedan taster. S obzirom da nam ova funkcija na Canon aparatima nikad nije bila naročito omiljena u smislu efikasnosti (budući da nudi samo dva stepena uvećanja), te da je i onda radila ciklično menjajući stepen uvećanja, smatramo da gubitak nije preteran, ali da to i dalje nije rešeno dovoljno dobro, poput rešenja na Nikon DSLR-ovima, koji imaju veći raspon uvećanja, sa više međukoraka i pritom i opciju umanjenja. Komanda je i dalje aktivna i u režimu pregleda, kao i u režimu živog prikaza. Ispod Magnify tastera je Play, komanda za prelazak u režim pregleda snimaka, a sasvim dole je taster za brisanje postojećih snimaka, oblikom drugačiji od ostalih i malo upušten u kućište aparata, kako ga ne bi bilo previše lako pritisnuti. Čini nam se da bi njegova pozicija bila logičnija na mestu Info tastera, jer je bez obzira na pomenuti dizajn, ipak dostupnija za nehotično aktiviranje.

Desno od tražila se nalazi još nekoliko komandi. Prva je rotacioni prekidač za izbor između foto i video moda, u čijem se središtu nalazi Start/Stop komanda. Njena se funkcija razlikuje u zavisnosti od toga da li ste u fotografskom ili video modu. U fotografskom služi za aktiviranje/deaktiviranje režima živog prikaza (live view), dok u video modu služi za započinjanje i zaustavljanje snimanja video zapisa, budući da samo prebacivanje polugice aktivira pomenuti živi prikaz. Skroz desno, u uglu aparata, nalaze se tri komande. Prva s leva je AF-ON, programabilna komanda čija je inicijalna funkcija namenjena autofokusu, a do nje su komande za zaključavanje trajanja ekspozicije i aktiviranje izbora aktivne AF tačke. Ovaj način izbora aktivne AF tačke je podrazumevan, a kako ga ne smatramo nimalo intuitivnim, smatramo srećnom okolnošću to što je Canon predvideo čak nekoliko različitih scenarija za redefinisanje načina upravljanja AF sistemom. U tu svrhu se koristi nova komanda, realizovana u vidu još jedne rotacione poluge, koja se pomoću opruge vraća u prvobitni položaj nakon potezanja. Njena namena je brzo menjanje aktivnog metoda izbora AF tačaka. Za razliku od prethodnih rešenja, ovo je daleko najbrže i smatramo ga velikim pomakom ionako dobro definisane ergonomije na izvornom EOS-u 7D. U kombinaciji sa osmosmernim džojstikom u središtu ove poluge, kojom se direktno biraju AF tačke/zone, potpuno je jasno na kom je nivou pojam brzine rada na 7D Mark II. Dotičnim džojstikom se u ostalim režimima vrši pomeranje fokusnog polja, navigacija među snimcima, kretanje sistemom menija i još mnogo toga.

Nešto niže je Q komanda, kojom se aktivira interaktivno upravljanje parametrima putem glavnog displeja i načina rada koji donosi Quick Control Screen. Ovaj način rada je odavno ustanovljen na najmanjim DSLR aparatima, a u slučaju potrebe (npr. rad sa stativa koji se nalazi u nivou očiju), veoma lepo može poslužiti i u ovoj kategoriji aparata. Još niže je jedna od najbitnijih komandi na aparatu – zadnji kontrolni točkić. Baš kao i u slučaju prednjeg, njegova funkcija se menja u zavisnosti od trenutnog statusa, ali se mahom koristi za direktno upravljanje primarnim parametrima (otvor blende i trajanje ekspozicije), dok se u kombinaciji sa drugim komandama koristi i za većinu drugih opcija. U njegovom središtu je Set taster kojim se najčešće vrši potvrda izabranih opcija, a ono što je još zanimljivije, ispunjava prostor između kontrolnog točkića i Set tastera. Ako bolje obratite pažnju, videćete da se i ovaj središnji pojas odlikuje diskretnim oznakama. Iako to vizuelno deluje kao neki oblik „klackalice“, kružnog tastera koji se pritiska ka obodima, nije to u pitanju. Kako 7D Mark II ipak ne poseduje ekran osetljiv na dodir, a video segmentu je posvećena poprilična pažnja, Canon je primenio rešenje viđeno na 5D Mark III, pa se pomenuta komanda koristi prostim dodirom, za kontrolisanje najbitnijih parametra u video modu. Kako bi nehotične promene istih bile izbegnute, opcija osetljivosti na dodir se mora pozvati pritiskom na Q komandu, dok je aktivan režim živog prikaza.

Ispod zadnjeg kontrolnog točkića nalazi se senzor ambijentalnog svetla koji upravlja pozadinskim osvetljenjem glavnog displeja, a do njega je Lock prekidač, kojim se neke od komandi na aparatu zaključavaju. Podešavanje liste zaključanih komandi je takođe dostupno. Sasvim desno je i mala LE dioda, kojim aparat signalizira zauzeće memorijskog kontrolera prilikom operacija sa memorijskim karticama.

MEMORIJA

Premda se većina proizvođača masovno preorijentisala na manje i jeftinije SD kartice, Canon je u ovoj klasi odoleo tom trendu i ponudio rešenje koje uključuje i Compact Flash (CF) memorijske kartice. Memorijskih slotova ima dva, a drugi je u Secure Digital (SD) standardu. Slotovi se nalaze ispod poklopca na desnom boku aparata (gledano otpozadi), a on je učvršćen oprugom.

Podrška CF slota obuhvata sve brzinske indekse, dok god memorijska kartica spada u Type I. Type II kartice (koje su i fizički deblje) nisu podržane. SD slot je nešto fleksibilniji, pa osim najstarijih SD, nešto novijih SDHC i SDXC, 7D Mark II podržava i najnovije UHS-I kartice koje obezbeđuju maksimalne brzine transfera. Osim za njih, podrška je obezbeđena i za sve popularije Eye-Fi kartice, kojima se snimljeni materijal može bežično preneti na kompatibilne Wi-Fi uređaje. Memorijski slotovi su istovetni i potpuno ravnopravni. Mogu se koristiti sekvencijalno, tako što se nakon popunjavanja prve kartice (gornji slot) automatski prelazi na drugi (donji slot), zatim kao backup, kada se snimci automatski preslikavaju i na drugu karticu čime se postiže redundantnost, a mogu se odvojiti i po tipovima zapisa, pa tako na prvu može biti snimljen samo RAW, a na drugu JPEG format, ili da na drugu bude upisivan samo video zapis. Mogućnosti su široke, a modalitet upotrebe je ograničen samo potrebama korisnika.

Odeljak CF i SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost najnovijeg Canona bi trebala biti u rangu onoga što smo videli na modelu 70D, a proverom smo utvrdili da je ta pretpostavka tačna. Na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti: 330 RAW, 1200 JPEG ili 260 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit RAW + JPEG Large/Fine), što se načelno uklapa u deklarisane brojke. RAW srednje rezolucije (mRAW) je sa svojih 11 MP nešto štedljiviji, pa će na istu karticu aparat spakovati nešto preko 400 mRAW, 2200 JPEG ili 350 mRAW+JPEG-M. Najniža RAW rezolucija od 5MP je još štedljivija, pa se na 8GB može spakovati 600 sRAW, 3500 JPEG-Small ili 520 snimaka sRAW+JPEG-Small kombinovano.

Kada govorimo o video zapisu, mnogo toga zavisi od uslova snimanja i sadržaja generalno, a stvar dodatno komplikuje i čitav niz parametara koji utiču kako na kvalitet, tako i na memorijsku zahtevnost. Grubo govoreći, kartica od 8 GB će biti dovoljna za oko 11 minuta snimanja u maksimalnom kvalitetu (MOV; 1080p u 25/30fps, All-I kompresija), Ukoliko se smanji broj frejmova u sekundi, dobija se mogućnost snimanja nešto dužeg zapisa, a sličan efekat se postiže i smanjenjem rezolucije. Kombinovanjem svih ključnih parametara je snimanje moguće produžiti čak i na nekoliko sati, ali uz značajne kvalitativne gubitke.
 

BATERIJA

Canon 7D Mark II je dobio reviziju stare LP-E6 baterije, koja nosi oznaku LP-E6N. Baterija se, kao i uvek nalazi u rukohvatu, a ležištu se prilazi sa donje strane. Tehnički gledano, u pitanju su veoma slične baterije. Pune se istim punjačem, vertikalno su kompatibilne, radni napon je 7.2V i masa je 80 grama. Jedino što se razlikuje je – kapacitet. Stara LP-E6 je bila kapaciteta 1800mAh, dok nova donosi neznatno većih 1865mAh.

LC-E6E punjač sa LP-E6N Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje ne baš ubedljivih 670 snimaka, što je u konačnom skoru za oko 130 snimaka slabiji rezultat u odnosu na prethodnika koji (paradoksalno) ima nešto slabiju bateriju (!?). Nismo sigurni da umemo da objasnimo ovaj negativan trend, ali je to u totalnoj suprotnosti sa opštim napretkom koji je ostvario konkurentski Nikon, predstavivši D810 i D750, od kojih svaki definiše rekorde na ovom polju, sa dobrano preko 1000 snimaka po jednom punjenju!

Ostvareni rezultat u praksi se razlikuje od deklarisanog, na sreću – u korist novog aparata, pa smo mi uspeli da izvučemo oko 830 snimaka, ali sa pauzama u korišćenju, nekad i po par dana. S obzirom da dotična upotreba podrazumeva sve moguće modalitete trošenja energije (od kontrole eksternih bliceva, preko učestalog koriščenja LV moda, pregleda snimaka i tome sličnog), u kontrolisanim uslovima je verovatno moguće postići i više. Uz uzdržano korišćenje displeja i LV režima, kao i internog blica, autonomiju je moguće popeti i do broja od preko 900 snimaka, što je dobro, ali ipak ne na nivou koji bismo očekivali od ovakvog aparata. Dakako da je i ovaj rezultat bitno bolji od onoga što postižu aparati niže klase pogotovo oni iz MILC kategorije), ali takođe treba imati u vidu da se ovakav aparat koristi i u uslovima koji nisu idealni – poput veoma niskih temperatura, koje su sve, samo ne štedljive prema baterijama. Jasno je da će rezervna baterija, pa čak i više njih, biti obavezan deo korisničke opreme.

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod dva vertikalno postavljena gumena poklopca, nalaze se konektori. Ima ih ukupno šest. Ispod levog poklopca se nalazi par 3.5-milimetarskih stereo konektora. Gornji je namenjen eksternom mikrofonu, za snimanje audio komponente video zapisa, dok je donji namenjen slušalicama za monitoring audio zapisa u realnom vremenu. Niže se nalazi PC-Sync konektor za okidanje eksterne rasvete po ISO-519 standardu, dok je sasvim dole namenski N3 konektor za povezivanje žičanog okidača. Desni gumeni poklopac krije još dva konektora. Gornji Canon zove SuperSpeed USB, a u osnovi je to najnoviji USB 3.0 standard kojim se aparat može povezati sa računarom, radi prebacivanja snimaka ili kontrole putem priloženog softvera pod nazivom EOS Utility. Ispod njega se nalazi mini-HDMI konektor tipa C, kojim se aparat može povezati na eksterni displej, radi prikaza snimaka ili prosleđivanja čistog i nekompresovanog video materijala na kompatibilne eksterne uređaje. Ukoliko je televizor HDMI-CEC kompatibilan, daljinskim upravljačem je moguće kontrolisati pregled fotografija. Ispod ova dva konektora se nalazi i ležište za zaštitni nosač kabla, koji se dobija u paketu sa 7D Mark II, a služi za osiguranje konektora od eventualnog čupanja ili loma, kada je na aparat povezan neki od eksternih uređaja za snimanje ili daljinsku kontrolu aparata.

Konektori: levo - mikrofonski stereo ulaz i izlaz za slušalice, PC-Sync i N3 remote;
desno – mikro USB 3.0 i mini HDMI

DISPLEJ

Glavni displej je veoma sličan onome koji je krasio staru „sedmicu“, s tim da je ovaj put odnos stranica moderniji i iznosi 3:2, umesto starih 4:3. Na ovaj način je iskorišćenje ekrana bolje, pošto se odnos stranica poklapa sa formatom senzora. U pitanju je fiksni displej dijagonale 3“ (7.6cm), ukupne rezolucije 1.040.800 piksela, što prevedeno na klasične dimenzije iznosi 720 x 480 piksela. Ugao vidljivosti je i dalje visokih 170°, a opcija podešavanja osvetljenja je dostupna kako ručno, tako i automatski, pomoću pridruženog senzora ambijentalnog osvetljenja. Opcija upravljanja dodirom nije na raspolaganju, iako smo je očekivali, pa pretpostavljamo da je to Canonov način da održi nekakav balans među klasama, te da čak i one slabije poseduju nešto što skuplje i naprednije nemaju.

Postoji izreka da „treba učiti na tuđim greškama“, a mi bismo dodali da je jednako korisno učiti i na tuđim uspesima. Kada je Nikon nedavno u svoje aparate uveo TFT ekrane sa RGBW umesto klasične RGB matrice, očekivali smo da i Canon krene tim putem. Ne toliko zbog kvaliteta prikaza, jer je on već odličan u svakom smislu, koliko zbog uštede energije, jer se upravo na primerima Nikona D810 i D750 upotreba takvog ekrana pokazala izrazito mudrom, pa su oba pomenuta aparata, uz naravno još neke optimizacije, trenutno vodeći po pitanju autonomije sa jednom standardnom baterijom. Ipak, kolorni balans je izvanredan i veoma verno oslikava ono što senzor „vidi“, bilo da je u pitanju pregled već snimljenih fotografija ili rad u režimu živog prikaza.

I pored toga što 7D Mark II poseduje odličan statusni displej, širokog dijapazona ponuđenih informacija, standardno pomagalo pod imenom Quick Control Screen je i dalje u ponudi. Radi se o opciji kontrole i upravljanja parametrima posredstvom glavnog displeja, u cilju veće udobnosti rada ili onda kada se aparat nalazi na stativu u nivou očiju, pa je statusni displej fizički van domašaja. S obzirom da nas 7D Mark II nije naročito impresionirao svojom autonomijom, moramo priznati da bi neka vrsta rotirajućeg statusnog bila korisnija. Ipak, pogledajmo na ilustraciji kako Quick Control Screen izgleda i šta nudi:

Prikaz osnovnih parametara u Quick Control Screen-u

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) na DSLR-ovima važi za alternativni, ali iz godine u godinu sve upotrebljiviji način rada, prvenstveno zaslugom unapređenja koja su nastala zbog sve učestalijeg korišćenja video zapisa na ovoj vrsti aparata. U fotografskom smislu, način rada se ipak nije bitno promenio. I pored svih unapređenja koja su se dogodila u poslednje vreme, fotografisanje u položaju aparata ispred sebe je i dalje problematično, kako zbog plitkog polja dubinske oštrine (DOF; Depth-Of-View) koje otežava kontrolu, tako i zbog stresanja koje se češće javlja, usled veće mase koju DSLR-ovi imaju u odnosu na male (kompakt) aparate. Zbog toga će LV ostati alat za rad sa stativa, najčešće u kontrolisanim uslovima.

Posle nekoliko manje ili više upotrebljivih inkarnacija hibridnog fokusa na svojim aparatima, Canon je konačnu i definitivno upotrebljivu verziju promovisao načelno sa EOS-om 70D, pa nismo naročito iznenađeni što istu tehnologiju hibridnog fokusa oličenog u DualPixel CMOS AF-u, zatičemo i na 7D Mark II. Za one manje upućene, podsetićemo se ključnog problema koji je stajao na putu efikasnijeg fokusiranja u LV režimu...

Da bi prikaz sa senzora bio moguć (što je neophodno u LV režimu), mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora sa 65 krstastih AF tačaka. Iz tih razloga, LV režim poseduje sopstveni, nezavisni sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i uglavnom, do sada su ga krasile neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, oduvek bila preciznost, a loše su ranije bile nusefekat upravo te preciznosti i načina na koji se ista postiže. Zbog toga CDAF dugo nije briljirao po pitanju brzine rada i efikasnosti u lošim svetlosnim uslovima, a i dan danas ima veoma slabu mogućnost kontinualnog praćenja. 650D i 700D su svojevremeno ponudili prve varijante hibridnog fokusa, a 70D je to pitanje doveo praktično u zrelu fazu.

7D Mark II nastavlja tim putem, pa su udvojeni pikseli glavnog CMOS-a, koji u fazi fokusiranja funkcionišu kao par faznih senzora, doneli pomak kojem se svojevremeno nismo nadali. Uoči nastanka fotografije, kada okidač pritisnemo na prvo koleno, svi pikseli na glavnom senzoru služe i za fokusiranje i za prikupljanje svetlosti radi formiranja fotografije ili frejma u video režimu. Fokusno polje u LV režimu se prostire na 80% površine senzora, što je i dalje više nego što nudi fazni sistem fokusa, bez obzira što je na 7D Mark II on značajno proširen.

Podela autofokusnih modova i metoda je drugačija nego u klasičnom režimu rada, a iako se suštinski i dalje može računati na pojedinačni i kontinualni mod, potonji je neophodno aktivirati posebnom opcijom u sistemu menija. U suprotnom, u LV-u će na raspolaganju biti samo mod pojedinačnog fokusa. Kontrastnih metoda fokusa ima ukupno tri, a već neko vreme ih znamo sa drugih Canon DSLR-ova. Podrazumevani metod je Face+Tracking koji radi dvojako. U slučaju da su u kadru prisutna lica, AF će njima dati prioritet i pratiće njihovu poziciju u kadru. Ukoliko je aktivno kontinualno fokusiranje, lica će biti ispraćena i fokusom, a prioritet će biti na licu najbližem objektivu. Kada u kadru nema lica, ovaj metod će funkcionisati identično kao i FlexiZone – Multi, osim ukoliko Set tasterom ne aktivirate praćenje zadatog cilja u fokusnom polju. FlexiZone – Multi, drugi mod po redu, permanentno prikazuje celo fokusno polje (onih 80% kadra), izdeljeno na 31 zonu i u suštini se ponaša kao i Auto-selection AF, dajući prioritet najbližim motivima u kadru. Pritisak na Set taster 31 zonu pretvara u 9 većih, koje se mogu ručno selektovati i na taj način ubrzati rad. FlexiZone – Single je ono što nam je u LV-u poznato sa starijih Canon aparata i predstavlja metod kojim se jedno fokusno polje fleksibilno pomera po kadru i fokus održava samo na njemu. Takođe funkcioniše i u kontinualnom i u režimu jednokratnog fokusiranja. Kada su uslovi rada u pitanju, CDAF je deklarisan na 0-18EV, što je tek za pola blende skromniji raspon u odnosu na glavni AF senzor. Canon napominje da će CDAF najbolje funkcionisati sa najnovijim STM (Stepper-Motor) objektivima, koji poseduju Focus-By-Wire tehnologiju elektronski pogonjenog fokusnog prstena, koji je nečujan i samim tim najprikladniji za video potrebe.

Naravno, Quick-AF mod, kada se privremeno aktivira sistem faznog fokusa, i dalje je u opticaju, za eventualne retke situacije gde novi CDAF neće uspeti da se izbori sa premalo svetla i sličnim poteškoćama. Manuelno fokusiranje, poslastica kojom LV pruža savršenu kontrolu dubinske oštrine, pozicije fokusa i sličnog, potpomognuto je opcijom uvećanja prikaza u dva nivoa – 5 i 10 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti. Kada je aktivno upravljanje pomoću kružnog tastera u središtu zadnjeg kontrolnog točkića, inače osetljivog na dodir, pozivom Quick Control Screen-a (Q komanda) parametri se mogu menjati interaktivno, pritiskanjem ove komande u četiri pravca. Na ovaj način je postignuta potpuno nečujna kontrola parametara:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Electronic Level za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

Pošto se u LV režimu aparat ne može osloniti ni na zaseban podsistem namenjen merenju svetla, mora se koristiti merenje glavnim senzorom. Pored uobičajenog, Evaluative, koji vrši uzorkovanje proseka cele scene, prvobitnom analizom 315 zona na koje je ceo kadar podeljen, tu je i Partial merenje. Ono funkcioniše slično kao i istoimeno merenje konvencionalnim svetlomerom, što znači da je merenje ograničeno na samo jedan deo kadra, i obuhvata zonu od 10%. Center-weighted Average mod merenja je takođe prisutan. Kao što je poznato, i on meri prosek cele scene, ali sa 75% akcenta na središnji deo kadra. Tu je i Spot  merenje koje meri veoma malu površinu od svega 2.6%, zanemarujući ostatak kadra. Merenje je operativno u rasponu od 0-20EV, što znači da većih iznenađenja može biti samo u ekstremnim situacijama.

Ostale osobenosti LV režima na Canon aparatima, prisutne su i na EOS-u 70D. Prikaz je precizan, verodostojan i izuzetno fluidan, zbog čega se osećaj preskakanja frejmova ne javlja ni u kom slučaju, nezavisno od uvećanja ili izabranih parametara. Exposure Simulation funkcioniše besprekorno i operativan je u svim režimima rada, a po potrebi se može i isključiti ili namestiti tako da se po potrebi privremeno (de)aktivira držanjem DOF-preview komande. Zgodno! U slučaju korišćenja E-TTL kompatibilnih bliceva, aparat će sam isključiti ovu funkciju, kako bi omogućio vidljivost i kada parametri nisu odgovarajući, budući da merenje ne uzima blic u obzir. Promena parametara je neograničena i sa te strane je Canon trenutna referenca, jer pruža sve što korisniku može zatrebati – od promene osnovnih parametara, kao što su ISO vrednost, otvor blende i trajanje ekspozicije, pa do onih specifičnih kao što je promena kolornih stilova, balansa bele i tome slično. Novinu predstavlja mogućnost primene jednog od sedam kreativnih filtera čiji se efekat može videti u realnom vremenu, što smo imali prilike videti na, nedavno takođe predstavljenom i od strane tržišta ne baš proslavljenom, EOS-u 700D. Iako ne baš značajna novina, ova opcija na delu pokazuje i svu moć novog procesora, jer je ovakvo nešto bilo nezamislivo pre par generacija.

Okidanje u LV režimu može biti klasično ili tzv. tiho (Silent). Tihih režima ima dva i razlikuju se po karakterističnom zvuku koji proizvode, ali i načinu rada – prvi funkcioniše manje/više standardno, osim što je hod zavesice usporen, kako bi “zvučni efekti” bili maksimalno suzbijeni. Ovaj režim je operativan i u kontinualnom režimu okidanja (tzv. “rafal”). Drugi režim živog okidanja se razlikuje po načinu rada. Nakon pritiska okidača do kraja, aparat će zabeležiti samo jedan snimak, nezavisno od izabranog režima okidanja, a zavesica će se vratiti u početni položaj tek kada okidač bude otpušten. Pošto je nekompatibilan zbog svoje brzine, tihi režim okidanja će biti automatski isključen prilikom korišćenja Canon bliceva, dok će u slučaju korišćenja bliceva koji ne ostvaruju TTL komunikaciju sa aparatom, biti neophodno isključiti ovu funkciju. Takođe, korišćenje ovog režima nije preporučljivo ni u kombinaciji sa TS-E (Tilt-Shift) objektivima ili makro tubama (Extension Tube), jer može dovesti do neadekvatne eksponiranosti snimaka.

VIDEO

S obzirom da su se u prethodnom periodu skoro sve najveće kompanije ispucale po pitanju aduta u video segmentu, red je došao i na 4K video. Sasvim opravdano, očekivali smo ovaj korak na EOS-u 7D Mark II. Ali, kako to velike kompanije umeju da pokažu s vremena na vreme, očekivanja su jedno, a realnost sasvim drugo. Velika kompanija može sebi da dozvoli određeni stepen slobode, tako da ne mora da reaguje na svako očekivanje koje tržište stavi pred nju. Canon je to pokazao upravo na primeru EOS-a 7D Mark II.

Video jeste donekle unapređen u odnosu na 70D (o prvobitnom 7D da i ne govorimo), ali ne u meri koja bi ovaj deo testa transformisala u salve hvalospeva. U pitanju je, striktno govoreći, samo manji evolutivni korak, daleko od onoga što su čak i višestruko slabije kompanije iz MILC segmenta, usvojile kao put kojim treba ići.

Proporcije video zapisa su 16:9 i ponuđene su u dve popularne HD rezolucije i klasičnoj VGA. FullHD od 1920x1080 (tzv. 1080p) se može snimati brzinom od uobičajenih 24/25fps za PAL, odnosno 30fps za NTSC standard, a sada je tu i 50/60fps za slow-motion tehniku. Niža HD rezolucija od 1280x720 (720p) u 25/50fps za PAL, odnosno 30/60fps za NTSC standard. 4:3 SD VGA (640x480) rezolucija se može snimati isključivo u 25 ili 30fps.

Zapis se enkoduje realtime u AVCHD/MPEG-4 (H.264) formatu, varijabilnim bitrate-om i zajedno sa nekomprimovanim mono ili stereo zvukom u 16-bita/44KHz, pakuje u MOV ili (po prvi put) MP4 kontejner. MOV vrši enkoding zvuka u Linear PCM formatu, dok se MP4 oslanja na AAC. Za razliku od ranijih Canon modela koji su posedovali IPP metod kompresije, vrlo sličan onome na klasičnim digitalnim kamkorderima, gde je otprilike polovina frejmova zapisivana kao keyframe, dok bi ostatak bio rezultat predikcije na osnovu prethodnih (praktično svaki drugi bi bio rezultat predikcije), nova generacija poseduje dva metoda, koje korisnik može izabrati u odnosu na sopstvene potrebe: IPB i ALL-I.

Interframe (IPB) kompresija radi na sličan način kao i IPP, s tim što se predikcija za nedostajuće frejmove vrši i na osnovu prethodnog i na osnovu sledećeg frejma u nizu. Na taj način se dobija preciznija komparacija razlika u odnosu na ostale frejmove, što rezultira zapisom koji sadrži samo neophodne promene, ne i celokupan frejm. Zbog toga je IPB prostorno manje zahtevan, a kompresija se vrši za više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta. IPB kompresija je ponuđena u dva modaliteta – Standard i Light, a razlikuju se po korišćenom bitrate-u. Light generiše za oko 2.5 puta slabiji protok od Standard varijante, a inače je dostupan samo u MP4 formatu.

Intraframe (ALL-I) kompresija radi na nešto drugačiji način. Zapis se vrši za svaki frejm, kao i kompresija, što rezultuje višim kvalitetom, ali i znatno većom zahtevnošću po pitanju zauzeća prostora na memorijskoj kartici. Ukoliko se snimanje vrši ALL-I metodom kompresije, samo komprimovanje se vrši frejm po frejm, zbog čega je rezultujući fajl veći (grubo, oko 3 puta u odnosu na IPB kompresiju), ali je veći i kvalitet, pa samim tim i zahvalniji za naknadnu obradu. Kombinatorika koja odlučuje koji format može sa kojom rezolucijom i stepenom kompresije, definitivno prevazilazi okvire testa i za detalje vas moramo uputiti na zvanično uputstvo koje stiže uz aparat.

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32, fajl sistem korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ukoliko se u toku snimanja dosegne taj limit fajla, aparat će nastaviti snimanje, automatski kreirajući novi fajl u nizu. Logički postavljen limit je i dalje isti, a to znači maksimalnih 30 minuta snimanja bez prestanka. Rekli bismo – i više nego dovoljno za snimanje u cugu. Informacije radi, razlozi za ovo se mogu naći u propisima Evropske Unije, čije regulatorno telo uređaje koji mogu da snimaju više od 30 minuta smatra za video opremu, na koju se onda primenjuju bitno drugačije carinske tarife. Otud i taj limit kojeg se proizvođači drže.

Kontrola snimanja se, kao što je i očekivano, u potpunosti oslanja na ograničenja i slobode kojima raspolaže LV režim. Kao takva, fleksibilna je i omogućena u praktično svim kreativnim modovima rada. Brzina zatvarača se može podešavati u celom rasponu od od 1/30 do 1/8000. Za manje upućene – brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač (bliži izabranom framerate-u) daje zamućenije frejmove, što rezultuje „mekšom“ projekcijom, bližoj filmskoj tehnici snimanja. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, dok je ISO vrednost ograničena na bazni raspon (što je i logično, jer bi prosvetljavanje svakog frejma za određenu vrednost, bilo praktično nemoguće za izvesti bez maksimalnog opterećenja procesora, a time i baterije aparata). Shodno tome se ponaša i AutoISO opcija, čiji je raspon samostalnog odlučivanja o promeni osetljivosti senzora, moguće posebno podesiti.

Zvuk se snima 16-bitno, 44KHz stereo, a zapisuje nekompresovano. U PCM formatu, ako je izabran MOV kontejner, a u AAC ako je izabran MP4. Bez dodatne opreme, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mono mikrofonu, jer je stereo izostavljen. Malo smo zatečeni činjenicom da je Canon odlučio da 7D Mark II liši ovako trivijalne mogućnosti, i to u trenutku kada sve druge kompanije ovakve karakteristike pružaju čak i u klasi jeftinijih modela. Ne zvuči baš dalekovido s njihove strane! Vratimo se na zvuk... ulazni signal je moguće ručno kontrolisati ili poveriti ga automatici. Postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar, a namenjena je isključivo internom mikrofonu. Isto važi i za Attenuator opciju, kojom će aparat nastojati da izbegne distorzije u audio zapisu, usled prejakog signala na ulazu. Interni mikrofon je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela. Kako nepoželjne zvukove iz tela nije moguće eliminisati, za sva ozbiljnija snimanja preporučljiva je nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni, koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku.

Ostatak mogućih podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma zbog procesorske zahtevnosti nije podržano u toku video snimanja, pa je za tu namenu moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu. Autofokus je, kao što smo već ranije pomenuli u priči o LV-u, više nego solidan, a fluidnost tranzicije fokusne ravni posebno dolazi do izražaja prilikom korišćenja novijih STM objektiva, čija nečujnost i veoma gladak hod, doprinose konačnom utisku. Jedan kuriozitet vezan za autofokus nas je bacio u rebus kada smo pokušali snimanje u najvišem kvalitetu, u MOV formatu, 1080p progresivno u 50fps... Opcija za uključivanje kontinualnog fokusa bila je nedostupna. Daljim istraživanjem uzroka došli smo i do novog saznanja – kontinualni fokus nije dostupan u ovom, najvišem kvalitetu i brzini snimanja. Pretpostavljamo da je upravo brzina od 50fps krivac za ovo, ali nismo sasvim sigurni koja je pozadina. Sumnjamo da je u pitanju nedostatak procesorske snage, jer je udvojeni Digic 6 dovoljno brz i za sledeću generaciju aparata, a kamoli sadašnju.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera.

BLIC

Canon 7D Mark II poseduje standardni pop-up (interni) blic nešto manjeg vodećeg broja 12, a pokriva ugao maksimalne širine 15mm (24mm ekvivalentno) na ISO 100. Podržan je važeći E-TTL II algoritam, kada je raspon snage moguće kompenzovati do ±3 blende, a može raditi i u manuelnom modu, kada je minimalna snaga 1/128. Pošto posebna AF-Assist lampa nije na raspolaganju, kao i na ostalim Canon telima interni blic se, pomoću niza kratkih bljesaka, koristi za tu namenu. Bljesak blica može biti postavljen na prvu (na početku okidanja) ili drugu zavesicu (na kraju okidanja, radi prikupljanja što veće količine ambijentalnog svetla), a FEB (Flash Exposure Bracketing) nije na raspolaganju.

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć znatno efektnija, a privlači mnogo manju pažnju. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu, a ova informacija čak i dobija na značaju, budući da Canon nije predvideo postojanje posebne kontrole za podešavanje stepena kompenzacije.
 
Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/250, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/250 ili automatski određenu. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intenzitetom, određenom učestalošću.

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

Integrated Speedlite Transmitter, integrisana funkcija bežične kontrole bliceva, ograničena je na bliceve sa infracrvenim prijemnicima, iako je i ovaj put postojala nada da bi podrška možda mogla biti proširena i na novoformirani radio-sistem kontrole.

Bežična kontrola bliceva je u novi aparat implementirana u svom najjačem izdanju, što podrazumeva kontrolu do tri grupe bliceva istovremeno (A, B i C), dok broj članova grupe nije ograničen. Grupe mogu bljeskati istom snagom ili unapred zadatim odnosom, a na raspolaganju je i potpuno manuelna kontrola. Pošto kontrola nije klasičnog radio tipa, interni blic je neophodno uključiti i postaviti aktivni kanal komunikacije tako da se poklapa sa setovanjima svih eksternih bliceva. Dva su osnovna načina korišćenja: jedan uključuje korišćenje eksternih bliceva u kombinaciji sa internim, dok drugi podrazumeva korišćenje isključivo eksternih bliceva, uz interni kao inicijator, bez direktnog uticaja na osvetljenost scene.

7D Mark II, kao i svi ozbiljniji modeli DSLR-ova, poseduje ISO-519 kompatibilni konektor za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), pa je istu moguće okidati i na taj način, iako smo svesni da je takav način kontrole odavno prevaziđen.

GPS

Moramo priznati da smo istinski zbunjeni Canonovom gimnastikom u pogledu slobodnog tumačenja logike prilikom definisanja klasa i njihovih karakteristika. Ne pamtimo da se i jednom ranije desilo da se jedna ili dve funkcije na raznim modelima toliko nepredvidivo pojavljuju i nestaju, da nismo sigurni da čak i u vrhu Canona znaju o čemu se tu tačno radi. Naime, 7D Mark II je aparat koji ima GPS, ali nema Wi-Fi. Za razliku od njega, 70D je imao Wi-Fi, ali ne i GPS. 6D je imao oba, 5D Mark III ni jedno, a najniža klasa neke od dotičnih funkcija upravo dobija. Kako je 7D Mark II pozicioniran u samom vrhu ponude, nejasno je zbog čega su se i kakvom logikom vodili oni koji su odlučili da je GPS na 7D Mark II važniji od Wi-Fi modula? U jednom slučaju – ima logike. Brz rad na terenu i veliki obim fotografisanja može stvoriti konfuziju da ni sam fotograf ne zna gde je nešto snimljeno, pa GPS geotagging dobro dođe. Istina, ali kad bi autonomija 7D Mark II bila iole uzorna, pa da vlasnik ne mora da tegli redenik rezervnih baterija, kako bi nezajažljivi aparat snabdeo strujom, kada je GPS prijemnik nezasito „proguta“.

Kako god završili smo samo s GPS-om, pa da pogledamo šta se nudi...

Osim osnovnih informacija o trenutnoj lokaciji, visini i jačini signala satelita, koje su dostupne dok god je GPS aktivan, ponuđene su i dve mnogo bitnije funkcije. Prva je opcija klasičnog geotagovanja, tj. zapisivanja preciznih koordinata u EXIF svake snimljene fotografije, a drugu predstavlja GPS-logger, opcija automatskog logovanja kompletne rute kretanja u standardnom NMEA formatu, dok god je GPS aktivan. Log fajl nije pridružen samim fotografijama, već se zapisivanje vrši u internu memoriju aparata, nezavisno. Učestalost logovanja je moguće podesiti u rasponu od jedne sekunde do 5 minuta, a od ovoga zavisi i potrošnja energije, pa treba biti umeren. Log se kasnije može prebaciti na memorijsku karticu, a ruta pregledati na detaljnoj mapi (Map Utility), čija je instalacija priložena na pratećem disku. Za logger je vezana i jedna zamerka. Naime, i pored niza raznih opcija za detaljno podešavanje, poput intervala u kojima se zapisuju koordinate kretanja, GPS će ostati aktivan čak i kada je aparat isključen. Iako ovo zvuči čak i dobro, budući da može pratiti vaše kretanje čak i kada ne koristite aparat, bespotrebno troši bateriju i o tome ne daje nikakvo upozorenje. Da stvar bude još gora, u opcijama ne postoji mogućnost gašenja GPS-a zajedno sa aparatom, već se logger mora ručno isključiti. Naravno, uz malo privikavanja ovo prestaje da bude problem, ali dok se navika ne stekne, baterije će se trošiti neverovatno brzo, čak i ako vanjska temperatura nije problematična. Kako to izgleda na minusu, bolje da ne znamo. U svakom slučaju, ukoliko postoji potreba za čestim logovanjem pređenog puta, poželjno je imati u rezervi barem dve-tri pune baterije.

Ukoliko istorijat kretanja nije bitan, samo upisivanje koordinata svake fotografije je dovoljno zanimljivo i daje sasvim drugačiji uvid u niz snimljenih fotografija – od precizne lokacije, visine, pa čak i orjentacije aparata, tj. smera u kojem je objektiv okrenut. To je postignuto digitalnim geomagnetnim kompasom i veoma osetljivim akselerometrom u tri ose. Istim onim koji se koristi i za funkciju poravnanja aparata (Electronic Level). Obim upisanih informacija obuhvata i tačno vreme, po vremenskoj zoni u kojoj se aparat trenutno nalazi, a svaka promena vremenske zone za sobom povlači i kreiranje novog log fajla sa korigovanim vremenima.

Iako su mnogi skloni previđanju korisnosti GPS funkcije, mi bismo iskreno voleli da se njeno prisustvo ustali u svim klasama. Najzad, kada čak i najjeftiniji pametni telefoni mogu da poseduju GPS, teško je opravdati odsustvo istog u skupocenim aparatima, čija definicija upotrebe obično podrazumeva i putovanja.

GRIP

Novi grip koji stiže uz 7D Mark II, nosi oznaku BG-E16. Spada u baterijske gripove, što znači da osim udvojenih komandi radi lakšeg korišćenja u vertikalnoj orijentaciji, poseduje i mogućnost produženja autonomije aparata. Izrađen je skoro u celini od legure magnezijuma, kako bi ispratio nivo tela i zadržao jednak stepen zaptivenosti. Obložen je i identičnom gumenom oblogom, tako da na dodir skoro u potpunosti asocira na originalni rukohvat, premda u rukama deluje malo nezgrapnije, nego što bismo hteli. Ipak, to je posledica veličine LP-E6N baterije, koja svojim profilom prosto zahteva takve gabarite. Ono što nam se nije svidelo (u dizajnerskom smislu) je uklopljenost oblika u gabarite aparata. Gledano spreda, desna strana nije baš lepo „izvajana“ na način kako je to učinjeno sa levom, pa grip iz nekih uglova deluje kao da nije krojen baš za ovaj aparat.

Uz grip stižu i dva uloška. Osnovni uložak, oznake BGM-E16L, prima standardne LP-E6N ili starije LP-E6 baterije. Moguće je kombinovati ih, a moguće je koristiti i samo jednu. Prilikom korišćenja dve novije baterije, autonomija aparata se udvostručava, ali je i masa povećana za tih 80 grama, koliko svaka pojedinačna LP-E6N baterija teži. Doduše, s obzirom da je i sam grip dosta težak (328 grama bez baterija), povećanje za još 80 grama ne igra neku ulogu. Na taj način se ukupna masa aparata, sa gripom i dve LP-E6N baterije, diže na pozamašnih 1400 grama! Drugi uložak, oznake BGM-E16A, prima 6 baterija AA formata, koje mogu biti punjive ili klasične alkalne, s tim da njihova autonomija nije na nivou da može da zameni originalne Li-Ion, ali itekako može dobro doći kao prva pomoć, ukoliko iznenada ostanete bez napajanja i mogućnosti da osvežite svoje baterije. Takođe, grip je kompatibilan i sa ACK-E6 AC adapterom za napajanje aparata iz mreže, koji se u grip umeće na identičan način kao i u aparat.

Canon BG-E16 baterijski grip *

Grip se za aparat pričvršćuje relativno jednostavno. Najpre je potrebno ukloniti postojeći poklopac baterijskog odeljka, povlačenjem osovinice, tako da ista mogu biti lako uklonjena. Sam grip poseduje odgovarajuće mesto za čuvanje poklopca, što smatramo jednom veoma zgodnom karakteristikom Canon gripova. Grip se nakon toga jednim svojim delom umeće u ležište baterije na telu, te na taj način isti snabdeva energijom i sa njime komunicira. Osiguravanje gripa se vrši stezanjem zavrtnja u ¼“ navoj za pločicu stativa, zakretanjem velikog točkića koji se vidi i sa prednje i sa zadnje strane. Od kontrola, grip poseduje prekidač za uključivanje kojim se udvojene komande aktiviraju, zatim dvostepeni okidač, M.Fn taster, AF-ON, AE-Lock/FE-Lock i komandu za selekciju tačaka, 8-smerni džojstik i komandu za izbor metoda selekcije AF tačaka. Na žalost, iako je većina pomenutih komandi realizovana tako da u što većoj meri oslikavaju originalne komande na telu, ne sviđa nam se zamena za rotacionu polugicu kojom se vrši izbor metoda selekcije tačaka na telu. Smatramo da je trebalo prosto se držati postojećeg rešenja, jer ne vidimo skoro nikakav razlog za neusaglašenu izvedbu najbitnijih komandi.

Bez obzira na masu i sve pomenute nedostatke, BG-E16 grip je komad opreme koji će većina korisnika koji često posežu za vertikalnom orjentacijom aparata, itekako umeti da ceni. Jasno je da se uz ovakav grip mora posedovati i srazmerno veća torba, jer će za većinu uobičajenih, aparat ovolikih ukupnih gabarita biti jednostavno prevelik.